2. Етика заједно са естетиком спада у
заједничку област филозофије која
се назива аксиологија или теорија
вредности. Она се бави
изучавањем морала и
појмовима доброг и исправног.
Свака етичка теорија садржи бар
две компоненте - теорије: ону која
одређује шта је доброили вредно и
она која одређује шта је исправно.
Етичка дилема је ситуација до које
долази када се чини да су две или
више моралних вредности једнако
валидне, а контрадикторне, а
од појединца се захтева да
направи најбољи могући избор
3. За добро, етичка теорија може узети било коју
вредност (или више вредности) за коју се залаже
(нпр. љубав, мир у свету, слободна неутрална
енциклопедија доступна свима), а разлоге за
избор одређених вредности скоро увек
аргументује на неки начин. Прихватање неке или
неких одређених вредности за „добре“ још не
обезбеђује једнозначно суђење при избору
исправних поступака. Једна етичка теорија може
за добро прогласити нпр. личну слободу, а да и
даље није у свим ситуацијама јасно како треба
поступати. Зато је потребан други део етичких
теорија - који одређује исправно.
4. Замислимо сад ситуацију у којој би
се нека политичка групација
залагала за смањење степена
слободе. Поставља се питање, да
ли, у складу са поштовањем личне
слободе треба тој групацију
допустити да несметано дела што
може довести до њеног избора на
власт што би довело заправо до
сузбијања личних слобода, или у
складу са унапређивањем личне
слободе треба забранити рад такве
групације због непожељних
последица које у противном могу
искрснути, иако забраном рада те
групације кршимо право њених
чланова на слободно изражавање,
као облик личне слободе. Овде
ступа на сцену
одређење исправног које се
одговара на питање како појединац
или група треба да поступе када
реагују на добро тј. вредно.
5. Приближно гледано, једна теорија исправног се може сврстати у неку (а можда и више) од
следећих група:
Деонтолошке теорије су оне које граде своје судове према поступцима невезано од
последица које поступак изазива. По њима, најбитније је поштовање вредности. На
пример, ако за добро узмемо неприкосновеност људског живота онда би суд некога ко
следи одређену деонтолошку теорију могао да буде: „Није исправно убити једног човека
да би се спасило хиљаду других јер ни под којим околностима није исправно убити
човека."
Консеквенцијалистичке теорије оцењују исправност конкретног поступка према
последицама које би тај поступак изазвао у датим околностима (без обзира на исправност
тог поступка извађеног из контекста). По њима је најбитније унапређивање вредности. На
пример ако за добро узмемо благостање људи онда би суд некога ко следи одређену
консеквенцијалистичку теорију могао да буде: „Исправно је годинама ставити на муке
хиљаде људи ако је вероватно да ће то довести до благостања милијарди других људи."
Теорије врлине потичу из античког периода и то првенствено од Платона и Аристотела.
Оне процењују исправност поступка у односу на самог делатника.
Теорије права су заступљене у модерном праву, на пример „Свако дете има право на
образовање." У оваквим теоријама настају разни проблеми, између осталих да ли постоји
хијерархија права, да ли неко има дужност и/или право да штити туђа права, да ли и која
права се смеју ускратити ономе ко крши туђа права итд.