1. TRENDOVI U
RAČUNARSTVU
ZA 21. VEK
Napisao: : causticVapor
Prevod sa engleskog: Dr Radomir Janković

2. Računarska indistrija se razvija gotovo najbrže od svih oblasti u ljudskoj istoriji. U ranijim
vremenima, mogli bi da proteknu vekovi pre nego što bi se osmislili fundamentalni pronalasci
kojim bi zatim postali uobičajena stvar. Brzo grabeći u dvadeset prvi vek, kompanije dnevno su
dnevno izbacivale na hiljade patenata. Računari su se svrstavali, i još uvek to čine, u opsegu od
ogromnih zveri gladnih energije koji zauzimaju čitave gradske blokove, do malih, džepnih
uredjaja za pisanje i pamćenje zabeležaka. Medjutim, razlika izmedju tih dana i savremenog
trenutka je u tome što je današnji, mali personalni računar u pogledu računarskih sposobnosti
daleko nadmašio ondašnji računar kome je bio potreban ceo gradski blok.
Brzina i toplotno rasipanje
Ljudi žele moć, njima je potrebna performansa; oni uživaju u brzini i mogućnosti da brzo komu-
niciraju i paralelno obavljaju više poslova pomoću elektronskog uredjaja. U prošlosti, jedini cilj
bio je da se naprave računari čija bi snaga rasla eksponencijalno, uz zadržavanje prihvatljivih fi-
zičkih dimenzija i nivoa šuma. Medjutim, sa gustinama snage i toplotnim rasipanjem današnjih
procesora, to postaje sve teži zadatak. Neki ljudi uživaju u nivou performanse koji dobijaju iz ta-
ko moćnih procesora i baš im je svejedno što uz to ide gomila masivnih hladnjaka i velika buka,
dok drugi dižu ruke od takvih rešenja i ulažu veliki trud u pronalaženje alternativnih izbora. Kao
što se i očekivalo, tržište je počelo da se razlilazi u tri različita pravca: veliki i snažni računari,
srednji sa umerenom performansom i oni kompaktni i tihi.
Veliki i moćni računari
Entuzijasti, moćni korisnici, oni koji se bave prisilnim ubrzavanjem i ostali, nazovite ih kako god
hoćete, uvek žele da dobiju najviše od svog sistema. Oni kupuju matične ploče koje mogu da se
prisilno ubrzaju u velikoj meri, koje su zasnovane na vrhunskim skupovima čipova, sa velikim
brojem izbora brzina, vremenskih uskladjivanja i napona, da bi podešavali svoje sisteme do
njihovih optimalnih vrednosti.
Slika 1 Veoma podešljive matične ploče,
kao što je EPoX EP-8RDA+, postaju ljubim-
ci fanatika prisilnog ubrzavanja širom sveta.
Ima ljudi koji žele snagu i performansu do
krajnjih granica, ali nisu voljni da rizikuju
stabilnost u radu, niti da gube vreme podeša-
vajući toliko mnogo promenljivih veličina.
Oni prilikom kupovine biraju vrhunske sa-
stavne delove, u suštini najnovije i najbolje,
i sastavljaju "parni valjak" od sistema koji je
tako dobar da će biti sredstvo za rad "čvrsto
kao stena", bar za neko vreme. Ti ljudi će se
često razočarati kada kroz dve ili tri godine,
prilikom potrebe nadogradnje sistema, otkri-
ju da je njihova platforma u priličnoj meri maksimizovana. Medjutim, sa dobrim vodjenjem u
vreme kupovine, oni mogu tada da donesu pametne odluke, sa u najmanju ruku upola dobrim
putem za dalju nadogradnju.

3. Slika 2 Aluminijumski hladnjak sa bakarnim jezgrom, koji je
u stanju da rasipa do 90 W. © THG
Normalno, entuzijasti koji prisilno ubrzavaju svoje procesore,
grafičke kartice i memorijske magistrale, moraju mnogo više
da se bave toplotnim rasipanjem od onih koji svoje sisteme
"podese i zaborave" na "brzinama iz radnje". Aluminijumski
hladnjaci su stvarno dobri samo za snage do oko 75 W. Ba-
karni hladnjaci u njihovim savremenim dimenzijama odgova-
raju za snage do oko 90 W, sa razumno bučnim ventilatorom,
pre nego što ih savlada toplota koju razvija procesor. Grafičke
kartice, čvrsti diskovi, severni mostovi i memorije zajedno
dodaju toplotu vazduhu koji pokreće ventilator procesorskog
hladnjaka, što u suštini zagreva procesor.
Šta rade entuzijasti kako bi sprečili da njihovi sistemi postanu hrpe rastopljenog metala i
silicijuma
Za ovu dilemu postoji nekoliko rešenja. Jedno je da se koriste brzi ventilatori kao što je Sunon
PMD1208/9PMB1-A (poznat i kao Vantec Tornado) i na taj način udvostruči ili utrostruči pro-
tok vazduha u kućištima, gde god da se nalaze ventilatori. Nezgodna sporedna pojava u tom slu-
čaju je buka, koju neki ljudi mogu, a neki ne mogu da podnose. A čak i najbrži ventilator neće
nikada ohladiti uredjaj na tempearturu okoline ili ispod nje, što za neke ljude jednostavno nije
dovoljno dobro, posebno za one koji pokušavaju da dostignu apsolutne granice jezgra svog pro-
cesora. Medjutim, to je do danas najjevtinije (i najzgodnije) rešenje.
Hladjenje vodom je drugi način, koji se sve više primenjuje i to u dobroj nameri. Jednostavno
rečeno, ono se sastoji u hladjenju sastavnih delova koji proizvode toplotu pomoću blokova kroz
koje prolazi voda, povezanih u zatvorenom sistemu sa pumpom i hladnjakom (slično kao kod au-
tomobila). U sistemu manje snage, hladnjak ne mora da ima nikakve ventilatore, a sa sporijim
ventilatorima može da izadje na kraj i sa najmoćnijim sistemima. Obični sistemi za hladjenje vo-
dom su mnogo efikasniji od hladjenja vazduhom i dovode zagrevajuće sastavne delove koje hla-
de mnogo bliže temperaturama okoline nego što će to sistemi za vazdušno hladjenje ikada biti u
stanju da čine. Cena je umerena.
Hladjenja Peltier i ona sa izmenom faze su ekstremne opcije snižavanja temperature i neću se
njima baviti u okviru ovog teksta. U osnovi, Peltieri su "sundjeri za toplotu" na eklektrični pogon
koji prenose toplotnu energiju odozdo na gore. Procesor predaje toplotu hladnoj ploči koja tu to-
plotu prenosi na peltier, koji odaje ukupnu toplotu u element za rashladjivanje. Blokovi za vode-
no hladjenje su mnogo bolji kada se koriste sa Peltierima nego sa hladnjacima na vazduh. Cena
može da bude od umerene do visoke, što zavisi od nivoa preterivanja.
Hladnjaci sa izmenom faze koriste isparavajući fluid da bi rashladili procesorsku matricu na
nekoliko stepeni ispod nule. To su, u suštini, frižideri centralnih procesorskih jedinica. Primeri
dva unapred sklopljena, komercijalno raspoloživa proizvoda su Vapochill i Prometeia. Cena je
vrlo visoka.

4. Većina entuzijasta će se opredeliti za obično hladjenje vodom. To ne mora da bude preterano
skupo. U stvari, osnovni sistem sa dobrom performansom, koji može da se nadogradjuje, u malo-
prodaji košta ukupno oko 100 USD. Performanse sistema Peltier mogu da zahtevaju složeno po-
dešavanje, posebno namenjene izvore napajanja i izolaciju, jer ti sistemi mogu da ohlade matricu
procesora znatno niže od temperature okoline i tako prouzrokuju kondenzaciju. Unapred sklop-
ljeni, sistemi za hladjenje sa izmenom faze koštaju više od 500 USD, ali omogućavaju do sada
najbolju performansu hladjenja.
Osrednja buka i nevolje sa osrednjom performansom
Velika većina današnjih korisnika ne želi da se bori sa neprijatnostima veoma brzih ventilatora, a
neće ni da se bavi sa očiglenom složenošću uredjaja za vodeno hladjenje i opasnostima koje so-
bom nose sistemi sa izmenom faze. To je vrsta ljudi koja će se obično zadovoljiti sa vazdušnim
hladjenjem i ventilatorima srtednje do velike brzine. Pošteno govoreći, oni bi mogli da sami pra-
ve te sisteme, ali će najčešće kupiti gorove proizvode firmi Compaq, Gateway, Dell ili neki iz
njih izveden uredjaj.
Takvi ljudi će obično potrošiti više novca i dobiti manje performanse iz svojih sistema od onih
koji se bave prisilnim ubrzavanjem, ali će manje morati da se bave hladjenjem i stvarno će pro-
vesti više vremena radeće pomoću svog sistema, a ne za njega. Oni su takodje skloni da razmi-
šljaju na Intel-ov način i kupuju kombinacije Celeron/845/PC100 zasnovane na Pentijumu 4. Sve
ovo se odnosi na veliku većinu; postoji ipak i manjina nutar svih većina.
Ta "manjina" u okviru velike većine, obično se sastoji ljudi koji su videli standardne sisteme iz
firmi Gateway, Dell, Compaq i drugih i rekli "Neću da plaćam za to!" ili "Izgleda mi da je to ne-
potrebno." Oni kreću u istraživanje i sastavljanje svojih sistema, a možda rade i na nekom prisil-
nom ubrzavanju, ali umereno i ne sa čipovima koji su predvidjeni za tu svrhu. Oni će prihvatiti
srednje brze ventilatore i normalne hladnjake, ali ništa više od onog što je uobičajeno. Neki od
njih uopšte neće da prisilno ubrzavaju, bilo zbog straha ili zbog nekog čudnog preteranog mora-
la. U svakom slučaju, oni neće mnogo doprineti globalnom zagrevanju planete, za razliku od
onoga što će učiniti "okoreli entuzijasti".
Mala buka, ali performansa koja se sporo povećava
Ima ljudi koji žele malu buku i što manji zauzeti prostor. Oni neće ogromnu kutiju boje bele kafe
sa ventilatorima i zujanjem kada glave počinju da se vrte. Oni ne vole da čuju ventilatore i tačka!
To je suština silne želje koja je trenutno prisutna na faktorima forme XPC i VIA Mini-ITX inte-
grisanih matičnih ploča i PC računara. Neki korisnici Mini-ITX samo vole nešto drukčije i žele
da naprave sistem koji bi mogao da stane u toster, trkački auto ili bojevu glavu.
Slika 3 PC računar bez ventilatora Tranquility, sa kombinacijom
matične ploče/centralne procesorske jedinice VIA EPIA M10000
Mini-ITX. © Viarena
Dok matične ploče mini-ITX firme VIA teže da proizvedu gotovo

5. nikakvu toplotu, one takodje nemaju ni neku dobru performansu; njihov najbolji model trenutno
radi kao Pentium III na 500 MHz. Medjutim, krajnja performansa i nije cilj PC računara mini-
ITX; to će pre biti mali prostor koji oni zauzimaju (ventilator nije
mnogo veći od 120 mm) i mala toplota koju odaju (manje od 10 W),
uz održavanje pristojne performanse. Ljudi koji vole mogućnost
proširivanja će se razočarati; isto tako i oni koji vole da umeću
grafičke kartice visokih performansi u ovakve uredjaje. Medjutim,
za kancelarijski rad, ovi sistemi su nepobedivi.
Slika 4 XPC Shuttle SN41G2 zasnovan na nForce2. © Shuttle
Trendovi kućišta
Kućišta – entuzijasti vole prostor!
Niko ne želi da se oseća pretrpano kada nadogradjuje drugi ili
osmi čvrsti disk, ili dodaje još neki ventilator za hladjenje.
Većina entuzijasta najviše voli vrlo visoka vertikalna kućišta
od oko 60 do 75 cm, u koja mogu da stanu velike matične plo-
če i dosta optičkih uredjaja i čvrstih diskova. Omiljena kućišta
Chenming/ Chieftec su pristupačna po ceni, pogodna i vrlo
kvalitetna, dok aluminijumska kućišta Coolermaster/ATCS i
Lian Li daju kraljevski luksuz za kraljevske cene. Antec-ovi
proizvodi izvedeni iz Chenming-a su nešto što se može
pogledati, kao i često zanemareno i potcenjeno kućište Liteon
FS020 sa tri montaže ventilatora od 120 mm. Ima još mnogo
drugih modela kućišta koji mogu da zadovolje potpuno su-
protstavljene potrebe i želje.
Slika 5 Klasična konstrukcija visoke performanse, prikazuje svu veličinu kućišta Chenming
greatness, krcatog najmoćnijim delovima za hladjenje vodom koji se mogu naći u maloprodaji (i
koji su savršeno organizovani). Sistem Giblet Plus! je van svake sumnje jedna od mnogih želja
posle prvog sagledavanja.
Postoje ljudi koji ne žele suviše zauzetog prostora, ali da unutar
kućišta ipak imaju dovoljno mesta za nekoliko uredjaja čvrstog
diska, pristojan sistem za hladjenje i matičnu ploču i kartice
srednje veličine. Kućišta kao što su Lian Li PC-50 i druga po-
kušavaju da maksimizuju svoj unutrašnji prostyor, uz mini-
malne spoljašnje dimenzije. Ta kućišta su sklona da budu
veoma upakovana, ali mogu da sadrže mnoge stvari uz uštedu
prostora.
Slika 6 Moj lični favorit iz serije ATC, Coolermaster ATC 710-
GX1 je impresivan, elegantan i podseća na kućišta starih IBM-
ovih servera. © Coolermaster

6. Bilo kako bilo, pokazuje se da krajnji zahtevi za prostor zahtevaju vrlo visoko vertikalno kućište,
dok se još uvek pristojan prostor može postići čak i u dosta malim kućištima, pod uslovom da je
tome prilagodjena unutrašnja konstrukcija…
… što nas dovodi do druge teme: ventilacije koja je obavezna čak i kod sistema za hladjenje vo-
dom ili sa izmenom faze. Ima mnogo stvari koje se zagrevaju na savremenim matičnim pločama
i karticama i zahtevaju hladnjake i aktivan protok vazduha da bi se sprečilo njihovo pregrevanje
i postajanje uzrokom čudnog ponašanja računara. Naponski regulatori, severni mostovi, memori-
ja grafičke kartice, izvesni čipovi na matičnoj ploči za koje nikada ne biste očekivali da će se za-
grevati itd. - svi oni zagrevaju vazduh. Glavna stvar ovde su kućišta sa strategijski postavljenim i
dobro dimenzionisanim montažama za ventilatore, bez oštrica koje sprečavaju protok vazduha i
od dobrog materijala.
Ventilatori od 80 mm su bili glavno uporište u stara vremena ventilacije kućišta. Sada se ventila-
tor od 80mm premestio na centralnu procesorsku jedinicu, a zamenjen je ventilatorom od 92 mm
(koji može da se montira na hladnjaku kao što je Thermalright SLK-900). Ventilatori od 92 mm
se polako zamenjuju ventilatorima od 120 mm za vazdušni protok kućišta, i to ne bez dobrog ra-
zloga. Veći ventilatori dozvoljavaju da se veća zapremina vazduha u unutrašnjosti kućišta izloži
efektu "tunela vetra", što omogućava brže odvodjenje toplote i hladniji vazduh na kritičnim
mestima kao što je hladnjak centralne procesorske jedinice. Oni takodje proiuzvode i manje buke
i duvaju više vazduha za dati borj obrtaja u minutu.
Slika 7 Poredjenje dimenzija stranica različitih raspoloživih
ventilatora (zapazite da pored toga postoje i druge dimenzije) - u
suprotnom smeru od kazaljke sata, iz donjeg desnog ugla: Nidec
Beta V TA450DC (120×120×25mm); Vantec Tornado TD9238H
(92×92×38mm); Nidec Beta SL D08T-12PU (80×80×25mm);
Y.S. Tech NFD1260257B-1A (60×60×25mm); Arx sa kugličnim
ležajem (40×40×8mm).
Mogli bismo se zapitati zašto je kućištima sa vodenim hladje-
njem uopšte potreban protok vazduha. U teoriji, u najmanju ru-
ku, ako se sve pojedinačne površine koje proizvode toplotu, u si-
stemu za vodeno hladjenje ohladjene pomoću vodenih blokova,
koji se svi hlade pomoću dobro ventiliranog radijatora, tada ne bi
bio potreban protok vazduha unutar kućišta. Medjutim, to je nepraktično, a protok vazduha tako-
dje omogućava sekundarne puteve rashladjivanja (štampane ploče i sl.; svakako niste pomislili
da toplota ide samo u jedno pravcu, zar ne?) da bi se rad odvijao efikasnije. Hladan vazduh ne
može da naškodi; naprotiv, on pomaže.
Konstrukcije sa vodenim hladjenjem i izmenom faze su takodje sklone da dovedu do viših učes-
tanosti generatora takta centralnih procesorskih jedinica. Veće brzine procesora i viši naponi tra-
že više od regulatora napona. Regulatori napona imaju težnju da dobro rade do izvesne tačke, a
onda se dramatično zagreju kada se prevazidje njihov kapacitet. Odvodjenje toplote je važno; ak-
tivno hladjenje takodje. U suprotnom bi matična ploča lako mogla da se pretvori u hrpu rastop-
ljenog metala i silicijuma.

7. Ljudi za osrednju performansu … brinu, do izvesne mere!
Prosečna osoba će biti zadovoljna sa onim što ima, sve dok se ne pojavi bilo kakav problem u
vezi sa proširenjem i kompatibilnošću sistema. On ili ona, obično su skloni da daju prednost ku-
ćištima male do srednje veličine i ne nadogradjuju sistem tako često. Provetravanje za njih nije
obavezno; medjutim, što manja buka jeste. Jednostavan način da razaznate takve ljude od onih
koji mnogo podešavaju sistem je da posmatrate suštinu njihove logičke aktivnosti: oni su skloni
da procene računar po monitoru i periferijskim uredjajima, dakle po periferiji, a ne po kvalitetu
unutrašnjih sastavnih delova. Pustimo ih, neka imaju "sistem boje bele kafe"; entuzijasti će uzeti
Coolermaster ATCS (naravno, šalim se!).
Mala buka… to postaje lukavo!
Uvek postoje entuzijasti koji malu buku stavljaju ispred svega ostalog. I ja bih to vrlo rado uči-
nio, ali više volim performansu. Medjutrim, neki ljudi su toliko čvrsti u želji da smanje buku, da
preduzimaju dramatične mere da bi to postigli - mnogo rada u napora, ali su rezultati i pored toga
impresivni i efikasni. Znam da apsolutno bešuman sistem zahteva - na prvom mestu - uklanjanje
svih mogućih ventilatora i premeštanje onoga što ne može da se utiša (čvrsti diskovi, itd.). Sve
ostalo dobija vodeni blok. Možda čak i radijator može da se hladi pasivno; medjutim, takav radi-
jator bi morao da bude veoma veliki, da bi dovoljno brzo rasipao toplotu. Svi sastavni delovi koji
vibriraju (ventilatori, čvrsti diskovi) se izoluju na mestima povezivanja gumenim podloškama, a
akustična tkanina se ugradjuje po unutrašnjosti svake velike površine kućišta (da bi se smanjio
šum visokih učestanosti). U jednom od sledećih članaka, razradiću proces do detalja.
Većina ostalih, koji nisu entuzijasti a žele malu buku, jednostavno uzimaju sporije procesore ili
kupuju Intelove centralne procesorske jedinice. Ne želim ovde da ulazim u detalje arhitekture, ali
svaka generacija Intelovih centralnih procesorskih jedinica ima težnju da radi tiše od proizvoda
firme AMD sa jednakim generatorom takta ili približno istom performansom. Taj trend se poste-
peno smanjuje, ali i dalje predstavlja osnov za mnogo odluka o kupovini. Isto tako, mnogi proiz-
vodjači originalne opreme, kao što su Dell i Compaq, imaju proračunat mali šum. Jednom prili-
kom sam zavirio u sistem Compaq i moram pošteno da kažem da su ljudi primenili sve taktike za
postizanje malog šuma koje se mogu pronaći u knjigama. Centralna procesorska jedinica bila je
Slot 1 650 Coppermine, pasivno hladjena pomoću masivnog aluminijumskog odvodnika toplote.
Čvrsti disk je bio izolovan i samo jedan jedini ventilaor od 92 mm (da, da, 92 mm) nalazio se u
kućištu, da bi izduvavao vazduh iz izvora napajanja. Izvor napajanja je bio perforiran dugačkim
otvorima gotovo svuda, kako bi se topao vazduh izvukao i izbacio van kućišta. Po mom miš-
ljenju, to je bila vrlo efikasna konstrukcija i radila je veoma dobro - sistem je prošao ispitivanje
CPUBurn u toku više od 24 sata, u okolini visoke temperature, bez ikakvih problema.
Pre oko godinu ipo dana, napravio sam za nekoga sistem sa malo šuma. On se sastojao od
Maxtor-ovog čvrstog diska sa fluidnim ležajem, kartice Radeon 7500, preostale matične ploče
DFI CA-63SC i procesora Coppermine 733MHz. Za hladjenje procesora upotrebio sam hladnjak
Zalman CNPS3100 (koji je tada smatran za vrlo radikalnu konstrukciju). Čak i u režimu stalnog
rada (burn-in), centralna procesorska jedinica se zagrejala samo do 410C, sa ventilatorom u ti-
hom radu. Medjutim, uvidevši da je duvanje prouzrokovalo izvesnu turbulenciju i zbog toga
šum, potražio sam rešenja za dalje smanjivanje čujnosti sistema. Pokušaj uklanjanja ventilatora

8. nije uspeo - centralna procesorska jedinica se brzo pregrejala na 55 - 60 0C. Onda sam montirao
ventilator iza hladnjaka, direktno na jednu od montaža kućišta za ventilatore za izbacivanje top-
log vazduha - i centralna procesorska jedinica se nije pregrevala, a sporedan efekat bio je nestaja-
nje ranijeg šuma od turbulencije.
Slika 8 The Zalman CNPS3100 - Zaprepašćujući na prvi pogled i
izuzetno efikasan na malošumnom hladjenju za centralne proce-
sorske jedinice ispod 2 GHz © Zalman
I AMD je došao do boljih rezultata u pogledu hladjnja. Sa njihovim
0,13-mikronskim procesom i glavnim revizijama i podrevizijama
njihove konstrukcije jezgra, moguć je vrlo tih rad na 2 GHz i
niskom naponu.
Slika 9 Vrlo dobar u radu, jevtin i sa velikim mogućnostima za
prisilno ubrzavanje: Athlon XP 1700+ JIUHB Thoroughbred -
B revizija jezgra.
Još uvek smo vrlo daleko od bilo koje vrste ekonomičnog
rešenja za pasivno hladjenje; približavamo mu se svakog dana,
ali i udaljavamo se od njega kad god proizvodjači strpaju još
tranzistora na sve manju površinu i podignu rampu brzinama
generatora takta, onako žestoko kao što imaju običaj. U ovom trenutku, pasivno hladjenje bi naj-
verovatnije zahtevalo 100% bakarni, veoma veliki hlanjak (koji bi se izdizao iznad matične ploče
20 cm ili više). To ne bi bilo ekonomično rešenje.
Izlaz
Gotovo svi korisnici računara upotrebljavaju video izlaz (ili možda grešim?). Medjutim, postoji
više trendova koji ne mogu prosto da se kondenzuju u tri kategorije:
• Kućni korisnici/opšti korisnici - mogu da rade sa monitorima od 17 inča i učestanošću
osvežavanja od 85Hz. Obično ne vode mnogo računa o kvalitetu slike, bilo zato što ga ne
primećuju, bilo zbog toga što ne provode suviše vremena pred monitorom.
• Igrači – više vole veće ekrane, ali im ne treba munjevito brza grafika da bi gledali dijagrame,
radili na Word dokumentima i manipulisali programima za tabelarne proračune. Dobri su im
LCD monitori koji zauzimaju malo prostora i manje naprežu oči od CRT monitora.
• Zaposleni u kancelarijama – više vole veće ekrane, ali im treba munjevito brza grafika da bi
gledali dijagrame, radili na Word dokumentima i manipulisali programima za tabelarne pro-
račune. Dobri su im LCD monitori koji zauzimaju malo prostora i manje naprežu oči od
CRT monitora.
• Foto/Video entuzijasti – skoro uvek više vole velike CRT zbog njihove jasnoće, rastojanja
izmedju tačaka i opsega boja.
• Programeri - više vole veće ekrane, kao i visoke učestanosti osvežavanja. Mada većina više
voli velike LCD monitore, oni su vrlo skupi.

9. Da dalje ne okolišimo, hajde da pogledamo kako sada stoje stvari samonitorima sa katodnom
cevi (CRT - Cathode Ray Tube) i sa tečnim kristalima (LCD - Liquid Crystal Display), koji
predstavljaju dve glavne vrste monitora na tržištu (iako ima i drugih, radi ograničenog prostora,
ja se njima neću baviti u ovom tekstu).
CRT monitori...
…postoje u različitim oblicima već gotovo ceo jedan vek; sastoje se od cevi za sliku sa crvenim,
žutim i zelenim elektronskim topom, čijim se mlazevima upravlja da bi se stvorila (promenljiva)
matrica svetlosnih oblika i boja za posmatrača. Pošto postoje toliko dugo, CRT monitori su u ve-
likoj meri doterivani i do skoro su bili jedina vrsta monitora za računarstvo. Uopšte, njihovo ras-
tojanje izmedju tačaka (granularnost, odnosno pokazatelj koliko je prikaz slike precizan), mo-
gućnosti brzine obnavljanja i živost boja još uvek nadmašuju odgovarajuće karakteristike LCD
monitora. Medjutim, CRT monitori su velika, teška čudovišta koja emituju zračenje (i svetlosno i
toplotno) i većini ljudi deluju nezgrapno. To je razlog zašto su mnogi ljudi, pa i ja medju njima,
prešli na LCD monitor i prihvatili sve posledice takve promene.
CRT monitori dolaze u mnogo veličina - najmanji od njih imaju sliku veličine samo 70x60 mm i
staju na dlan vaše ruke. Ekstremisti medju nama mogu da imaju CRT monitor veličine ormara za
odelo sa ekranom od 50 inča. Prosek, naravno, leži negde izmedju i predstavlja monitore od 17 i
19 inča. CRT monitori su jevtini - neki mogu da se kupe u maloprodaji za manje od 100 USD -
ali ti jevtini su skloni da imaju veliku učestanost otkaza. U svakom slučaju, oni su jevtiniji od
LCD monitora (u najmanju ruku u normalnim dimenzijama) i mogu dugo da traju ako su dobro
uradjeni - ja imam jedan 1-inčni CRT monitor proizveden u avgustu 1992. godine koji sam sve
vreme mnogo upotrebljavao; on još uvek radi bez ikakvih problema.
Ljudi koji žele ravan ekran, a neće da idu LCD putem ne treba da brinu - postoje CRT monitori
koji su napravljeni sa ravni ekranima i unutrašnjim delovima pod uglom - tako da slika nema efe-
kat "ribljeg oka" koji je prirodan za zakrivljeno ogledalo.
Vodi se rasprava o tome da li CRT monitori na kraju dovode do razdešavanja sočiva u očima
(zbog prirode katodne cevi da stvara slike kombinujući elektronske mlazeve) i da korisnik na
kraju treba da nosi naočari. Mada ne bih hteo u to da ulazim, moram da priznam da sam vrlo
umoran posle nekoliko sati ispred CRT monitora, dok mi LCD nikada ne daje takav osećaj…
LCD monitori...
…koriste fiksnu matricu tečnih uljnih kristala, koji emi-
tuju izvesnu boju (ili kontrast) kada se izlože električnom
naponu. Ta fiksna matrica se nalazi izmedju ravnog pa-
nela, sloja zaštitnog ekrana, same matrice, TFT-ova
(tranzistori sa tankim slojevima - thin film transistors -
koji služe da daju energiju kristalima da bi obrazovali iz-
vestan uzorak) i različite upravljačke elektronike.
Slika 10 Jedna od prednosti LCD monitora se jasno vidi na ovoj slici: nije potrebna katodna cev
pa nema velike zadnje iNo tube required and thus no rear ward protrusion.

10. LCD monitori su tanki, glatki, male potrošnje i definitivno reprezentativni za pravac u kome se
kreće budućnost. Oni takodje imaju istoriju sklonosti ka neizlečivim mrljama, sporim učestanos-
tima obnavljanja, monotonim bojama, pojavljivanju "duhova" pri brzim pokretima, malim prino-
sima i mnogim drugim problemima. Mnogi od tih problema su rešavani, kao na primer male br-
zine obnavljanja (različitim oblicima kristala i metodama napajanja), monotone boje (novim teh-
nologijama panela i osvetljavanja), "duhovi" (koji su već gotovo postali stvar prošlosti) i mali
prinosi (veće vreme proizvodnje znači da se može izvršiti više pšodešavanja, pa se zato baca ma-
nje panela). Nažalost, da bi održali niske troškove, proizvodjači su pribegli izbacivanju na tržište
panela sa neispravnim ili "mrtvim" pikselima. Njihove politike povraćaja novca su različite, ali
neki dozvoljavaju da bude čak i do dvadeset "mrtvih" piksela na ekranu, a da ne vraćaju pare.
Razmislite o tome; da li biste želeli da imate monitor kod koga su dvadeset piksela stalno bezboj-
ni? Na svu sreću, neki proizvodjači su darežljiviji od ostalih, a neki će vam čak ponuditi novi
monitor u garatnom roku ako se pronadje makar i jedan mrtav piksel. Moj proizvodjač LG to ne
dozvoljava, ali na moju sreću, imam samo jedan mrtav piksel i to negde sa strane.
Slika 11 LG prikazuje pun zid LCD monitora od 30 inča na izložbi
CeBIT 2003.
Ravni paneli imaju urodjena ograničenja. Obzirom da su LCD, oni
se sastoje od fiksne matrice i mogu da dozvole samo odredjenu re-
zoluciju. Takodje, smanjivanje rezolucije zahteva uprosečavanje,
(za razliku od CRT monitora gde elektronski top može da se rekalibriše, pa je rezolucija manja
od maksimalne sklona da izleda zamućeno. Tehnike uprosečavanja se poboljšavaju, ali su još
daleko od savršenih.
Pa, da li vredi prelazak sa CRT na LCD monitore? Zavisi od toga šta želi korisnik. Za računarske
igre, dovoljno je samo najbolje, ali to je moguće. Za kancelarijski rad, skoro da nema razloga za
takvu promenu. Medjutim, video i foto entuzijasti bi trebalo da sačekaju još koju godinu, pre ne-
go što počnu da razmatraju prelazak na LCD monitore.
Video kartice
Video kartice su se razvile od jednostavnih uredjaja koji su samo keširali grafičke podatke i slali
ih na monitor, do izuzetno složenih procesora koji mogu da obradjuju milion za milionom troug-
lova u trodimenzionalnoj (3D) sceni i dodaju još više kinematičkih efekata 3D svetu, dok isto-
vremeno poboljšavaju kvalitet i brzinu dvodimenzionallne slike.
Ni jedan personalni računar ne predstavlja ništa bez pristojne grafike. Možete imati najbrži cen-
tralni procesor i opet patiti gotovo u svakom pogledu zbog zastarele grafičke kartice. U skoro
svakom računaru, obavezna je dobra dvodimenzionalna grafička brzina i kvalitet, čak i kod ser-
vera koji normalno ne primaju direktnu posetu korisnika. Dok je velika većina problema sa vi-
dom usled korišćenja računara prouzrokovana nepravilno osvetljenim okruženjem, suptilnosti
kao što su pogrešni impulsi koje stvara neispravna grafička kartica (što za rezultat ima izobličenu
sliku) mogu vremenom takodje da podstaknu razdešavanje sočiva u očima.

11. Grafičke kartice već dugo imaju sredstva za sprečavanje grešaka i sada je prilično teško doći do
kartice koja nešto može da ošteti. Stariji modeli jevtinijih kartica, posebno oni iz firme Trident,
ipak mogu da budu opasni…
U daljoj prošlosti, grafičke kartice su imale samo jednu namenu: da stave sliku na ekran. Stvarno
nije bilo važno kako je ona tamo stigla, jer je ionako bilo vrlo malo mera za propusnu moć. Vrlo
brzo, do pre nekoliko godina, bolji monitori i sve zahtevniji korisnici su dovodili te kartice do
granica njihovih mogućnosti u pogledu brzina osvežavanja, rezolucija i opsega boja. Procesori su
"udarili glavom o zid" u trodimenzionlalnoj (3D) obradi i bilo je potrebno da se taj rad usmeri na
nešto drugo. Tako je rodjena savremena garfička kartica.
Matrox je možda bila prva kompanija koja je obratila pažnju na sastavne delove visokog kvalite-
ta i vrlo brze digitalno-analogne konvertore sa RAM memorijom (RAMDAC) na svojim grafič-
kim karticama, kako bi postigla najveći domet u jasnoći dvodimenzionalne grafike. Foto i video
entuzijasti, kao i profesionalci i mnogi drugi (programeri, razvojni radnici itd.) koji su provodili
sate ispred ekrana, stvarno su uživali u jasnom izgledu grafike kartica Matrox-ovih serija.
Medjutim, entuzijasti u oblasti 3D su bili ostavljeni u mraku, jer stvarno nije bilo potrošačke 3D
akceleratorske kartice po pristojnoj ceni, a grafičke radne stanice su bile užasno skupe. Ne, raču-
narske igre kao što su Quake i Unreal Tornament nisu postale popularne same po sebi; njima je
bio potreban odgovarajući hardver. Za to su delimično bile odgovorne firme 3dfx, Microsoft,
Silicon Graphics kao i beskrajno mnogo programera iz hobija, koji su provodili slobodno vreme
pišući kodove i šireći ih po celom svetu.
OpenGL je bio standardni jezik za programiranje 3D koji je razvijen u kompaniji Silicon
Graphics, kako bi omogućio da grafika bude prikazivana na isti način na bilo kom hardveru koji
podržava njegov skup instrukcija. Microsoft je, naravno, morao da razvije rivalski proizvod koji
je postao poznat pod nazivom Direct3D - što je bio njihov način da se probiju kroz gužvu okvira
za dijalog i omoguće programima da direktno komuniciraju sa grafičkim hardverom.
Sredinom devedesetih godina prošlog veka, pojavila se kompanija 3dfx koju treba zapamtiti po
slavi (i sramoti). Oni su razvili sopstveni jezik za komuniciranje sa hardverom, Glide, kao i svoju
izuzetno uspešnu seriju grafičkih kartica Voodoo. Te kartice su vrlo brzo postigle velike brzine i
dugo vremena bile su nepobedive na tržištu. Mnogi ljudi koji su se bavili razvojem, prihvatili su
Glide i Microsoftov trud oko Direct3D bi propao da nije bilo onih koji su voleli Ati i nVidia, dve
kompanije koje su u to vreme bile relativno male, a koje su ipak delimično odgovorne za kraj
3dfx, i koje danas su dve glavne grafičke kuće. Došla je i prošla paralelizacija više kartica
Voodoo 2, zaboravljene su greške Banshee i došlo je doba Voodoo 4 i 5.
Približno u to doba, firma Ati je očajnički pokušavala da unese novu snagu u
arhitekturu Rage pomoću upravljačkih programa koji stvarno nisu mnogo
pomagali. Firma nVidia nije imala toliko novca, ali je postepeno uzimala
deo po deo tržišta od 3dfx pomoću njihovih kartica serije Riva TNT, koje su
imale skoro istu performansu uz povoljniju cenu. Procesor VSA-100 forme
3dfx je bio stalno premašivan na kraju je paralelizovan u više čipova. Šta su
oni radili?
Slika 12 Kartica Voodoo 5 6000 - ima četiri grafička procesora VSA-100, svaki sa svojom na-
menskom memorijom, kao i poseban spoljni izvor napajanja. Bilo je zamišljeno da se Intel-ov čip

12. za most PCI-ka-PCI zameni univerzalnijim kontrolerom HiNT, ali se to nikada nije dogodilo.
Pre nego što je 3dfx mogla da uvede tu karticu, kompanija se raspala i kupila ju je firma nVidia.
© Voodooalert.de
Na to pitanje se verovatno nikada neće odgovoriti. Meddjutim, u to vreme inženjeri iz 3dfx bili
su zaposleni razvijajući arhitekturu Rampage (zamislite snagu sličnu onoj od GeForceFX u 2000.
godini) i njihova kompanija je na kraju završila tako da ju je kupila firma nVidia, koja ih je sada
prevazišla svojim proizvodom GeForce. Od tada, vodjstvo nVidia je više puta bilo potresano od-
skakanjem i vraćanjem natrag firme ATi. Grafičke kartice su povećale svoje mogućnosti od ne-
koliko stotina do milijardi trouglova u sekundi, a to se i sada nastavlja. Sve to znači da je sada la-
ko dobiti opštenamensku video karticu pristojne performanse i neko vreme uživati na miru u toj
kupovini. Proizvodjači će, kao i uvek, hteti da ljudi kupuju njihove vrhunske proizvode, ali stvar-
na vrednost se nalazi stepen ili dva ispod toga.
Ljudi koriste računare za razne stvari, a njihov hardver bi trebalo da odražava ono što rade naj-
češće - jer, nema nikakvog smisla staviti moćnu grafičku karticu u administrativni kancelarijski
sistem gde njene 3D protočne obrade nikada neće doći do izražaja i gde će ona samo zagrevati
kućište (i kancelariju). "Udruženju kancelarijskog osoblja koje mora da živi bez klima-uredjaja"
se to svakako ne bi dopalo. Zbog toga, za njih imamo rešenje…
Integrisati!
Da, tačno, najbolja opcija za kancelarijske sisteme bez upotrebe 3D protočne obrade je integrisa-
na grafika. Starije matične ploče sa "integrisanom grafikom" ili oni skupovi čipova koji nisu po
prirodi podržavali IGP protokol, obično imaju čip grafičke kartice površinski montiran na matič-
noj ploči, koji na neki način komunicira sa glavnom memorijom i severnim mostom. To je nez-
grapno rešenje; zauzima prostor na ploči i može da bude skupo za ugradnju na konstrukcijama
koje prvobitno nisu predvidjale takvo rešenje. Današnji moto za takve stvari je "samo kada je za-
ista neophodno". Većina savremenih matičnih ploča za glavno tržište koje koriste integrisanu
grafiku imaju skup čipova čije se jezgro severnog mosta ne sastoji samo od memorijskog kontro-
lera, interfejsa za čeonu (FSB) magistralu, sprege AGP i modulatora veze severni/južni most, ne-
go takodje i od grafičkog podjezgra. To je izuzetno jevtino i ne zahteva nikakvu rekonstrukciju
ploče u cilju prihvartanja grafičkog čipa, jer je on ugradjen u severni
most. Svi skupovi čipova serija Intel 810, 845G/E, 865G/E, nVidijin
nForce/2 IGP i ATi’s IXP su izgradjeni na taj način.
Slika 13 Integrisani grafički procesor nForce2. Rešenje "sve u jednom",
severni most/video kartica - odlično za kancelarijske PC računare ili
servere datoteka.
Većina integrisanih grafičkih skupova čipova koristi deo sistemske glavne memorije za svoju
sopstvenu bafer memoriju. To oduzima memorijski propusni opseg od glavnog procesora, a sma-
njuje i količinu memorije na raspolaganju za standardne sistemske operacije. Takodje, propusni
opseg sistemske memorije je mnogo, mnogo manji od onog koji ima namenska grafička memori-
ja, pa su integrisana rešenja gotovo uvek sporija od njihovih diskretnih takmaca. Svi znamo da
grafička jezgra, budući da su duboko protočne obrade po prirodi, zahtevaju sav propusni opseg

13. koji mogu da dobiju, kako bi održala pristojan nivo performanse. Medjutim, cena i neupadljivost
su neprevazidjeni.
Kada tražite matični ploču sa integrisanom grafikom, uvek obezbedite da ima jedan slot AGP
(ili, u ne tako dalekoj budućnosti, PCI Express x16), tako da u slučaju potrebe da nadogradjujete
ne budete u situaciji da birate izmedju veoma slabih PCI grafičkih kartica zasnovanih na nasle-
djenim osobinama.
Svet voli mogućnost izbora, a to je ono što vam daje konkurencija. Velika većina matičnih ploča
koje se isporučuju ovih dana sastoje se, nažalost, od ploča koje imaju integrisane intelove sku-
pove čipova sa "Intelovom izuzetno sporom grafikom" (Intel Extreme(ly slow) Graphics). Dok je
to prihvatljivo u dvodimenzionalnim okruženjima, računarske 3D igre i budući 3D operativni sis-
temi (kao što je Microsoftov dolazeći Longhorn) skloni su da se muče sa tim slabim grafičkim
procesorima. Naprotiv, integrisano jezgro GeForce2 firme nVidia i ATi-jev dolazeći skup čipova
IXP 9100 daju daleko bolju performansu, ali verovatno neće mnogo uticati na prodaju Intelovih
proizvoda.
Glavni tok - hoćemo 3D, ali ne po ceni od 499 USD!
Cene procesora su opale. Pre deset godina, procesor pristojne performanse koštao bi oko 1000
USD. Mogli ste da dobijete apsolutnog "puža od procesora", sa onemogućenom jedinicom za rad
u pokretnom zarezu, za 250 USD. Pričamo o izboru. Danas, konkurencija neizmerno poboljšava
odnos cena/performansa i vrlo lako možete kupiti "aždaju od procesora" a da ne potrošite celo-
kupnu desetogodišnju platu. Medjutim, treba ipak imati u vidu jednu stvar - a to je uznemiravaju-
ći trend - da proizvodjači pokušavaju da "zaključaju" proizvode, u smislu da je nemoguće doboiti
performansu po nižoj ceni - što stvarno primorava koirsnike da plate za performansu koju
dobijaju. Ništa od prisilnog ubrzavanja i pretvaranja "puževa" u "aždaje" za četvrtinu cene vr-
hunskog proizvoda.
Slika 14 The GeForce FX 5200 - PCB Konstrukcija i
performansa su skoro iste kao kod originalne GeForce. ©
Darkcrow Korea
To je ipak van suštine stvari - većina ljudi sa osrednjim prihodi-
ma i izvesnim smislom za kupovinu, nabaviće ono što misle da
je najbolji kompromis cene i performanse. To je razlog zašto će
većina prodatih grafičkih kartica biti sporije GeForce FX 5200 i Radeon 9200. Ozbiljno, Ti4600
bi bila bolja kupovina i imala bi duži životni vek uz bolju performansu. Podrška kartica FX 5200
DX9 je stvarno "dim i ogledala" ako operacije DirectX 9 pretvore glatke igre u prikaz slajdova.
Osoba srednjih zahteva želi slot AGP i verovatno bi mogla da preživi izvesno vreme sa integrisa-
nom grafikom. Jedan moj prijatelj je imao Compaq Pentium II sa izuzetno sporom grafikom ka-
da je radio pod operativnim sistemom Windows XP. Nadogradnja ugradjene Rage sa karticom
GeForce 2 MX je u potpunosti je rešila taj problem. Slot AGP bi bio bolji i kritičan za, recimo,
sistem zasnovan na Pentijumu 4. Još jednom, uopšte nije dobro biti zatvoren kada dodje vreme

14. za nadogradnju. Ništa nije gore nego kad mora da se zameni skoro svaki pojedinačan deo hard-
vera u sistemu, zato što uopšte nije bilo projekcije budućnosti u trenutku kupovine.
Performansa – da, ali opet ne po ceni do 499 USD
Korisnici koji traže performansu, žele slot AGP - i tačka. Čak i kada ne igraju računarske igre ili
ne prave stvaralačke ludorije bremenite 3D sadržajem, ne dopada im se ideja da propusni opseg
sistemske memorije halapljivo preuzme grafičko jezgro sa dubokom protočnom obradom. Oni
koji ne rade mnogo sa 3D primenama, ili koriste svoj sistem kao server datoteka, zadovoljiće se
sa karticama GeForce 2 MX od 30 USD. Igrači i ljudi koji prave aplikacije sa 3D (pa čak i 2D)
sadržajem poželeće, medjutim, najbolju vrednost za svoj novac i to je područje gde obimno is-
traživanje ne može biti zamenjeno ničim drugim. Opšta sagalasnost o "najboljim kupovinama za
novac" (kartice GeForce 2 GTS, Radeon 7500 i GeForce 4 Ti 4200, da pomenemo samo neko-
liko) je obično dobar put kojim treba ići u kupovinu, a nije loše ni da se priključite nekom foru-
mu, kao što je Sysopt.
U vezi sa naslovom ovog odeljka, neki ljudi će van svake sumnje ići na najnovije i najbolje
proizvode. Takvi ljudi čine oko 10% članstva u "klubu performantnih korisnika", koji sa svoje
strane predstavlja oko 1% od celokupnog spektra korisnika računara. Većina će kupiti vrhunske
kartice u trenutku kada one postanu "ne tako vrhunske" i donekle pristupačnije po ceni, kao što je
to danas Radeon 9700 Pro. Većina onih koji uzimaju najnovije kartice imaju za to razlog - ili su
im one potrebne, ili ne žele da se petljaju sa time i zadrže ih duže vreme, ili žele apsolutno
najbolje što se može naći na 3D tržištu. Jedini kojima se stvarno
treba smejati su oni (bogati) koji kupuju najbolje "samo tako", a
mogli bi da troše pare na nešto drugo.
Slika 15 Mada danas prevazidjena od većih i boljih modela na
oba fronta, ATi Radeon 9700 Pro ostaje šampion grafičkih
kartica - ima odličnu performansu po dobroj ceni. © ATi
Budućnost grafike
Generatori takta i memorijski opseg "probijaju plafon", a to isto se dešava i sa skupovima karak-
teristika i paralelizmom na nivou instrukcija. Gotovo kinematička grafika sa svojim (ubedljivo
ljudskim) karakteristikama se već prikazala kao sposobna da se izvršava na moćnim karticama
DirectX 9. Dobar primer šta u punoj meri iskorišćen DX9 (i gotovo u potpunosti DX8) može da
vam pruži je demo Dawn firme nVidia.
Sve to predstavlja eksponencijalan uspon. Grafičke kartice koje rade na više gigaherca i proceso-
ri na desetinama gigaherca do 2007. godine. Gde će se sve to završiti? Ili, da li će se uopšte zavr-
šiti? Pixar je već pogrešno predvideo da polukinematička grafika na PC platformi neće biti mo-
guća pre 2020. godine. Naravno, to je samo još jedno od pogrešnih predvidjanja, što je sasvim
druga priča…

15. Ulaz
Tastature
Ako postoji i jedan stvar koja je ostala konstantna (i verovatno će tako biti i dalje) u svetu
računara, to je oblast ulaznih uredjaja.Tastatura QWERTY je tastatura QWERTY i tačka, nema
nikakvih "ako", "i" i "ali" o tome. To je standard čija bi radikalna promena izazvala opštu
pometnju. Medjutim, svakako da je bilo poboljšanja i pojačanja u ovoj oblasti. Ali, gde su se one
tačno dešavale?
tastature iz davnih vremena, sa izuzetkom vrlo kvalitetne IBM-ove "klik" tastature, uništavane su
posle nekoliko meseci intenzivne upotrebe. Tasteri su počinjali da gube svoj odbijajući "prirodan
dodir" i kucanje je postajalo vrlo slično celodnevnom lupanju prstima po stolu. Bez jastučeta,
bez osećaja - što se i danas dešava, mada se popravlja. Sada je u najmanju ruku prilično
nemoguće uništiti tastaturu pomoću prosute tečnosti.
Slika 16 IBM-ova tastatura -
daje poseban osećaj sa svojim
visokim, lakim tasterima koji
naprave metalni "klik" kada se
pritisnu. Neki ljudi nikada
nećeit napustiti ove tastature -
one su odlične čak i za
ekstremno brze daktilografe.
Bilo je modifikacija običnih tastatura, od kojih su najzapaženije one u vezi Microsoftove prirod-
ne tastature. U suštini, sve što je tu uradjeno, bilo je uzimanje polovine tastera za kucanje, njiho-
vo naginjanje pod uglom na desno i naginjanje ostalih tastera u suprotnom pravcu, tako da je na-
stala kupa u sredini. To radi i dozvoljava ručnim člancima da budu ispravljeni, umesto savijeni
pod uglom dok se koristi tastatura.To, po mom mišljenju, takodje olakšava “kucanje”. Ja lično,
naučio sam da kucam sa člancima pravo na bočnoj tastaturi – to mi odgovara. Medjutim, ipak,
ergonomska “grba” u sredini prirodne tastature ne postoji. Preporučio bih nabavku prirodne tas-
tature ili njenog “klona” (ovih dana ima ih baš jevtinih), sem ako ne želite da radite bežično i
imate jednu od onih tastatura sa mnogo zvona i pištaljki. Što se tiče zvona i pištaljki, pa, znamo
kakve su kompanije. Ako ima nečega što ne mogu mnogo da promene da bi se njihovi proizvodi
razlikovali od konkurencije, one ubacuju još više takvih stvari. Uzmite samo Microsoftovu tasta-
turu Office, krcatu točkićima za skrolovanje i raznom programabilnom dugmadi “na tone”. Da li
je lakša za upotrebu? Jeste. Da li je zato skuplja? Jeste. da li će većina ljudi zaista koristiti sve te
mogućnosti? Verovatno neće. Medjuti, postoji uvek mala specijalizovana grupa kja će u punoj
meri upotrebiti moć takvih stvari. Ja lično više volim kontrolne tastere.

16. Pokazivački uredjaji
Suprotno od svojih komšija za unošenje teksta, uredjaji za pokazivanje dolaze u vrlo različitim
konstrukcijama. Postoji ni manje ni više nego šest vrsta miševa – sa kuglicom, optički, sa dodir-
nom podlogom, sa pritisnom podlogom, kotrljajućom kuglom i sa prstima na ekranu. Miševe sa
kuglicom su potisnuti od strane optičkih miševa, jer su zapinjali i uopšte bili manje precizni i teži
za upotrebu. Dodirne površine ne zauzimaju mnogo prostora i vrlo su zgodne – jedini problem je
što se brzo isprljaju i što se za pokazivanje oslanjaju na prste – što nije uvek baš najpreciznije.
Pritisne poidloge se ponekad koriste u prenosnim računarima i one su u suštini mini komandne
palice. Kotrljajuće kugle (miševi sa kuglom, gde se pomera kugla, a ne sam miš) se stvarno nisu
baš “primile” kod većine ljudi, ali su za neke vrste računarskih igara “san snova”. Pristi na ekra-
nu su dobri za registar kase i takve stvari, ali mogu da budu prilično zamorni u običnoj kućnoj
upotrebi.
Slika 17 Prednosti optičkih miševa su jasne - oni nemaju
kuglicu koja mora da se čisti; nema preskakanja u radu,
niti zatvaranja poklopca.
Velika većina ljudi koristi miševe sa kuglicom, mada je
sve više i više onih koji se okreću optičkim miševima.
Kako cene optičkih miševa sada padaju, nema smisla ra-
diti drukčije. Verujte mi,kada jednom predjete na optički,
više nećete ni pomisliti na miš sa kuglicom.
Za razne primene upotrebljene su različite radikalne i ne
tako radikalne metode, kao što su navlake za prste koje
počinju da ulaze na glavno tržište; medjutim, proći će
godine pre nego što ih prihvati većina ljudi.
Druga sredstva
Većina ljudi je čula za prepoznavanje govora radi navigacije i unošenja teksta. Medjutim, zapazi-
te da je upotreba konverzije teksta u govor minimalna – a glavni razlog za to je da obuka dosta
nefleksibilnih interpretatora za različite uzorke glasova predstavlja vrlo mukotrpan proces sa sla-
bim rezultatima. Isto tako, izgovaranje dokumenata može da izgleda brže, ali uz postojeći nivo
tehnologije nije moguće komotno izgovarati i dobijati tačne reči na ekranu. U najboljem slučaju,
morate da govorite dosta malom brzinom, sa najvećom jasnošću i samo tada će opadati količina
grešaka. To je zamorno i većina ljudi neće time da se bavi. Moram lično da kažem, a to je opšta
saglasnost čak i medju naučnicima koji razvijaju tehnologiju prepoznavanja govora (iako će vam
izvesne kompanije reći suprotno): ona još nije sprenmna za glavno tržište. Dok se ne poboljšaju
algoritmi za prepoznavanje i ne prilagode suptilnim promenama glasa u vremenu, prepoznavanje
govora će ostati stvar za specijalne primene. Ono jednostavno zahteva suviše napora za proizvod
koji se dobije za uzvrat. Zašto je to tako?

17. Pa, tehnologija prepoznavanja govora je u razvoju od kasnih 1960-ih godina (kada je u najvećoj
meri bila u domenu teorije). Tokom decenija, super računari, a na kraju i kućni računari su pove-
ćali snagu dovoljno da mogu da obradjuju podatke glasa prihvatljivom brzinom i pretvaraju te
“talase” u slova. Svaka mašina za govor radi na sledeći način – jedan talasni oblik se interpretira
kao, na primer, slovo A. Samo, praktično prepoznavanje govora postaje realnost kada brzine ge-
neratora takta centralne procesorske jedinice dostignu oko 500 MHz (verujte mi, ja sam to radio
na 486-ici; funkcionisalo je, ali na-
ravno užasnno sporo). Od tada su se
algoritmi za prepoznavanje govora
veoma poboljšali, ali nigde nisu ni
prišli blizu savršenstvu. Intel razvija
tehnologiju AVSR (čujno/vizuelno
prepoznavanje govora) koja radi ne
samo na vokalnim uzorcima, nego i
na oblicima usana snimljenim video
kamerom. Ovaj metod ima za rezul-
tat mnogo više pogodaka nego pro-
mašaja, u najmanju ruku sa brojevi-
ma. To zahteva moćan procesor i vi-
deo kameru visoke rezolucije i zato
je mnogo skuplje od normalnog pre-
poznavanja govora.
Slika 18 AVSR ima bolji odnos signal-šum nego i video i prepoznavanje govora uzeti posebno –
što ga čini vrlo tačnim i fleksibilnim. © Intel
I slepi ljudi bi mogli da imaju koristi od prepoznavanja govora – ono je mnogo lakše i brže od
unošenja teksta pomoću Brajove tastature.
Internet
Internet je medju nama duže nego što bi većina ljudi mogla i da pomisli. Počelo je 1970-ih godi-
na kada je Vlada SAD projektovala da poveže kritične velike računare, da bi izmedju njih infor-
macije mogle da se razmenjuju najvećom moguićom brzinom. Infrastruktura i troškovi razvoja
protokola bili su toliko veliki da bi bilo mnogo duže ako bi se razvijalo pod okriljem korporacije.
To je bio jedan od Vladinih projekata zaista vredan uloženog truda – ne samo da su vojnici mogli
brzo da komuniciraju, nego je to omogućeno i neprijateljima!
Ozbiljno, komunikacija je u velikoj meri pojačana sa pojavom svetske mreže. U suštini, kada se
povežete na Internet, vi ste fizički povezani sa svakim računarom na svetu (koji nije bežično
umrežen).
Analogni modem je ubrzan i potisnut od strane boljih i većih stvari. Prošli su dani brzina od 300
boda, kada ste mogli da čitate tekst većom brzinom od one kojom je preuziman. Taj broj se brzo
učetvorostručio, a kasnije umnožio 186 puta da bi nam dao danas široko korišćen standard za po-

18. zivanje od 56K (koji inače stari). Prosečan savremeni DSL modem, u teoriji, ima 2620 puta veću
brzinu u preuzimanju od prvih 300-bodnih analognih modema.To dozvoljava da CD-i puni dato-
teka budu preuzimani u trajanju koje se meri satima, a ne nedeljama.
Slika 18 Sredina 1980-ih godina “punom parom”:
teoretski, 1200 bita bi moglo da se prenese za jednu
sekundu.
Savremena tehnologija DSL i kablovskog modema je
dozvolila strujanje videa 320x200 na toliko pristojnoj
brzini da se zaista može smatrati realnošću. Nema
sumnje, nekima je potrebno više od toga, i Caltech je
dokazao da su mogući linkovi velike brzine, sposobni
da prenose podatke DVD filmova u minutima, jer je to
već uradio. Naravno, to je bila namenska linija sa minimalnim dodatnim opterećenjem, ali je po-
kazala gde treba da se usmerimo. U nekim oblastima, nude se servisi od 2 do 20 Mb/s. Nažalost,
čak i najbrže veze će dati samo oko 500 kb/s u predajnom i prijemnom smeru, prepostavljajući
da se koristi kablovski modem.
Infrastruktura Interneta će morati da se promeni ako želimo da još povećavamo brzine. U ovom
trenutku, signalne sposobnosti bakarne žice su dovedene do granice i T1/T3 linije su preterano
skupe. U medjuvremenu, cena kabla od optičkih vlakana je opala (dok je trajnost porasla) i OCR
(optičko prepoynavanje znakova) će, mada izgleda skuplje od bilo koje T linije, na kraju postati
standard za brzinu na Internetu. Možda će biti potrebno punih pedeset godina od uvodjenja optič-
kih vlakana da većina sistema na svetu bude povezana preko njih. Medjutim, ona imaju skoro ne-
ograničen propusni opseg, koji ograničava samo upotrebljeni metod za modulaciju.
U ovom trenutku Internet 2 i Internet 3 su na crtaćim tablama i proći će mnogo godina pre nego
što se izgrade. Očekuje se da će Internet 2 biti 20 do 30 puta, a Internet 3 oko 200 do 300 puta
brži od veze DSL/kabl.
Bezbednost
Pitanje bezbednosti računarstva je uvek bilo značajno. Čak i kada su pronadjeni prvi uredjajio ya
šifrovanje, neprijatelji pronalazača su smišljali metode za “razbijanje”. Pravi primer za to je
razbijanje čuvene “Enigme” iz II svetskog rata.
Razbijanje i hakerisanje ne zahteva poseban uvod – ono može biti vrlo opasno i prouzrokovati da
se oseljive informacije rašire na svakom veb bilbordu u svetu. Ono je kontraproduktovno mno-
gim… naporima. Ono je srušilo male, nestabilne vlade i prouzrokovalo nestanke kompanija.
Savladane su i osvojene različite dubine šifrovanja, mada je to zahtevalo strahovite napore.
Protiv toga suprimenjivane različite metode - zahtevanje korisničkog imena i lozinke da bi se
nešto dobilo, medjutim, ”skoro” nije dovoljno. programi koji koriste “grubu silu” gotovo uvek
mogu da pristupe informacijama koje ne bi trebalo da budu vidljive hakerima, zbog rečničkih
naziva u lozinkama, zato što su lozinke iste kao i korisnička imena itd.

19. Ljudi mogu da promešaju lozinke i učine ih što je moguće nerazumljivijim, ali to je krajnji
domet takve metode. Na vladinim instalacijama se već zahtevaju prepoznavanje otiska prsta ili
prepoznavanje uzorka lica da bi se pristupilo osetljivim informacijama. To postaje sve uobičaje-
nije i u kancelarijama, jer je bezbednije i lakše za umnožavanje od kartica – ključeva.
Slika 19 Prepoznavanje uzorka lica radi putem analize odredjenih is-
pupčenja i udubljenja na licu snimljenom video kamerom i zatim pore-
djenjem podataka sa onima koji se nalaze u bazi podataka. Najnoviji
softver može da otkrije uljeza i dozvoli pristup ispravnim ljudima koji
nose naočari za sunce ili kojima je u medjuvremenu izrasla brada. ©
Omron
Ovo će na kraju doći na glavno tržište. Medjutim, kao i obično, proći
će izvesno vreme dok se to ne dogodi. Za sada, možemo da se
pouzdamo u složene lozinke, programe “vatrenog zida” i
odgovovarajući zaštitni hardver.
Zaključak
Računari su sve manji i brži. Oni mogu da obradjuju čak još više MIPS-ova i MFLOP-ova po
eksponencijalno većim brzinama od svojih prethodnika u ranijim godinama. Grafika je od bloko-
va došla do kinematske avanture, veze za internet su postale prihvatljivo brze. Računari se sve
više zaključavaju, a ljudi ipak uspevaju da prodiru u njih. Trend se stalno nastavlja. To je sve kao
igra mačke i miša, ponekad burno putovanje ka savršenstvu. Korporacije se bore protiv korpora-
cija, vlade igraju igre sa drugim vladama, a institucije sa sve manje uspeha pokušavaju da zauz-
daju pretnje. Medjutim, opšti pravac je ka napred, a budućnost obećava, jer svetlo na kraju tunela
postaje sve jače, zato što konkurencija podstiče nadu, a nada donosi otkriće. To pomaže svima.