Јован Дучић, Благо цара Радована

1. Јован Дучић „Благо цара Радована“
-анализа дела-
Јелена Трифуновић, 2472
Јован Дучић је рођен 1872. године у Требињу. Отац Андрија, трговац, погинуо је у
херцеговачком устанку; мајка Јованка се потом сели у Мостар где и умире. Дучић учи
трговачку школу, затим наставља учитељску у Сарајеву, да би школовање окончао у
Сомбору. Као учитељ предавао је у Бијељини и због сукоба са аустријским властима,
отпуштен је те прелази у Мостар, где је заједно са А. Шантићем и Св. Ћоровићем члан
друштва Гусле, а потом покретач, сарадник и уредник часописа Зора. Године 1899. одлази
у Женеву на студије, уз помоћ пријатеља из Зоре, а затим добија и стипендију владе
Србије. Године 1901. Дучићу Мостару објављује своју прву збирку под једноставним
насловом Пјесме. Године 1907. добија службу у Министарству иностраних дела Србије, а
већ следеће године (1908), Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује
другу Дучићеву књигу, такође под насловом Песме. Овим двема књигама, као и неким
објављеним есејима, Дучић (уз Милана Ракића) постаје најутицајнији српски песник с
почетка XX века. Уз песнички и дипломатски рад Дучић не заборавља ни своје моралне и
националне обавезе у време анексије Босне и Херцеговине. Дучићева дипломатска
каријера је у сталном успону (Цариград, Софија, Рим, Атина, Мадрид). Као дипломата од
угледа и значајан песник, Дучић је истакнути национални посланик у тешким данима
Првог светског рата. После Првог светског рата, Дучић је био наш представник у Лиги
народa у Женеви, па посланик у Каиру, Будимпешти, Букурешту, Лисабону и Мадриду.
Августа 1941. одлази у Америку и напушта активну дипломатску службу, настањује се код
свог рођака, Михаила Дучића у Гери (Индијана), одакле води жестоку полемику са
министрима ХСС у лондонској „југословенској влади", због њихових упорних прикривања
усташких геноцида над Србима у Хрватској, Срему, Босни и Херцеговини.
Дучић умире на Благовести, 7. априла 1943, а сахрањен је на дан када је изашла његова
последња збирка песама Лирика, 9. априла 1943. у Гери, касније пренет код манастира Св.
Саве у Либертвилу. У јесен 2000. године посмртни остаци Јована Дучића, уз све државне
почасти пренете су у родно Требиње.
Дучић је изузетна појава у српској књижевности и култури. Првенствено лирски
песник, Дучић је лиричар и у песми и у прози. У Дучићевим делима лиричност је
примарна и у песмама, и у путописима, и у есејима у којима се искуства лирског песника
преплићу са искуствима критичког духа.
Благо цара Радована је збирка филозофско-књижевних есеја, први пут објављена (у
пишчевом издању) 1932. године с поднасловом Књига о судбини. Збирка садржи Дучићева
размишљања о битним стварима човекове судбине; бави се великим људским темама
(срећа, љубав, жена, пријатељство, младост и старост, хероји, пророци). Дучић је духовит
и луцидан писац који разматра благо цара мудрости похрањено у животним искуствима и
у знањима историја. У огледима О младости и старости и О песнику Дучић импресивно

2. говори о својим искуствима и о мишљењима других. Дучић спада у оне песнике који су
целог живота писали само једну књигу.
Благо цара Радована почиње уводом и има девет поглавља. У уводу нам даје
објашњење ко је заправо Цар Радован и шта представља његово благо. Цар Радован је цар
царева, владар судбине, господар свемира, ови речима Дучић почиње увод своје збирке и
уједно објашњава лик из наслова. Затим даје опис те личности. Физички га описује као
јунака из народних песама (носи златну секиру на рамену, јаше коња који је бео и висок
као брдо под снегом, и на руци држи буљину са огњеним очима како би могао ноћу видети
пред собом), док га психички описује као нешто нестварно, али присутно; у њега верују
мудраци, док њему говоре лудаци. Да, људе који су слободни назива лудацима, јер је
једино свестран човек, односно луд човек, заиста слободан. Он је цар лудака и мудраца,
људи који у најдубљем и најмрачнијем понору очаја проналазе дубокоумне, мудре речи.
Њега могу видети само они који су изгубили интересовање за обичан свет и не проналазе
своје место у њему. Сви људи сањају о његовом благу и сви га прижељкују. Цар Радован је
цар лудака, али и цар свију људи од акције и идеала! Цар оних који у лудилу срца или у
лудилу мозга верују у невероватно и остварују немогућно! Цар Радован је цар царева,
силнији него херој Агамемнон, богатији него Мида, дубљи него пророк Језекиљ, и мудрији
него цар Соломон. Све очи овог света упрте су у њега.
Свако поглавље говори о различитом благу и свако поглавље је прича за себе, али опет,
све те приче, сва та блага, сви ти идеали чине једну целину.
Назив првог поглавља је О срећи. У овом поглављу проналазимо одговор на питање
Шта је срећа. Одговор је филозофски објашњен. Нису дате само суве чињенице, има ту и
доста песничких израза, дубокоумних размишљања и лирских реченица. Овде је
постављено питање: Шта је предуслов за срећу? Да ли је то богатство? Љубав? Таленат
или можда мудрост? Проблем са којим се суочавају сви људи. Дучић каже да је свако
ковач своје несреће, док су среће случајне. Затим каже да су среће божанског порекла, док
су несреће, у ствари, само казне провиђења. Наводи да постоје разне врсте несрећа, али да
свака несрећа квари срца и руши карактер. Људи су истински добри када су срећни.
Помиње античке грчке јунаке и њихово изражавање и доживљавање среће или несреће,
правећи притом паралелу са данашњим стањем у свету. Једни су говорили да је срећа у
задовољавању својих жеља и потреба, други су срећу проналазили у мудрости, неки су се
окретали филозофији, науци, песништву, уметности, пороцима... Закључак је да су и срећа
и несрећа у људима, долазе од људи, а на људима је како ће их прихватити и носити се са
њима.
О љубави је наслов другог поглавља. Као што и само име каже, главну реч у овом
поглављу води љубав и филозофија љубави. Овде се углавном говори о љубави супротних
полова. Каже да је љубав највећа утопија, али да, са друге стране, љубав помућује ум,
слаби вољу, отупљује чула... Каже да је љубав судбина, да заљубљени живе у привиђењу,
опсесијама и полулудилу, очајању, маштаљу, понекад чак и заблуди, али љубав може бити
опасна, чак и смртоносна. Колико само људе је умрло од љубави, или извршило

3. самоубиство због љубави, или починило убиство из афекта љубави? Приповеда о врстама
љубави, љубави у антици, осећаљима која побуђује љубав, о жени, о једној правој љубави
коју неки људи упознају изнова и изнова... Љубав је идеал и део нас, јер у свакоме од нас
постоји и трунка љубави за некога или нешто. Неки је траже у шкрињи Цара Радована, јер
сматрају да је она оно што им је напотребније, а свако копа и тражи оно што нема, а мисли
да му је потребно. Само кроз љубав може и обични човек да буде дигнут до великог човека,
и да пигмеј пође у корак са гигантом. Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе,
и да последњи стигне првог.
О жени – наслов трећег поглавља и мистично питање које мучи све генерације
мушкараца вековима. Дучић на почетку оштро осуђује жену да је неверна, да презире
сиромаштво, склона је испољавању гађења, не разуме хришћанство, а милосрђе испољава
само када је дубоко несрећна. Овде се поставља питање: Да ли у је у његовом животу нека
жена оставила дубоки траг и ожиљак, па их све ставља у исти кош и оштро им суди? Даље
у тексту се види добро познавање женског ума , срца и оружја. Проучава жену и прилази
јој са аспекта психолога и пажљивог посматрача. Као главни адут жени је физички изглед.
Помиње очи као главно оружје и главни атрибут: Има очију које се смеју, и очију које
говоре, и очију које ћуте; а има очију које изгледају да увек нешто ослушкују и чекају.
Најлепше очи има словенска жена, јер увек изгледају зачуђене. Даље каже да жена не уме
платонски и пожртвовано да воли. Опет осуда, јер не може судити према једној о свим.
Жена је инспиратор и подстрек људског ума, манипулатор мушким осећањима и, како
Дучић овде оштро наводи, а да преведем на савремени језик, спонзоруша (што сматрам за
нетачно, у бар половини случајева).
О пријатељству. Над светом лежи досада као дебело море над Земљином кором.
Толико је досада неизмерна на земљи, да човек увек тражи неког да га разоноди. Да види
човека, макар ког!'Да говори, макар с ким! И да разговара, ма о чему! И да иду, ма куда! -
Човек одлази у друштво више из досаде него из сујете. Из овог цитата се јасно види из ког
разлога човек трага за пријатељством и друштвом. Човек је по природи социјално биће. Он
увек трага за друштвом, за неком ствари или особом која ће му помоћи у одбрани од
чамотиње и самоће. Помиње и античке песнике, за које каже да су певали о пријатељству.
Највећи злочин је убити пријатеља, тј. уклонити нешто вредно из живота, откинути део
себе. Овде ставља пријатељство изнад љубави и каже да је пријатељство најузвишеније и
најчистије осећање, јер када се говори о љубави не може се не споменути и страст као
нераздвојни пратилац. Право пријатељство нас може спасити од пропасти. Чињеница је да:
Ми немамо срећу да себи бирамо ни непријатеља ни пријатеља. Непријатељи нас сами
пронађу и први нападну, а пријатељи увек дођу случајно.
Назив петог поглавља је О младости и старости. Нико није сујетан на своју младост,
нити се осећа да је пресрећан зато што је млад; а свако је, напротив, и несрећан и очајан
кад је стар – каже Дучић на почетку. За младост каже да је најлепше доба, најлепше
осећање, сан о животу, инспирација. Старост је права супротност – за њу говори да је
ружна, да је дегенеризам, симбол болест, слабости и немоћи. И завршетак живота. Неко
остари као злато и мрамор, а неко остари као ципела – што значи да није проблем у
старости већ у људима и у начину на који је прихватају. Они мудри ће остарети без
ружноће, јер ће имати довољно мудрости да и у малој ствари пронађу срећу. Највећа
несрећа старости је усамљеност. Овде каже да је младост пуна живота, љубави и пријатеља,

4. али да са старошћу то нестаје. Здрав разум и мудрост могу да задрже нешто од тога, тако
да и, за неке, најружније доба може постати најлепше. Мудрац не може пасти у очајање,
због старости, јер је мудрац млад докле год мудрује, значи докле год мисли. А мудрац
мисли до краја свог века, јер никад не може исцрпсти своје предмете размишљања.
Чак што је неко дуже мислио, све је већма откривао такве предмете. Мудрац је у
сталној вези са енергијом живота и са људима; и није ни у старости напуштен, него
је, напротив, тражен и вољен зато што је мудрац. Човек само у старости дође до
извесних идеја и осведочења, на које никад у заслепљености младалачке страсти не би
могао доћи. Зато је старост и један фактор духовног усавршавања човековог. Најзад, у
хаосу личних сујета, и у сукобу људских интереса, старац је елеменат мира и
помирења. Стога је старост и један велики елеменат поретка и хармоније.
У шестом говори О Песнику. Овде се сукобљавају песник и наука – две потпуне
супротности. Песник може и у хладном камену да пронађе осећања, може да воли потпуну
тишину, да сматра увели цвет прелепим, да све прикаже много бољим или много горим
него што јесте. Он се најчешће користи, а ређе живи у машти, у неком свом идеалном
свету. Он може да повреди речима, горе него неко други делима, јер речи секу горе него
сабља. Каже да на свету постоје два творца: Бог и песник; један почне, а други довршава.
Песник ствара најлепше, онда када му је најтеже. Он види свет, не онакав какав јесте, већ
какав би могао да буде. Песници су изнад обичних људи. Каже да песме воле само деца и
мудраци. Ово вероватно проистиче из тога што су деца и мудраци ширих схватања од
осталих људи. Пут песника је опасан и трновит; због тога се многи и не усуђују да њиме
крену, јер само посебни и надарени могу да буду песници.
О Херојима. Сваки човек је херој. Још и више: сваки је човек херој у много случајева;
чак и већма него једном дневно. Није човек херој само кад свој живот ставља на коцку,
него је он херој и у небројеним малим случајевима племените храбрости. Али обично
херојем називамо човека који сав жртвује себе за добро других. Кроз историју се
сусрећемо са сијасет хероја; неки су познатији, а неки не, али то не умањује њихову
вредност. Храброст је овде наведена као врлина и одлика сваког хероја. Народи су
обожавали хероје, готово као богове. Пут хероја је тежак и усамљен, али је добро сакривен
славом и неустрашивим подвизима. Бити херој значи бити сам. Херој је веран себи,
сањалица, срдачан, весео, скроман, себи довољан, без сваке потребе за хвалу. Међутим,
често се видело и храбрих људи који су били користољубиви, разметљиви, срачунати и
осветљиви; али то су били само храбри људи а никако хероји. Херој се не постаје; херој се,
као и песник, рађа.
О краљевима. У сваком друштву од десет лица, има једно лице које је краљ и једно које
је луда. Због првог се удешавају сви разговори, а на рачун другог се сви смеју. Баш као и
хероји и песници и краљеви се рађају. Увек је један предодређен да буде вођа, алфа мужјак,
али ако се на истом месту нађу двојица таквих, увек долази до сукоба. Повод је често
нетрпељивост, жеља за освајањем, за моћи... Дучић овде каже да су владари или
богомдани или случајни. Али све владаре је повезивало једно: друштво, али не оно које
желе и које траже, већ оно које им се намеће. Људи су у већини случајева били неправедни
према краљевима. Да, сигурно да је лако седети на престолу и носити круну, али није лако
поднети одговорности које круна и престо носе. Само су филозофи и песници били
праведни према краљевима, јер су само они могли да сагледавају ствари из више углова.

5. Краљеви су често били мете подсмеха и сваљивања кривице. Они су све подносили мирно
и достојанствено, јер ако приме к срцу све клевете и оптужбе, значи да прихватају пораз. А
предају се само кукавице.
У последњем поглављу говори О пророцима. Једна од највећих човекових жеља је да
може сазнати шта ће се догодити у будућности. Будућност је мистерија, баш као и судбина
и увек се водила полемика о њима двема. Дучић каже да је сваки човек пророк. Он сваки
дан прориче себи или неком другом. Прориче мало, велико, добро или лоше. Док прориче
себи неку могућност, он заборави на све око себе. Постанак пророка је био један резултат
историје људског срца, и духа. Најкултурнији народи античког доба, као египатски и грчки,
дигли су били своја пророчишта до највиших религиозних установа. Пророчишта су била
света места, попут храмова, а пророци су били веома поштовани. Четири велика покретача
и творца међу људима, то су песник, херој, краљ и пророк. Песник даје пророку своју
лепоту говора, хероју даје своју веру у славу, и краљу даје своју љубав за људе. Али је
пророк можда збир свих могућности ове тројице осталих покретача и твораца.
Читајући ово дело, можемо доћи до истине о свету и животу, али се не смемо
удубљивати превише, јер нас то може и скренути с пута. Поента овог дела је да нам укаже
да се то фамозно благо налази, у ствари, у сваком од нас, само ми нисмо довољно свесни
тога, свесни себе и због тога не можемо да га нађемо. Као и људи што су долазили и људи
који ће тек доћи, ми ћемо попут њих копати на неком свом тајном месту у потрази за
Благом цара Радована.