Tradičny odev žien v Padine

1. ZACHOVAJME OD ZABUDNUTIA
САЧУВАЈМО ОД ЗАБОРАВА
SPOLOK ŽIEN
PADINA
УДРУЖЕЊЕ ЖЕНА
ПАДИНА
Tradičný odev žien
v Padine
Традицонална женска ношња
у Падини

3. S finančnoupodporou:
Pokrajinskéhosekretarijátuprekultúruverejnéinformovanieavzťahysnáboženskýmispoločenstvami
Obce Kovačica
adobrovoľnýchpríspevkovnavštevníkovvEtnodome,ktoréhoúdržbumánastaros SpolokžienPadinaaktorýje
majetkomEvanjelickejcirkvia.v.vPadine
Финансијскипомогли:
Покрајинскисекретаријатзакултурујавноинформисањеиодносесаверскимзаједницама
ОпштинаКовачица
и добровољни прилози посетилаца Етно-дома, о чијем се раду и одржавању брину чланице Удружења
женаПадина.Грађевинаипросторукомесеналази,власништвојеЕвангелистичкецрквеа.в.уПадини.

4. ZACHOVAJME OD ZABUDNUTIA
САЧУВАЈМО ОД ЗАБОРАВА
Tradičný odev žien
v Padine
Традицонална женска ношња
у Падини
SPOLOK ŽIEN
PADINA
УДРУЖЕЊЕ ЖЕНА
ПАДИНА
2018

6. OBSAH
- Na úvod.......................................................................................................................
- Tradičný odev žien v Padine..........................................................................................
- Resumé v srbskom jazyku………………………………………………………………………………….…….
- Tradičný odev žien v Padine, ktorý sme zachovali od zabudnu a..................................
- Textomafotografiámisipripomeňmenaniektoréprojekty,ktoré
realizovalSpolokžienavktorýchúčastníciprezentovalistarodávny
padinský ľudový odev..................................................................................................
- Informátori:AnnaBrachnová,AnnaHalajová,ZuzanaMasáryková
a Pavel Petráš..............................................................................................................
- Použitá literatúra.........................................................................................................
- Poďakovanie......................................................................................................
5
9
20
27
101
135
138
139
3

8. 5
NA ÚVOD
V Zborníku prác II Padina 1806 – 2006 v texte prof. dr Jána Babiaka, Dr Sc, Spolkografia Padina, na strane
266 sa dozvedáme, že prvé ženské združenie v Padine, Odbočka Ústredného spolku československých žien bolo
založenévoktóbri1923.
Odtýchčiasvosadesprestávkamipôsobíženskézdruženie.
Najvýraznejšia činnosť spolku žien bola v päťdesiatíh a šesťdesia ch rokoch minulého storočia. Na
začiatkudeveťdesia chrokovminuléhostoročiačinnosťspolkužienzanikla.
Spolok žien v Padine obnovil svoju činnosť 05.02.2003. roku a odvtedy ak vne pracuje a zveľaďuje svoju
prácu. Svojou prácou zachováva a pestuje ľudovú tvorivosť, pracuje na kultúrnom poli, zaoberá sa humanitnou
prácou, ekologickými ak vitami, rekreáciou a turis kou a edukáciou žien. Spolok má za sebou vyšše dvadsať
tema ckýchvýstav,niekoľkoužtradičnýchpoduja .
Od 2006. roku každoročne Spolok žien píše a úspešne realizuje projekty na tému Oživovanie spomienok
z minulos starých Padinčanov a na tému Zachovajme od zabudnu a. Boli to projekty pod názvom: Priadky v
Padine, Oživovanie spomienok z minulos starých Padinčanov, Pri studni, Starodávne práce na dedine, Príprava
starodávnychjedálakoláčov,Svadobnézvykyaobyčaje,Lúčeztemnéhokúta-Svetelnézdroje,Biblia-kniha,ktorú
si Padinčania zachovávajú viac ako 200 rokov, Krása ľudového kroja, Výstava a módna prehliadka starodávneho
padinskéhoľudovéhoodevu,Ozdobyslovenskéhoľudovéhoodevu...
Účastníciuvedenýchprojektovbolivyobliekanídostarodávnehopadinskéhoľudovéhoodevu.
V roku 2018. Spolok žien oslavil 15. výročie od obnovenia svojej činnos . Z príležitos tohoto jubilea,
členky Spolku žien sa rozhodli svoju bohatú ak vitu na poli zachovávania ľudovej tradície zjedno ť a prezentovať
verejnos vknižnejformepodnázvomZachovajmeodzabudnu a-TradičnýodevžienvPadine.
Kniha je zostavená z dvoch čas . V prvej čas sú odborné posudky etnologyčky Zdenky Obšustovej o
padinskomženskomtradičnomasúčasnomodeve.Textsprevádzabohatývýberfotografií,ktoréznázorňujúodev
padinskýchžien,jehokrásuabohatstvo.Časťfotografiípatrístarodavnymfotografiámtradičnéhoodevu.
V druhej čas knihy tekstom a fotografiami si pripomíname niektoré realizované projekty Spolku žien z
Padiny.
Dúfame, že si táto kniha nájde svojich čitateľov a prispie k zachovávaniu od zabudnu a tradičného
padinskéhoodevu.
Elenka Haníková

10. 7
УВОД
У З орнику радова II „Падина 1806 – 2006“, а у тексту „Удружења у Падини“ др Јана Ба јака, на
страници 266. налазимо податак да је прво женско удружење у Падини, Подружница Централног
удружења чехословачких жена, ило основано у окто ру 1923.године. Од тада, са повременим
прекидима у раду, делује женско удружење.
Најизразитија активност Удружења жена ила је у периоду 1950-их и 1960-их година. Почетком
1990-их година активност Удружења жена је замрла.
Удружење жена у Падини je о новило своју активност 05.02.2003. године и од тада активно
делује, унапређује и поспешује свој рад путем различитих активности. Својим радом негује и очувава
народно стваралаштво, активно делује на културном плану, ави се хуманитарним и еколошким
активностима, рекреацијом, туризмом и едукацијом жена. Удружење жена jе у периоду свог
о новљеног рада реализовало многе тематске изложбе (више од двадесет) и неколико, већ
традиционалних манифестација.
Од 2006. године Удружење жена сваке године пише, али и успешно реализује, пројекте са
општом оквирном тематиком „Оживљавање успомена из прошлости старих Падинаца“, с акцентом на
тему „Сачувајмо од за орава“.
Успешно су реализовани и следећи пројекти: “Прело у Падини“ , “Оживљавање успомена из
прошлости старих Падинаца“ , “Крај унара“ , “Старински послови на селу“, „Припремање старинских
јела и колача“, “Свад ени о ичаји“, „Светлосни зраци из тамног ћошка /Светлосни извори/“, “Би лија-
књига, коју Падинци очувавају већ више од 200 година“, “Лепота народне ношње“, “Излож а и модна
ревија старинске падинске народне ношње“, “Украси на словачкој народној ношњи“ и др. Учесници у
наведеним пројектима или су о учени у старинску падинску народну ношњу.
Година 2018. је за Удружење жена у Падини била ју иларна година у којој је обележена
петнаестогодишњица од обнављања рада удружења. Поводом овог ју илеја, чланице удружења су
одлучиле да своју свестрану и огату активност на пољу очувања народне традиције о једине и да је
презентују јавности путем књиге под називом „Сачувајмо од за орава - Традиционална женска ношња
у Падини“.
Садржина књиге је подељена у две целине. У првој је дата стручна рецензија, тј. стручна оцена
дипл.етнолога Зденке О шуст о падинској женској традиционалној и савременој ношњи. Текст прати
огати из ор фотографија, које приказују ношњу падинских жена, њену лепоту и огатство. Део
ода раних фотографија чине и старе фотографије на којима се види традицинална падинска ношња.
Други део књиге, својим текстом и фографијама, подсећа на неке од реализованих пројеката
Удружења жена у Падини.
Надамо се, да ће ова наша књига наћи свој пут до љу итеља књиге, пут до ревносних читалаца,
да ће она ити сачувана за удућа поколења и тако ће и она допринети трајном очувању
традиционалне падинске одеће од за орава.
Еленка Хањик
Превео са словачког језика - проф. Јано Хањик

12. Tradičný odev žien v Padine
9
„Keď v druhej polovici 1870-tych rokov dostal som sa do Padinej, našiel som tu
slovenský ľud zdravý, čerstvý a pekne urastený, duchovneasi rozvitejší, nežli inde, lebo v bývalej Vojenskej hranici
školské výučovanie trvalo od 1. októbra až do 20. augusta nasledujúceho roku, čiže do Štefana kráľa. Do školy
chodiťbolopovinnékaždédieťa,bezvýnimky...
... Dobrobyt bolo poznať ľuďom na tvári, veselej, červenej – veď družstvá (komunie)
malychleba,mäsaivínanadostač.Chlapiboli170-178cmvysokí,chodilirovno,akobyvždyckystálzanimikaprál.
Povestné hraničiarske fúzy, ktoré mohli si i dva razy okrú ť okolo ušú, mali najmä Padinci (už Kovačičania nie).
Dievčence naďaleko nemali páru na krásu. Keď som prišiel do Padinej, 12-ročné žiačky boly také veľké, že sa
hanbilydoškolychodiťanepratalysadolavíc...
...Oblekmladejnevestyjeobyčajnepekný,ánonádherný,niektorámánasebehodvábu
v cene i vyše 100 zlatých. Má pripásaných 20-30 gecieľ (sukní), chudobnejšia o niečo menej. Sukne sú krátke,
niečo niže kolien, dievča v nich je ako baletka. Oblečený má kabá k, ozdobený „parádami“, pestrými šíkmi a
strapšekmi, zpod ktorého zozadu visia rožky pestrého, veľkého hodvabného ručníka. Cez chrbát a vrchné ramená
okolo hrudi je zavinutá do poskladaného bieleho obrusa, do tzv. u nás „party“. V novšom čase skoro všetky
mladuchy majú miesto obrusa veniec z umelých kvetov. Na hlave je už spomenutý čepiec z kvetov a odzadu na
hlaveviachodvabnýchstužiek...“
Albert Mar š „Slovenská svadba v Padinej“
Albert Mar š (1855 Kulpín – 1918 Padina) – spisovateľ, ľudovýchovný pracovník, dolnozemský národný
buditeľ, učiteľ obecenej školy v Padine, zberateľ obyčajových a kalendárových tradícií, všestranná osobnosť
pôsobiacavPadinecelých40rokov.
Poznámka1:
Úryvky z príspevku Slovenská svadba v Padinej autora Alberta Mar ša z roku 1903, uverejneného v
časopise Dolnozemský Slovák: časopis Slovákov v Maďarsku, Rumúnsku a Srbsku, číslo 3, Ročník XVII (XXXII),
2012,Arad,Rumúnsko,str.15-18.
Poznámka2:
PríspevokAlbertaMar šazroku1903somnašlaprištúdiupozostalos poVilmeŠtátovej-Kútnej
(1889-1960),padinskejučiteľke,režisérkeaľudovýchovnejak vistke,ktorásasautorompoznalaosobne.
Jarmila Gerbocová
Poznámka3:
Príspevok Slovenská svadba v Padinej Alberta Mar ša je dobovo najstarší písomný zápis o ženskom
tradičnomodevevPadine,ktorýsomnašlavpísanítextupreknihu.
Zdenka Obšustová

13. 10
Migrácie Slovákov počas 18. a 19. storočia zo svojích materských krajov vo veľkej Habsburskej monarchii
na juh, i na priestor dnešnej Vojvodiny, ktorá v tom dejinom periode bola časťou tohto veľkého štátu, v 1806. roku
zaniesli 80 rodín z Novohradskej, Gemerskej, Peš anskej, Liptovskej a Nitrianskej stolice (možno tu patrí i časť
slovenských rodín zo Slovenskej Stamory, ako to uvádza Ján Struhárik) na sám obvod Deliblatskej piesočiny, do
dnešného Južného Banátu. O dva roky neskoršie pribudlo tu nových 80 rodín Slovákov. Nasťahovali sa do už
vybudovaných domčekov v osade, ktorú jej predchodcovia Srbi opus li pre nepriaznivé životné podmienky,
najmäprekon nuovanýnedostatokpitnejvody.SrbitútoosadupomenovaliPadina(svah).Zdedenémenoosady
noví obyvatelia nemenili počas viac ako dvesto rokov bez ohľadu na to, že sa od ich dosťahovania oficiálne
menovalanajprvLudvigsdorf,potomLájošfalva,neskoršieNaďlájošfalva.
Slovenské rodiny do nového prostredia priniesli so sebou čas svojej duchovnej a hmotnej kultúry, a
predovšetkým svoj jazyk, zvyky a odev. Svojou prinesenou tradičnou kultúrou v novom prostredí odlišovali sa od
obyvateľov okolných osád. V procesoch prispôsobovania sa novému prostrediu a civilizačnom rozvoji,
prisťahovalci sa usilovali zachovať si prinesené kultúrne hodnoty z pôvodných krajov. Mnohé z ních už
nepoznáme, alebo ich poznáme v pozmenenej forme, ale ich podklad, substrát pretrval, a tak môžeme uzavrieť,
že si Slováci v Padine zachovali svoj jazyk a vierovyznanie, tak ež súčas zvykov a odevu, ktoré v súčasnos
poznámeakotradičnúkultúruSlovákovvPadine.
Tradičný odev je odev, ktorého skladba a trvanie je založené na tradícii. Tradícia je súbor javov duchovnej
a materiálnej kultúry spoločenského a rodinného života, ktoré sa preberajú z generácie na generáciu a tak sa
stávajú súčasťou vedomia príslušníkov etnicko-kultúrného spoločenstva. Najdôležitejšie vlastnos tradičného
odevu je jeho stálosť tvaru, veľmi pomalý rozvoj, veľký počet lokálnych a regionálnych dobových foriem a ich
výzdobaafarebnápestrosť.
V minulos tradičný odev spÍňal nasledovné funkcie: vyjadroval odlišnosť pohlavia, generačné rozdiely,
stav, zamestnania, príležitosť nosenia, spoločenský status, lokálnu alebo regionálnu príslušnosť jeho nositeľa.
Podľa účelu tradičný odev môžeme podeliť na všedný alebo každodenný, obradový a sviatočný. Osobitnú
symbolickúfunkciumárituálnyodev,ktorý sanosilpočasobradovasviatočnýchpríležitos ach,azotrvalvosvojej
funkcii aj v súčasnom čase, keď už zaniklo tradičné odievanie v každodennom živote. Podľa príslušnos odev
môžemepodeliťnaženský(dievčenský),mužský(mládenecký)adetský.
EtnologičkaMilaBosićovávosvojejmonografiiNarodnanošnjaSlovakauVojvodiniuvádza,žesimôžeme
urobiť iba približnú predstavu o formách a podobe tradičného odevu, ktorý si migráciou priniesli so sebou Slováci
do Vojvodiny v 18. a 19. storočí, pretože sa žiadne súčas toho odevu nezachovali a nejestvuje obrazová
dokumentácia o ich výzore. Prvé zachované predmety odevu datujú z konca 19. a prvej polovice 20. storočia.
Predpokladáme, že príchodom kolonistov bola prerušená kon nuita ich dovtedajších podôb a vzhľadu. Na zjav
diskontuity vplýval rôznorodý pôvod dosťahovalcov, prichádzajúcich z rôznych oblas Slovenska a niektorí
pobudnúcistýčasvUhorsku,pokračovalivpresťahovávanísaďalejnajuhvoveľkejHabsburskejríši.
M. Bosićová hovoriac o ďalšom vývoji tradičného odevu Slovákov už teraz na území Vojvodiny, uzaviera,
že postupne prichádzalo do vyrovnávania, zjednoťovania v rozlišných formách, ktorého výsledok bol vytváranie
nových lokálnych a regionálnych podôb, vzhľadu a foriem tradičného odevu. Túto novú formu, vzhľad tradičného
odevu, ktorá bola natoľko výrazná a špecifická, M. Bosićová zaradila do panónského typu a pomenovala ho
slovenskýmtypompanónskéhotradičnéhoodevu.
Novovytvorený typ tradičného odevu Slovákov vo Vojvodine počas svojho formovania nezískal svoju
jednotnú, homogennú podobu, výzor, ale má i svoje varianty ako čo je to prípad aj s ostatnými javmi tradičnej
kultúry. Preto môžeme slovenský typ panónského tradičného odevu zaradiť do troch variantov: Báčsky, Sriemsky
aBanátskyvariant.Tietotrivariantyďalejpodľapodobyodevudelímenapodvarianty.
Tak v Banátskom variante rozlišujeme dve obmeny: kovačický, ku ktorému patria padinský, vojlovický, jánošický,
hajdušickýabieloblatský,aosobitnáobmenajetradičnýodevzAradáču.
Po svojom formovaní tradičný odev Slovákov vo Vojvodine nezostával nezmenenný. Ako všetky kultúrne
javy aj on sa vo svojom trvaní a vývine menil pod rôznymi vplyvmi: historickými, hospodárskymi, ďalej vplyvmi
európskej meš anskejmódy,vplyvmiodevuinýchetnickýchskupínautrácalniektoréelementyapríjmalnové.
Mila Bosićová na základe dobového rozvoja a charakteris k tradičného odevu Slovákov vo Vojvodine
vyčlenilatrizákladnéčasovétypy:
Staršítypzodpovedá koncu19.storočiaaždo20-tychrokov20.storočia.
Novšítypzodpovedáobdobiuod20-tychrokov20.storočiadokonca2.svetovejvojny.
Najnovšítypobdobovopatrí koncu2.svetovejvojnydodnes.

14. 11
V minulos slovenský tradičný odev charakterizoval plátenný odev vyrábaný v domácnos . Používali sa
prírodné rastlinné a živočíšne suroviny: vlákna, najmä konopné, zriedkavejšie ľanové, a veľmi včas, od stredu 19.
storočia sa začali používať i bavlnené vlákna. V ženskom odeve sa od konca 19. storočia používali pre
zhotovovanie horných súčas odevu kupované továrenské tkaniny. Tak ež sa na výrobu odevu používala vlna,
barančiea ovčiekože,najmä pre teplejšízimný odev. Osobitné miesto malapriemyselná rastlinakonopa, ktorú až
do obdobia po 2. svetovej vojne pestovali a spracúvali na výrobu odevu. Slováci sa oveľa menej zaoberali výrobou
vlnyajnapriektomu,žesizosvojhorodiskaprinieslirozvinutúpas erskukultúru.
Do vlastnos ktorými sa vyznačuje slovenský ženský tradičný odev vo Vojvodine zaradíme najprv jeho
dvodielnosť, to ž patrí pásovému typu odevu. To je odev šitý z dvoch dielov, z ktorých jeden diel pokrýva hornú
časťtela,adruhýdielpokrývačasťtelaodpásu nadol.Strihodevuodpásanadolcharakterizujejehoarchaickosťz
minulých čias. Súčas odevu, ktoré pokrývali hornú časť tela vo svojom dobovom rozvoji utrpeli omnoho viac
zmien v strihu, a niektoré z nich v súčasnos už celkom zanikli. Druhá vlastnosť je jeho vrstevnosť odietych halien.
Pretotradičnýodevdelímenazákladnýodevavrchnýodev.
Počas uplynulých viac ako dvesto rokov života Slovákov v Padine mnohé prvky hmotnej kultúry, ktorú
priniesli z materinských krajov v nezastaviteľnom civilizačnom pokroku vymizli, zmenili svoju formu a vystriedali
ich nové, súčasné. Jeden zo segmentov, ktorý sa zachoval je tradičný ženský odev z rozlišných dobových periódov.
Pravda,vdnešnomčase,používasaužibaakovýstavnýexponát,užčivsúkromnýchdomoch,alebovovýstavných
priestoroch počas rôznych manifestácií, ktoré pripravujú ustanoviznekultúry a združenia občanov. Hlavná príčina
zachovania tradičného odevu zase vyplýva z tradície dedenia a zamerkovávania tradičného odevu v padinských
rodinách.Tradičnýodevnajnovšiehotypuužmladéastrednégenerácieopus li,aleešteajpodnesnapadinských
uliciach, pred strážou, na trhu, v doline, môžeme stretnúť príslušníčku staršej generácie v tmavých padinských
geceľiach. Mladšie generácie si tradičný odev obliekajú už iba počas rituálov určitých rodinných (npr. komplex
svadobnýchobyčajov)akalendárnychzvykov(cirkevnésviatky),aleboibaakosúčasťfolklórnéhokroja.
Padinský ženský tradičný odev zaraďujeme do kovačického podvariantu banátského tradičného odevu.
Pravda, aj v tomto podvariante, každá osada mala vo svojom tradičnom ženskom odeve niektoré špecifickos .
Padinský sa v tom nelíši, bez ohľadu, že jeho odevné súčas vo svojom rozvoji patrili všetkým trom časovým
typom tradičného odevu Slovákov vo Vojvodine. Pokúsili sme sa zmapovať pomocou odbornej literatúry, ústnym
výpovediam informátorov a starých fotografií akú formu mali súčas odevu, aký bol ich strich, z ktorých tkanín sa
šili,akýimbolúčelatď.
Základné spodné súčas odevu v minulos v Padine boli dolná sukňa, ktorá sa obliekala priamo na telo
pomenovanárubáč,rubáš,zriedkavejšiespodník,sponík.Hornáspodnáčasťodevu,ktorásaobliekalapriamona
telobolahalena,blúza,ktorásamenovalaopľecko.
Rubáč je najstaršia spodná sukňa, ktorá je charakteris cká pre všetkých Slovákov vo Vojvodine. Pojem
rubáš, rubáč je prastaré slovenské pomenovanie pre spodnú sukňu, známe ešte starým Slovanom, keď pod
týmto pojmom jestvovala jednoduchá dlhá halena z jedenej čas , ktorá vo svojom dlhom pretrvávaní zmenila
formu pod vplyvom európskej módy. Prestrihnutá je v páse a stala sa výlučne dolnou súčasťou odevu, ktorá sa
oblieka priamo na telo. V tom periode pribudlo jej i druhé pomenovanie spodník. Pomenovanie spodník nám
poukazuje na jej funkciu. Pomenovania rubáč a spodník prinesené sú dedičstvo z materinských krajov a zachovali
sadodnes.
Rubáč sa používal v staršom a novšom type tradičného odevu. Zhotovoval sa z konopného (šenie),
polokonopného(polušenie)abavlneného(pamokového)plátna.
Dôležitéjepripomenúť,žejejednouzvlastnos archaickýchčas odevudoktorýchpatríajrubáč,spôsob
ich strihu. To ž, eto čas odevu sa zhotovujú z nestrihaných kusov plátna, ktoré sa v nárečovom slovníku
menovalipoli.
Rubáč sa šil z troch do osem polou plátna zošitých do šírky rubáča. V Padine sa používali dva varianty
strihu rubáča. Prvý variant bol rubáč šitý z dvoch, troch rovnakých nestrihaných polou plátna, zošitých technikou
pomenovanou kozí chrbát-ručne konopnou niťou a ihlou. V tejto technike, pri zošívaní kusov plátna, okraje
plátna sa iba prikladajú jeden k druhému a zošívajú. Druhý variant používaný v Padine, je rubáč šitý zo štyroch
polou plátna, na ten spôsob, že sú dve poli plátna nestrihané a druhé dve sú strihané diagonálne a vsúvané
pomedzirovnénestrihanépoli.Natentospôsobrubáčdostávalväčšiušírku.
Jediné skrášlenie rubáča v oboch variantoch bola vsunutá čipka pomenovaná mrieška. Vsúvala sa na
dolné okraje rubáča v dÍžke 20 cm, v podobe klinu. Zhotovovaná je ihlou z hrubej konopnej nite (starší typ
mriešky). Dobovo pozdejšie sa vsúvala mrieška zhotovená z bavlnenej nite, ktorá je zašívaná do rubáča
dodatočne.

15. 12
Na hornej čas rubáča nachádzala sa širšia obšívka, cez ktorú sa preťahovala šnúra pomenovaná motúz z
konopnýchni .Vnovšomtyperubáčasapreťahovalakupovanábavlnenástužkapomenovanátkanica.Pomocou
týchtošnúrrubáčsazaväzovalariasilokolopása.
Šilisaajužšierubáče,ktoréneodstávaliodtelaaobliekalisiichdievčatáaženykeďodchádzalinatanečné
zábavy.Natakýrubáčsaobliekalpotomširšírubáč.Sviatočnérubáčesašilizviacakoštyrochpolouplátna.
Rubáč sa v tradičnom odeve v Padine používal v staršom a novšom type, a od 50-tych rokov 20. storočia
tentoelementtradičnéhoodevusapostupnevytra lavystriedalihotovárenskésúčasnéčas spodnéhoodevu.
Oplecko je základná spodná časť odevu, ktorá sa obliekala priamo na hornú časť tela. Pomenovania
oplecko, rukávce sú veľmi staré pomenovania, známe v celom slovanskom etniku. Je to súčasť ženského odevu,
strihukrátkejhaleny,blúzydopásusveľmiširokýmirukávmi.Rozvojastrihtohtoelementuslovenskéhoženského
odevumôžemesledovaťoddruhejpolovice 19.storočia.
Tkaniny, z ktorých sa šilo oplecko boli prevažne bavlnené a paťolatové (jemné ľanové plátno). Oplecká
bolibielejfarby.Vnovšomanajnovšomtypetradičnéhoodevusaopleckáprekaždýdeňšiliiztovárenskýchlátok,
asviatočnévždyzostalibielejfarby.
V rozvoji oplecka bolo najviac zmien v jeho strihu, a Mila Bosićová vyčlenila tri etapy. Prvú etapu
charakterizuje oplecko šité z rovnakých nestrihaných čas plátna, ktoré tvorili prednú a zadnú časť. Predná a
zadná časť spojené sú rukávmi, ktoré činia ramenný diel oplecka, bez zóšivky na ramenách. Okraj hornej čas
okolo hrdla je husto zriasený. Na prednej strane sa nachádza krátky rozstrih. Rukávy sú široké, dlhšie od lakťa a
riasené nad lakťom. Končili sa fodrou a čipkou. Záväzne sa pomedzi rukávy a prednú a zadnú časť oplecka, popod
pazuchyvsúvalkusokplátnapomenovanýpácha,prehránka,priehranka,cvik,cvíčok.Opleckoješitéručne.
Dobovo mladšia, druhá etapa, ktorá sa zjavila koncom 19. storočia, priniesla zmenu v strihu oplecka.
Zjavujú sa strihané čas plátna na ramenách, ktoré sa menujú laty. Oplecko je šité z jedného kusa plátna
zloženéhonapolinaramennáchsvýstrihomprehlavuavýstrihomnastredeprednejčas ,ktorýsazapína.Výstrih
jebohatoriasenný.Naramennéčas opleckaprišitésúrukávytak ežbohatoriasenné.Ramennáčasťopleckanie
je riasenná, a od okraja hrdla do zošívky rukáva prišitý je kúsok plátna veľkos 12x30 cm, ktorý z predu a zo zadu
pokrýva ramennú časť oplecka do pazucha. To sú tzv. laty, ľajsne alebo podplaty. Tento typ oplecka sa už šil
prevažnenašijacomstroji.
Tre a rozvojová etapa sa formovala pred 1. svetovou vojnou a charakterizoval ju strih pomenovaný
oplecko na prusľačok. Predná a zadná časť oplecka je šitá z dvoch čas a zošitá je i na ramenách. Oplecko sa
prestriháva na hrudi a na chrbte v istej výšky vo forme vodorovného alebo kosého pseca – vložky – ľajsne. V
prednej čas oplecko je rozstrihnuté a zapína sa na dierky a gombíky. Rozstrih so zapínaním je prekrytý psecom,
ľajsňou, takže je skrytý. Psec, ľajsňa je vždy podstavená istým alebo podobným plátnom. Popod psec, z prednej a
zo zadnej čas sa v staršom type zjavuje bohaté riasenie, v novšom type, riasenie do užších fált a v najnovšom
type, falty sú už omnoho širšie. Okolo hrdla sa nachádza úzky golier. Vytra lo sa riasenie okolo goliera. Oplecko sa
vždyzapasovalodosukieň.
V Padine sa od konca 19. storočia do dnes zachoval strih oplecka šitého na psec, s ľajsňámi, so širokými
krátkymi rukávmi. Rukávy sa šili i na dudli, bohato riasené v ramennej čas . Nad lakťom sa zaväzovali alebo sa
riasienie končilo v manžete- golieriku. Oplecká sa tvrdili. Výzdoba oplecka bola bohatá výšivka, ktorá sa zjavuje
medzi prvou a druhou svetovou vojnou. Najprv bola rukou výšívaná, neskoršie sa začalo výšívať na šijacom stroji.
Výšivka sa nachádzala na golieriku okolo hrdla, ľajsňiach, a manžetách oplecka a jej ornamen ka bola florálna.
ObrubrukávovaľajsnečastosadopÍňalčipkou,kupovanýmiozdobnýmistuhamiašlingerajom,šlingerom.
Opleckopatrilodoletnéhovšednéhoasviatočnéhotradičnéhoodevu.
Bedrilo je súčasť spodného základného odevu, známa aj na priestore Slovenska, ale aj v iných oblas ach,
ktoré boli nasťahované Slovanmi. Práve to nám ukazuje na jeho starší pôvod. Účel bedrila bol prešíriť ženskú
figúru v bedrách, čo vyžadoval vkus ľudu a móda koncom 19. a začiatkom 20. storočia. V Padine je bedrilo šité z
továrenských plátnou. Čo sa týka strihu, to je krátka suknička ušitá zo štyroch polou plátna, ktorá je v páse husto
nariasená. Bedrilo sa obliekalo na rubáč. Na bedrilo sa obliekali biele dolné spodné sukne pomenované untroky.
Bedrilosapoužívalovtradičnomodevevstaršomanovšomtype.
Untroky sú široké biele spodné sukne, základného odevu a obliekajú sa na rubáč a bedrilo. Pod rôznymi
názvami boli a sú známe Slovákom vo Vojvodine, ale i na Slovensku. Podľa vkusu a názoru, ktorý panoval zvlášť
začiatkom 20. storočia ženská postava-figúra bola korpulentná, takže sa v tradičnom odeve zjavuje obliekanie
niekoľko spodných bielych sukní, najmä počas sviatočných príležitos (od 3 do 8). Taký spôsob obliekania bol
ujatýudievokamladýchžien,pokiaľsistaršieženyobliekali2do3untroky,ktorénemuselibyťvbielejfarbe.
Untrokysúšitézo4až8polounestrihanýchčas plátna,vpásehustonariasennýchvstaršomtypeodevu.

16. 13
Už v novšom type sa zjavuje riasenie na úzke falty a v najnovšom type ich vymienňa riasenie na široké falty. Z predu,
vstredesanachádzanezošitýotvor,pomocouktoréhosabielasukňaobliekala.Vhornejčas sanachádzaúzkypás-
golier, na ktorom je prišitý gombík s dierkou, pomocou ktorých sa sukňa zapína. Jedinné skrášlenie untroka sa
nachádza na dolnej čas . Na samom obrube prišívala sa kupovaná biela stuha šlingeraj, šlinger, ktorý v Padinskom
podvariante záväzne musel byť iba na niekoľko milimetrov dlhší ako vrchná sukňa geceľa. To preto aby sa videl. V
minulos sa iba na jeden untrok prišívala táto ozdoba, a taký untrok sa obliekal priamo na rubáč, potom sa obliekali
untroky bez takéhoto skrášlenia. Tak ež sa v minulos namiesto šlingera prišívala aj stuha, ktorá sa nárečovo
menovala krepandľa. Untroky sa veľmi škrobili, tvrdili, „aby stáli naširoko.“ Obliekanie veľkého počtu untrokov sa v
Padine vytra lo už počas 60-tych a 70-tych rokov 20 storočia. Ale v tom periode Padinčanky prijali z Báčky ich
varijant bielej spodnej sukne, ktorého je špecifika prišitý riasený karner – fodra na dolnom obrube. Menujú ho
kysácky untrok. Ako aj ostatné odevné súčas tradičného odevu, untrok sa už oblieka len počas sviatočných
príležitos ,obyčajovakultúrnychmanifestácií.
Geceľa je sukňa, ktorá patrí do základného dolného odevu. Obliekala sa na spodné sukne-untroky.
Pomenovanie geceľa, ako to uvádza Mila Bosićová vyskytuje sa i v materinských oblas ach Slovenska a to v
Novohradskej oblas , a v oblas Tekova a Honta. Na základe rozšírenos pomenovania, predpokladáme, že je táto
súčasťodevuformovanáužvma čnýchoblas achaprinesenádosťahovanímSlovákovdoVojvodiny.
Horná sukňa sa v Padine od konca 19. storočia šijávala z továrenských kupovaných tkanín. Pre ši e
každodenných, všedných gecieľ používané sú lacnejšie bavlnené (pamokové) tkaniny v rôzných farbách s
geometrickým alebo kvetným vzorom: cic, porchet, farbiarsko plátno. Sviatočné gecele sa šili z drahých tkanín:
dilínu, štofu, kašmíru, hodvabného alebo bavlneného saténu, zamatu, rôznych hodvabných tkanín. Obľúbenou
tkaninoubolhodvabnýatlas(nárečovo:hatlas)abrokát.
Pre padinský tradičný odev žien charakteris cké je, že sa horná sukňa-geceľa, zástera-šata a vrchná blúza-
kacabajka šili z rovnakej tkaniny, táto kompozícia súčas sa menovala oblek. Podľa použitej tkaniny sa oblek i
menoval, ako napríklad: cvernový, puplínový, kmentový, hatlasový, brokátový, surový, ľadový, krepsa nový,
žersejový,šalerový.
V 60-tych rokoch 20. storočia sa začal šiť oblek štykovaný, ktorý sa stal obľúbeným a môžeme uzavrieť, že je
jedným zo symbolov padinskej tradičnej kultúry. Je to oblek šitý z bielého plátna-patelatu s modrou výšivkou v
rôznychod eňoch.Motývysúnajčastejšieflorálne.Výšivkajevypracovávanánašpeciálnomšijacomstroji.
Geceľa je tak ež jedna zo súčas odevu, ktorá zachovala svoju archaickosť. Šitá je z nestrihaných štyroch až
ôsmychpolouplátna.Preši ejednejgecelepotrebnébolo5-11metrovplátnašírky80-90cm,alebo120-140cm.
Dobovo rozlišujeme tri typy v spôsobe ši a gecele. Prvý starší typ, datujeme na koniec 19. až do 20-tych
rokov 20. storočia, keď sa geceľa šila rukou, spôsobom techniky v Padine (ale aj širšie) pomenovanom „ši a na
nitku“ alebo „pod ihlu“. Sukňa sa riasy na spôsob, že sa pomocou ihly a nite zošíva, a keď niť ubudne, plátno sa
po ahnezakoniecniteanaten spôsob sadostávahustériasenie.Postup saopakujepokiaľsanenariasiavšetkypoli
plátna. Kolmé švy sa zošívaju obyčajným bodom. Na prednej čas sukňa je v strede hlboko rozstrihnutá, alebo je,
novšie, vôbec nie zošitá, aby sa ľahšie obliekala. Tento nezašitý rozstrih,otvor je možno rudiment niekdajšieho
nezošívaného pásového odevu, ktorý bol známy aj iným slavianským národom. Na takto nariasenú geceľu sa prišíva
úzky pás, golier. V staršom variante geceľa sa zväzovala okolo pásu pomocou kupovanej šnúre menovanej tkanica,
ktorá sa prišívala na oboch krajoch goliera, a novšie, sa zapína pomocou gombíka a dierky. Na spodku sukne sa
prišíva široká obruba, lem, z vnútornej strany z rozlišného plátna od toho z ktorého je šitá sukňa. Táto podšívka sa
menujepľach,podplat.Dĺžkasukneboladokoncalítka.Šilisarukou.
Druhý novší typ sa šil od 20-tych rokov do 40-tych rokov 20. storočia. V tomto type sa zjavuje ši e gecele na
úzke falty, ktoré sa nežehlia. Geceľa je v tomto type odevu veľmi široká. Dĺžka gecele siahala po členky. Tento typ
gecelesaužšilnašijacomstroji.
Tre , najnovší typ, ktorý dobovo patrí štyridsia m rokom 20. storočia a siaha po súčasnosť, poznačený je už
prvkami meš anského odevu, ktoré prenikli do tradičného odevu. Samá vrchná sukňa sa vyznačuje ši m na široké
faltyadĺžkasaskracujepokolená.
Výzdoba gecele bola podmienená vkusu a móde epohy. V staršom type na gecele sa prišívali ozdobné
kupované stuhy ako napríklad krepandľa (lemujúca dekoratávna stužka) a boritáš (lesklá príšivka na tradičný odev).
Prišívali sa na samý okraj gecele. Pozdejšie sa ozdobné stuhy prišívali vyššie nad obrubom, a do niekoľkých radov. V
periode od 30-tych rokov začínaju sa na sám obrub gecele prišívať kupované pamokové a hodvabné čipky, a tak
dopĺňalivýzdobu.Gecelešitézplátenbielejfarbysazdobilivýšivkoupridolnejčas anaobrubsaprišívalabavlnená
alebo hodvabná čipka. V súčasnom tradičnom sviatočnom odeve výšivka sa aplikuje už po povrchu takmer celej
geceleatak ežsanaobrubprišívačipkaužčihodvabná,alebozumeléhomateriálu.Mo vynavýšivkesúflorálne.

17. 14
V každej komunite, a tak aj v Padine, bolo tradíciou odriadené, ktorá farba gecele patrí odriadenným
obyčajom alebo cirkevným sviatkom. Tak ež sa podľa farby gecieľ mohol rozpoznať životný status a položenie
žien. Jasné farby gecieľ a oblekov z dekora vnou vzorkou obliekali si dievky a mladé ženy. Staršia generácia si
obliekalaužgecelevtmavšíchfarbách,vmenšejmierevzorkované.
Zástery patria do základného odevu a záväzne sa obliekajú z prednej strany tela prekrývajúc rozstrich na
sukni, geceli. Je to veľmi archaická súčať odevu ako to mnohí odborníci-etnológovia uzavreli, predpokladajúc, že
zástera je práve tým odevným elementom z ktorého vznikla sukňa. K takému záveru nás vedie rozvoj typu
nezošitého pásového odevu, ktorý tvoria dve zástery, ktoré sú známe v tradičnom odeve nielen slavianských, ale
aj iných národov. Spôsob odievania dvoch záster (prednej a zadnej zástery) na dlhú halenu, košeľu známy bol v
minulos v niektorých čas ach Slovenska. K záveru, že je zástera element, z ktorého sa vyvinula ďalšia odevná
súčasť-sukňa, dokladáme formu a vzhľad sukne, ktorá v minulos z prednej strany nebola spojená švom, zošitá,
ale sa v jej rozvoji postupne zjavuje zošívanie z prednej strany, okrem jednej nezošitej časte, a práve tá časť sa
prekrývazásterou.
Funkcie zástery sú: prak cká-prekrýva, zas era roztvorené nezošité čas odevu, dekora vna, a
obradová,rituálnaavodriadennýchmomentochnámpredstavujeajspoločenský,sociálnystavjednotlivca.
Tex lie, z ktorých sa šili zástery, boli rozličné: bavlnené, atlasové, hodvabné, ternové, továrenské,
zafarbované. Už sme pripomenuli, že sa geceľa, šata a kacabajka šili z istého plátna a táto súprava sa menovala
oblek, čo je charakteris cké pre odev banátského variantu. Výber materiálu bol podmienený aj určeniu jej
funkcie:sviatočná,obradná,všedná.
Etnologička Mila Bosićová triedi zástery na tri typy. Najstarší typ sú zástery, ktoré sú známe pod názvom
šata. Ide o širokú, riasenú zásteru, ktorá svojou šírkou zas era väčšiu časť sukne z predu a siaha okolo bokov
ľudskej figúry. Strih zástery bol podmienenný strihom gecele. Šata sa šila z dvoch pólou plátna. Riasenie je
formované v staršom periode (koniec 19. a začiatok 20. storočia), v Padine známe ako „ši e na nitku“, novšie (po
prvej svetovej vojne), riasenie sa vykonávalo pomocou úzkych fált. V období po druhej svetovej vojne, strih
zástery sleduje strih gecele a riasenie sa koná na širšie falty. Ozdoba sviatočnej šaty je čipka, ktorá bola širšia, ako
tá na priliehavej geceli. Čipkou sa lemovali obruby na šate. Tak ež sa zjavuje varijant ozdobovania obrubov
pomocoujednofarebnýchstúh,akoajvyšívanejstuhyznámejakokrepandľa.
Druhýtypzásteryketeňa,zjavilsavperiodemedzidvomisvetovýmivojnami.Strihjezmenenný.Strihása
z jednej pole, ktorá je v hornej čas riasená na úzke zošité falty-ránce. Typ zástery keteňa, prináša niečo nové vo
výzdobe.Zjavujesavýšivkaprevažnefarebnéhoornamentuvdolnejčas ketene.
Dĺžkašatyaketenesledovaladĺžkugecelevovšetkýchtypochtradičnéhoodevužien.
Typzásterypanskášatajeprebratýzmeš anskéhoodevu,zdobenýjepriliehavouaplikáciou,výšivkou.
Zástera patrila pohlavne k ženskému tradičnému odevu, ale tak ež je súčasťou aj mužského tradičného
odevu,vktorommásviatočnúaobradovúfunkciu.
Ručník na hrdlo je veľká šatka štvorcového tvaru používaná na zakrývanie chrbta a hrude.Táto záväzná
súčasť tradičného odevu žien v minulos predpokladáme, bola jeden z elementov kultúrného dedičstva
prineseného z pôvodných krajov dosťahovalcov, pretože ho nachádzame i v ženskom tradičnom odeve na
Slovensku. Vôbec, tento typ skrížených ša ek na hrudi v 19. storočí príznačný je aj pre iné etniká nielen vo
Vojvodine,aleajvareálepanónskejnížiny,zvlášťvosviatočnomodeve.
Vbanátskomvariantetradičnéhoodevusaručníknahrdloobliekalnaopleckoalebokacabajkuaprusľak,
takže zakrýval prusľak. Šatka veľkos 170x170cm až do 2 m sa diagonálne prehýnala do trojuholníkového tvaru a
skrižovalanahrudi.Zaväzovalasanachrbte.
V minulos bol záväznou časťou ženského odevu a považovalo sa, že ani jedna dievka alebo žena sa
nesmie zjaviť bez neho, lebo to „bolo hanba“. Ručníky na hrdlo môžeme podeliť na ručníky, ktoré sa obliekali v
každodenomživoteasviatočné.
Veľké šatky sa kupovali a boli továrenskej výroby. Materiály, z ktorých boli zhotovené, boli rôzne a podľa
názvu materiálu pomenované sú: hodvabný, ternový, kašmerínsky čiže šalerový, dilínsky, betský. Šatky boli
obyčajne jednofarebného základu s vtakným florálnym ornamentálnym vzorom často odlišnej farby na
obruboch.
Ozdoba na šatkách boli dlhé strapce. Šatka je kupovaná so strapcami. Doplnkové skrášľovanie
pozostávalo zo zvezovania strapcov do prekrásnych čipiek, ktoré vykonávali profesionálne, ženy z dediny
pomenovanéstrapciarky,prevezuvárky.
Dievky a mladšie ženy si obliekali ručníky v pestrých od eňoch v súlade s ostatnými čas ami odevu,
pokiaľsistaršieženyobliekališatkyvtmavýchod eňoch.

18. 15
Po druhej svetovej vojne tento element odevu sa pomaly vytra l. V súčasnos sa stretávame s ním už iba
ojedinele počas svadobných a výročných obyčajov. V Padine sa takýmito šatkami počas výročného sviatku Turíce
skrášľujeenteriérkostola.
Prusľakpatrildozákladnéhohornéhotradičnéhoodevu.Krátkaženskášitávestabezrukávov-prusľakmá
dlhú tradíciu a predpokladáme, že si túto časť odevu dosťahovalci priniesli so sebou z ma čných krajov. Podobné
čas odevu v minulos boli rozšírené i v tradičnom odeve v iných čas ach panόnskej nížiny. Ich pôvod
nachádzamevzápadoeurópskejmódevyššýchspoločenskýchvrs ev.
VPadineprusľakystriedaldruhúčasťodevu,ručníknahrdlo,ktorýsaviazalcezopľecko.
Materiály,ktorésapoužívalinaši eprusľakubolitovárenské:hodvabnýbrokát,atlas,zamat,rôznedruhy
hodvábu,kašmír,puplín.
Pre banátsky variant tradičného odevu charakteris cké sú dva typy prusľaka: starší a novší. Strih
staršieho typu vyznačuje sa dĺžkou do pása, so širokým chrbtom. Výstrih okolo hrdla a rukou je malý. Vpredu sa
zapínal gombikmi alebo prackami. Výzdoba bola vo forme prišitých kolmých prúh. Novší typ sa vyznačuje oveľa
širším výstrihom okolo hrdla. Výzdoba tohto typu najčastejšie pozostávala zo špeciálnej lesklej továrenskej stuhy,
šujtáša(úzkaplochástužkaalebopletenec),zámikmi.Obatypyvestybezrukávovsazáväznepodšívaliplátnom.
V Padine eto typy prusľaka už pred druhou svetovou vojnou začínajú vymieňať vlnené pletené štrikané
prusľaky,ktoréidnesstretávamevodevestaršíchžien.
Všetky doteraz uvedené súčas ženského tradičného odevu tvorili základný prevažne letný odev v
minulos .Počaschladnejšíchdníapočaszimy,ženysiobliekaliteplejšíodev,halenyšiténadlhérukávy.
Vrchné čas odevu tvorili vesty, haleny prevažne strihané, z dlhými rukávmi a podstavené podšívkou z
plátna alebo flanélu. Tak ež tu patrili súčas z vlnených tkanín, podstavených vatelínom, flanelom alebo
kožušinou, ako aj súčas z ovčej a jaňačej kožušiny. Základná vlastnosť týchto súčas je strih, ktorý sleduje líniu
tela. Veľká časť týchto odevných elementov svoj pôvod má v európskej šľach ckej a meš anskej módy 19.
storočia, pod čím vplyvom sa v priebehu času zjavila v rozličných variantoch v tradičnom odeve ľudu. Tieto
elementy odevu, samým tým datujeme do novšieho typu tradičného odevu. Vrchné súčas odevu novšieho typu
súšiténašijacomstroji.
Popri týchto súčas existovali a používali sa i nestrihané súčas odevu, ktorými sa telo chránilo od zimy,
dažďa a vetra, ako čo boli biela plachta obrus z domáceho konopného alebo bavlneného plátna, a veľké šatky:
betskýručník,štofovýručník,tarkavýručník,vlnenýručník.
Kacabajka je vrchná súčasť tradičného odevu, ktorá je prebratá pod vplyvom európskej módy. Na jej ši e
používali sa rôzne továrenské plátna: patelat, dilín, kašmír, zamat, hodváb, atlas, brokát, veľmi rozlišných farieb a
vzorov. Výber materiálu bol podmienený tým, či kacabajka patrila do obleku, poneváč všetky jeho súčas museli
byťzistéhotex lu.
Táto blúza je šitá na psec, s pridanými ľajsňámi (pravouhlými alebo v tvare trojuholníka), kúskami
materiálu na ramenách a hornej čas hrudi a chrbta. V Padine sa starší typ kacabajkou vyznačuje strihom pcesu v
tvare trojuholníka a novší v tvare obdĺžnika. Pod hornou strihanou časťou nachádza sa riasenie, alebo užšie, či
širšie falty. Okolo hrdla je malý výstrih z kolmým golierom. Ramenná časť a hruď sú podstavenné plátnom.
Kacabajka jeotvorenávstrede,naprednejčas .Zapínaniejezakrytéeštesjednoupravouhloučasťoulátky,ktorá
savPadinemenovalaholdfalňa(osobitnenasviatočnýchkacabajkách).
Skrášľovanie kacabajky z rôznych farebných a vzorovaných materiálov sa konalo prišívaním priliehavých
stuhov a čipky. Medzi dvomi svetovými vojnami do módy na vidieku sa ujalo skrášľovanie výšivkou, a to,
jednofarebnýchkacabajok.
Rékľa tak ež patrí do horných čas odevu. Tento typ blúzy sa formoval pod vplyvom európskej
viedenskej meš anskej módy v 19. storočí, a na toto územie sa dostal prostredníctvom nemeckého
obyvayteľstva.Šitájezkupovanýchtkanín:plátna,kašmíra,zamatu,sa na.Väčšinoujušilidedinskékrajčírky.
Strih rékle sledoval líniu tela, s dlhými rukávmi, dĺžka siahala pod driek. Chrbát a predná časť sú strihané z
niekoľkých čas , ktoré sa neprestrihávali v drieku. Zošívanie sa konalo v strede chrbta. Chrakteris cké pre strih je
prešírená časťv-volán pod driekom, ktorá sa menovala fodra, a vznikala na ten spôsob, že sa všetky čas ku drieku
počas strihania a ši a náhle zužovali, a od drieku preširovali. Okolo hrdla sa nachádza malý otvor. V prede je, do
drieku rozstrihnutá a zapínala sa gombíkmi. Čas z predu sa šili na ten spôsob, že sa pri dolnom okraji prelínali
jedencezdruhý.Rékľasazáväznepodstavovalasinýmplátnom.
Skrášľovaľovanie sa konalo prišívaním rôznych kupovaných šnúr, ako čo bol boritáš, alebo sa osobitnou
technikounašijacomstrojidostávalivyvolenéornamenty.
Táto časť tradičného odevu postupne sa stráca z módy už v tridsiatych rokoch 20. storočia, vymenili ju

19. 16
súčasa odevuzpletenejvlnyzdlhýmirukávmi.
Ťurák, čurák patril do tradičného odevu, ktorý sa obliekal počas zimného periodu. Jeho pôvod siaha do
18. storočia na Slovensku, kde sa v prameňoch spomína ako časť šľach ckého odevu a prevzatý je do tradičného
odevu.Predpokladáme,žejeakočasťdedičstvabohatšíchvrs evdosťahovalcov,prinesenýzma čnýchkrajov.
Tex lpretútočasťodevuboldrahý,kupovaný:súknoaštof.Farbabolačierna.
Strih ťuráka bol istý ako rékle, s tým, že bol šitý z teplého tex lu a podstavený hrubou vrstvou flanélu
alebo kožušiny. Dĺžka ťuráka presahovala driek svojou fodrou. Okolo hrdla sa šil nižší kolmý golier lemovaný
zamatom alebo kožušinou, astragánom. Tak ež sa všetky okraje skrášľovali prišívaním zamatu, astragánu,
kožušiny, alebo špeciálnou čipkovou stuhou čiernej farby, často zdobenou perlámi. Tak ež sa zdobil i šujtášom.
Zapínalsapomocougombíkovsdlhýmiozdobnýmizápinkámi.
Túto časť odevu vlastnili ženy a dievky z bohatých rodín, dedila sa a často sa aj vypožičiavala. V období
pomedzi dve svetové vojny ťurák v tradičnom odeve vymieňa veľká vlnená pletená šatka a ťurák zostáva už len
časťousviatočnéhoodevu,apodruhejsvetovejvojnejecelkomvyradenýzpoužívania.
Kožuch,kožušok(grudniak)boličas odevu,ktorésaobliekalipočaszimy.Odevzhotovenýzkožušínbolv
minulos veľmi rozšírený v oblas Panónskej nížiny. Antropolog Lubor Niderle predpokladá, že odev z kožušiny
bolčasťouodevueštestarýchSlovanov,čodosvedčuje,žejeveľmiarchaický.
Kožušinový odev si obliekali iba vydaté ženy, lebo sa považovalo, že je hanba, aby si ho obliekali mladé
dievky.
Kožušok, grudniak – prusľak z kožušiny, vesta bez rukávov, bol obľubený zimný tradičný odev žien v
Padine.Najčastejšieješitýzjahňačej,menejzovčejkože.
Strih kožuška sledoval figúru tela a dĺžka siahala niečo dlhšie ako je driek. V prednej čas bol rozstrihnutý
a zapínal sa niekoľkými gombíkmi pomocou kožených zámykov. Okolo hrdla a obrubou obšitý bol kožušinou. V
staršom type boli častejšie biele kožušky a v novšom dominovali hnedé, farbené. Biele kožušky boli lemované
bielouahnedéčiernoukožušinou.
Výzdobapozostávalazbohatejvýšivkyzvlnyaaplikáciízkoževoformevegetabílnéhoornamentu.
Kožuchjevestazkožušinyzdlhýmirukávmi.Tiežbolšitýzjahňačejamenejovčejkože.
Strih kožucha bol podobný strihu kožuška s tým, že sa na chrbte z bokov dodávali dva menšie doplnky vo
formeklinu,čopôsobilopreširovaniedolnejčas .Vbanátskomvariantekožuchmalväčšíotvorokolohrdla.
Výzdobakožuchapozostávalazbohatejvýšivkysvlnenoupriadzouaaplikáciízprepletanejkože.
Odev z kožušiny už po prvej svetovej vojne postupne vynahrádza odev z vlnenej trikortáže, ako čo sú
rôzne druhy pletených štrikaných prusľakov a blúz, ktorých dĺžka siaha nižšie od drieku, vprede otvorených, s
dlhýmiúzkýmirukávmi.Farbysúrozličnéapestré.Staršieženysiobliekalitentotypodevuvtmavšíchod eňoch.
Veľkávlnenášatka-vlnenýručníkjeznámyivkrajochnaSlovensku,kdeeštev19.storočívymenilťuráka
man ek.Právetátozmena,predpokladáMilaBosićovázapríčinila,abyajenklávaSloveniekvoVojvodineprevzala
tentoelementdotradičnéhoodevu.
Vlnené veľké šatky sa kupovali, ale ich ženy z núdze často i samé zhotovovali, plietli ich s jednou ihlicou-
štrikali na jednu ihličku a vzorkovali ich z tzv. šúľanými strapcami. Tieto šatky boli v rôznych farbách, a boli
každodennéasviatočné.
VPadineivsúčasnos staršieženypoužívajúvlnenéručníky.
Obuvvminulos bolajednoduchá.Môžemejupodeliťnavšednú,každodennúasviatočnú.
Súkenne, vlnené ponožky, známe sú všetkým etnickým skupinám vo Vojvodine koncom 19. a počiatkom
20.storočia.ZvlnypletenéponožkySlovácivoVojvodinemenovalikapce.
Ponožky, štrimfle, pletené z tenkej vlny alebo bavlny, v staršom type boli čiernej farby. V novšom type sa
používali najmä v sviatočnom odeve, biele bavlnené, s farebnými vodorovnými pásmi, a obúvali si ich dievky.
Ponožky dosahovali iba do kolena, kde sa viazali konopnou tkaničkou alebo gumou-štrupandľámi. Ponožky sa
kupovali u štrikerov, ale tak ež si ženy i samy plietli s pia mi ihlicámi, alebo iba s jednou ihlicou. V Padine sa z vlny
plietli,štrikalikapceato:osmičkovéapásikavé.
Ako obuv sa používali topánky-cipele, čižmy, drevené papuče a obuv šitá z tkanín (zamat, štof) alebo
pletenázvlny,ktorábolaobľúbená.Šitáapletenáobuvsanachodidlenadšívalafilcomalebokožou.
Topánky vyrábali dedinskí remeselníci. Vyrábali sa z čiernej kože, alebo sa kombinovala koža a zamat.
Zaväzovalisvprednejčas vstaršomtype,vktoromsiahalipočlenky.Vnovšomtypebolinižšejvýškeazapínali sa
na zápinku. Topánky sa ozdobovali farebnými šnúrami. Najčastejšia ozdoba boli kvety ruže so stuhmi. V jednom
periode boli veľmi obľúbene topánky, do ktorých majstri vsúvali časť pomenuvanú vŕzgalo, ktorá pri chvodzi
cvrkala.

20. 17
Tak ež sa obúvali i čarapy a panťušky pletené z vlny. V lete sa nosili papuče. Výzdoba sviatočných
zamatovýchpapúčbolavýšivka.Tak ežsazľahšíchtopánok-sandál,vleteobúvaliapoštolke.
V lete dievky a ženy chodili každodenne bosé. V zime si prevažne ženy obúvali obuv zo súkenej čiernej
vlny,ktorásiahalavyšečlenku,abolapodšitákožou.
Obuv vyrábali dedinskí remeselníci-obuvníci, a predávali ju okrem v dome i na jarmokoch a trhoch. Už
koncom19.storočiasatovárenskáobuvzačínakupovaťvobchodoch,aleajnapriektomudopolovice20.storočia
nezaniklianidedinskíremeselníci.
Obradový a sviatočný odev je odev, ktorý ľudia nosia počas najdôližitejších udalos vo svojom živote.
Rodinným priliehavým rituálom ako čo sú narodenie nového členna rodiny, svadba a smrť pridávaný je osobitný
dôraz. V obradoch, ktoré patrili k týmto obyčajom, ľudia v minulos , ale i v súčasnos , používali a používajú
osobitný odev, ktorý mal a má funkciu zdôrazniť ich dôležitosť v životnom cykle jednotlivca. Týmto odevom
vyjadrujúsacityakočosúradosťasmútok,určitádobaživotaatak ežsociálnepostavenie,státusjednotlivca.
Vobradovomasviatočnomodevezachovalisamnohéarchaicképrvkyzminulos ,bezohľadunato,žesa
vsúčasnos užmnohézníchvytra li.
Tradičnému odevu mladuchy sa v minulos pridával osobitný dôraz. Sviatočný odev sa dopÍňal
elementámi, ktoré boli simbólmi svadobného ceremoniálu, a po ktorých sa rozpoznávali mladucha a
mladoženích. Priprával sa s radosťou a pýchou v dome mladuchy. Všetky súčas odevu museli byť nové a vrchné
súčas záväzne museli mať dlhé rukávy. Mladucha počas svadobného ceremoniálu niekoľko krat menila svoj
odev. Menenie odevu predstavovalo symbolickú zmenu jej sociálného položenia v dedinskom kolek ve.
Mladuchazdievockéhopoloženia,prechádzaladopoloženiavydatejženy.
Tkaniny a strih odevu mladuchy sledoval vkus a dobovú módu. Farby odevu boli rozličné. V staršom type
bola to čierna alebo tmavé farby. Čierna farba mladuchinho odevu je možno pozostatok obyčajov z ďalekej
minulos Slovanov pohanov, v ktorých symbolom smútku a žiaľu bola biela farba. V novšom type farby
mladuchinho odevu boli rozlišné: fialová, zelená, modrá. V najnovšom type, v päťdesiatych rokoch 20. storočia
svadobnýodevmladuchyjebielejfarby,ktorásymbolizujenevinnosťamorálnučistotu.
Doplnkové elementy, ktoré symbolizovali stav mladuchy, boli veniec a parta. Veniec je symbolom
nevinnos .VPadinepozostávalzbielejstužky,ktorásaviazalapriamonahlavuabielejčiapočky,naktorúsakládli
vence z fôznofarebných drobných umelých kvietkov. Veniec nebol veľkej výšky. V prednej čas venca boli
pripevnené malé zelené lístoky, a v zadnej čas venca boli prišité biele stuhy, ktoré voľne padali na chrbát. Parta
bolavoformebielehovencaapripravovalasaokolohrudemladuchy.Počasohlášokvkostolemladuchanosilaiba
veniecnahlavealennasobášinosilaajpartuokolohrude.
Vsúčasnos mladuchysaprevažnesobášiavmeš anskomsviatočnomodeve.
Tradičný odev počas smútku vo volení materiálu a strihu sledoval dobový vkus a módu. Farba odevu bola
čierna. Osobitné je a archaické, že sa v minulos a po súčasnosť dievky obliekali do odevu bielej farby, ak umrlec
bolmládenec,dievkaalebodieťa.Bielyobleksizakrývaliručníkomnahrdlo,ktorýbolčiernejfarby.
Počas periodických, výročných rituálov dievky a ženy si obliekali sviatočný odev. Najsviatočnejším
odevom sa považoval odev, ktorý sa obliekal do kostola v nedeľu a počas cirkevných sviatkov. Počas sviatkov sa
odieval odev určitej farby. Tak sa počas vianočného a veľkonočného postu nosieval odev tmavej farby. Na Smrtnú
nedeľu ženy do kostola chodievali v odeve čiernej farby a dievky v odeve bielej farby. Na Kvetnú nedeľu odev žien
bol vo farbách jasných od eňov a dievky si obliekali odev ež v jasných od eňoch vzorkovaný drobnými
kvietkámi. Na Veľký piatok farba odevu bola čierna. Na prvý deň Vianoc a Veľkej noci farba odevu bola v jasných
od eňoch.Dievkyaženyvždydodržiavali etotradičnépravidlá.
Upravovanie účesu a pokrývanie hlavy dievok a žien zaraďujeme do tej najarchaickejšej čas tradície
slovenského etnika vo Vojvodine, a samým tým i v Padine. Úprave hlavy a vlásov venovala sa veľká pozornosť od
narodenia dieťaťa do smr . Spôsobom česania a úpravou účesu v dedinskom kolek ve sa presne triedili a
rozoznávali malé dievčence od dospelých dievok na vydaj, ako aj vydatých žien. Vzhľad a ozdoba účesu ako aj
priliehavépokrývaniehlavybolipodmienenéspoločenskýmstavomženyvkomunite.
V kovačickom podvariante tradičného odevu, do ktorého patrí aj padinský odev, charakteris cká je
úprava vlás, česanie na výkrutky v staršom a novšom type odevu. Vlasy sa česali na ten spôsob, že sa postred čela
predelľovali ces čkou choníkom na dve strany hlavy. Toto predeľovanie sa na vrchu hlavy stretalo s priečne
predelením choníkom, ktorý sa česal od uší cez hlavu. Od čela sa rozdelený diel z oboch strán hlavy silne vykrúcal
ku hlave, dodávaním nových pramienkov až po uši, cez ktoré sa vykrútená časť vlás spájala s ostatnými v zade

21. 18
začesanými vlasmi, v jeden trojitý vrkoč. Pevnosť a potrebná dĺžka účesu sa dostávala pomocou čiernych a
hnedýchúzkychšnúr-tráčkou,ktorésaspletalidovlás.
Dievky v minulos chodievali holohlavé i v lete i v zime. Tento obyčaj po Luborovi Niederlemu patrí do
prastarýchslovianskychobyčajov.
Sviatočná ozdoba vlás boli hodvabné stuhy, jednofarebné alebo vyšívané florálnym ornamentom, ktoré
sakupovalinaSlovenskuavČesku.VPadinesanahlavuviazalajednastuhaanavrkočdruhá.Ozdoboupreprácua
každýdeňbolistuhyzplátna.
Počas tridsiatych rokov 20. storočia mení sa forma účesu. Výkrutky sa tra a a vlasy sa češu na hore, bez
rozdeľovania, ale aj ďalej sa zapletá vrkoč. Koncom štyridsiatych rokov 20. storočia znovu prichádza do zmeny
česania, a zjavuje sa rozdieľanie vlás z jednej strany hlavy, nie v prostriedku. V tom periode dievky si začínajú
pokrývaťhlavumaloušatkouastuhynahlavesapomalyvytrácajúztradičnéhoodevu.
Vsúčasnos dievkyvPadinesledujúmeš anskemόdnetrendyvupravovanívlásastuhyašatkazostaliiba
časťoudedinskejtradície.
V tradície Padiny, už ako to bolo v tradícii Sloveniek vo Vojvodine, vydatá žena sa nesmela zjaviť bez
prikrytejhlavy,holovlasá,anivdome,aninaulici.
Po prvýkrát sa mladucha v svadobných rituáloch po sobáši a obradu tancovania so sviečkámy s družbom,
tradične česala a upravovala si vlasy ako vydatá žena, čo bol jeden zo symbolov zmeny jej položenia v dedinskej
spoločnos .Tentoobradsamenovalčepčeniamladuchyazachovalsadodnes.
Po snímaní venca a party mladucha od svokry dostáva do daru čepiec a od manžela kovovú ihličku do
vlásov, s vrytým menom a dátumom sobášu. Vlasy do účesu, ktorý smeli nosiť iba vydaté ženy, upravovala už
mladej žene krstná mať mladého.Vlasy sa česali do dvoch vrkočov, ktoré sa opletali okolo ihličkyna zátylku a robil
sakon k.Natakpripravenýúčeskládlasepokrývkanahlavu-čepiec.
Polôčka a čepiec sú čas tradičného odevu, ktoré sa používali na pokrývanie hlavy. Sú to jednoduché šité
čiapky. Počas svojho rozvoju trpeli zmeny, menili formu a strih, materiál z ktorého sa šili a výzdobné elementy, ale
vždyboliazostalisymbolomvydatejženy.
Tieto súčas odevu majú svoje praslavianske pramene, o čom nám svedčia zachované archeologické
artefakty.
Polôčka je plytká čiapka, ktorá sa v tradičnom odeve používala v 19. a začiatkom 20. storočia. Žena v
Padine polôčku nosila od svadby až do času pokiaľ sa nestála matkou. Polôčka je šitá z brokátu alebo vyšitých
stuhov, podšitá s plátnom. Pri dolnom okraji sa nachádza obruba, cez ktorú sa preťahovala šnúrka, ktorou sa
polôčkazaväzovalanazátylí.Vprednejčas ponadčeloprišívalasačiernačipka.Jednazozdôbbolaaplikáciaktorá
pozostávala z troch štylizovaných kvetov, zhotovených z nariasených hodvábných stuhov, vyšitých florálnym
mo vom.Kvetysaprišívalinabokochpolôčkyanahornejčas .
Do súpravy polôčky patrila čierna zavinutá šatka, ktorá sa viazala ponad čelo. Polôčka patrila do
sviatočného odevu a vo všedný deň si mladé ženy prekrývali hlavu šatkou-ručníkom formovanom do tvaru
trojuhlníka.
Čepiecje ežpokrývkahlavyvydatýchžien.Čepcesúzostavenézdvochčas :čelenkyvprednejadienkyv
zadnej čas . Tento druh čiapky sa šil pre svaiatočný odev z hodvabného brokátu, a z tkanín z ktorých sa šili gecele.
Strihjepozmenenýzohľadomnapolôčku,pretožesazjavujeriasenienabokochčiapkyapredlĺženáčiastkavzade,
podzátylkom.Skrášľovaniepozostávalozjednofarebnýchhustoriasenýchstúhakovovýchšíkovaplatničiek.
VPadineboliasúobľúbenedruhyčepcastužkovýalimbačkový.
Šatka na hlavu – ručník na hlavu bol záväzným odevným elementom vydatých žien, a od štyrydsiatych,
päťdesiatychrokov20.storočiaajdievok.
Táto súčasť odevu má tak ež starý pôvod. Šatky na hlavu sa kupovali, a tex lie z ktorých sa zhotovovali
boli rozličné, takže sa kupovali: hodvabné, zamatové-baršánové, kašmírové-šalerovie, hatlasové, brokátové,
žersejové,plátnovieručniky-šatky.ŠatkysavPadinezaväzovalipodbradou.
Šatka na hlavu je vo forme štvorca a diagonálne sa skladá do tvaru trojuholníka. V staršom a novšom type
tradičného odevu šatky mali väčšie dimenzie 95x95 cm, pokiaľ sa v najnovšom type dimenzie zmenšili. Okolo
obrubušatkytovárenskýbolivtkanévzoryvoflorálnomalebogeometrickomornamente.
Vzimesanosilikupovanézvlnypletenéšatkyzostrapcami,ktorésaviazalinahlavutak,žesaprekrížilipod
bradouazaviazaliceztrojuholníkovýdielvzadehlavynahrdle.
Môžeme konštatovať, že v Padinev súčasnos šatku na hlavu nosiakaždodenneuž iba staršie ženy, pokiaľ
si sviatočné šatky dievky a ženy viažu na hlavu počas periodických, kalendárnych, cirkevných sviatkov ako časť
súpravytradičnéhoodevu.

22. 19
Doplnkové čas tradičného odevu, boli časťou tradičného odevu, ktorá sa používala na jej skrášlenie
osobitne počas sviatočných príležitos . Ako skrášľovacie súčas odevu používali sa najviac rozličné druhy stúh,
šnúr, šíkov, ktorými sa ozdoboval odev, osobitne vrchné súčas . Tak ež sú stuhy a šnúry používané ako osobitné
samostatné doplnky odevu. Šperky sa menej používali a hlavná súčasť boli „pátriky“ - náhrdelník okolo hrdla,
zhotovený zo sklenenej pasty alebo zrnkov v rozličných farbách. Osobitne boli obľúbené pátriky bielej, žltej,
červenej a zelenej farby, a nosili sa v niekoľkých radoch okolo hrdla. Šperky zo zlata a striebra v minulos boli
takmerneznáme.
Vreckovka-ručníčokbolzáväznásúčasťsviatočnéhoodevu.Šilsazbieléhotovárenskéhotex luvpodobe
štvorca. Obruby boli obšité čipkou alebo šlingerom. V jednom rohu sa nachádzala výšivka často vo forme
rozkvitnutejvetvičky,alebobolvyšitýmonogrammajiteľky.Tátovreckovkasazáväznenosilaakočasťsviatočného
tradičnéhoodevu.
Všetky uvedené súčas tradičného odevu patrili v minulos do odevu žien v Padine. Ako čo sa hovorilo,
dievkaaženakeďbolipriliehavoodiatevpeknomobleku,supravenýmivlasmiaručníčokomvruke,bolihrdé.
Tradičný odev žien v Padine, etnologička Mila Bosićová zaradila do kovačického podvariantu banátského
variantu odevu Slovákov vo Vojvodine. Tak ž urobila triedenie odevu na tri rozvojové časové etapy vo vývine
slovenskéhotypupanónskéhotradičnéhoodevu:starší,novšíanajnovší.
Padinský tradičný odev žien sledoval vo svojom formovaní a rozvoji eto základné triedenia, ale ako i
každýodevvlokálnejspoločnos ,malsvojeosobitnos .
Všeobecne môžeme povedať, že sa do konca 20. storočia a začiatku 21. storočia v Padine, už celkom
vytra lo odievanie do tradičného odevu s pripomenu m, že sa mnohé exempláry zachovali v domácnos ach a v
kolekciách jednotlivcov a združení. Elementy tradičného odevu v súčasnos stretávame počas konania
priliehavých rituálov ako čo je svadba, tak ež, periodických rituáloch ako čo sú cirkevné sviatky, a pri
príležitos achpredstvovaniaverejnýchkultúrno-umeleckýchprogramovapriliehavýchvýstav.
Na záver, veríme, že i táto publikácia prispie k snahe, zachovať od zabudnu a jednu časť tradičnej kultúry
Slovákovvdedine,vktorejpretrvávajúvyšedvestorokov,naobvodeDeliblatskejpiesočiny,najuhuBanáta.
Dipl. etnologička Zdenka Obšustová

23. 20
Традиционална женска ношња у Падини
Миграције Словака из њихових завичајних области у Словачкој током XVIII и почетком XIX века
према југу, на простор данашње Војводине, која је у том периоду била саставни део велике Хабсбуршке
монархије, условиле су 1806. године долазак 80 словачких породица из Новохрадске, Гемерске,
Пештанске, Липтовске и Њитранске области (можда је у овом насељавању учествовао и део породица из
Словачке Стаморе, како о томе пише Јан Струхарик) на саму ивицу Делиблатске пешчаре, у данашњи
јужни Банат. На простору где су се населили, раније је већ постојало насеље са српским становништвом,
којесуонинапустилизбогнеповољнихживотнихуслова,aнарочитозбогнедостаткаводе.Досељеницису
наследили име села – Падина, које нису мењали током две стотине година, без обзира на то, што се
званичнотокомисторијеПадиназвалаиЛудвигсдорф,Лајошфалва,каснијеНађлајошфалва.
Словачке породице су из свог завичаја са собом донеле у нову средину делове своје духовне и
материјалне културе, а пре свега свој језик, обичаје и одећу. У новом окружењу, а у процесима
прилагођавања, досељеници су се трудили да сачувају донете културне вредности. Током више од две
стотине година живота на овом простору, многе од тих вредности или су се изгубиле, или су се
трансформисалеуслед различитихутицајаицивилизацијскогнапретка.Али,ипак,можемозакључити да
је њихов основ сачуван. Сачували су свој матерњи језик, веру, делове обичаја и одеће, које данас
познајемокаотрадиционалнукултуруСловакауПадини.
Традиционална одећа, ношња, јесте одећа којој је извор и трајање засновано на традицији.
Најбитније особине традиционалне одеће огледају се, пре свега, у устаљености њеног изгледа, спором
развоју и великом броју регионалних и локалних форми. Ова одећа је у прошлости имала и низ значајних
функција:одређивала је пол појединца,генерацијске разлике, положај у колективу, занимање,прилике у
којима се облачила, локалну или регионалну припадност. Према намени, традиционалну одећу можемо
поделити на свакодневну, обредну и свечану. Према полу, традиционалну ношњу делимо на женску
(девојачку),мушку(момачку)идечју.
Eтнолог Мила Босић у монографији „Народна ношња Словака у Војводини“ наводи, да нису
сачувани примерци ношње Словака у Војводини из периода њиховог досељавања, већ да први сачувани
примерци датирају с краја XIX века, тако да можемо само приближно говорити о одећи из периода с краја
XVIIIипочеткаXIXвека.Претпостављамо,даједоласкомколонистанарушенконтинуитетизгледаиформе
ношње. На овај дисконтинуитет је нарочито утицало порекло досељеника, тј. из ког су краја Словачке
долазили, доносећи тако са собом врло различите форме традиционалне одеће. Мила Босић наводи да је
током развоја ношње Словака, сада већ у Војводини, постепено долазило до изједначавања различитих
форми, чији је резултат било стварање нове форме ношње, која је била толико типична и изражена, да ју
је она уврстила у панонски тип одеће и назвала словачким типом панонске ношње. Новонастала
традиционална одећа није имала своју хомогену форму, већ је, као и други делови културне традиције,
ималасвојеваријанте.
Мила Босић је традиционалну одећу Словака у Војводини класификовала на основу изгледа и
формирања у три варијанте: ачку, сремску и банатску. Ове три варијанте је даље поделила на
подваријанте. У банатској варијанти можемо издвојити две подваријанте: ковачичку и посебну ношњу
која се формирала у селу Арадац. У ковачичку подваријанту можемо уврстити ношњу из Падине,
Војловице, Јаношика, Хајдучице и Белог Блата. Након свог формирања, традиционална одећа није
остајала непромењена, већ се даље развијала и мењала под утицајем различитих фактора: историјских,
економских, такође под утицајима европске грађанске одеће и под утицајима одеће других етничких
групанаовомпростору.
На основу временског периода у којем је био доминантан одређен изглед и облик традиционалне
одеће,МилаБосићјенаправилакласификацијукојасадржитриизразитапериода:
-старијитип,којивременскиодговарапериодуодкрајаXIXвекадо20-тихгодинаXXвека,
-новијитип,којиодговарапериодуод20-тихгодинаXXвекадокрајаIIсветскограта и
-најновијитип,којиодговарапериодуодкрајаIIсветскогратадоданас.
За традиционалну одећу Словака у прошлости је било карактеристично да је израђивана од
платнакојесепроизводилоудомаћинствима.Најчешћесуупотребљаванабиљнавлакнаконопље,аређе
и влакна лана. Врло рано, већ од средине XIX века почео се употребљавати и памук. За словачку женску
одећу je карактеристично да се, од краја XIX века за израду горњих делова ношње, користио фабрички
произведен текстил. Такође су коришћени материјали животињског порекла: вуна, као и јагњећа и овчја
кожа. У Војводини су се Словаци много мање бавили прерадом вуне, иако су са собом из завичаја донели

24. 21
развијенупастирскукултуру.
Главна особина женске словачке ношње у Војводини била је њена дводелност, односно
припадалајепојасномтипуодећекојијешивениздвадела.Једандеојепокриваогорњидеотела,адруги
је покривао тело од појаса надоле. Крој одеће од појаса надоле карактерише архаичност из давних
времена, док је одећа, која се облачила на горњи део трупа у свом развоју претрпела низ промена и
утицаја. Друга важна особина ове одеће је њена слојевитост, односно облачени су хаљеци један преко
другог. На основу ове особине словачку традиционалну одећу жена у Војводини можемо поделити на
основнуодећу,којајеоблаченадосамогтелаигорњу,којајеоблаченанаосновнуодећу.
Традиционалну ношњу жена у Падини можемо уврстити у ковачичку подваријанту банатске
варијантеодећеСловакињауВојводини.
Основне делове одеће, која се облачила до самог тела, чинили су: доња широка, набрана сукња
која се звала рубач (rubáč), ређе сподњик, споњик (spodník, sponík) и горња врста блузе са широким
рукавима, која се звала опљецко (oplecko). Ова одећа је врло архаична и део је донете баштине из
завичајних крајева Словачке, на шта нас упућују њени називи, као и сам изглед, крој, шила се од
неукројених делова текстила који су се у Падини звали поле (poli). У старијем типу ношње ови хаљеци су
шивени ручно, а тек у новијем типу шивени су шиваћом машином. Коришћени материјали су били
кудељно и полукудељно платно, као и памучно платно. У Падини су ношена два типа рубача који се
састојао од три до осам неукројених пола текстила: први тип се стастојао од две-три равне поле платна,
шивенихтехникомкојасезвалакозјихрбат(kozíchrbát).Правоугаониделовиплатнасастављанисуиглом
и кудељним концем, тако да су се ивице пола само додиривале, без преклапања. У другој варијанти, у
рубач састављен од две-три равне поле, уметале су се једна или две поле које су биле дијагонално
пресечене.Рубачјенатајначиндобијаовећуширину.Јединиукраснарубачујебилауметнутачипказвана
мрјешка (mrieška). Ова чипка је била у облику клина и уметала се у доњи део рубача. Рубач се везивао
помоћу кудељних нити званих мотуз (motúz), или касније, помоћу памучне врпце зване ткањица
(tkanica).Оветракесубилепровученекрозгорњиширипорубрубача.Оваврстадоњесукњеносиласесве
до50-тихгодинаXX века.
Блузаопљецко(opľecko)једеоношњекојијетокомсвогразвојапретрпеонајвишепроменаусвом
кроју. Материјали, који су се употребљавали за шивење опљецка, су били памучни, беле боје, а касније су
коришћени и материјали фабричке израде. Свечано опљецко је увек било беле боје. На основу кроја
разликујемо три етапе у развоју ове блузе. За најстарију, карактеристично је шивење од неукројених
деловаплатна,чијисусенабранипредњиизадњидеосастављалипомоћубогатонабранихрукава.Испод
пазуха се обавезно уметао мали комад платна, који се звао цвик (cvik). Рукави су везивани изнад лакта а
завршавали су се карнером украшеним чипком. У млађој етапи ова блуза се допуњава уметнутим делом
платнана раменима, који се звао љајсња (ľajsňa). Трећа варијанта се формирала пре Првог светског рата,а
кројење ове врсте опљецка је вршено помоћу псеца-уметка (laty, ľajsne, podplaty). Опљецко је на предњој
и задњој страни укројено у висини груди, у облику равног, а ређе косог псеца. Отвор за главу је отворен до
појаса. Око врата се нашива мала усправна крагна. Губе се набори око врата и на рукаву. Рукави су уски а
ивице су украшене чипком или шлингерајем. Делови испод псеца су набрани или фалтани. Опљецко се
украшавало чипком, разнобојним куповним тракама, а од тридесетих година XX века у моду је ушло
украшавање везом. Ова трећа варијанта опљецка се за време одређених свечаних прилика носи све до
данас.
Делови традицоналне одеће који су се облачили на доњи део тела, односно на рубач били су
кратка, густо набрана сукња бедрило (bedrilo) и доње набране беле сукње унтроки (untroky). Обе ове
врсте сукњи имале су улогу у прошлости да прошире доњи део женске фигуре, што је одговарало
естетскомукусуимодисеоскесредине.Овесукњесусешилеодкуповногпамучногбелогплатна.
Преко белих сукњи се обавезно носила горња сукња која се у Падини звала гецеља (geceľa). Ова
сукња је обавезни део основне традиционалне одеће. Мила Босић наводи да је гецеља донета као део
одеће из завичаја. Гецеља се у Падини, већ од краја XIX века, шила од различитих фабричких материјала.
Пратећи развој кроја ове сукње, можемо издвојити три периода. Први период обухвата крај XIX века, па
све до 20-тих година XX века, када се ова сукња шила од пола платна руком, техником која се звала шићја
нањитку(ši ana nitku) илиподихлу (pod ihlu).То јешивењетоком којегсеплатногусто набира.Прво сусе
набрале све поле платна, а тек после тога су се састављале ивице и на сукњу се нашивао појас. Дужина
сукњејебиладоисподлиста.
За други период, који је трајао од 20-тих до 40-тих година XX века, карактеристично је да се

25. 22
се набирање сукње вршило помоћу ситних фалти. Дужина сукње је око чланка. За трећи период, који
временски обухвата крај 40-тих година XX века, све до данас, карактеристично је набирање помоћу ширих
фалти, а дужина сукње се скарћује до испод колена. Други и трећи тип ове сукње шио се већ шиваћом
машином. Украшавање гецеље било је подређено укусу и моди одређене епохе. Гецеље су украшаване
фабричкимразнобојнимтракама,чипкамаитоудоњем делу.Везјепрактикованнагецељамабелебоје.
Основним деловима традиционалне женске одеће припадају и врсте кецеља шата (šata) и
кетења (keteňa), без које се девојка или жена није смела појавити нити у кући, нити на улици. Овај део
одеће је имао практичну функцију, наиме, њиме се спреда покривао незашивени део гецеље. Овај део
одеће је имао још и декоративну, обредну и ритуалану функцију, а у појединим моментима је упућивао и
на социјални статус појединца. Овај архаични део одеће досељеници су донели из завичајних крајева. За
кецеље је карактеристично и то, да су оне пратиле својим кројем и начином шивења крој и шивење горње
сукње. Кецеља, која се звала шата, тип је врло широке кецеље који је покривао предњи део сукње и део
бедара и припадао је старијем типу ношње. Шата је шивена од две поле платна и шила се набирањем. У
новијем типу, шата се набира у уске фалте, док се у временски најновијем типу набира у шире фалте.
Дужина шаће је увек била иста као и дужина горње сукње. Материјали од којих је шивена били су
фабричке израде. Украшавала се дуж ивица украсним тракама, а касније и чипком. Други тип кецеље која
се носила у Падини била је кетења и ушла је у моду између два светска рата. Шила се од једне поле платна,
била је ужа од шаће а у горњем делу вршено је набирање у проштепане фалте (дужина проштепаног дела
је око 10 центиметара). На овој врсти кецеље јавља се као украс вез у виду флоралног орнамента у доњем
делу. Тип кецеље панска шата (pánska šata) у новије време преузет је из грађанске моде, са нашивеним
горњим делом, који прекрива груди. Кецеље су биле део женске ношње, али се јављају и као елемент у
мушкој ношњи, у којој имају свечану и обредну функцију (свадбени обичаји), или се носе приликом
вршењаодређеногпосла(занатскекецеље).
Врло битнојеистаћидасууБанату,патако иуПадини,деловиношње(гецеља,шатаигорњаблуза
дугих рукава кацабајка) шивени од истог материјала, нарочито за свечане прилике. Овакав комплет се и
тада звао, а и данас се зове, обљек (obľek). Називи за обљек потичу од назива текстила од кога је сашивен.
УПадинисубилиомиљнихатласови (hatlasový),брокатови(brokátový),сурови(surový),љадови(ľadový),
цвернови (cvernový), пупљинови (puplínový), крепсаћинови (krepsa nový), кментови (kmentový),
жерсејови (žersejový), шаљерови (šalerový), вишивани (vyšívaný) обљек. Током 60-тих година XX века у
Падини је почео да се шије обљек од белог памучног или ланеног платна паћелата (patelata) сличног
батисту, украшен флоралним везом у разним нијансама плаве боје. Овакав комплет се звао штиковани
обљек(štykovanýobľek).
У основне делове традицоналне ношње сврставамо и велику четвороугаону мараму која се звала
ручњик на хрдло (ručník na hrdlo). Ова марама се користила за покривање груди и леђа, а донета је као
баштина из Словачке. Ове мараме су биле фабричке израде, биле су једнобојне са утканим флоралним
дезеном дуж ивица и дугим ресама, ројтама као украсима. Жене су ове ресе уз ивицу мараме везивале у
различитеформе,теседобијалапрекрасначипкакојасезавршаваладугимресама.
Прслук, прусљак (prusľak) је био обавезни део основне одеће. Овај хаљетак без рукава донет је
као наслеђе из Словачке. Текстил од кога је шивен био је фабричке израде. Дужина прслука је досезала до
струка. Скопчавање је било спреда помоћу дугмади или копчи. У старијем типу прслука изрез око врата и
руку је мали, а у новијем типу изрез око врата постаје много већи. Прслуци су се украшавали спреда
куповним тракама које су вертикално нашиване. Прслуци су са наличја обавезно постављани платном.
Прекоњихсеоблачиламарамазагрудиилеђа.
Основниделовиженскетрадиционалнеодећеносилисусетокомлета.Завремезимеоблаченису
топлији делови одеће, које зовемо горња одећа. Овој одећи припадају блузе са дугим рукавима,
постављене платном,одећа од вунеи сукна постављена фланелом, вателином или крзном, као и одећа од
јагњећег и овчјег крзна. Основна особина ове укројене одеће је крој који прати линију тела. Порекло ових
одевних предмета налазимо у европској племићкој и грађанској ношњи XIX века, под чијим се утицајем
временом јављају слични одевни елементи у различитим варијантама у традиционалној женској ношњи.
Карактеристично је за ове делове ношње, да су с наличја обавезно постављани различитим текстилом.
Овиодевниделовисешијушиваћиммашинама.
Кацабајка(kacabajka)јеврстаблузедугихрукава.Шивенајеодразнихфабричкихматеријала.Крој
је био на псец, односно, са уметнутим лајснама на раменима, грудима и леђима. Испод ових уметака
блузасеустаријемтипуношњенабиралаубогатенаборе,ауновијеминајновијемтипусенабирауфалте.

26. 23
Дужина ове блузе је до испод струка и упасује се у сукње. Копчање се врши спреда целом дужином и често
је сакривено украсном лајсном. Украшавање кацабајке се вршило купованим тракама, а временски
касније,ичипком.
Рекља (rékľa) је врста топле горње блузе са дугим рукавима. Израђивана је од фабричких
материјала и углавном су је шиле сеоске кројачице. Састојала се из неколико делова, који се нису
пресецали у струку. Дужина ове блузе је до испод струка и није се упасивала у сукње. Доњи део блузе
карактерише проширени део, односно волан (fodra). Ова блуза нема крагну, већ само изрез. Скопчавање
се вршило спреда а украшавана је куповним тракама или везом. Рекља се полако губи из ношње
тридесетихгодинаXXвека.
Ћурак (ťurák), чурак (čurák) је горњи хаљетак шивен од скупих материјала, од сукна и штофа. Крој је
истоветан с кројем рекље, с тим што овај хаљетак има малу усправну крагну опшивену крзном. Копчање је
спреда помоћу дугмади и дугих копчи. Украшаван је купованим тракама, пантљикама и чипком са
шљокицама.ИзношњесегубивећупрвојполовиниXXвека.
Одећи која се израђивала од крзна припадају крзнени прслук грудњјак (grudňiak) и хаљетак са
дугим рукавима кожух (kožuch). Ове одевне предмете носиле су само удате жене. Израђивани су од
јагњећег и овчијег крзна. Крој ове одеће је пратио линију тела, а дужина је досезала до испод струка.
Скопчавање је било спреда, а украси су извођени нашивањем крзна дуж шавова и око ивица одеће, као и
апликацијама од разнобојне вуне и коже. У старијем типу крзнена одећа у Падини је била беле боје, а у
новијемтипу,смеђебоје.
Велика вунена марама влнени ручњик (vlnený ručník) постепено је заменила шивену горњу одећу.
Овемарамесукуповане,алисуихчестоплелеисамежене.
Обућа је била једноставна и можемо је поделити на свакодневну и свечану. Вунене плетене чарапе
капце (kapce) донетe су као наслеђе из Словачке. Жене су капце саме плеле или куповале од сеоских
занатлија. Ношене су и плетене чарапе од финије вуне или памука и звале су се штримфље (štrim e).
Чарапе у старијем типу су биле црне боје, а у новијем беле боје, или су биле беле са попречним украсним
пругамаубоји.Досезалесудоисподколена.
Девојке и жене су лети ишле без обуће, босе. За рад су у хладнијим данима обувале лаке опанке.
Жене су врло рано почеле да носе и ципеле, које су израђивале сеоске занатлије. Такође, ношене су и
чизме, и сандале, дрвене цокуле, папуче, шивена обућа од текстила (сомот, штоф), вунена плетена обућа,
чији су ђонови постављани кожом. У другој половини XX века жене у Падини већ купују обућу фабричке
производње.
Обредна и свечана одећа се и у Падини облачила за време пригодних и периодичних обичаја. За
такве прилике се облачила посебна свечана одећа са допунским елементима, који су симболизовали
одређениобред(рођење,свадба,сахрана,црквениверскипразници).
Уређивање косе и покривање главе девојака и жена је један од најархаичнијих делова
традиционалне ношње жена у Падини. Карактеристично чешљање косе је било чешљање у викрутке
(česania na výkrutke), које се одржало до 30-тих, 40-тих година XX века. Коса се чешљала на тај начин, што се
правио раздељак од средине чела (старији тип), или са стране (новији тип), све до горњег дела главе, где се
сусретао са попречним раздељком прaвљеним од ушију преко главе. Од чела се подељени део косе са обе
стране лица чврсто увијао према глави до ушију, преко којих се спајао са осталом косом позади и уплитао у
троструку плетеницу вркоч (vrkoč). Удате жене су уплитале две плетенице позади, а плетенице су увијале
око металне иглице на потиљку у пунђу, тзв. конћик (kon k). Девојке су и зими и лети ишле гологлаве.
Уређену косу су украшавале једнобојним или везеним тракама. Жене су косу обавезно покривале
шивеним капицама које су се звале полвочка (polôčka) и чепјец (čepiec). Прву овакву капицу невеста је
добијаланадансвадбекаопоклонодсвекрвеитојебиосимболњеногновогстатусаусеоскомколективу.
Полвочка се користила до почетка XX века. Жена је ову капицу носила од удаје до рођења првог
детета. Око полвочке је везивала пресавијену мараму. Ове капице су шивене од скупљег купованог
материјалаиукрашаваневезенимпантљикама,апликацијамаичипком.
Чепјец је капица која је симбол удате жене. Састоји се из два дела: предњег и задњег. Шивен је од
скупљих материјала фабричке израде, богато украшаван тракама, апликацијама, сјајним плочицама и
чипком.
У другој половини XX века у Падини се изобичајило традиционално уређивање косе и покривање
главе.
Марамазаповезивањеглаве,ручњикнахлаву(ručníknahlavu),билајеобавезнидеоношњеудатих
жена све до средине XX века. Као део ношње девојака, марама за повезивање главе јавља се око 40-тих
година XX века, јер се до тог периода сматрало да је срамота да девојка покрива главу. Мараме су се

27. 24
куповале.Данас,уПадинимарамезаповезивањеглавеносесамостаријежене.
Традиционална ношња жена у Падини је, у не тако далекој прошлости, била део богате културне
традицијеСловака.ОдређениделовиодећесудонетииззавичајнихкрајеваСловачке,некисупреузетииз
грађанске средине, или од других етничких група. У њеном развоју формирани су нови делови
прилагођени укусима и естетским нормама становништва. Крајем XX и почетком XXI века ова врста одеће
се потпуно изгубила из свакодневне употребе, али и даље, захваљујући појединцима, установама културе
и удружењима грађана, који се старају да се она сачува и презентује, у Падини постоје богате колекције
традиционалне ношње жена с краја XIX и XX века, чинећи на тај начин део културног наслеђа и етничког
идентитетаСловаканаовомпростору.
Дипл. етнолог Зденка Обшуст

28. Tradičný odev žien v Padine, ktorý sme zachovali od zabudnu a
Традиционална женска ношња, коју смо сачували од заборава
25

29. 26
jenázovpresúpravučas tradičnéhoodevu:kacabajky,geceľe
Oblek
a šate, zhotovených z istej tex lie. Názov oblek je charakteris cký pre
banátsky variant ženského tradičného odevu. V Padine, v minulos a
dnes boli obľúbené obleky: brokátový, hatlasový, sirotavý, hodvabný,
prevíjaný, pukavý, surový, sa nový, ľadový, krepšedínový, puplínový,
žersejový, perlόnový, štykovaný, zlatý, vyšívaný. Pomenovania vzniklali
prevažnepolokálnommeneurčitejtex lie.

30. Starodávny hatlasový oblek, majiteľka: Anna Šalamúnová
27

31. 28

32. Starodávny hatlasový oblek, majiteľka: Zuzana Masáryková, rodená Mar neková
28

33. Starodávny čierny hatlasový oblek, majiteľ: Zbierka exponátov Etnodom v Padine
30

34. Hatlasový oblek obšitý boritášom a ručník na hrdlo prevezovaný
na reseľovkavú furmu, majiteľ: Zbierka exponátov Etnodom v Padine
31

35. 32

36. Starodávny hatlasový oblek, majiteľ: Zbierka exponátov Etnodom v Padine
33

37. Hatlasový oblek, majiteľka: Ružena Štaubová
Fialový brokátový oblek,
majiteľ: Zbierka exponátov Etnodom v Padine
34