Čarls Bukovski
HOLIVUD

Ovo je književno delo i svaka sličnost sa živim ili mrtvim osobama
sasvim je slučajna itd.

1
Posle nekoliko dana javio se Pinčot. Hoće da tera dalje sa scenariom,
rekao je. Zašto ne svratimo do njega?
I tako smo dobili adresu, seli u vagena i krenuli ka Marini del Rej.
Nepoznata teritorija.
Onda smo se stvorili u luci, vozili smo pored brodova. Najviše je
bilo jedrilica, i ljudi su se muvali po palubama. Svi su bili u nekoj odeći
za jedrenje, nosili su mornarske kape i naočare za sunce. Većina njih
je, očigledno, izbegla žrvanj svakodnevice. Nikad nisu upali u taj
žrvanj i nikad neće. Takva je nagrada Izabranima u zemlji slobodnih.
Na neki način, izgledali su mi kao budale. Naravno, ja nisam postojao
čak ni u njihovim mislima.
Skrenuli smo desno, dalje od keja, i vozili mimo ulica nanizanih po
abecedi, cifrastih naziva. Našli smo ulicu, skrenuli levo, našli broj,
parkirali. Pesak je dopirao do nas, a okean bio dovoljno blizu da ga
vidiš i dovoljno daleko da si bezbedan. Pesak kao da je bio čistiji od
drugog peska, voda kao da je bila plavlja, a povetarac nežniji.
„Eto”, rekao sam Sari, „stigli smo u predvorje smrti. Duša mi pati.”
„Kad ćeš prestati da brineš za svoju dušu?” rekla je Sara.
Nije bilo potrebno zaključavati vagena. Ja sam bio jedini koji može
da ga pokrene. Stigli smo pred vrata. Kucao sam.
Otvorio je neki visoki vitki istančani tip, sav je vonjao na umetnost.
Lepo se videlo kako je rođen da Stvara, da Stvara velika dela, sasvim
nesputano, nikad kinjen tako tričavim stvarima kao što su zubobolja,
sumnja u sebe, maleroznost. Jedan od onih što izgledaju kao genije. Ja
izgledam kao perač sudova, pa me takvi često deprimiraju.
„Došli smo da pokupimo prljav veš”, rekao sam.
„Ne obraćajte pažnju na njega”, rekla je Sara. „Pinčot nas je pozvao
da svratimo.”
„Odista?” rekao je džentlmen. „Samo izvolite...”
Pošli smo za njim i njegovim zečjim dupencetom. Onda je zastao,
pod nekim posebnim uglom, sladak je bio, i izdeklamovao preko levog

ramena, kao da čitav svet sluša njegovu istančanu frazu: „Odoh sad po
moju VOTKU!”
Otperjao je u kuhinju.
„Žon ga je pomenuo preksinoć”, rekla je Sara. „To je Pol Renoar.
Piše opere, a radi i novu formu, opera-film. Vrlo avangardno.”
„Neka je on i genije, samo da me ne gnjavi.”
„Izađi više iz defanzive! Nije svako kao ti!”
„Znam. To je njihov problem.”
„Gro tvoje snage je u tome što se svega plašiš.”
„Voleo bih da sam ja to rekao.”
Pol se vratio sa svojim pićem. Dobro je izgledalo. U čaši je bilo čak
i parče limuna koje je mešao štapićem. Štapić za koktele. Otmeno,
nema šta.
„Pole”, upitao sam, „ima li tamo još nekog pića?”
„O, pardon”, rekao je. „Samo se poslužite, molim vas!”
Na juriš sam upao u kuhinju, praćen lupkanjem Sarinih štiklica.
Flaše na sve strane. Dok smo se troumili, otvorio sam pivo.
„Bolje da preskočimo žestinu”, predložila je moja dobra vila. „Znaš
na šta se napraviš od toga.”
„Važi. Idemo na vino.”
Našao sam vadičep i uzeo bocu lepog crnjaka.
Oboje smo otpili po solidan gutljaj. Onda smo ponovo napunili čaše
i izašli iz kuhinje. U jednom periodu predstavljao sam Saru i sebe kao
Zeldu i Skota,1 ali njoj je to smetalo, jer joj se nije dopalo kako je
Zelda završila. A ja nisam voleo ono što je Skot pisao. I tako smo
pogubili smisao za humor.
Pol Renoar je stajao kraj velikog prozora i motrio Tihi okean. „Žon
kasni”, obratio se prozom i okeanu, „ali rekao mi je da vam kažem
kako se odmah vraća i moli vas da pričekate.”
„Dobro, lafe...”
Sara i ja smo posedali s pićem. Gledali smo pravo u zečje dupence.
On je gledao u okean. Kao da je sanjario. „Kinaski”, rekao je, „čitao
sam dosta vaših knjiga. Sjajne stvari. Odista dobro pišete...”
„Hvala. Ali mi znamo ko je stvarno najbolji. Ti si najbolji.”

„Odista?” rekao je, i dalje motreći okean. „To je jako, jako lepo od
vas što to... shvatate...”
Vrata su se otvorila i ušla je devojka duge crne kose. Sledećeg
trenutka već je bila opružena na gornjem delu sofe, kao mačka. „Ja
sam Popi”, rekla je, „sa četiri ’p’.”
Krenuo sam po starom: „Mi smo Skot i Zelda.”
„Ne lupetaj!” rekla je Sara. Rekao sam naša prava imena. Pol se
okrenuo od okeana.
„Popi je jedan od sponzora vašeg scenarija.”
„Nisam još ni reč napisao”, rekao sam.
„Napisaćete...”
„Hoćeš li, molim te?” pogledao sam ka Sari i podigao praznu čašu.
Sara je bila srce. Ponela je čašu. Znala je da ću, ako odem tamo,
odmah da se bacim na neke flaše i postanem zloća.
Kasnije, saznao sam da je drugo Poppppino ime Princeza iz
Brazila. I da je za početak uložila deset hiljada. Skromno. Ali dovoljno
za kiriju i piće.
Princeza me pogledala iz svoje mačje poze na sofi.
„Čitala sam vaše knjige. Baš ste duhovit.”
„Hvala.”
Onda sam pogledao ka Polu. „Ej, lafe, čuješ li ti ovo? Duhovit sam!”
„Odista”, rekao je, „zaslužujete određeno mesto...”
Ponovo je otperjao u kuhinju dok se Sara mimoilazila s njim,
noseći nam pića. Sela je pored mene, pa sam otpio gutljaj.
Onda mi je sinulo kako bih jednostavno mogao da blefiram sa
scenariom i mesecima ladim muda u Marini del Rej, šikajući dobra
pića. Pre nego što sam stigao da razradim tu ideju, vrata se otvoriše i
pojavio se Žon Pinčot.
„O, svratili smo!”
„Odista”, rekao sam.
„Mislim da sam našao producenta! Ostaje samo da napišeš.”
„Trebaće možda par meseci.”
„Ma naravno...”
Onda se Pol vratio. Nosio je čudno ružičasto piće za Princezu.

Pinčot se stuštio u kuhinju po svoje piće.
Bio je to prvi od mnogih sastanaka koji su se jednostavno rastočili
u teške pijanke, pogotovo s moje strane. Provalio sam da mi je to
neophodno za malo samopouzdanja, jer sam, u suštini, bio
zainteresovan samo za pesme i kratke priče. Pisanje scenarija činilo
mi se kao krajnje imbecilna stvar. Ali i bolji od mene ispali su glupi.
Pinčot se vratio s pićem, seo.
Bila je to duga noć. Razgovarali smo i razgovarali, pojma nisam
imao o čemu. Na kraju smo Sara i ja suviše popili da bismo vozili kući.
Ljubazno nam je ponuđena soba.
U toj sobi, u mraku, dok smo točili poslednje kapi odličnog crnog
vina, Sara me upitala: „Hoćeš li pisati taj scenario?”
„Ni u ludilu”, odgovorio sam.

2
Nekoliko dana kasnije, Žon Pinčot se ponovo javio. Znao je Denija
Servera, mladog producenta i režisera, koji je imao čitav filmski studio
u Venis Biču. Deni će nam pozajmiti projekcionu salu da vidimo Žonov
dokumentarac Zver koja se smeje, o crnom diktatoru koji krvoločno
uživa u svojoj vlasti. Ali prvo ćemo kod Žona na piće. I tako, ponovo se
prošlo Avenijom jedrenjaka...
Žon je otvorio vrata, pa smo Sara i ja ušli. Nije bio sam. U sobi je
stajao neki tip. Imao je čudnu kosu - nešto između bele i žute. Lice mu
je bilo ružičasto, gotovo crveno. Sulude oči, okrugloplave, veoma
okrugle, veoma plave. Izgledao je kao školarac koji se sprema da
napravi neko teško sranje. Taj izgled, naučiću, nikada ga nije
napuštao. Bio je simpatičan na prvi pogled.
„Ovo je Fransoa Rasin”, rekao je Žon. „Glumio je u mnogim mojim
filmovima, i u drugim.”
„U tim drugim me plaćaju...” Naklonio se. „Kako ste?” Žon je otišao
po piće.
„Oprostite, molim vas”, rekao je Fransoa, „odmah ću biti gotov.”
Na stolu je bio mali rulet na struju, koji je pokretao pritiskom na
dugme. Imao je gomilu žetona i dugačak list hartije, pun proračuna.
Bila je tu i tabla za stavljanje uloga. Stavio je žetone na nju i pritisnuo
dugme. „Ovo je moja dama zvana Čigra”, rekao je.
„Zaljubljen sam u nju.”
Žon se vratio s pićem.
„Kad se Fransoa ne kocka u kazinu, onda obično trenira ili bar
mozga o tome.”
Rulet je stao a Fransoa pokupio dobitak. „Proučio sam sve
permutacije točka”, rekao je. „Nema značaja gde se zaustavi, samo
pogađam i dobijam.”
„Dobar mu je sistem”, rekao je Žon, „ali kad uđe u kazino, ne drži
se uvek toga.”
„Često me pobedi Nagon Smrti”, objasnio je Fransoa.

„I Henk se kocka”, rekla je Sara. „Kladi se na konje. Visi tamo svaki
dan.” Fransoa me pogledao. „O, konji! Dobijate?”
„Volim da tako mislim...”
„O, idemo jednog dana!”
„Naravno.”
Fransoa se vratio svom malom ruletu, a mi smo posedali uz piće.
„Dobio je i izgubio na stotine hiljada”, rekao nam je Žon. „Pristaje
da glumi samo kad ostane bez para.”
„Ima rezona”, rekoh.
„Uzgred”, rekao je Žon, „razgovarao sam sa producentom,
Haroldom Fezentom, i on je vrlo zainteresovan za scenario. Spreman
je da ga finansira za film.”
„Harold Fezent!” rekla je Sara. „Čula sam za njega. Jedan od
vodećih producenata.”
„Tačno”, rekao je Žon.
„Ali ja nisam napisao scenario”, pobunio sam se.
„Nije bitno. On zna kako pišeš. Spreman je.”
„Ne zvuči mi uverljivo.”
„On često radi na taj način i samo mlati pare.” Žon je otišao po
bocu.
„Možda bi trebalo da napišeš scenario”, rekla je Sara.
„Znaš kako je prošao Skot Ficdžerald.”
„Ti nisi Ficdžerald.”
„Ne, on je prestao da pije. To ga je ubilo.”
Fransoa je i dalje stajao za malim ruletom. Žon se pojavio s bocom.
„Popićemo još po jedno pa idemo.”
„Važi”, rekao sam.
„Fransoa, ideš li i ti?” upitao je Žon.
„O ne, molim vas da mi oprostite, ali moram da proučim još
nešto...”

3
Lepa projekciona sala. Na jednoj strani je bio šank pristojne dužine, s
barmenom. Tu je bio čak i čovek koji pušta film. Deni Server nije bio
tu.
Za šankom je stajalo sedam ili osam ljudi. Nisam znao nikoga od
njih. Prešao sam na votka-tonik, a Sara je pila nešto purpurno, ili
zeleno, ili zeleno-purpurno. Žon je otišao da pomogne oko
projektovanja filma.
Na kraju šanka je bio neki tip, buljio je u mene. Nije odvajao
pogled. Najzad sam pogledao u njegovom pravcu.
„Čime se bavite?” upitao sam.
Ćutao je na trenutak, ispio piće, ponovo me pogledao.
„Pocrvenim iz dna duše što moram da vam priznam, ali... ja pravim
filmove.”
Doznao sam kasnije da je to Vener Cergog, poznati nemački
filmadžija. Malo udaren tip, što bi rekli, koji se večito upušta u sulude
rizike sa svojim i svačijim životom. „Trebalo bi da se latite nečeg
vrednijeg”, rekao sam mu.
„Znam”, odgovorio je, „ali ništa drugo ne umem da radim.” Onda se
pojavio Žon.
„Idemo, počinje...”
Sara i ja smo pošli za njim u salu. Pošli su još neki sa šanka,
zajedno s Venerom i njegovom damom. Posedali smo i Žon je rekao:
„Onaj sa šanka je Vener Cergog. Prošle nedelje su on i njegova žena
pucali jedno u drugo iz pištolja, ispucali su šaržere, ali u prazno...”
„Nadam se da bolje gađa u filmovima...”
„O, da.”
Sala se zamračila i Zver koja se smeje raširila se preko platna.
Lido Mamin je bio ljudina, po veličini i ambiciji, ali je njegova
zemlja bila mala i siromašna. S velikim zemljama igrao je karte i
Levom i Desnom, cenjkajući se i ucenjujući obe strane za novac,

hranu, oružje. Ali je, u suštini, on hteo da vlada svetom. Bio je teška
strvina sa čudesnim smislom za humor. Znao je da je sav život u
osnovi ništavan, osim njegovog. Svako i najmanje sumnjiv u njegovoj
zemlji bio je pod hitno likvidiran i bačen u rеku. Toliko je leševa
plutalo rekom da su krokodili otekli i prestali da jedu.
Lido Mamin je obožavao kameru. Pinčot je snimao Mamina koji je
sazvao skupštinu zbog kamere. Njegovi podređeni sedeli su drhteći
pred njim dok je Mamin postavljao pitanja i donosio političke odluke.
Kezio se bez prestanka, pokazujući ogromne žute zube. Kad nije
ubijao ili naređivao da nekog ubiju, jebao je. Imao je masu žena i više
dece nego što je mogao da popamti.
Povremeno, u toku sednice skupštine, prestao bi da se smeje,
njegovo lice postajalo je Volja Božja, mogao je da učini bilo šta, kao od
šale. Osećao je strah svojih vernika i uživao u njemu, koristio ga.
Sednica se završila, a da niko nije ubijen.
Onda je sazvao sednicu svih lekara u zemlji. Okupio ih je u glavnoj
bolnici, u ogromnoj operacionoj sali gde su posedali u krug, a Mamin
je stao u centar i govorio im.
„Vi ste lekari, ali niste ništa ako vam ja ne kažem da ste nešto.
Mislite da znate neke stvari, ali to je samo iluzija. Obučeni ste samo za
usku oblast. Neka ta obuka bude korisna našoj zemlji, a ne vama
samima. Živite u svetu gde će samo poslednji preživeli biti u pravu.
Reći ću vam kako da koristite (cw, bu) svoj hirurški alat i svoje živote.
Molim vas da ne budete budale i usprotivite se mojim željama. Ne
želim da straćim vaše obrazovanje i veštinu. Uvek pamtite da znate
samo ono što su vas učili. Ja znam više nego što se uči. Uvek ćete raditi
kako ja kažem, hoću da vam to bude JASNO. Jeste li razumeli?”
Tajac.
„A sad”, produžio je Mamin, „ima li nekog ko bi da negira ono što
sam rekao?” Tajac.
Mamin je bio lutka, monstruozna lutka, i čoveku je na neki način
mogao da se dopadne njegov brutalan i užasan stil - sve dok ne vidi
stvarna ubistva i torture.
Zatim je, za kameru, Lido Mamin pokazao svoju Avijaciju. Mada
nije imao Avijaciju. Ne još. Ali imao je pilote i uniforme.

„Ovo je”, rekao je Lido Mamin, „naša Avijacija.”
Prvi avijatičar je potrčao preko dugačkog niza dasaka. Trčao je iz
sve snage. Kad je stigao na kraj zaletišta od dasaka, skočio je u
vazduh, mašući rukama kao ptica. Onda je sleteo.
Zatim je potrčao sledeći avijatičar i ponovio stvar. Sledeći
avijatičar.
Sledeći.
Bilo je bar 14-15 avijatičara. Kliktali su pri svakom skoku, i na
svakom licu blistao je osmeh i ushićenje. Čudno je bilo kad to osetiš -
svaki od njih smejao se komičnosti toga, pa ipak je svaki verovao.
Nakon poslednjeg ateriranja, Mamin je pogledao u kameru.
„Ma koliko ovo izgledalo glupo, veoma je bitno. Za ono što u
stvarnosti nemamo, duhom smo spremni. Jednog dana, imaćemo
Avijaciju. Do tada, ne mrštimo se u senkama neverice. Zahvaljujem
vam.”
Zatim su usledili snimci enterijera - odaja za mučenje. Nikoga u
njima. Ali bilo je izmeta. Lanci. Krv po zidovima.
„Ovo je mesto”, rekao je Lido Mamin, „gde izdajnici i lažovi
konačno progovore istinu.”
U finalnoj sceni, videli smo Mamina u ogromnoj bašti, sa gomilom
telohranitelja i svim svojim ženama i decom. Deca se nisu smejala niti
skakala naokolo. Nemo su gledala u kameru, kao i telohranitelji. Sve
su se žene smešile, neke su od njih držale bebe. Lido Mamin se kezio,
pokazujući velike žute zube. Delovao je vrlo simpatično, prosto da ga
čovek zavoli.
Na samom kraju filma videla se reka s debelim krokodilima. Samo
su plutali, otežali i nehajni, kapci su im se neznatno pokretali dok je
voda nosila trupla pored njih. Kraj.
Fascinantan dokumentarac, i bilo mi je drago što to mogu da
kažem Žonu.
„,Da”, rekao je, „volim čudne ljude. Zato sam i došao da se nađem s
tobom.”
„Počastvovan sam”, rekao sam, „što sam izjednačen sa Lido
Maminom.”
„Istina”, rekao je, i onda smo pošli natrag u njegov stan.

4
Kad smo stigli, Fransoa Rasin je i dalje vrteo svoj mali rulet. Bilo je
očigledno da je popio veću količinu vina. Lice mu je bilo crveno, a
imao je gomilu žetona ispred sebe. Ogroman pepeo samo što nije
otpao s njegovog tompusa. Onda je pao na sto.
„Dobio sam milion četristo pedeset hiljada dolara.”
Kuglica se zaustavila na broju. Fransoa je pokupio žetone.
„Dovoljno je... Ne smem da budem gramziv.”
Prošli smo u dnevnu sobu i seli. Žon je otišao po vino i čaše.
„Šta ćete sa svim tim parama?” upitala je Sara.
„Razdeliću. To je ništa. Život je ništa. Novac je ništa.”
„Novac je kao seks”, rekao sam. „Izgleda mnogo važniji kad ga
nemaš...”
„Govorite kao pisac”, rekao je Fransoa.
Žon se vratio. Otvorio je prvu bocu, natočio svima.
„Dođi malo u Pariz”, rekao mi je. „Tamo te zaista cene. Tvoja te
zemlja tretira kao otpadnika.”
„Imaju li tamo hipodrom?”
„O, da!” rekao je Fransoa.
„On mrzi da putuje”, rekla je Sara. „A i ovde ima hipodrom.”
„Nije kao u Parizu”, rekao je Fransoa. „Dođite u Pariz. Zajedno
ćemo na hipodrom.”
„Jebeš ga, moram da pišem scenario.”
„Kladićemo se na konje i onda ćemo pisati.”
„Razmisliću.”
Žon je pripalio tompus. Onda je Fransoa iskopao novi tompus i
pripalio ga. Tompusi su bili dugi i okrugli i cvrčali su na pripaljenom
kraju.
„Spasi nas, Gospode”, rekla je Sara.
„Fransoa i ja smo bili u Vegasu prošle noći”, rekao je Žon.

„Kako ste prošli?” upitala je Sara.
Fransoa je otpio veliki gutljaj vina, povukao dim iz tompusa,
izbacio ogromnu, čudesnu perjanicu dima.
„Slušajte. Slušajte sad ovo. Pet hiljada dolara sam u dobitku, držim
svet pod kontrolom, držim Sudbinu u šaci kao upaljač. Znam Sve. Ja
sam Sve. Ništa me ne može uzdrmati. Kontinenti drhte. I tada me Žon
tapne po ramenu. Kaže: ’Ajmo da vidimo Tab Džonsa.’ ’Ko je taj Tab
Džons?’ pitam. ’Nije bitno’, kaže on, ’ajmo da ga vidimo’.”
Fransoa je ispraznio čašu. Žon mu je napunio.
„I tako odemo u neku drugu salu. Tamo je taj Tab Džons. Peva.
Košulja mu razdrljena, vide mu se crne dlake po grudima. Dlake se
znoje. Nosi veliki srebrni krst na tim znojavim dlakama. Usta su mu
grozna rupa izrezana u palačinki. Ima tesne pantalone i veliku kitu.
Hvata se za jaja i peva o svim dobrim stvarima koje može da radi
ženama. Jezivo peva, kriminalan je. Sve o tome šta može da radi
ženama, ali je u stvari folirant, samo bi da turi jezičinu u neki muški
čmar. Došlo mi je da povratim slušajući ga. A još smo i debelo platili. A
kad platiš za košmar, onda si stvarno imbecil! Ko je taj Tab Džons?
Hiljade njih plaćaju tom majmunu kome se diže kita i hvata se za jaja,
dok mu se krst presijava na dlakama. Toliko dobrih ljudi crkava po
ulicama, a ovde je taj KRETEN... koga OBOŽAVAJU! Žene vrište! One
misle da je on stvaran! Taj kartonski čovek što puši govno u snovima.
’Žon’, kažem, ’molim te idemo odavde, razum me napušta, uvređen
sam i muka mi je!’ ’Čekaj’, kaže on, ’možda će biti bolji.’ Ali taj ne
postaje bolji, postaje sve gori, postaje sve bučniji, košulja mu se otvara
do kraja, vidi mu se pupak. Žena pored mene stenje i gura ruku u
gaće. ’Madam’, pitam je, ’da niste nešto izgubili?’ Pupak mu je kao
mrtvo oko, štrokav je. Čak bi se i ptica uvredila kad bi tu morala da
snese govno. Onda se taj Tab Džons okrene i pokaže nam guzicu.
Mogu da vidim guzice u svako doba, bilo gde, čak to i ne želim, a ovde
moramo da PLATIMO da bismo videli tu debelu, mekanu, nakaznu
guzicu! Svašta sam doživeo u životu, tukli su me žandari, na primer, ni
za šta. Dobro, skoro ni za šta. Ali gledajući to idiotsko dupe, gore sam
se osećao nego kad su me žandari tukli ni za šta. ’Žon’, rekao sam,
’moramo da odemo ili je mom životu kraj!’”
Žon se nasmešio. „I otišli smo. Samo sam hteo da vidim Tab

Džonsa.”
Fransoa je tada stvarno pobesneo. Sitne bele mrlje pojavile su se u
uglovima njegovih usta. Prskao je pljuvačkom pri govoru. Kraj
njegovog tompusa bio je sav mokar i crn.
„Tab Džons! KO JE TAJ TAB DŽONS? Šta mene zabole za nekog Tab
Džonsa? Tab Džons je kreten! Pet hiljada sam u dobitku i šta mi
radimo? Idemo da gledamo Tab Džonsa! Ko je taj Tab Džons? Ne znam
ja nikakvog Tab Džonsa! Moj brat se ne zove Tab Džons! Čak ni moja
majka! Taj Tab Džons je kreten!”
„I tako smo se vratili ruletu”, rekao je Žon.
„Da”, rekao je Fransoa. „Pet hiljada sam u dobitku i videli smo
mrtvu kitu kako peva. Koncentracija mi pukla. Ko je taj Tab Džons?
Video sam i bolje od njega kako kupe golubija govna! Gde sam ja?
Točak se vrti kao neki stranac! Ja sam beba bačena u bure tarantula!
Šta su ti brojevi? Šta su te boje? Mala bela kuglica odskače i ukopava
se u mom srcu, glođe ga iznutra. Nemam šanse. Koncentracija mi
pukla! Kite paradiraju dok moroni vrište još! Vrti mi se. Utrčim s
gomilom žetona. Već vidim svoju lobanju u idiotskom kovčegu. Ko je
taj Tab Džons? Gubim. Ne znam gde se nalazim. Kad koncentracija
jednom pukne, kad počneš da padaš, nema natrag. Svestan da nemam
snage, spiskam sve žetone. Činim sve pogrešne poteze, kao da je neki
zlotvor okovao moje telo i moj duh. Gotov sam. A zašto? ZATO ŠTO
SMO MORALI DA VIDIMO TAB DŽONSA! A ja vas pitam: KO JE TAJ
JEBENI TAB DŽONS?”
Fransoa je bio skrhan, izmožden. Tompus mu je ispao iz usta. Sara
ga je podigla i spustila u pepeljaru. Fransoa je momentalno iskopao
novi iz džepa svoje košulje, izvukao ga iz srebrne tube, olizao,
provaljao ga među prstima, nabio ga u usta, pribrao se, i kitnjastim
pokretom ga pripalio. Dohvatio je bocu, natočio svima vino, ispravio
se, nasmešio: „Jebi ga, verovatno bih svejedno izgubio. Kockar bez
izgovora je kockar koji ne može da tera dalje.”
„Govoriš kao pisac”, rekao sam.
„Da znam da pišem kao pisac, napisao bih taj scenario za tebe.”
„Hvala. ”
„Koliko ti plaća?”
Načinio sam neki pokret rukom kroz vazduh, nebulozan odgovor.

„Napisaću ga za tebe i onda delimo popola, važi?”
„Važi.”
„Ne”, rekao je Žon, „provaliću razliku.”
„U redu onda”, rekao je Fransoa, „napisaće ga Tab Džons svojom
kitom.”
Svi smo se složili, digli smo čaše da nazdravimo. Pred nama je bila
lepa noć.

5
Stajao sam za šankom kod „Musoa”. Sara je bila u ženskom toaletu.
Volim šank kod „Musoa”, šank kao šank, ali ne volim prostoriju u kojoj
se nalazi. Zovu je Nova sala. Stara sala je na drugoj strani, i tamo više
volim da jedem. Mračnije je i tiše. U stare dane sam često išao da
jedem u Staru salu, ali nikada u stvari nisam jeo. Samo sam gledao u
jelovnik, govorio im „ne još” i naručivao pića. Neke od dama koje sam
tamo dovodio imale su lošu reputaciju i, kako smo pili i pili, često je
dolazilo do bučnih svađa, sa psovanjem i prolivanjem pića,
naručivanjem novog. Obično sam davao damama za taksi, govorio im
nek se nose u tri pizde materine i nastavljao da pijem sam. Sumnjam
da su ikad upotrebile novac za taksi u tu svrhu. Ali jedna od najlepših
stvari kod „Musoa” bila je što sam, kad bih ponovo svratio posle takvih
sranja, uvek dočekivan toplim osmesima. Baš čudno.
I tako sam stajao naslonjen na šank, a Nova sala je bila puna,
uglavnom turista, ćaskali su i krivili šije i emitovali zrake smrti.
Naručio sam novo piće, a onda me neko potapšao po ramenu.
„Kako ste, Kinaski?”
Okrenuo sam se i pogledao. Nikada ne znam ko je bilo ko. Mogu
uveče da upoznam čoveka i ne prepoznam ga sutradan. Ne bih ni
rođenu majku poznao kad bi je iskopali iz groba.
„Nije loše”, rekao sam. „Jeste li za piće?”
„Ne, hvala. Ne znamo se. Ja sam Harold Fezent.”
„A, da. Žon mi je rekao da razmišljate o...”
„Da, hoću da finansiram vaš scenario. Čitao sam vaše knjige. Imate
čudesan osećaj za dijalog. Čitao sam vaše knjige - jako filmično!”
„Sigurno niste za piće?”
„Ne, moram da se vratim za svoj sto.”
„Aha. Šta radite ovih dana, Fezente?”
„Baš sam završio s produkcijom filma o životu Meka Deruaka.”
„Je l’? Kako se zove?”

„Pesma srca.”
Otpio sam piće. „Ne zajebavajte me! Nećete ga valjda nazvati
Pesma srca?”
„O da, to je naslov.” Smeškao se.
„Nećete vi mene prevariti, Fezente. Pesma srca! Isuse Hriste!”
„Ne” rekao je, „ozbiljno govorim.” Najednom se okrenuo i otišao...
Tada se vratila Sara. Pogledala me.
„Zašto se keziš?”
„Pusti da ti naručim piće pa ću ti reći.”
Dozvao sam barmena i naručio za nju, plus još jedno za mene.
„Pogodi koga sam videla u Staroj sali?”
„Koga?”
„Džona Vintersa.”
„Aha. Pogodi s kim sam pričao dok nisi bila tu.”
„S nekom od tvojih bivših droca.”
„Ne, ne. Gore od toga.”
„Nema ništa gore od takvih.”
„Pričao sam sa Haroldom Fezentom.”
„Producentom?”
„Da, tamo je za onim stolom u ćošku.”
„O, vidim!”
„Ne, ne gledaj. Ne maši. Sabij to piće. Ja ću svoje.”
„Šta te spopalo?”
„Vidiš, on je bio producent koji je hteo da finansira scenario koji
nisam napisao.”
„Znam.”
„Dok nisi bila tu, prišao mi i počeo da priča sa mnom.”
„To si već rekao.”
„Nije čak ni piće hteo.”
„I tako si zajebao stvar, a nisi čak ni pijan.”
„Stani. Počeo je da razgovara o filmu u koji je baš uložio.”
„Kako si zajebao stvar?”

„Nisam ja zajebao. On je zajebao.”
„Naravno. Reci mi.”
Pogledao sam u ogledalo. Volim sebe, ali ne volim sebe u ogledalu.
Ne izgledam tako. Ispio sam piće.
„Sabij to piće”, rekao sam. Sabila ga.
„Reci mi.”
„Već drugi put kažeš: ’Reci mi’.”
„Izuzetna memorija, a nisi čak ni pijan.” Dao sam znak barmenu,
ponovo naručio.
„Eto, Fezent je prišao i rekao mi za film u koji je uložio. O piscu
koji nije umeo da piše, ali je postao slavan jer je ličio na jahača rodea.”
„Ko to?”
„Mek Deruak.”
„I to te uzbudilo?”
„Ne, to je nebitno. Sve je bilo dobro dok mi nije rekao naslov
filma.”
„Koji glasi?”
„Molim te. Pokušavam da ga zaboravim. Krajnje je imbecilan.”
„Reci mi.”
„U redu...”
Ogledalo je još bilo tu.
„Reci mi, reci, reci...”
„U redu - Frka olupina.”
„Sviđa mi se.”
„Meni ne. Rekao sam mu. Otišao je. Izgubili smo jedinog
producenta.”
„Trebalo bi da odeš tamo i izviniš se.”
„Ni u ludilu. Grozan naslov.”
„Samo si hteo da taj njegov film bude o tebi.”
„To je to! Napisaću scenario o sebi!”
„Imaš li naslov?”
„Aha - Olupine u frci.”
„Idemo odavde.” Što smo i učinili.

6
Trebalo je da se nađemo sa Žonom u hotelu „Beverli Hils”, u dva
popodne. To je značilo da izgubim dan na hipodromu, što me nije
oduševilo, ali Žon je insistirao. Tamo je bio neki lik koji ulaže u
filmove. Taj tip, Žan-Pol Sanra, nije imao kinte, što je bilo nebitno -
dovoljno je bilo da ga izdrka statui u parku i eto mu para direktno iz
kite. Čarobno. Apartman 530. Zvučalo je neobavezno.
Osim toga, oko apartmana 530 motao se Žon-Lik Modar, francuski
režiser. Pinčot je rekao da je taj lud za mojim knjigama. Čarobno.
Pošla je i draga Sara, za slučaj da mi zatreba pomoć pri povratku.
Osim toga, verovala je kako se po apartmanu 530 obavezno muvaju
starlete i pokazuju pupak.
Stigli smo tamo i našli Žona u hotelu, uvaljenog u veliku kožnu
fotelju, u potrazi za bolidima i ludacima. Video nas je i ustao,
pumpajući grudi. Žon je krupan momak, ali večito se trudi da izgleda
još razbacanije. Pozdravili smo se i pošli za Žonom ka liftu.
„Kako scenario?”
„Krčka se.”
„O čemu je?”
„O alkosu. Gomili alkosa.”
Vrata lifta su se otvorila. Lepo je bilo unutra. Tapaciran u zeleno,
tamnozeleni pliš, i, ako se čovek zagleda u to zeleno, mogao je da vidi
paunove, mnogo mnogo paunova. Bilo ih je i na plafonu.
„Otmeno”, rekao sam.
„Previše”, rekla je Sara.
Stao je na petom, pa smo izašli. I tepih je bio od zelenog pliša, s
novim paunovima. Hodali smo po paunovima. Onda smo stigli pred
530. Široka masivna crna vrata, mnogo veća od običnih, možda
dvostruko veća. Pre su ličila na kapiju zamka.
Žon je pokucao gvozdenim zvekirom u obliku Balzakove glave.
Ništa.

Ponovo je kucao. Jače. Čekali smo.
Onda su se vrata lagano odškrinula. Čovečuljak beo kao papir
otvorio je vrata.
„Anri-Leon!” rekao je Žon Pinčot.
„Žon!” rekao je Anri Leon. „Samo izvolite, uđite svi, molim vas!”
Ušli smo. Bilo je prostrano. I sve mnogo veče od uobičajenog.
Velike fotelje, veliki stolovi. Dugački zidovi. Visoki plafoni. Ali u
vazduhu je bio čudan bajati vonj. I pored sve prostranosti, osećalo se
na grobnicu.
Predstavljeni smo.
Druškan beo kao papir bio je Anri-Leon Sanra, brat Žan-Pola,
lovatora. Tu je bio i Žon-Lik Modar. Stajao je vrlo ukočeno, nije
progovarao. Kao da pozira, izigravajući genija. Bio je mali,
crnomanjast, izgledao je kao loše obrijan jeftinim električnim
aparatom.
„O”, obratio mi se Anri-Leon, „doveli ste ćerkicu! Čuo sam za vašu
ćerku, Rinu!”
„Ne, ne”, rekao sam. „Ovo je Sara. Moja žena.”
„Na stolu su pića. Razna vina. I jelo. Poslužite se, molim vas. Idem
po Žan-Pola.” Anri-Leon je nestao u drugoj sobi, da nađe Žan-Pola. Na
to se Žon-Lik Modar okrenuo i prešao u mračni ugao sobe. Nacrtao se
tamo i posmatrao nas. Prišli smo stolu.
„Otvori crno”, rekao sam Žonu. „Otvori nekoliko crnjaka.”
Pinčot je počeo da radi vadičepom. Na sve strane bila su jela na
srebrnim poslužavnicima.
„Ne jedi meso”, rekla je Sara. „Ni kolače - suviše šećera.”
Bogovi su poslali Saru da doda bar deset godina mom životu.
Bogovi su me čitavog života gonili ka giljotini, a onda su, u poslednjem
trenutku, digli moju glavu s panja. Čudni neki, ti bogovi. Sada su me
gonili da pišem scenario. Nisam imao apetit za to. Naravno, biće dobar
ako ga napišem, znao sam. Ne veliki. Ali dobar. Jak sam na rečima.
Pinčot je natočio vino. Svi smo podigli čaše.
„Mmmmmm”, rekla je Sara.
„Francusko”, rekao je Pinčot.

„Opraštam ti”, rekao sam.
Dok smo pili, mogao sam da vidim u drugu sobu. Vrata su bila
poluotvorena. Anri- Leon je pokušavao da podigne telesinu koja je
ležala na velikom krevetu. Telo nikako da se pomeri.
Video sam kako Anri-Leon gura ruku u koficu i vadi punu šaku
leda. Dve šake leda. Priljubio je led na obraze i čelo velikog lica.
Raskopčao mu je košulju i protrljao debela prsa ledom.
Telo i dalje nije mrdalo.
Onda je najednom selo i zaurlalo: „ŠTA MI TO RADIŠ, MAMLAZE?
MORAĆU DA SE ODMRZAVAM!”
„Žan-Pole, Žan-Pole... imaš... goste...”
„GOSTE? GOSTE? ŠTA ĆE MENI GOSTI! IDI STRPAJ IM ŽABE U
USTA! ODJEBI IH! BACI IH KROZ PROZOR!”
„Žan-Pole, Žan-Pole... zakazao si... to su Žon Pinčot i njegov
scenarista...”
„U redu... jebi ga... evo sad ću... samo da izdrkam ... Ne, ne...
sačekaću nešto... da se pobrine za to...”
Anri-Leon se vratio.
„Evo sad će on. Bio je pod užasnom presijom. Mislio je da ga žena
napušta. Rano jutros, telegram iz Pariza - predomislila se. Bio je to
smrtonosni udar, kao kad čopor besnih pasa rastrže velikog bivola...”
Onda se dovukao Žan-Pol. Na sebi je imao bele pantalone sa
širokim žutim štraftama. Roze čarape. Bio je bez cipela. Kosa mu je
bila sva u tamnim kovrdžama, nije morao da je češlja. Ali loše je
izgledala. Kao da je umirala, a nikako da smisli koju će boju da
poprimi. Bio je u potkošulji i češao se. Samo se češao. Za razliku od
svog brata, bio je krupan i ružičast... ne, bio je crven, crveno koje je
buktalo i gubilo se, gubilo se na trenutak do bledila njegovog brata, da
bi zatim buknulo, crvenije nego pre.
Počelo je upoznavanje.
„Aha, aha, aha”, govorio je. A onda: „Gde je Modar?”
Pogledao je oko sebe, ugledao Modara u ćošku.
„Opet se krije, a? Jebeš ga, voleo bih da smisli nešto novo.”
Najednom se okrenuo i utrčao natrag u spavaću sobu, tresnuvši
vratima.

Modar se kratko nakašljao iz svog ćoška, a mi smo natočili još
vina. Bilo je savršeno. Život je bio dobar. U njihovom malom svetu
dovoljno je da si pisac ili slikar ili baletan, i onda možeš samo da sediš
ili se muvaš naokolo, pućkaš tompuse, piješ vino i praviš se da si
uhvatio boga za kitu.
Onda je Žan-Pol grunuo na vrata. Mislim da je povredio rame. Stao
je, opipao ga, pustio, počešao se i ponovo jurnuo. Počeo je da kruži
oko stola, brzim i ravnomernim hodom, urlajući:
„SVI IMAMO ANUSE, A? IMA LI NEKOG U OVOJ SOBI KO NEMA
ANUS? AKO NEMA, SMESTA NEK SE JAVI, SMESTA, ČUJETE LI!”
Žon Pinčot je zabio lakat u moj bok. „Vidiš, on je genije, vidiš?”
Žan-Pol je kružio istom brzinom, urlajući:
„SVI IMAMO OVAJ ŠLIC NA LEÐIMA, A? TU DOLE, NA SREDINI, A?
GOVNA IZLAZE ODATLE, A? ILI SE BAR NADAMO DA IZLAZE!
BLOKIRAJTE GOVNA I MRTVI SMO! ZAMISLITE KOLIKO GOVANA
ISEREMO U ŽIVOTU! ZEMLJA IH, MOMENTALNO, JOŠ PRIMA! ALI
MORA I REKE GRCAJU, GUTAJUĆI SVA NAŠA GOVNA! GADNI SMO,
GADNI, GADNI! MRZIM SVE NAS! KAD GOD BRIŠEM DUPE, MRZIM
SVE NAS!”
Onda je stao, kao da je primetio Pinčota.
„Ti bi kintu, a?” Pinčot se iskezio.
„Siso, daću ti jebenu kintu”, rekao je Žan-Pol.
„Zahvaljujem. Baš sam sad rekao Kinaskom da ste genije.”
„Ne seri!”
Onda je Žan-Pol pogledao u mene.
„Najbolje u vašem pisanju je što uzbuđuje Upregnute. A i one koji
treba da budu uzbuđeni. Što znači mali milion njih. Ako ostanete čisti
u svom idiotizmu, možda jednog dana dobijete telefonski poziv čak iz
pakla.”
„Žan-Pole, već su me zvali odande.”
„Je l’? Ko to?”
„Bivše devojke.”
„DOSADAN SI!” prodrao se i ponovo počeo da kruži oko stola,
češući se.

Onda je, posle jednog velikog kruga, jurnuo u spavaću sobu,
tresnuo vratima i nestao.
„Mom bratu”, rekao je Anri-Leon, „danas nije dobro. Uznemiren
je.” Uzeo sam bocu i svima napunio čaše.
Pinčot se nagnuo ka meni i prošaputao: „Ovaj apartman, već su
danima u njemu, jedu i piju, ništa ne moraju da plate...”
„Ozbiljno?”
„Sve plaća Frensis Ford Lopala. On misli da je Žan-Pol genije...”
„Ljubav i Genije spadaju u najrabljenije reči u jeziku”, rekao sam.
„Pričaš gluposti", rekla je Sara. „Ponovo si počeo da lupetaš.” Tada
je Žon-Lik Modar izronio iz svog ćoška. Prišao nam je.
„Dajte mi jebeno vino”, rekao je.
Natočio sam do vrha. Žon-Lik ga je iskapio na eks. Natočio sam
ponovo.
„Čitao sam to što pišete”, rekao je. „Najbolje je što je tako
jednostavno. Imate neki defekt mozga, zar ne?”
„Moguće. Izgubio sam skoro svu krv iz tela pedeset sedme godine.
Ležao sam dva dana u podrumu bolnice za sirotinju dok me nije
pronašao neki ludi internista s malo savesti. Tada sam izgubio masu
toga, pre mentalno nego fizički.”
„To je jedna od njegovih omiljenih priča”, rekla je Sara. „Volim ga,
ali ne znate koliko sam već puta morala da je slušam.”
„Volim i ja tebe, Saro”, rekao sam. „Ali to pričanje starih priča,
uvek nanovo, kao da ih primiče onom što stvarno znače.”
„Dobro, matori, oprosti”, rekla je Sara.
„Slušajte”, rekao je Žon-Lik, „voleo bih da napišete engleske
dijaloge za titlove mog novog filma. Osim toga, ima scena u jednoj od
vaših priča koju hoću da upotrebim, kad čoveku puše ispod stola dok
on i dalje obavlja svoj posao, odgovara na telefon i ostalo. Slažete se?”
„Slažem.”
Onda smo samo privukli fotelje i nastavili da pijemo. A Žon-Lik
nastavio da govori. Govorio je i govorio, gledajući samo u mene. U
početku sam se osećao polaskano, a onda, posle nekog vremena,
osećao sam manje od toga.

Žon-Lik nije zatvarao usta. Bio je crnomanjast i izigravao je Genija.
Možda je i bio Genije. Nisam hteo da budem zajedljiv u vezi s tim. Ali
Geniji su me cimali kroz čitavu školu: Šekspir, Tolstoj, Ibzen, Dž. B. Šo,
Čehov, sve te tupadžije. I još gore, Mark Tven, Hotorn, sestre Bronte,
Drajzer, Sinkler Luis, sve se to svalilo kao betonska ploča na tebe i
samo si želeo da se iščupaš ispod nje, bili su kao teški glupi roditelji
koji insistiraju na pravilima i putevima koji bi i mrtvog uneredili.
Žon-Lik nije zatvarao usta. To je sve čega se sećam. Osim što bi,
povremeno, moja dobra Sara rekla: „Henk, ne bi trebalo toliko da
piješ. Uspori malo. Ne želim te mrtvog ujutru.”
Ali Žon-Lik je bio u punom zamahu.
Nisam više razumevao šta priča. Samo sam video usne kako se
pokreću. Nije bio neprijatan, samo je bio tu. Bio je neobrijan. I bili smo
u tom čudnom Beverli Hils hotelu, gde hodaš po paunovima. Čudesan
svet. Dopao mi se, jer nikada ranije nisam video tako nešto. Bio je
ravnodušan, bezbedan i savršen.
Vino se točilo, a Žon-Lik terao dalje.
Utonuo sam u svoju patetičnu fazu isključenja. Često, kad sam s
ljudima, bilo dobrim ili lošim, čula mi se jednostavno zatvore, zamore
se, odustanem od svega. Učtiv sam. Klimam glavom. Pravim se da
razumem, jer ne bih nikoga da povredim. To je jedna od slabosti koja
me uvaljuje u najveća govna. U tom trudu da budem ljubazan prema
drugima, duša mi se najčešće pretvori u neku vrstu spiritualnih
špageta.
Nije važno. Mozak mi se isključi. Slušam. Odgovaram. A oni su
suviše glupi da provale kako uopšte nisam tu.
Pića su se točila, a Žon-Lik govorio i govorio. Ubeđen sam da je
rekao masu šokantnih stvari. Samo sam usmerio pogled na njegove
obrve...
Sledećeg jutra, u mom stanu, dok smo ležali u krevetu, telefon je
zazvonio oko 11.
„Da?”
Bio je to Pinčot.
»Čuj, moram da ti kažem nešto!”

„Da?”
„Modar NIKADA NE GOVORI. Ne postoji NIKO, NIKO KO GA JE
IKAD NAVEO DA GOVORI KAO ŠTO SI TI UČINIO! SATIMA JE
GOVORIO! SVI SU BI LI ŠOKIRANl!”
„A... dobro.”
„MA NE SHVATAŠ! ON NIKADA NE GOVORI! GOVORIO TI JE
SATIMA!”
„Slušaj, Žon, žao mi je, ali nije mi dobro, moram da odspavam.”
„U redu. Ali moram još nešto da ti kažem.”
„Kaži.”
„Onaj Žan-Pol Sanra.”
„Da?”
„Kaže da moram da patim, da nisam dovoljno patio, i kad budem
dovoljno patio, stvoriće mi kintu.”
„Dobro.”
„Čudan je, zar ne. Rođeni genije.”
„Da”, rekao sam, „mislim da jeste.” Spustio sam slušalicu.
Sara je i dalje spavala. Okrenuo sam se na desni bok, ka prozoru,
jer ponekad hrčem, pa sam hteo da usmerim zvuk dalje od nje.
Samo što sam utonuo u tu nežnu tamu, poslednji odmor koji nam
se pruža pre smrti, Sarina najdraža mačka, Lepotica, kročila je sa svog
jastuka kraj Sarine glave i prešla mi preko lica. Jedna kandža mi se
zarila u uvo, a onda se mačka spustila na pod, prešla preko tepiha i
skočila na ram otvorenog prozora koji gleda ka istoku. Dok se krvavo
sunce dizalo, nisu me morile ushićene misli.

7
Te noći, sedeći za mašinom, natočio sam dva pića, popio dva pića,
popušio tri cigarete i slušao Treću Bramsovu na radiju, a onda shvatio
kako mi je potrebno nešto što bi mi pomoglo da krenem sa scenariom.
Okrenuo sam Žonov broj. Bio je tamo.
„Da?”
„Žon, ovde Henk.”
„Henk, kako si?”
„Dobro. Slušaj, uzeću tih deset hiljada.”
„Ali rekao si da bi uzimanje honorara unapred moglo da omete
tvoj stvaralački rad.”
„Predomislio sam se. Nije ni bilo stvaralačkog rada.”
„Misliš...?”
„Mislim, razradio sam u glavi, ali nema još ničeg na papiru.”
„Šta si smislio?”
„Nešto o alkosu. Samo sedi za šankom, po čitav dan i noć.”
„Misliš da ljude zanima takav čovek?”
„Slušaj, Žone, da sam brinuo šta ljude zanima, nikad ništa ne bih
napisao.”
„U redu. Hoćeš da ti donesem ček?”
„Ne. Pošalji ga. Večeras. Hvala ti.”
„Hvala tebi”, rekao je Žon.
Vratio sam se mašini i seo. Odmah je krenulo. Kucao sam:
PIJANAC TUŽNE I KUKAVIČKE DUŠE
EKSTERIJER / ENTERIJER
DENDIJEV BAR - DAN
KAMERA IDE ODOZGO NANIŽE - POLAKO SE KREĆE KROZ ULAZ
U UNUTRAŠNJOST BARA.
MLADI ČOVEK sedi za šankom, kao da je već čitavu
večnost tu. Podiže čašu...

Krenulo je. Potreban je bio samo prvi red, sve ostalo teklo je samo
od sebe. Uvek je bilo tu, trebalo je samo nešto da ga pokrene.
Taj bar mi se vratio. Setio sam se kako je bazdio pisoar, gde god da
sediš. Odmah ti je trebalo piće da neutrališe smrad. A svaki put pre
nego što bi se usudio da odeš u taj pisoar, trebalo ti je bar 4-5 pića. I
ljudi u tom baru, vratila su mi se njihova tela, lica i glasovi. Ponovo
sam bio tamo. Ponovo sam video točeno pivo u visokoj čaši od tankog
stakla, širokoj pri vrhu, uskoj pri dnu, bela pena iz koje izbija poneki
mehurić. Pivo je bilo zeleno i, posle prvog gutljaja, oko četvrt čaše,
udahnuo bih, zadržao dah, i tako bi počelo. Jutarnji barmen je bio
dobričina. Dijalog je krenuo svojim tokom. Samo sam kucao dalje...
Onda je zazvonio telefon. Međugradski poziv. Bio je to moj agent i
prevodilac u Nemačkoj, Karl Fosner. Karl je voleo da govori onako
kako je zamišljao da moderni Amerikanci govore. „Ej, matori, kako
si?”
„Nije loše, Karl, jebeš li što?”
„Aha, sav sam plafon okrečio.”
„Svaka čast, care.”
„Aha, care. Sve sam dobre stvari naučio od tebe. Ali slušaj sad,
imam dobre vesti. Hoćeš li da ih čuješ, frajeru?”
„O da, da!”
„Eto, osim što šamaram kitu, preveo sam tri tvoje knjige - pesme
Gnjide zla, kratke priče Snovi iz kloake, i tvoj roman Palež Glavne
stanice.”
„Dugujem ti svoje levo mudo, Karl.”
„Aha, pošalji ga avionskom poštom. Ali ima još...”
„Pričaj, pričaj...”
„Eto, imali smo sajam knjiga prošlog meseca, gde sam okupio šest
najvećih izdavača u Nemačkoj, i čuj sud ovo - pale se na tebe!”
„Na mene?”
„Na tvoje knjige, kontaš?”
„Kontam, bejbi.”
„Okupio sam tih šest izdavača u hotelskoj sobi, izneo sam piva i
vina, sira i oraha. Onda sam im rekao da otvaram licitaciju avansa za

tri tvoje knjige. Samo su se smejali i krenuli da piju. Držao sam te
seronje u šaci. Ti si ovde glavna fora, i oni to znaju. Odvojio sam par
viceva da ih opustim, onda je licitiranje počelo. I eto, da skratim,
Kramp je ponudio najviše. Drkoš mi je potpisao ugovor. Onda smo ga
zalili, svi odreda. Napili smo se kao bulje, pogotovo Kramp. Sve u
svemu, dobili smo igru. Na konju smo!”
„Maher si ti, Karl. Koliki je moj tal?”
„Negde oko trideset pet soma, care. Imaš ih za nedelju dana.”
„Čoveče, o čoveče, pa to je stvarno lom!”
„Bolje od šamaranja kite, matori.”
„Apsolutno, care. Ej, Karl, jesi li čuo ovo? U čemu je razlika između
pilećeg i zečjeg šupka?”
„Ne, u čemu je razlika?”
„Pitaj malog Miška.”
I tu se naš razgovor okončao.
Za nepun sat vremena postao sam 45 hiljada dolara bogatiji.
Trideset godina gladovanja i odbačenosti počelo je da daje rezultate.
Vratio sam se mašini, pošteno napunio čašu, sabio piće, natočio
novo. Našao sam tričetvrt bajatog tompusa, pripalio. Na radiju je
svirala Peta Šostakovičeva. Kucao sam:
Luk, barmen, naslonjen na šank, gleda u mladića.
LUK
Slušaj, visiš ovde dan i noć. Samo sediš i pijančiš.
MLADIĆ
Aha.
LUK
Slušaj, ne želim da te povredim ili nešto, ali recimo
da takvo sranje ničemu ne vodi.
MLADIĆ
U redu je, Luk, nemoj da brineš za mene. Samo ti
služi svoje goste.

LUK
Nema problema, dečko. Ali postoji li negde i drugi
deo tebe?
MLADIĆ
Ej, Luk, jesi li čuo ovo? U čemu je razlika između
pilećeg i zečjeg šupka?
LUK
Neću da slušam nikakve viceve, čoveče. Hoću da znam
postoji li negde drugi deo tebe?
MLADIĆ
Dobro, jebi ga. Bio sam u šestom razredu. Dali su nam
da napišemo nešto o našoj najdirljivijoj uspomeni.
LUK
Aha.
MLADIĆ
Pisao sam o žabi koju sam našao u bašti. Jedna joj se
noga zakačila u žičanoj ogradi. Nije mogla da beži.
Otkačio sam joj nogu iz žice, ali i dalje nije
mrdala.
LUK
(zeva)
Je l’?
MLADIĆ
Držao sam je u krilu i pričao joj. Rekao sam joj da
sam zarobljen, da je i moj život zakačen za nešto.
Dugo sam joj pričao. Na kraju mi je iskočila iz
krila, odskakala preko trave i nestala u žbunju. A ja
sam pomislio kako je ona prvo za čim sam ikad zažalio
u životu.
LUK
Je l’?
MLADIĆ

Učiteljica je pročitala razredu. Svi su plakali.
LUK
Aha. Pa?
MLADIĆ
Pa eto, pomislio sam da bih jednog dana mogao da
postanem pisac.
LUK
(nagne se preko šanka)
Dečko, ti si udaren!
Rešio sam da je dosta scenarija za jednu noć. Samo sam sedeo za
mašinom i slušao muziku sa radija. Ne sećam se odlaska u krevet. Ali
ujutru sam bio u njemu.

8
Vin Marbed je došao s toplim preporukama Majkla Hantingtona, mog
zvaničnog fotografa. Majkl me neprekidno škljocao, ali nije bilo neke
vajde od tolikog truda.
Marbed je bio savetnik za poreze. Stigao je jedne večeri, s
aktovkom u ruci, crnomanjasti čovečuljak. Spokojno sam već nekoliko
sati pio, sedeo sa Sarom i gledao film na mom starom crno-belom
televizoru.
Pokucao je s nekim žustrim dostojanstvom, pa sam ga pustio
unutra, predstavio ga Sari, natočio mu vina. „Hvala vam”, rekao je,
otpivši gutljaj. „Znate li da ukoliko ovde u Americi ne trošite novac,
oni vam ga oduzmu.”
„Je l’? Šta treba da uradim?”
„Kupite kuću.”
„Šta?”
„Ulaganje u nekretnine se ne oporezuje.”
„Aha, i šta još?”
„Kupite kola. Ni tu nema poreza.”
„Sve?”
„Ne, samo deo. Pustite da ja brinem o tome. Moramo vam pružiti
zaštitu od poreznika. Gledajte sad ovo...”
Vin Marbed je otvorio aktovku i izvadio hrpu papira. Ustao je i
prišao mi s papirima.
„Nekretnine. Eto, ja sam kupio neku zemlju u Oregonu. To ne ulazi
u poresku osnovicu. Ima još slobodnih hektara. Možete ih uzeti.
Očekujemo da im cena raste dvadeset tri posto godišnje. Drugim
rečima, za četiri godine udvostručujete novac...”
„Ne, ne, molim vas, sedite.”
„U čemu je problem?”
„Neću da kupujem bilo šta što ne mogu da vidim, neću da kupujem
ništa što ne mogu da dosegnem i opipam.”

„Drugim rečima, ne verujete mi?”
„Tek sam vas upoznao.”
„Imam preporuke širom sveta!”
„Uvek se prepuštam instinktu.”
Vin Marbed se okrenuo prema kauču gde je ostavio svoj mantil,
navukao ga, i s aktovkom jurnuo ka vratima, otvorio ih, izašao,
zatvorio ih za sobom.
„Uvredio si ga”, rekla je Sara. „Samo se trudio da ti pokaže neke
cake da sačuvaš novac.”
„Držim se dva pravila. Prvo: nikada ne veruj čoveku koji puši na
lulu. Drugo: nikada ne veruj čoveku u uglancanim cipelama.”
„Nije pušio na lulu.”
„E pa izgleda kao lulaš.”
„Uvredio si ga.”
„Ne brini, vratiće se on.”
Vrata se otvoriše i eto Vina Marbeda. Jurnuo je preko sobe do svog
prvobitnog mesta na kauču, ponovo skinuo mantil, spustio aktovku
pod noge. Pogledao me. „Majkl kaže da se kladite na konje.”
„Pa, istina je...”
„Prvi moj posao ovde, kad sam došao iz Indije, bio je na
hipodromu u Holivud parku. Bio sam nadzornik. Znate li one metle
kojima čiste odbačene tikete?”
„Aha.”
„Jeste li ikad zapazili koliko su široke?”
„Aha.”
„E, to je bila moja ideja. Te metle su bile obične širine. Ja sam
kreirao novu metlu. Otišao sam u upravu s njom i oni su je prihvatili.
Dobio sam mesto u upravi, i od tada se neprestano penjem.”
Natočio sam mu još vina. Otpio je gutljaj. „Slušajte, pijete li dok
pišete?”
„Da, poprilično.”
„To je deo vaše inspiracije. I to mogu da odbijem od poreza.”
„Ozbiljno? I to?”
„Naravno. Znate, ja sam taj koji je počeo da odbija benzin za kola

od poreza. To je bila moja ideja.”
„Kurvin sine”, rekoh.
„Zanimljivo”, rekla je Sara.
„Srediću da uopšte ne plaćate porez, a da sve bude legalno.”
„Lepo zvuči.”
„Majkl Hantington ne plaća porez. Pitajte ga.”
„Verujem vam. Hajde da ne plaćamo porez.”
„U redu, ali morate da radite ono što vam govorim. Prvo uplatite za
kuću, zatim za kola. Uzmite dobra kola. Uzmite novog be-em-vea.”
„U redu.”
„Na čemu kucate? Na mehaničkoj?”
„Da.”
„Uzmite električnu. Odbija se od poreza.”
„Ne znam mogu li da pišem na električnoj.”
„Naučićete za nekoliko dana.”
„Mislim, ne znam mogu li da stvaram na električnoj.”
„Šta je sad, bojite se promene?”
„Da, boji se”, rekla je Sara. „Uzmite pisce iz prošlih vekova.
Koristili su guščija pera. Da je tada živeo, držao bi se guščijeg pera,
borio bi se protiv svake promene.”
„Previše brinem za svoju jebenu dušu.”
„Menjate marke pića, zar ne?” upitao je Vin.
„Aha...”
„Dobro onda...”
Vin je podigao čašu, iskapio je. Natočio sam svima vino.
„Ono što želimo je da stvorimo firmu od vas, tako da dobijete sve
poreske olakšice.”
„Odvratno zvuči.”
„Rekao sam vam: ako ne želite da plaćate porez, morate da radite
ono što vam govorim.”
„Želim samo da kucam, neću da se opterećujem svim i svačim.”
„Treba samo da imenujete upravni odbor, sekretara, blagajnika i
tako dalje... Lako je.”

„Užasno zvuči. Slušajte, sve mi to izgleda kao čisto sranje. Možda je
bolje da nastavim da plaćam porez. Neću da me iko gnjavi. Ne želim
da mi poreznik kuca u ponoć na vrata. Platiću i više, samo da me ne
diraju.”
„To je imbecilno”, rekao je Vin. „Niko ne treba nikada da plati
porez.”
„Zašto ne pružiš Vinu šansu? On samo pokušava da ti pomogne”,
rekla je Sara.
„Slušajte, poslaću vam sve papire za osnivanje firme. Samo ih
pročitajte i onda potpišite. Videćete da nema čega da se bojite.”
„Sve me to zamara. Radim neki scenario, i treba mi bistra glava.”
„Scenario, a? O čemu je?”
„O pijancu.”
„A, o vama, je l’?”
„Ima i drugih.”
„Ubedila sam ga da pređe na vino”, rekla je Sara. „Bio je živi leš
kad sam ga upoznala. Viski, pivo, votka, džin...”
„Već nekoliko godina radim kao savetnik Derbija Evansa”, rekao je
Vin. „Čuli ste za njega, on je scenarista.”
„Ne idem u bioskop.”
„Napisao je Zeka što skače u nebo; Teror u Zoološkom vrtu. Milioner.
A plus je firma.”
Ćutao sam.
„Ništa ne daje za porez. A sve je legalno...”
„Daj Vinu šansu”, rekla je Sara. Podigao sam čašu.
„U redu, jebi ga. Nazdravimo za to!”
„Tako ga volim”, rekao je Vin.
Ispraznio sam čašu i ustao da donesem novu bocu. Otčepio sam je i
nalio svima.
Prepustio sam se mislima: sad si maher. Sad si vaćaroš. Čemu
plaćati za bombe koje sakate bespomoćnu dečicu? Vozi BMW. Imaj
pogled na luku. Glasaj za republikance.
Onda mi se javila druga misao: Postaješ li ono što si oduvek
mrzeo? A onda je stigao odgovor:

Jebeš ga, ionako nemaš neku stvarnu kintu. Zašto se ne bi malo
zezao s tim? Nastavili smo da pijemo, proslavljajući nešto.

9
I tako, eto mene, starog 65 godina, kako tražim svoju prvu kuću.
Pamtim kako je moj otac bukvalno založio čitav svoj život da kupi
kuću. Govorio mi je: „Slušaj, otplatiću jednu kuću u svom životu i, kada
umrem, ti dobijaš tu kuću. A onda ćeš ti, tokom svog života, otplatiti
još jednu kuću i, kad umreš, ostavićeš ih svome sinu. To su dve kuće.
Onda će tvoj sin...”
Čitava ta šema činila mi se užasno spora - kuća po kuća, smrt po
smrt. Deset generacija, deset kuća. Onda će biti dovoljna samo jedna
osoba da prokocka sve te kuće ili ih spali šibicom, a zatim otrči niz
ulicu, s mudima u korpici za trešnje.
Sada sam ja tražio kuću koju u stvari nisam želeo du imam, i
spremao se da pišem scenario koji u stvari nisam želeo da pišem.
Počinjao sam da se gubim i shvatao sam to, ali kao da sam bio
nesposoban da preokrenem čitavu stvar.
Prva agencija za prodaju nekretnina bila je u Santa Moniki. Zvala
se Stanovi XXII veka. Moderno, nema šta.
Sara i ja smo izašli iz auta i ušli u agenciju. Za stolom je sedeo neki
mlađi tip, s vrpcom ispod kragne, lepa prugasta košulja, crveni tregeri.
Baš je moderno izgledao. Bavio se papirima pred sobom. Zastao je i
pogledao ka nama.
„Mogu li vam pomoći?”
„Hoćemo da kupimo kuću”, rekao sam.
Mladić je samo okrenuo glavu u stranu i ostao tako, ne gledajući
nas. Minut je prošao. Dva minuta.
„Idemo”, rekao sam Sari.
Vratili smo se u auto i pokrenuli ga.
„Šta mu je to značilo?” upitala je Sara.
„Nije hteo da posluje s nama. Procenio nas je kao jadnike, kao
bezvredne. Smislio je da bi samo gubio vreme.”
„Ali to nije istina.”

„Možda i nije, mada mi je od svega ostao osećaj kao da sam
umazan slinama.” Vozio sam dalje, ali teško da sam znao kuda.
Na neki način, to me povredilo. Naravno, bio sam mamuran i
neobrijan, i večito nosim odeću koja nije mog broja, a možda su mi i
sve te godine bede dale određeni izgled. Ali ipak nisam mislio da je
razumno suditi o čoveku po načinu na koji se ponaša ili govori.
„Isuse”, nasmejao sam se, „možda nam niko neće prodati kuću.”
„Taj čovek je budala”, rekla je Sara.
„’Stanovi dvadeset drugog veka’ je možda najveći lanac agencija za
prodaju nekretnina u čitavoj državi.”
„Taj čovek je budala”, ponovila je Sara.
I dalje sam se osećao mizerno. Možda ja i jesam bio neka vrsta
jadnika. Sve što sam znao u životu svodilo se na kucanje na mašini -
ponekad.
Zašli smo u brda, vozeći dalje.
„Gde smo?” upitah.
„Topanga kanjon”, rekla je Sara.
„Gadno izgleda.”
„Nije strašno, ako se izuzmu poplave, požari i izgoreli neohipici.”
Onda sam ugledao znak: MAJMUNSKO NEBO. Bio je to bar.
Zaustavio sam, pa smo izašli. Napolju je bila gomila motora.
Ušli smo. Unutra je bilo prepuno. Tipovi u kožnim jaknama. Tipovi
sa prljavim maramama. Neki su imali ožiljke po licu. Drugi su imali
brade od mesec dana. Oči su im uglavnom bile bledoplave, okrugle i
ravnodušne. Sedeli su sasvim nepomično, kao da su već nedeljama tu.
Našli smo dve stolice za šankom.
„Dva piva”, rekao sam, „bilo koja flaširana.” Barmen se odgegao.
Piva su stigla, pa smo Sara i ja cimnuli po gutljaj.
Onda sam primetio lice nagnuto nad šankom, kako gleda iskosa u
nas. Veoma debelo i okruglo lice, s primesom debilnosti. Neki mlad
čovek, prljavoriđe kose i brade, ali potpuno belih obrva. Donja usna
mu je visila kao da je vuče nevidljivi teret, bila je izvrnuta, i videla se
sluzokoža, vlažna i sjajna.
„Kinaski”, rekao je. „Jebote, ovo je KINASKI!” Mahnuo sam, zatim

gledao pravo ispred sebe.
„Jedan od mojih čitalaca”, rekao sam Sari.
„Aj-jaj”, rekla je.
„Kinaski”, začuo sam glas s desna.
„Kinaski”, začuo sam drugi glas.
Viski se pojavio preda mnom. Podigao sam čašu: „Hvala braćo!” i
sabio ga.
„Lakše malo”, rekla je Sara. „Znaš kakav si. Nikad se nećeš izvući
odavde.”
Barmen je doneo još jedan viski. Kepec sa tamnocrvenim
prištevima preko čitavog lica. Opasnije je izgledao od svih unutra.
Samo je stajao i buljio u mene.
„Kinaski”, rekao je. „Najveći pisac na svetu.”
„Ako insistiraš”, rekao sam, i podigao čašu s viskijem. Onda sam ga
dodao Sari, a ona ga je ispila na eks.
Nakašljala se malo i spustila čašu.
„Popila sam samo da bih te spasila.” Oko nas se polako okupljala
bratija.
„Kinaski, Kinaski... jebote... Čitao sam sve tvoje knjige, SVE TVOJE
KNJIGE!... Mogu da te tabam, Kinaski... Ej, Kinaski, kako te služi kita?
Diže li se još? Kinaski, Kinaski, mogu li da ti pročitam jednu moju
pesmu?”
Platio sam barmenu, pa smo izmakli stolice i pošli ka izlazu.
Ponovo sam zapazio kožne jakne i mekotu tih lica, i osetio kako nema
mnogo radosti ili smelosti ni u jednom od njih. Bilo je nešto sakato u
tim jadnicima, nešto im je falilo, i na trenutak sam osetio kao neki grč,
došlo mi je da ih zagrlim, da ih grlim i tešim kao neki Dostojevski, ali
znao sam da to, na kraju, nikud ne bi odvelo osim ruganju i poniženju,
i mene i njih. Svet je na neki način predaleko otišao, i nije više lako biti
spontano saosećajan. To je nešto na čemu svi moramo ponovo da
radimo.
Pošli su napolje, za nama... „Kinaski, ej Kinaski Ko je tvoja lepa
damica? Ne zaslužuješ je, čoveče! Hajde, Kinaski, ostani i pij sa nama!
Budi malo čovek! Budi kao tvoje knjige, Kinaski! Ne budi skot!”
U pravu su bili, naravno. Ušli smo u auto, pokrenuo sam ga, pa smo

lagano vozili kroz njih, dok su polako uzmicali, neki su slali poljupce,
neki su mi pokazivali srednji prst, bilo je nekoliko udaraca u staklo.
Prošli smo.
Izašli smo na put i vozili dalje.
„Znači”, rekla je Sara, „to su tvoji čitaoci?”
„Većina je takva, mislim.”
„Zar baš nemaš neke inteligentne?”
„Nadam se.”
Ćutke smo vozili dalje. Onda je Sara upitala: „O čemu razmišljaš?”
„Denis Bodi.”
„Denis Bodi? Ko ti je taj?”
„Jedini moj drug iz osnovne škole. Pitam se šta je bilo s njim.”

10
Dok smo vozili dalje, ugledao sam natpis: Nekretnine Duga.
Skrenuo sam. Parking nije bio betoniran, sav je bio izrovan i pun
rupa. Uočio sam najravniji deo i parkirao. Izašli smo i ušli u
kancelariju. Vrata su bila otvorena, a na pragu je čučala prljava debela
bela kokoška. Ćušnuo sam je nogom. Digla se, ispustila govance, ušla u
kancelariju, našla mesto u ćošku i ponovo čučnula.
Za stolom je sedela sredovečna dama, mršava, ravne kose boje
blata, ukrašene papirnim cvetom, crvenim. Pila je pivo i pušila pal
mal.
„Gde ste, muvare!” pozdravila nas je. „Tražite gajbu, a?”
„Moglo bi se reći”, odgovorio sam.
„Pa recite onda! Ha, ha, ha!”
Ispila je pivo i pružila mi vizit-kartu:
NEKRETNINE DUGA
Hodi, imam ono što ti godi.
Lila Gant,
stoji na usluzi.
Lila je ustala.
„Za mnom...”
Nije zaključala vrata. Ušla je u automobil. Kometa iz ’62. Znao sam,
jer sam i ja nekada imao kometu iz ’62. Ova je ustvari identično
izgledala kao ona koju sam prodao na otpadu.
Pratili smo je prašnjavim drumom uzbrdo. Vozili smo se neko
vreme. Uočio sam da nema uličnih svetiljki. A sa obe strane puta bile
su duboke strmine. Uočio sam da bi noćna vožnja tuda, s nekoliko pića
u sebi, mogla da bude pogibeljna.
Najzad smo stali ispred jedne neofarbane drvene kuće. Dobro, bila

je ofarbana nekad, davno, ali je vreme sljuštilo svu boju, koja je u
osnovi bila prljavobela, kao kokošji izmet. Kuća kao da se naginjala
napred i na levo - naše levo, kad smo izašli iz kola. Baš velika kuća,
delovala je porodično.
Sve ovo, pomislio sam, samo zato što sam pristao na taj avans za
pisanje scenarija i uzeo savetnika za porez.
Kročili smo na trem, i daske su se, naravno, savile pod našom
težinom. Imao sam oko 105 kila, uglavnom salo umesto mišića. Moji
tabatorski dani su prošli. Kad pomislim da sam nekada imao 65 kila na
183 visine - slavni stari dani gladovanja kada sam pisao dobre stvari.
Lila je zalupala na vrata.
„Ej, Darlin, jesi li pristojna? Bolje budi, jer naše guzice upadaju!
Dovodim goste da šacnu tvoj zamak! Ha, ha, ha!”
Lila je gurnula vrata, pa smo ušli.
Unutra je bilo mračno i smrdelo je kao da u rerni gori ćurka. Činilo
mi se da u mraku lebde krilate senke nekih bića. S plafona je visio
gajtan sa sijalicom. Izolacija se skinula i videla se ogoljena žica. Osetio
sam hladan vetar na potiljku. Onda sam shvatio da je to samo nalet
straha. Otresao sam ga, pomislivši: ovo mesto mora da je veoma
jeftino.
Darlin je izronila iz pomrčine. Velika nakarminisana usta. Kosa u
svim pravcima. Oči iz kojih lije ljubaznost, da prikrije propale godine.
Bila je debela, u farmerkama i izbledeloj bluzi cvetnog dezena. Dve
minđuše u obliku očnih jabučica visile su, njišući se, plavih dužica.
Držala je džoint. Onda je pohrlila ka nama.
„Lila, kurvo stara! Šta ima?”
Lila je uzela džoint iz njene ruke, duboko povukla dim, zatim joj ga
vratila. „Kako ti je onaj kljakavi brat, Vili?”
„Ma oterali ga u mardelj. Sad je u frci da mu ne ojade bulju!”
„Ne brini, dušo, ružan je kao skot.”
„Ozbiljno misliš?”
„Najozbiljnije.”
„Daj bože!”
Onda je palo upoznavanje. Zatim ćutanje. Stajali smo kao da ne
možemo da smislimo zašto smo uopšte tu. To mi se dopalo. Baš lepo,

pomislio sam, mogu do mile volje da stojim ovde. Usmerio sam pogled
ka iskrivljenoj žici gajtana sa sijalicom.
Polako je ušao visoki mršavi čovek. Prilazio nam je, jedna ukočena
noga za drugom. Ispružio bi jednu nogu, zatim lagano pružao drugu.
Bio je kao slepac bez štapa. Prilazio nam je. Lice mu je bilo zaraslo u
bradu, gusta kosa raščupana, zamršena. Ali imao je divne oči, tamno,
tamno zelene. Smaragdi u očima. Taj tip je vredeo nešto. Imao je taj
široki osmeh. Prišao je bliže. Stao je i nastavio da se smeši, smeši.
„To je moj muž”, rekla je Darlina. „Dabl Kvartet.” Klimnuo je. Sara i
ja smo klimnuli njemu.
Lila se nagnula ka meni, šapnuvši: „Oboje su nekad šljakali na
filmu.” Sara je već bila umorna od čitave nebuloze. „Dobro, da
pogledamo kuću!”
„Ma naravno, dušo, mrdnite bulje za mnom...”
Pošli smo za Lilom u drugu prostoriju, a ja sam pogledao iza sebe.
Video sam kako Dabl Kvartet povlači dim iz džointa.
Isuse, kakve oči; oči su zaista odraz duše. Ali, jebi ga, taj široki
osmeh sve je kvario.
Nalazili smo se očigledno u trpezariji ili dnevnoj sobi. Nije bilo
nameštaja. Za zid je bio prikucan ispražnjeni vodeni krevet preko
koga je crvenom farbom bilo naškrabano:
PAUK PEVA SAM
„Gledajte ovo”, rekla je Lila, „gledajte dvorište. Kakav teren!”
Virnuli smo kroz prozor. Dvorište je bilo kao i drum, ali još gore:
sve rupa do rupe, gomile smeća i šuta. Napolju je stajala usamljena,
odbačena klozetska šolja. Samo je daska falila. „Baš lepo”, rekao sam.
„Malo otkačeno.”
„Ovi ljudi su UMETNICI”, rekao je naš vodič.
Uklonili smo se s prozora. Pipnuo sam zavesu koja je padala preko
stakla. Tamo gde sam dotakao, otpalo je parče.
„Ovi ljudi su daleko oterali”, rekla je Lila. „Prosto neće da se
smaraju glupostima, kapirate?”
Krenuli smo se gore, i stepenište je, začudo, bilo solidno. Bilo je
dobro i istinito, i osetio sam se malo bolje, penjući se.

U spavaćoj sobi je bio samo vodeni krevet, ali je taj bio pun. Ležao
je u udaljenom uglu, sam za sebe. Čudno, na jednom kraju bila je
velika guka. Kao da će svakog trenutka da eksplodira.
Kupatilo je bilo popločano, ali taj pod očigledno dugo nije opran,
pa su pločice gotovo iščezle pod prljavštinom i otiscima stopala.
Klozetska šolja je bila skorelo-braon, zauvek. To se nije moglo
izmeniti. Kora na kori kore. Gora od ma koje šolje koju sam ikad video
u ma kojoj rupi, u ma kom baru u životu, i onda mi je došlo da
povratim na spomen svih tih kenjara, i na ovu preda mnom. Izašao
sam na trenutak, pribrao se, udahnuo, rešio da ne mislim na te stvari,
zatim se vratio u kupatilo.
„Oprostite”, rekao sam.
Lila je razumela. „Pardon, jebi ga”, rekla je. „Nema problema...”
Nisam pogledao u kadu, ali video sam da je neko iškrabao raznim
bojama zid iznad nje:
AKO TIM LIRI NIJE BOG
ONDA JE BOG MRTAV
ĆALE MI JE RIKNUO
U PRVOM STROJU
A ÐAVO IMA PIČKU
LINDBERG JE
PUŠIKARA
Bilo je još nekih poruka, ali su bile zamazane i teške za čitanje.
„Ostaviću vas da se promuvate malo, opustite se. Kad pazariš kuću,
može glava da zaboli. Neću da vas zbrzavam.”
Onda je Lila otišla. Čuli smo kako silazi niz stepenice. Sara i ja smo
izašli u hodnik. Sa plafona je visio, na kanapu, stari zarđali lonac za
kafu.
„O bože”, najednom je rekla Sara. „O bože!”
„Šta ti je?”
„Videla sam već fotografije ove kuće! Sada se sećam! Mislila sam
da mi je poznata!”

„Šta? Šta to?”
„Ovo je jedna od onih kuća gde je Čarls Menson ubio nekog!”
„Sigurna si?”
„Da, da!”
„Idemo odavde...”
Pošli smo niz stepenice. Čekali su nas dole - Lila, Darlin i Dabl
Kvartet. „Pa”, rekla je Lila, „kako vam se čini?”
„Imam vašu karticu s telefonom”, rekao sam. „Čućemo se.”
„Ako ste vi ljudi umetnici”, rekla je Darlina, „možemo da vam
skinemo od cene. Mi volimo umetnike. Jeste li umetnici?”
„Ne”, rekao sam. „Mislim, ja sigurno nisam.”
„Mogu da vam pokažem još neka mesta”, rekla nam je Lila.
„Ne, ne”, rekla je Sara, „dovoljno smo videli za danas. Treba da se
odmorimo.” Morali smo da se proguramo kroz njih, a Dabl Kvartet se
sve vreme samo smešio, smešio...

11
Kad smo se vratili kući, našao sam dva koverta. Otvorio sam jedan,
dok je Sara uzimala bocu vina. Unutra je bio kao neki rukopis, s
uvodnom porukom:
Kinaski! Popuši mi kitu! Nekad si bio veliki pisac. Sada si
nula! Prodao si se! Moja baba piše bolja sranja od tebe!
Suviše si trpao glavu u sopstveni čmar! Poslao sam svoje
stvari tvom izdavaču i taj mi je odgovorio. Kaže „Hvala vam
na rukopisu, ali zatrpani smo.” Peder, zatrpaću mu bulju!
Puši govno za doručak!
Velike pesnike ignorišu. Boje se velikih pesnika! Nekada si
bio veliki pesnik, ali sad si samo flaster preko gnojave rupe!
Gutaš svoju mokraću pod nebom bljuvotine! Prodao si muda
na pijaci! Ubio si bebu svoje ljubavi! Smrdiš kao tvor! Zauvek
i uvek i uvek! Prilažem neke od svojih poslednjih radova...
Potpisao se naglim potezom udesno i naniže, dugom krivudavom
linijom s poslednjeg slova svog imena, što se pokazalo kao crtež
nekog lica.
Koverat je bio pun pesama, nijedna nije bila otkucana. Bile su
nažvrljane plavim mastilom na žutom papiru s tankim plavim linijama.
Sara je donela bocu vina i vadičep, sama je otvorila i natočila u dve
čaše.
„Čarls Menson”, rekla je. „Nije čudo što su hteli jeftino da je
prodaju.”
„Milo mi je što si se setila fotografija.”
Sara je otvorila Herald Igzeminer, a ja sam počeo da čitam prvu
pesmu:
PESNIK

pesnika ubijaju
pesnika spaljuju
pesnika ignorišu
pesnika mrze
ali Mesec zna
pesnika
i kurve
znaju
agoniju pesnika
i daju mu
džabe
ližući dlake
njegovih muda u
svetoj molitvi
pesnik neće umreti
čak i u smrti
on sedi usred
Meseca
i pokazuje kurac
svemiru!
PESNIK U IGRI
sisam njene rumene
sise.
sisam runo njenog
dupeta.
jedem njen vanila
svrš.
u zoru ona sisa
palac moje noge.
kijam na
guzicu.

ona se smeje.
spavamo.
Nisam imao volje da čitam ostatak rukopisa. Znao sam o čemu su
ostale pesme: o PESNIKU.
„Neko ti je opet poslao pesme?” upitala je Sara.
„Da, dešava se, tri-četiri puta mesečno.”
„Ti nisi izdavač. Zašto to rade?”
„To je njihov odnos prema meni. Mržnja i ljubav.”
„Kakve su te pesme?”
„Nije tako dobar kao što zamišlja, ali većina nas ima tu postavku.”
„Dobijaš pesme i od žena, zar ne?”
„Aha. Neke s golim fotkama u orgazmu. Misle da mogu da ih
objavim. Ili žele da im napišem nešto za korice nekog malog izdanja.”
„Pizde pokvarene!”
„Tačno!”
Kucnuli smo se, ispraznili čaše, onda sam ih ponovo napunio.
Otvorio sam drugi koverat. Od Vina Marbeda:
OSNIVAČKI UGOVOR...
Počeo sam da čitam. Pravna terminologija. Pokušao sam da je
raščlanim u prost engleski jezik, i pasus koji mi se odmah smučio
glasio je:
Ukoliko predsednik Firme bude proglašen umobolnim od
strane sudsko- medicinskog psihijatra, ostali članovi Firme
mogu većinom glasova podeliti svu imovinu Firme na
jednake delove među sobom.
Uzeo sam flomaster i precrtao taj pasus debelim crnim linijama.
Onda sam natočio novo piće i čitao dalje:
Ukoliko predsednik Firme bude proglašen nesposobnim da
obavlja svoje funkcije zbog upotrebe droga ili alkoholnih
pića, ili se proceni da zbog preteranih seksualnih prohteva

nanosi štetu dobrima društva ili Firme, tada će, većinom
glasova Firme, predsedniku Firme biti oduzeta određena
prava i sva će se imovina Firme podeliti na jednake delove
među ostalim članovima Firme.
Uzeo sam flomaster i debelo precrtao taj deo. Onda sam čitao
dalje:
Ukoliko predsednik Firme bude proglašen senilnim...
Precrtao sam i taj pasus.
Ukoliko se predsednik Firme oda kocki...
Precrtano.
Glas predsednika Firme jednak je glasu svakog člana Firme,
svi glasovi imaju jednaku vrednost...
Precrtano.
Čitao sam dalje i dalje. Bilo je užasno, pravo varvarstvo.
Zastrašujuće. Precrtavao sam pasus za pasusom. Bilo je bar 17-18
stranica. Kad sam okončao, tekst je bio samo masa crnih linija.
Sara je donela novu bocu. Odbacio sam papire.
„Kakvo sranje, smučilo mi se! Ovo je tako mizerna stvar! Ne mogu
da verujem!”
„Nemoj onda da potpisuješ”, rekla je Sara.
„Nikada”, rekao sam.
Našao sam parče papira i napisao na njemu:
„Vine,
ne mogu više. Ovo je košmar u paklu!”
Strpao sam sve to u povratni koverat s markom i odgurnuo ga od
sebe.
„Bio je baš dugačak dan”, rekla je Sara.

„A Čarls Menson nije jedini ubica”, dodao sam.
„Znaš”, rekla je, „on ih je ubijao na licu mesta. Drugi to rade sa
distance, i retko budu uhvaćeni.”
„Daj da pijemo malo”, rekoh, „i ponovo se uključimo u našu
stvarnost.”
„Pijmo do izlaska sunca.”
„Ozbiljno?”
„Naravno, zašto da ne.”
„Ti si moj čovek”, rekao sam, već mnogo bolje raspoložen.

12
Stan u kome sam tada živeo imao je dobrih strana. Možda je najbolja
bila spavaća soba, ofarbana u tamno, tamnoplavo. Ta tamna
tamnoplava pružila je utočište mnogim mamurlucima, ponekad
dovoljno brutalnim da gotovo usmrte čoveka, posebno kada sam, ne
pitajući kakve su, gutao pilule koje su mi ljudi davali. Bilo je noći kada
sam znao da ću umreti ako zaspim. Hodao bih čitavu noć, od spavaće
sobe do kupatila i od kupatila kroz dnevnu sobu do kuhinje. Otvarao
sam i zatvarao frižider, otvarao ga i zatvarao. Odvrtao i zavrtao
slavine. Puštao vodu u klozetu. Potezao se za uši. Udisao sam i izdisao.
A onda, kad bi izašlo sunce, znao sam da sam spasen. Tada bih spavao
među tamnim tamnoplavim zidovima, i polako dolazio sebi.
Još jedna atrakcija tog stana bile su posete neprijatnih žena, u 3-4
sata noću. To zaista nisu bile neke šarmantne dame, ali su mojoj
maloumnosti obećavale neku vrstu avanture. U suštini, većina njih nije
imala kuda da ode. Osim toga, privlačilo ih je što ima pića i što ne
insistiram da ih odvučem u krevet.
Naravno, kad sam upoznao Saru, taj deo mog načina života bitno
se izmenio.
I taj kraj oko Karltona, blizu Zapadne avenije, dosta se izmenio. U
svoje vreme, tu su živeli isključivo siromašni belci, ali su politički
problemi u Centralnoj Americi i drugim delovima sveta doveli nov tip
ljudi u kraj. Muškarci najčešće niski rastom, tamne ili žućkaste boje
kože, obično mladi crowarez. Uz njih žene, deca, braća, rođaci,
prijatelji. Počeli su da pune stanove i kuće. Mnogo njih živelo je u
istom stanu. Bio sam jedan od retkih belih stanara koji zauzima čitavo
prizemlje kuće.
Deca su trčala naokolo, gore-dole ispred kuća. Kao da su sva imala
između dve i sedam godina. Nisu imala bicikle niti igračke. Žene su se
retko pojavljivale. Ostajale su unutra, skrivene. I mnogi su muškarci
sedeli unutra. Nije bilo mudro da gazda otkrije koliko ljudi živi u istom
stanu. Ono malo njih koji su se pojavljivali bili su legalni zakupci. Bar
su plaćali kiriju. Nije mi poznato od čega su živeli. Muškarci su bili

mršavi, ćutljivi, nikad nasmejani. Uglavnom su sedeli na stepenicama
ispred kuća, uvek u potkošuljama, pomalo zgrčeni, i pušili. Satima su
sedeli tako, nepomični. Ponekad su kupovali olupine automobila i
onda usporeno vozili te krševe po kraju. Nisu imali osiguranje ni
vozačke dozvole i vozili su s tablicama koje su davno istekle. Mnogi od
tih krševa imali su neispravne kočnice. Nikad ne bi zastali pri
skretanju, niti na crveno svetlo, ali retko je bilo sudara. Nešto ih je
čuvalo odozgo.
Posle nekog vremena vozila bi konačno stala, ali ih moji novi
susedi nikada nisu ostavljali na ulici. Pregurali bi ih preko pločnika i
parkirali pred vratima svojih kuća. Prvo su vadili motor. Skidali su
poklopac sa haube i motor je rđao na kiši. Onda su postavljali cigle
ispod kola i skidali točkove. Unosili su točkove u kuću, da ih neko
noću ne ukrade.
Dok sam živeo tamo, bilo je dva reda vozila u dvorištu, sve na
ciglama. Ljudi bi nepomično sedeli na stepenicama, u potkošuljama.
Ponekad bih im klimnuo glavom ili mahnuo rukom. Nikada ne bi
uzvratili. Očigledno nisu razumevali niti su čitali naloge za iseljenje, i
cepali su ih, ali video sam kako se često bave losanđeleskim
novinama. Bili su stoici, istrajni, jer kad se uporedi s onim odakle su
došli, ovde je sve bilo veoma lako.
Dobro, nije bitno. Moj savetnik za poreze predložio je da kupimo
kuću, a za mene, u suštini, nije postojao problem „bele ugroženosti”.
Ali nikad se ne zna. Primetio sam da je, kad god sam se selio u Los
Anđelesu, to uvek bilo ka severozapadu.
Na kraju, posle nekoliko nedelja potrage za kućom, našli smo
jednu. Posle avansa u gotovom, mesečna rata je izašla 789,81 dolara.
Ispred kuće je bilo veliko dvorište, a oko njega visoka živa ograda,
tako da je sama kuća bila uvučena od ulice. Delovala je kao jebeno
dobro mesto da se sakriješ. Unutra je bilo čak i stepenište, gornji deo
sa spavaćom sobom, kupatilom i nečim što će postati moja soba za
kucanje. U njoj je bio ostavljen stari pisaći sto, ogromna ružna polovna
stvar. Sada, posle čitavih decenija, postao sam pisac sa pisaćim stolom.
Da, osetio sam strah, strah da postajem kao oni. Još gore, potpisao sam
ugovor da napišem scenario. Da li sam bio proklet i osuđen, da li će
me iscediti kao limun? Nisam osećao da će tako nešto da se desi. Ali

oseća li to iko, ikada?
Sara i ja smo preselili ono malo imovine.
Došao je veliki trenutak. Smestio sam mašinu na pisaći sto, uvukao
papir i udario po tipkama. Mašina je još radila. A ostalo je dosta
prostora za pepeljaru, radio i flašu. Ne dajte da vas iko laže. Život
počinje u šezdeset petoj.

13
Dole, u Marini del Rej, nastupila su teška vremena. Žon Pinčot je vozio
zeleni pontijak- kabriolet iz ’68, a Fransoa Rasin braon ford iz ’58.
Imali su i dva motocikla kavasaki, od 750 i 1000 kubika.
Vener Cergog je kupio forda iz ’58. i, vozeći ga bez sipanja vode u
hladnjak, uništio je blok motora.
„On je genije”, rekao mi je Žon. „Pojma nema o takvim stvarima.”
Motocikli su prvi otišli. Ford iz ’58. korišćen je za kraće relacije.
Onda se Fransoa Rasin spakovao za Francusku. Žon je prodao forda. A
zatim je, naravno, došao dan kada je zazvonio telefon i javio se Žon.
„Moram da se selim. Ruše ovo ovde i grade hotel ili nešto. Jebeš ga,
ne znam gde da odem. Voleo bih da ostanem u gradu i napravim posao
sa tvojim scenariom. Kako ide?”
„Ide, ide...”
„Blizu sam da napravim taj posao. Ako stvar propadne, imam
jednog tipa u Kanadi. Ali moram da se selim. Buldožeri dolaze.”
„Slušaj, Žon, možeš da pređeš kod nas. Imamo spavaću sobu u
prizemlju.”
„Ozbiljno?”
„Najozbiljnije...”
„Retko sam u kući. Nećete ni znati da sam tu.”
„Još imaš onog pontijaka?”
„Da...”
„Onda ubaci stvari i teraj ovamo...”
Sišao sam i rekao Sari. „Žon se useljava kod nas.”
„Šta?”
„Žon Pinčot. Ruše mu gajbu. Biće malo ovde.”
„Henk, ti znaš da nisi u stanju da živiš sa ljudima. Izludećeš.”
„To je samo na kratko...”
„Ti ćeš gore da kucaš, a on će dole da sluša. Nema šanse.”

„Učiniću da ima. Žon mi je platio da ovo napišem.”
„Srećno”, rekla je i otišla u kuhinju.
Prve dve noći nije bilo loše: Žon, Sara i ja samo smo pili i
razgovarali. Žon nam je ispričao ponešto, uglavnom o problemima sa
glumcima i šta sve mora da radi kako bi ih naterao da glume. Jedan je,
usred snimanja, odjednom odbio da govori. Pojavio bi se u kadru, ali
nije govorio. Zahtevao je da određena scena bude snimljena po
njegovom. Bili su negde u džungli, u škripcu s vremenom i novcem. Na
kraju je Žon rekao tom glumcu: „Jebi ga, nek ti bude!” I glumac je
odglumio tu scenu po svom, progovorio je. Ali nije znao da nema filma
u kameri. Posle toga nije bilo problema.
Druge noći, vino je teklo potocima. I ja sam pričao nešto,
uglavnom prežvakane stvari, stvari koje sam već davno otkucao. Bila
je duboka noć kada je Žon rekao: „Žizela se zaljubila u režisera s
jednim jajetom...”
Žizela je bila Žonova devojka u Parizu.
„Moje saučešće”, rekao sam.
„Ali sad se pogoršalo. Rak. Odsekli su mu i drugo jaje. Žizela je u
teškoj depresiji.”
„To zaista nije lako.”
„Da, da, pišem joj, telefoniram... Činim sve što mogu da joj
pomognem. I eto, bili su usred snimanja...”
(Sve se uvek dešavalo usred snimanja.)
Žizela je bila čuvena francuska glumica. Delila je stan sa Žonom u
Parizu.
Trudili smo se da razvedrimo Žona, potištenog zbog nesreće svoje
devojke. Oljuštio je celofan sa dugačkog tompusa, liznuo ga, odgrizao
vrh, pripalio ga, i izbacio prvu perjanicu egzotičnog dima.
„Znaš, Henk, oduvek sam znao da ćeš napisati scenario za mene.
Ima stvari koje čovek instinktivno zna. Već odavno to znam. I odavno
tražim novac da to ostvarim, davno pre nego što sam ti se javio.”
„Možda napišem jako loš scenario.”
„Nećeš. Pročitao sam sve što si u životu napisao.”
„To je prošlost. U profesiji pisca ima više onog ’bilo nekad’ nego

ičeg ostalog.”
„To se ne odnosi na tebe.”
„Mislim da je Žon u pravu”, rekla je Sara. „Ti si rođeni pisac.”
„Ali scenario! Jebeš ga, to je kao da sam rolšuao, a sad me terate da
sličugam!”
„Uspećeš. Znam da ćeš uspeti, znao sam to još u Rusiji.”
„Rusiji?”
„Da, pre nego što sam došao ovamo bio sam u Rusiji, da nađem
pare za tvoj budući scenario.”
„O kome ja ništa nisam znao.”
„Tačno. Samo sam ja znao. Eto, načuo sam bio iz pouzdanih izvora
da u Rusiji postoji žena koja ima osamdeset miliona dolara u
švajcarskoj banci.”
„Zvuči kao jeftin teve-triler.”
„Da, znam. Ali proverio sam. Imam odlične izvore saznanja o
takvim stvarima. Ne smem mnogo da vam pričam o tome.”
„Ne moramo da znamo”, rekla je Sara.
„I tako sam našao adresu te dame. Onda je počelo natezanje. Pisao
sam dami pisma...”
„Šta si radio?” upitala je Sara. „Ubacio gole snimke iz anfasa?”
„Ili zguza?” rekao sam.
„U početku ne. Prva pisma su bila vrlo zvanična. Rekao sam joj da
sam na volšeban način došao do njene adrese, naškrabane na nekom
papiriću u kutiji za cipele, zaturenoj u jednom plakaru u Parizu.
Nabacio sam da smo možda suđeni jedno drugom. Ah, pojma nemate
koliko sam se mučio sa tim pismima!”
„Sve si to radio da dođeš do novca za film?”
„Radio bih i više!”
„Ubio bi nekog?”
„Ne pitaj me to, molim te. I tako sam joj slao pismo za pismom,
postepeno ih pretvarajući u ljubavna pisma.”
„Nisam znala da znaš ruski”, rekla je Sara.
„Pisao sam na francuskom. Dama je imala prevodioca. Ona mi je
odgovarala na ruskom, a meni su prevodili na francuski.”

„To ne bi prošlo čak ni u jeftinom teve-trileru.”
„Znam. Ali mislio sam na njenih osamdeset miliona u švajcarskoj
banci, i moja su pisma postajala sve bolja i bolja. Ljubavna pisma.
Vatrena.”
„Uzmi još vina”, rekao sam, puneći Žonovu čašu.
„Eto, na kraju me pozvala da je posetim. I tako sam se odjednom
našao u snegovima Moskve...”
„Snegovima Moskve...”
„Našao sam sobu koju je izgleda ozvučio ka-ge-be. Mislim da su
čak i klozet ozvučili. Mogli su da čuju i kad govno pustim.”
„I ja čujem tako nešto...”
„Ne, ne, slušaj dalje... Na kraju sam ugovorio sastanak sa damom.
Otišao sam do nje i kucao na vrata. Otvorila ih je neverovatno lepa
devojka! Nikada nisam video takvu lepoticu!”
„Molim te, Žon, nemoj sad...”
„Ali to nije bila dama, već njen prevodilac!”
„Žon”, rekla je Sara, „šta si pio osim ovog vina?”
„Ništa! Ništa! Sve je istina! Ušao sam u tu sobu gde je sedela stara
veštica, sva u crnom. Nije imala zube, samo masu bradavica. Prišao
sam joj, poklonio se, uzeo njenu ruku, zažmurio i poljubio je. Devojka
je sela u fotelju i posmatrala nas. Okrenuo sam se ka njoj. ’Voleo bih
da ostanem nasamo sa tobom’, rekao sam. Ona se obratila babi. Onda
se okrenula i rekla mi: ’Metra pristaje da ostane nasamo s vama. Ali u
crkvi. Metra je jako religiozna.’ Klimnuo sam potvrdno, i baba je
polako ustala iz fotelje, pa smo zajedno izašli iz sobe, ostavili smo
devojku...”
„Ova žvaka može da pokupi Oskara”, rekao sam.
„Molim te. Upamti, pokušavao sam da dođem do novca za tvoj
budući scenario.”
„Da, samo nastavi, Žon. Ispričaj nastavak...”
„Eto, otišli smo u crkvu. Klečali smo. Ja nisam religiozan. Klečali
smo neko vreme i ćutali. Onda me povukla. Ustali smo i otišli do oltara
punog sveća. Neke su gorele. Mnoge nisu. Počela je da pali gomilu tih
sveća. To ju je uzbudilo. Usta su joj podrhtavala i pljuvačka počela da
joj curi s uglova usana. Curela je i nestajala u borama. Verujte mi,

nemam ništa, apsolutno ništa protiv starosti! Ali zašto neki ljudi
mnogo gadnije stare od drugih?”
„Pojma nemam”, rekao sam. „Ali čini se da ljudi koji ne misle
mnogo duže izgledaju mladoliko.”
„Ne mislim da je ova mnogo mozgala... I tako, posle paljenja tolikih
sveća, baš se uzbudila. Uhvatila me za ruku i stegla je. Bila je snažna,
snažna babuskera. Povukla me do Isusovog kipa...”
„Da...”
„Pustila me, kleknula i počela da ljubi Isusova stopala. Ljubila ih je
i ljubila. Palci su bili mokri od pljuvačke. Obuzela je velika strast. Sva
se tresla. Onda je ustala, uzela me za ruku, pokazala ka stopalima.
Smeškao sam se. Ponovo je pokazala. Samo sam se smeškao. Onda me
ščepala i počela da me gura naniže ka stopalima. Zajebi, pomislio sam,
a onda sam se prisetio osamdeset miliona, pa sam kleknuo i poljubio
stopala. Znate, teško da ikad peru ta stopala u Rusiji. Metrina
pljuvačka... i prašina... samo sam ogromnom snagom volje naterao
sebe da ih poljubim. Metra me onda povela natrag. Ponovo smo klekli.
Iznenada me uhvatila i njena su se usta stvorila na mojim. Molim vas,
razumite me, ja zaista nemam ništa protiv starih ljudi, ali to je bilo kao
da ljubiš anus. Izvukao sam se. Nešto mi se prevrnulo u stomaku, pa
sam prišao ispovedaonici, pomerio zavesu, ušao, kleknuo i povratio.
Onda smo napustili crkvu zajedno. Otpratio sam je do kuće. Zatim sam
uzeo bocu votke i vratio se u svoju sobu.”
„Znaš, kad bih napisao takav scenario, najurili bi me iz grada.”
„Znam. Ali čekaj. To nije kraj. Dok sam pio votku, razmislio sam o
svemu. Zašto da odustanem? Baba je bila očigledno luda. Ko se još
ljubi u crkvi? Možda pri veridbi. I eto...”
„Poljubiš se i oženiš, a?” rekao sam.
„Pre svega sam hteo da budem siguran za tih osamdeset miliona.
Kad sam dokrajčio votku, počeo sam dugo ljubavno pismo Metri,
samo što sam sve vreme mislio na prevodioca. Žešće ljubavno pismo.
Između reči ljubavi objasnio sam kako hoću da snimim film o nas
dvoje i da sam čuo za njen novac u Švajcarskoj, ali da to nema nikakve
veze s mojom posetom, osim što sam bez sredstava, a žarko želim da
prenesem našu ljubavnu priču na ekran, publici i obožavaocima
Isusa.”

„I sve to da bi dobio novac za finansiranje nekog scenarija o kome
Henk ništa nije znao, niti ga je napisao?” upitala je Sara.
„Apsolutno”, rekao je Žon.
„Ti si lud”, rekao sam.
„Možda. I tako je baba dobila moje ljubavno pismo, i verovao sam
da će pristati da pođe sa mnom u Švajcarsku po novac. Pravili smo
planove. U međuvremenu smo još dvaput izašli, da ljubimo stopala
Isusova i palimo sveće, plus cmakanje. A onda... dobio sam poziv od
mojih izvora. Žena sa osamdeset miliona u Švajcarskoj imala je
identično ime i isto toliko godina kao ta baba, ali je bila rođena u
drugom gradu, od drugih roditelja. Idiotska koincidencija, i tu sam
puko. Prevaren sam. Morao sam da tražim pare na drugom mestu...”
„Ovo je jedna od najtužnijih jebada koju sam ikad čuo”, rekao sam.
„Jeste žalosno”, rekao je Žon, „ali je živa istina.”
„Zašto se toliko patiš samo da bi pravio filmove?” upitala je Sara.
„Zato što to volim”, odgovorio je Žon.

14
Nakon nekoliko dana, ponovo smo bili u studiju Denija Servera, u
Venis Biču.
„Neki tip je napisao film o klošarima i opijanju” rekao je Žon.
„Zašto ga ne bi pogledao?”
I tako smo otišli tamo, Žon, Sara i ja. Ljudi su već sedeli u sali. Ali
šank nije radio.
„Šank ne radi”, rekao sam Žonu.
„Da”, rekao je.
„Slušaj, moramo da uzmemo neko piće...”
„Ima jedna prodavnica pića na ćošku, prema okeanu, na drugoj
strani ulice.”
„Odmah se vraćamo...”
Našli smo radnju, uzeli dve boce crnjaka i vadičep. Na povratku su
nas dvaput zaustavljali za milostinju. Onda smo stigli pred studio.
Gurnuo sam vrata pa smo ušli. Bilo je mračno. Film je bio u toku.
„Jebi ga”, rekao sam, „ne vidim! Ništa se ne vidi!” Neko je zašištao u
mom pravcu.
„I ja tebi”, rekao sam.
„Hoćete li molim vas da ućutite!” rekao je ženski glas.
„Da probamo u prvi red”, rekla je Sara, „čini mi se da vidim dva
mesta, ali nisam sigurna.”
Probili smo se napred. Sapleo sam se o neko stopalo.
„Skote”, čuo sam tihi muški glas.
„Sisaj ga”, rekao sam.
Najzad smo našli dva mesta i seli. Sara je izvadila cigarete i
upaljač, a ja otvorio bocu. Nismo imali čaše, pa sam otpio i dodao bocu
Sari. Otpila je i vratila mi bocu. Onda je pripalila dve cigarete za nas.
Čovek koji je napisao film Povratak iz Hada, nekada je imao seriju
na televiziji, od onih porodičnih. Pet Selers. Eto, serija se vrtela i

vrtela, ali je Pet izgubio bitku sa bocom i ubrzo je serija počela da se
raspada. Razvod. Gubitak porodice, doma. Pet je potonuo među
propalice. Sada se Pet vraćao u život. Napravio je ovaj film. Trezan je.
I drži predavanja, pomaže drugima da se vrate u život.
Otpio sam nov gutljaj vina, dodao bocu Sari.
Gledao sam film. Bila je noć, i skitnice su zapalile vatricu. Muškarci
i žene bili su sasvim pristojno odeveni za skitnice. Uopšte nisu
izgledali kao propaliteti. Izgledali su kao ljudi koji rade u holivudskim
filmovima, izgledali su kao TV-glumci. I svako od njih imao je kolica za
kupovinu, u koja su štekovali svoja zemaljska dobra. Samo što su ta
kolica bila potpuno nova. Svetlucala su pod svetlošću vatre. Nikada
nisam video tako nova kolica, ni u jednoj samoposluzi. Bila su
očigledno kupljena za potrebe filma.
„Daj mi flašu”, rekao sam Sari.
Visoko sam je digao i pošteno otpio. Ponovo sam čuo šištavi zvuk,
praćen drugim šištavim zvukom.
„Ovi ljudi su odvratni”, rekao sam Sari. „Šta ih muči, jebi ga?”
„Ne znam.”
Vratio sam se filmu i ljudima oko vatre, s njihovim kolicima za
kupovinu. Jedan čovek je govorio. Ostali su slušali.
„... probudio bih se i ne bih prepoznao krevet u kome sam bio,
nisam znao gde sam... oblačio sam se, izlazio i tražio svoja kola.
Nikada nisam znao gde su mi kola. Ponekad sam ih satima tražio...”
„E, ovo je dobro”, rekao sam Sari. „Meni se to iks puta desilo!”
Opet šištanje.
„... iz jedne ćelije za pijance u drugu... često sam gubio novčanik...
zube su mi razbili... duša mi se gubila... gubila... gubila... Onda je moj
pijani ortak, Majk, poginuo u pijanoj vožnji... to je bio kraj...”
Sara je otpila gutljaj.
„Sada sam spokojan... dobro spavam... ponovo se osećam kao
funkcionalno ljudsko biće... a Isus je moja uzdanica, veća od svakog
pića kojim je đavo zagadio ovu zemlju!”
U njegovim očima su bile suze. Otpio sam novi gutljaj.
Onda je odrecitovao pesmu:

U život sam vraćen.
Ponovo sam nađen.
Odrekao sam se kome.
Brat sam rodu svome.
U život sam vraćen.
Pognuo je glavu, a ostali su tapšali.
Onda je žena počela da govori. Počela je, kaže, da pije na žurkama.
I tako je krenulo. Pila je sama kod kuće. Biljke su uginule, jer ih nije
zalivala. U jednoj svađi posekla je ćerku nožem. I njen muž je počeo
da pije. Izgubio je posao. Sedeo je u kući. Pili su zajedno. Onda je
posekla i njega nožem. Jednog dana je samo sela u kola i otišla s
koferom i kreditnim karticama. Pila je po motelima. Pušila je, pila i
gledala televizor. Votka. Obožavala je votku. Jedne noći je zapalila
krevet. Vatrogasci su došli u motel. Bila je pijana, u spavaćici. Jedan
vatrogasac je uhvatio za dupe. Uskočila je u kola, samo u spavaćici, s
torbicom. Vozila je i vozila, omamljena. Negde oko podne sledećeg
dana bila je u centru, kod Četvrte i Brodveja.
Dve su joj se gume izduvale usput. Gume su se iskidale i vozila je
na felnama, ostavljala je duboke brazde u asfaltu. Policajac je
zaustavio. Privedena je na posmatranje. Dani su prolazili. Njen muž se
nije pojavio, ni njena kći. Bila je sama. Sedela je s psihijatrom jednog
dana, i on je pitao: „Zašto se toliko trudite da uništite sebe?” A kad je
to upitao, nju nije više gledalo lice psihijatra, već lice Isusa. To je bio
kraj...
„Otkud je znala da je to lice Isusa?” glasno sam upitao.
„Ko je taj čovek?” čuo sam nekog.
Moja flaša je bila prazna. Otvorio sam drugu.
Onda je sledeći tip ispričao svoju priču. Logorska vatra je samo
gorela i gorela. Niko nije morao da je održava. I nijedan drugi klošar
nije naišao da ih gnjavi. Kada je taj završio svoju priču, zavukao je
ruku u kolica i izvadio skupocenu gitaru.
Cimnuo sam gutljaj i dodao crnjak Sari.
Tip je naštimovao gitaru, zatim počeo da svira i peva. Nije falširao,
školovan glas. Kamera je kružila naokolo, snimajući izraze na licima.

Lica su bila očarana, neka su plakala, druga su se smešila, nežnim,
divnim osmehom. Onda je pevač završio i usledio je srdačan i radostan
aplauz.
„Nikad nisam video takve klošare”, rekao sam Sari.
Film se nastavio. I drugi su glumci pričali. Još neki su izvadili
skupocene gitare. Noć gitara. Onda je usledilo veliko finale. Zvezda
padalica. Padala je visoko iznad lica okrenutih ka nebu. Nastalo je
kratko ćutanje. Zatim je muškarac počeo da peva. Ubrzo mu se
pridružila žena. Pratili su ih drugi glasovi. Svi su znali reči. Mnoge su
se gitare pojavile. Bio je to uzlazni hor nade i sjedinjenja. Onda je bilo
gotovo. Film se završio. Svetla su se upalila. Ispred platna je postojala
mala bina. Pet Selers se popeo na binu. Aplauz.
Pet Selers je odvratno izgledao. Delovao je uspavano, beživotno,
mrtvo. Oči su mu bile ugašene, tupe. Počeo je da govori.
„Ne pijem već petsto dvadeset pet dana...” Frenetičan aplauz.
Selers je produžio: „Ja sam alkoholičar u fazi izlečenja... Svi smo mi
alkoholičari u fazi izlečenja...”
„Idemo odavde!” rekao sam Sari.
Već smo popili vino. Ustali smo i krenuli ka izlazu. Došli smo do
kola.
„Kurvin sin”, rekao sam. „Gde je taj Žon? Zašto je nestao?”
„O, sigurna sam da je gledao film”, rekla je Sara.
„Podvalio nam je. Komično je, kad razmisliš.”
„U sali je bilo čitavo antialkoholičarsko društvo...” Ušli smo u kola i
krenuli ka autoputu.
Moje mišljenje o svemu tome je da ljudi većinom nisu alkoholičari,
oni samo misle da jesu. To je nešto što ne može da se zbrza. Treba bar
dvadeset godina da postaneš pravoverni alkoholičar. Ja sam bio u
svojoj 45-oj godini prakse i nisam žalio ni za čim.
Izašli smo na autoput i vozili se natrag ka stvarnosti.

15
I dalje me je čekalo pisanje scenarija. Sedeo sam gore ispred mašine.
Sara je bila u spavaćoj sobi, iza zida s moje desne strane. Žon je bio
dole i gledao televiziju.
Samo sam sedeo. Pola boce vina je otišlo. Nikad ranije nisam imao
problem. Decenijama, nikad nisam imao blokadu u pisanju. To mi je
uvek bilo lako. Reči su same izlazile na papir, dok bih pio i slušao
radio.
Znao sam da Žon osluškuje, ne bi li čuo zvuk mašine. Morao sam
da otkucam nešto. Počeo sam pismo tipu koji je predavao engleski na
Long Biču. Dopisivali smo se već decenijama.
Počeo sam:
Zdravo Hari,
Kako ide? Dobro su trčali. Gadan mamurluk pre neki
dan, stigao pred drugu trku, stavio deset puta na
10:1. Ne gledam više Trkački glasnik. Vidim kako ga
svako čita i gotovo svako gubi. Imam novi sistem.
Naravno, ne mogu da ti ga otkrijem. Znaš, ako puknem
s pisanjem, mislim da mogu da preživim od hipodroma.
Ali jebi ga, provaliću ti sistem, zašto da ne? Eto,
kupim novine, bilo koje novine. Trudim se da kupim
svaki dan druge, tek da uzdrmam bogove. Onda iz tih
novina odaberem nekog autsajdera. Zatim poređam
njegove prognoze. Imam, recimo, trku od osam konja.
Na mom programu označim pored svakog konja njegovu
prognozu. Primer:
konj 1. 7
konj 2. 3
konj 3. 5
konj 4. 1
konj 5. 2
konj 6. 4
konj 7. 8
konj 8. 6
Sistem? Eto, uzmeš konja koji se kotira ispod ovih
prognoza. Na primer, konj 1, prognoza sedmi, koji se

kotira 4 :1, bolji je od konja 6, prognoza četvrti,
koji se kotira 3 :1. Naravno, ima izuzetaka od ovog
sistema. Ne valja se kladiti na favorite.
Kako sam provalio sistem? U srednjoj školi sam
pohađao predvojničku obuku i morali smo da čitamo
Vojni priručnik, a u toj kupusari bilo je ponešto i o
artiljeriji. E sad, seti se da je to bilo 1936, mnogo
pre radara i uređaja za usmeravanje projektila. U
suštini, ta knjiga je verovatno pisana za Prvi
svetski rat, mada je možda dopunjavana, nisam
siguran. Svejedno, da bi procenili na koju daljinu da
usmere granatu koristili su konsenzus. Kapetan bi
pitao: „Dobro, Leri, šta misliš, koliko je
neprijatelj udaljen?”
„625 jardi, ser.”
„Majk?”
„400 jardi, ser.”
„Barni?”
„100 jardi, ser.”
„Slim?”
„800 jardi, ser.”
„Bil?”
„300 jardi.”
Onda bi kapetan sabrao jarde i podelio ih brojem
ljudi koje je pitao. U ovom slučaju, odgovor bi bio
445 jardi. Tempirali bi granatu i uglavnom razarali
masu neprijateljskih utvrđenja.
Decenijama kasnije, sedeo sam jednog dana na
hipodromu, setio se Vojnog priručnika i pomislio:
zašto ne primeniti artiljerijski sistem na konje?
Ovaj sistem je uglavnom dobro prolazio, ali problem
je u ljudskoj prirodi - zasitiš se rutine i promeniš
pravac. Imam bar 25 sistema baziranih na istoj vrsti
idiotske logike. Volim da se krećem.
Dobro, nadam se da si dobro i da te tvoje mlade
učenice ne popaljuju mnogo, ili možda treba da se
nadam kako to ipak rade.
Slušaj, da li je istina da su Hemingvej i Selin
umrli istog dana? Nadam se da guraš dalje...
Pusti ih nek plaču,
tvoj Henri Kinaski
Izvukao sam list iz mašine, presavio ga, ispisao adresu na koverti,

gurnuo papir unutra, našao marku, i eto mog pisanja za tu noć. Sedeo
sam tako, popio ostatak iz flaše, otvorio novu i sišao dole.
Žon je bio isključio televizor i samo je sedeo. Doneo sam dve čaše i
seo pored njega. Natočio sam.
„Mašina se uzbudila”, rekla je Žon.
„Žon, pisao sam pismo.”
„Pismo?”
„Popij malo.”
„U redu.” Otpili smo.
„Žon, platio si mi da napišem taj prokleti scenario...”
„Ali naravno...”
„Ne mogu da ga napišem. Pokušavam gore da pišem, dok ti dole
slušaš zvuk mašine. Teško je...”
„Mogu noću da odem negde.”
„Ne, slušaj, moraćeš da se iseliš! Ne mogu više ovako! Žao mi je,
čoveče, ja sam pseto, gnjida, pasja gnjida! Moraćeš da nađeš drugo
mesto za život. Ne mogu da pišem ovako, nisam dovoljno čovek.”
„Kapiram.”
„Zaista?”
„Naravno. Ali ionako moram da se selim.”
„Šta?”
„Fransoa se vraća. Obavio je posao u Francuskoj. Moramo zajedno
da nađemo stan. Ja ga već tražim. U stvari, mislim da sam danas našao
nešto. Nisam hteo da te gnjavim time”.
„Ali da li ste vas dvojica u stanju da...”
„Imamo para. Obnovili smo izvore prihoda.”
„Isuse, znači oprostićeš mi što sam hteo da te izbacim na ulicu?”
„Nema šta da se oprašta. Samo sam brinuo kako da ti kažem da
moram da se selim.”
„Ne ložiš matorog alkosa, a?”
„Ne. Ali da li si napisao nešto?”
„Nešto...”
„Mogu li da vidim?”

„Možeš, gazda.”
Popeo sam se, doneo papire dole, spustio ih na sto. Onda sam se
vratio gore, ušao u spavaću sobu.
„Dođi, Sara, da proslavimo!”
„Šta slavimo?”
„Žon se seli, ponovo ću moći da pišem!”
„Jesi li ga nešto uvredio?”
„Ne verujem. Vidiš, Fransoa se vraća, moraju zajedno da uzmu
stan.”
Sišli smo. Sara je uzela sebi čašu. Žon je čitao scenario. Nasmejao
se kad me ugledao.
„Ovo je genijalno! Znao sam!”
„Ne ložiš matorog alkosa, a?”
„Ne. Nikad.”
Sara je sela, pa smo svi zajedno pili.
Žon je progovorio. „Upotrebio sam telefon Venera Cergoga da
zovem Fransoa. Totalno je u autu. Šutnuli su ga s filma. Dobio je platu
za prvih par dana, a onda su ga šutnuli. Stara priča...”
„Šta to?” upita Sara.
„On je veliki glumac, ali tu i tamo poludi. Onda odbije da prati
režiju. Kažem mu: ’Pređi tamo i reci svoj tekst’. On to ne uradi. Ode na
drugu stranu i kaže neki drugi tekst. Pitam ga: ’Zašto to radiš?’ a on
kaže: ’Ne znam. Pojma nemam.’ Jednom smo snimali, a on izađe iz
kadra, skine pantalone, okrene nam leđa i sagne se. Nije imao gaće.”
„Ma nemoj”, rekoh.
„Ili kaže nešto kao: ’Moramo ubrzati prirodni tok umiranja.’ Ili: ’Svi
me ljudski životi deprimiraju.’”
„Zvuči kao sila od čoveka.”
„Aha, jeste...”
Pili smo duboko u noć, do pred zoru.
Probudio sam se oko podne, sišao i kucao na Žonova vrata. Nije
bilo odgovora. Otvorio sam ih. Žon nije bio tu. Našao sam poruku.
Dragi Henk i Sara,

Mnogo vam hvala za sva pića i ostalo. Osećao sam se kao
počasni gost. Henk, tvoj scenario opravdava moju veru u
tebe.
Čak je i bolji. Molim te, nastavi ga.
Telefoniraću vam uskoro da vam kažem adresu i broj
telefona.
Danas je prekrasan dan. Mocartov rođendan. Biće divna
muzika čitavog dana...
vaš
Žon
Poruka je učinila da se osetim istovremeno užasno i dobro, kako
se najčešće i osećam. Popeo sam se, pišao, oprao zube i vratio se kod
Sare u krevet.

16
U noći kada Žon nije slušao odozdo, scenario je počeo da izlazi na
papir. Pisao sam o mladom čoveku koji želi da piše i pije, ali uspeha
ima uglavnom s bocom. Mladi čovek sam bio ja. To nije bilo nesrećno
vreme, bilo je to vreme praznine i čekanja. Dok sam kucao, vratili su
mi se likovi iz jednog bara. Ponovo sam video svako lice, tela, čuo
glasove, razgovore. Postojao je određeni bar koji je imao neki
smrtonosni šarm. Usredsredio sam se na to, oživeo kafanske tuče s
barmenom. Nisam bio uspešan u tuči. Male šake, neuhranjen,
drastično neuhranjen. Ali imao sam određenu dozu hrabrosti i dobro
sam podnosio udarce. Glavni moj problem bio je što nisam mogao da
se istinski razbesnim, čak i kad se činilo da mi je život na kocki. Za
mene je sve to bilo samo neka predstava. Značilo je i nije značilo. Tuča
sa barmenom bila je samo akcija, i uveseljavala je mali zatvoreni krug
gostiju. Bio sam autsajder. Svaka čast piću - tolike tuče bi me ubile da
sam bio trezan, ali pijanom kao da mi se telo pretvaralo u gumu, a
glava u cement. Iščašeni zglobovi, otekle usne i izubijana kolena bili
su gotovo sve kad bih došao sebi. I čvoruge po glavi od padova. Kako
da iz toga ispadne scenario, nisam znao. Znao sam samo da je to jedini
deo moga života o kome nisam mnogo pisao. Verujem da sam bio
zdrav duhom u to vreme, zdrav kao ma ko drugi. I znam da postoji
čitava civilizacija izgubljenih duša koje ulaze i izlaze iz barova, danju,
noću i zauvek, sve do smrti. Nikada nisam čitao o toj civilizaciji, pa
sam rešio da pišem o njoj, onako kako sam je pamtio. Stara dobra
mašina čukala je dalje.
Sledećeg dana oko podne zazvonio je telefon. Žon. „Našao sam
stan. Fransoa je sa mnom. Odličan je, ima dve kuhinje a kirija je ništa,
smejurija...”
„Gde vam je to?”
„Dole u crnom kvartu Venis Biča. Bruks avenija. Sve crnci. Na
ulicama rat i masakr. Savršeno!”
„O?”