Se ha denunciado esta presentación.
Utilizamos tu perfil de LinkedIn y tus datos de actividad para personalizar los anuncios y mostrarte publicidad más relevante. Puedes cambiar tus preferencias de publicidad en cualquier momento.
Próximo SlideShare
Dan Brown digitalna tvrđava
Siguiente

Compartir

Kontrolor

http://nostalgijazanimljivosti.blogspot.com/

Kontrolor, kraći roman ili duža pripovetka, sasvim nebitno, proizvod je automatskog pisanja. Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje gde proces nije unapred osmišljen. Automatsko pisanje susrećemo kod spiritista, ezoterista i nadrealista. Kontrolor je primer automatskog, potpuno nesvesnog pisanja gde nisu vršene nikakve naknadne ispravke, ni gramatičke ni bilo kakve.

Libros relacionados

Gratis con una prueba de 30 días de Scribd

Ver todo

Kontrolor

  1. 1. Kontrolor, kraći roman ili duža pripovetka, sasvim nebitno, proizvod je automatskog pisanja. Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje gde proces nije unapred osmišljen. Automatsko pisanje susrećemo kod spiritista, ezoterista i nadrealista. Kontrolor je primer automatskog, potpuno nesvesnog pisanja gde nisu vršene nikakve naknadne ispravke, ni gramatičke ni bilo kakve. KONTROLOR Ono što je danas , kako će izgledati sutra? I da li je danas i sutra samo imaginacija, greška u rasuđivanju pre
  2. 2. svega? Samo danas, samo danas- odjek zle namere tvoraca, kao pokušaj da odjekne zlo nečeg drugog, nestvarnog i bezimenog, nečeg što nazvaće opet decom božijom , nečeg što se tako nazvati nikad ne može. Finalni proizvod- čovek. Nesavršenstvo savršenih, lažna slika praslike, tako li su lažni, dakle, bogovi? Čovek kao most ka nečem višem- kakva zabluda načetoga mozga. Nesavršeni li su tako tvorci, pa dadoše trunku razuma majmunu? Rekoše li: evo ti poimanje, evo ti moć shvatanja našeg dela, samo, strpi se- ti, načinjen prema našem liku, strpi se samo malo i veruj, veruj našim poslanicima, veruj njihovim lažima, jer tako ti je, prijatelju, suđeno- bez vere ti, dragi moj, oproštaja nema. Spasi zato sebe i priznaj, sledbenicima vere bogatih, onima što piju krv i jedu tela bogova, njihovu veštinu gradnje. Priznaj i onima sto činima svojim oskrvnuše dela proroka svog- njihovu veštinu gluposti; priznaj sve i olakšaćeš sebi, jer, vidiš i sam, teško je ovde. Nekoliko kapi kiše i oštar, hladan vetar, prenuše ga. Pogleda oko sebe: te večito prazne ulice koje kao da behu prenete odnekud onostrano, ispunjene sada užurbanim kišobranima i nekim čudnim spodobama pod njima, pozivaše ga od tog sramnog stuba i još sramnijeg proglasa na njemu jer- očito to sada beše, to je samo nekakav proglas, više politički pamflet, nekakva oduška, prilično žalosna, skupine očajnih ljudi ili čak i samo nekog pojedinca, jadnog kao i njegove reči, prognanika, jednog od onih na koje ih stalno upozoravaju, s pravom kako se činjaše. Pogleda uprtog neodređeno niz ulicu premišljao se trenutak. Zatim priđe bliže stubu. Proglas beše ispisan rukom na dobrom, čvrstom papiru. Krupna, kitnjasta slova titrala su pred njim i nametala mu to svoje bogohulno značenje, ako je u tim budalastim rečima uopšte moglo postojati neko značenje. To su zbilja nesrećnici- napokon zaključi i lagano krete dalje, pomalo sa grižom savesti, jer Zakon i Reč ne dozvoljavahu takvu zloupotrebu razuma kao što je razmišljanje o tim otpadnicima, neprijateljima, nerazumnim bićima. - Gospodine! Oniska žena, sa jasnim obeležjima pripadnosti svom staležu, stajala je na propisanoj udaljenosti od njega gledajući u vrhove svojih cipela, kao da očekuje kaznu, koja joj uostalom i pripada jer, neshvatljivo maloumno, usudila se obratiti njemu, jednom od kontrolora, javno i drsko, samoubilački i besramno. - Dete...- dodala je brzo, zadihano, kao da će je ta reč spasiti od propasti, od kišobrana i spodoba pod njima što se preteći približavahu, od ruke kontrolora što već beše podignuta da načini Znak, taj strašni pokret koji uklanja nepodobne i neposlušne i pre svega te jadnike što nezasluženo nose klicu razuma, čudovišnom namerom protivnika verujućih. Ipak, kontrolor zastade. Osvrte se potom i pogleda iza sebe i vide da je neko dete
  3. 3. zbilja bilo tu, odmah pored njega, uplakano i uplašeno. Taj nesvakidašnji prizor kao da ga zbuni; pomilovao je mališana mahinalno, onda ga uzeo u naručje. To je bio gest koji bi mogao da mu donese neprilike, možda čak i odlazak u Prestonicu, ali tolika beše njegova zbunjenost da je prenebregao sve opasne posledice tog svog čina i, kao hipnotisan, krete nazad svom domu, umesto u Nadleštvo. Niko se više ne usudi da mu se obrati; spodobe pod kišobranima oboriše nerazumnu ženu na vlažni pločnik, njeni krici stopiše se sa fijucima vetra, ali kontrolor sve to ne primećivaše, uostalom, njegov posao oko toga je bio završen, sada je žurnim koracima grabio noseći dete, hitajući neprimereno svom položaju, kao begunac u potrazi za skloništem. Sumorna i nema, zgrada Nadleštva u koju se kontrolor zaputio sledećeg jutra, sa svojim belim zidinama delovala bi gotovo nevino da ne beše opasana visokim kulama i bedemima, uglavnom nadograđenim ostacima nekadašnjeg Grada; čudan kontrast starog i novog, sjedinjen tako uzvišeno da tu ne beše nikakve lepote, tu ne beše ničega ni ružnog, samo zlokobno uzdizanje građevine velikog značaja. Kontrolor je stajao ispred sivih, masivnih vrata i čekao- ne poziv, takav ugled on ipak nije imao, već kratak pogled nekog od nameštenika, nebitno kojeg, jer u Nadleštvu nema beznačajnih, možda samo manje važnih. Međutim, niko ne obraćaše na njega pažnju. Nelagodno, beskorisno pre svega osećao se sada, ali ipak ne uniženo, takva vrsta osećanja nije bila dozvoljena. Posmatrao je mirno, bezizraznog lica, spreman da reaguje na bilo kakav znak. I zbilja, mora da mu je danas sasvim srećan dan- pomisli, jedna od spremačica, mršava žena bolesnog izgleda grubo ga u prolazu zakači metlom. To je mogla biti slučajnost, kada bi slučajnosti postojale, s druge strane tu nije bilo ni namere, to je bio samo taj očekivani znak da može ući što on odmah i učini. Znao je kuda treba da ide iako u tom delu Nadleštva nikada nije bio, štaviše, nije ni poznavao nekoga ko jeste. Na jednom od gornjih spratova zastade. Pred njim se pružao dugačak, uzan hodnik, sa, činilo se, beskrajnim nizom vrata. Ispred svakih je stajao, vojnički- u stavu mirno, po jedan činovnik. Bio je to pomalo neobičan i tužan prizor i nekom neupućenom bi se činilo da su ti bledi i na izgled izmučeni činovnici nekakvi stražari, kada bi stražari u Nadleštvu uopšte bili potrebni, ali ne, bili su to samo obični nameštenici ispred svojih kancelarija. To nije bilo baš uobičajeno, da neko od činovnika stoji ispred svoje kancelarije umesto da bude u njoj i za svakodnevne prilike bi to izgledalo, u najmanju ruku, kao traćenje vremena, ali za slučaj kakav je ovaj današnji, takvo ponašanje je bilo sasvim razumno i nameštenici su stajali strpljivo i nepokretno, svesni da upravo obavljaju možda čak i najvažniju dužnost koja se može poveriti nekom od nižih službenika. Osetivši iznenadnu malaksalost, tromost čak, kontrolor odluči da uđe na prva vrata. To naravno nije bila greška, ovde su greške bile unapred isključene, mada, znao je to, mnogo povoljnije za njega bi bilo da je produžio barem do polovine hodnika. To je bio željeni postupak, odavanje poštovanja Nadleštvu, nužan postupak čak kada neko dolazi takvim poslom kakav je bio ovaj njegov današnji- posao od višeg značaja.
  4. 4. Nameštenik ispred prvih vrata, uočivši nameru kontrolora da uđe baš kod njega, zahvalno i spremno ga propusti.Prostrana i osvetljena, sušta suprotnost uzanom hodniku ispred, beše kancelarija u koju kontrolor stupi. Nameštenik, prekorno vrteći glavom, sede uz bučan uzdah. - Oprostite, gospodine kontroloru, razumećete, svi smo umorni- reče, nervozno prebirajući nešto po radnom stolu. Jako dahćući i još uvek klimajući glavom, nakon kraće potražnje izvuče iz ladice nekakvu knjižurinu debelog omota, na čijim koricama beše ispisano krupnim slovima: REGISTAR. - Dakle, umorni smo- ponovi poslovnijim tonom. -Čekamo vas čitavu noć, videli ste sve te ljude ispred, a vi ste to dozvolili i tu opravdanja nema. Eto, baš maločas, kolega iz susedne kancelarije, pred sam vaš dolazak onesvestio se, jednostavno se srušio. Moraće, najverovatnije, da ga recikliraju, a zašto? Samo zato što vi niste došli još juče, kada smo vas očekivali, već ovako kasno danas, kada je to... pa, recimo nepristojno. Rado ću sada saslušati vaš, verovatno bedan, pokušaj opravdanja. Zavlada tišina, potom kontrolor poče: - Shvatam, naravno, da ste umorni, ali moja krivica je tu mala. Ponajmanje mogu da snosim odgovornost za to nesrećno padanje u nesvest, vašeg, ispravite me ako grešim- prijatelja, jer, očito je, vi stavljate to vaše sumnjivo prijateljstvo sa nekim ko je odavno trebalo da bude recikliran, ispred jučerašnjeg događaja; dakle, nepristojnost, ako je ima, može se predbaciti samo vama, nikako meni. Velika, plavičasta muva, kojoj tu ne beše mesto, uporno je zujala, pokušavajući da prodre kroz pomalo zamrljano staklo prozora; njen uzaludan pokušaj ne ostade nezapaženo- i kontrolor i nameštenik pažljivo pratiše njene smešno besmislene napore neko vreme, zatim kontrolor,pomalo nevoljno nastavi: - Nije mi jasno zašto uopšte pokušavate da zataškate jučerašnji događaj... - Niste me sasvim razumeli, plašim se, g. kontroloru. Nije mi cilj da zataškam bilo šta, naročito ne vaš jučerašnji... - tu malo zastade- propust, ako tako smem reći... Vaša pogreška je velika i vi, naravno, možete pokušati da me podmitite... od vas se to očekuje, ali nesrećni slučaj je već prosleđen, strah me te pomisli, Prestonici... Vaša dobra volja može ipak ublažiti nesigurnost vašeg položaja. - Shvatam svoju pogrešku, ali žena je kažnjena i- tu kontrolor pogleda na svoj časovnik- već reciklirana. - Naravno da jeste, odgovori nameštenik- Menja li to išta? Kontrolor je znao svrhu svog prisustva ovde, znao je i da sve ovo nije zbog te glupave žene, zato reče: - U redu, vas interesuje dete, nije li tako? - Gospodine! - neočekivano žustro dreknu nameštenik, vaša drskost prevazilazi sve granice! Kontrolor je znao da je preterao, na taj način se ne razgovara u Nadleštvu i zbog toga je hteo da se ispravi, da kaže nešto što će nameštenika nagnati da zaboravi njegovo malopređašnje nesmotreno pitanje, ali nije rekao ništa, zurio je umesto toga u prozor, pitajući se gde li je nestala ona muva i to ga toliko zaokupi da već htede nameštenika da upita o tome, ali ne stiže, jer nameštenik ustade i donese pred njega nekakvu tešku knjigu - kontrolor je znao da je to knjiga zakona- i spustivši je na sto
  5. 5. značajno pogleda oko sebe, čučnu zatim i obavivši nuždu, služeći se pritom listovima iz knjige, zadovoljno se vrati na svoje mesto, a onda reče da je kontrolor sada na redu. Sve ovo izgledalo je tako besmisleno, ali to je bio čin pokajanja i striktno poštovanje procedure koju nalažu Zakon i Reč i kontrolor, znajući, svakako, sve to, ipak učini nešto neočekivano i neshvatljivo, zdravom razumu nedostupno. On, naime, jednostavno ustade i bez reči objašnjenja krete ka izlazu. Nameštenik, koji je upravo nešto beležio u Registru, razrogačenih očiju pogleda u neverici za njim. Pridigao se do pola i hteo je da vikne, da ga zaustavi, ali od zaprepašćenosti nije mogao da pronađe pravu reč koja bi zaustavila tog bezumnika, a onda se sruči nazad u stolicu, jer kontrolor beše već zalupio vrata za sobom. Shvativši da se dogodilo nešto nezamislivo, namešteniku počeše grozničave misli da se premeću po glavi: to je bio istorijski trenutak, a on njegov svedok- to je bila prva uvreda ikada načinjena Nadleštvu, i samim tim, prva uvreda načinjena Provincijama, a to će svedoku tog trenutka doneti unapređenje, visok položaj, možda čak i zvanje kontrolora. Delati je isto što i nedelati. Tim mislima vođen kontrolor krete ka Trgu Istine. Još uvek vlažni pločnici, nešto manje lutajućih spodoba i zagađujuća svetlost što dolazaše odnekud sa istočnih svodova, zaslepljujuća ali neprimetna kada čovek provede veći deo svog bivstvovanja upravo ovde, odvlačiše mu pomalo pažnju; ne omekšaše, međutim, odlučnost njegovu. Trg Istine beše već ispunjen. Vesti se brzo šire, a vest iz Nadleštva nije mogla da bude skrivena. Zakon i Reč behu uniženi, a to je privlačilo masu.Žamor, kao šuštanje suvog lišća pojača se samim njegovim prisustvom. Govornica beše spremna i kontrolor poče: - Prijatelji, saputnici, vi znate zašto sam ovde, znate takođe zašto nisam mogao da predam dete Nadleštvu, znate sve o onome što potresa i samu Prestonicu, pitate se samim tim kako se usuđujem da istupim pred vas... Zvižduci i poneka podrugljiva dosetka behu sav odgovor. - Znak i Veliki Hram su iznevereni! - histerično uzviknu odjednom devojka svetle kose i plavih očiju. To behu obeležja staleža Severnih Provincija. - Reciklaža, reciklaža! - začu se iz mase. - Gospodo! - pokuša kontrolor oštrije - jasno vam je da o reciklaži ne može biti reči, ta devojka što se usuđuje da pomene Veliki Hram nije ništa drugo do izdajnik i ja više ne želim da govorim pred vama. Završivši izlaganje pogleda nekud u gomilu ispred sebe, neodređeno, ne pokazujući međutim nameru da siđe sa govornice. Potom, kao nevoljno, podiže ruku i trenutak uživaše u preneraženosti prisutnih, onda načini Znak.Vrisak devojke plavih očiju kao da prenu ostale. Lagano počeše da se razilaze, sa nekakvim osećanjem razočaranosti i pomirenosti, bez traga malopređašnje buntovnosti. Mučna beše ta noć za g. kontrolora. Sve je san, mišljaše on, a ako je tako postoji i greh. Ako postoji greh, kao takav, postojim li time i ja? Greh rođenja, smrti i bivstvovanja... šta su onda vrata Hrama? Nisu li u pravu ti pobornici povratka, novog značaja i ponovnog dolaska ovde, bez znanja, titule i imetka; treba li priznati iskupljenje greha... Ne, ne i ne! To dete... sva krivica je na njemu...
  6. 6. I kontrolor poče da plače, isprva tiho, grcajući, zatim sebi dade oduška. I, začudo, svetlost zbog toga ne izgubi svoj sjaj, a hladan vetar vitlaše i dalje ulicama neumitno, neometano, noseći pri tom hladne kapi kiše. I on napokon zaspa, uz sledeće misli: - Velika patnja je ovo! Nije prošlo dugo vremena, noć još trajaše, kada zazvoni telefon. Jak, rezak zvuk; mora da je jako važno nešto, pomisli kontrolor, probudivši se. - Izvinjavam se, gospodine, što vas budim - začu se iz slušalice pre no što se kontrolor i javio - da vas podsetim na današnje obaveze... Bila je to njegova sekretarica. - Obaveze su svakodnevne, rutinske- nastavi ona- jedino... zvali su iz Nadleštva. Hitno da se javite... gospodine, razumećete moj položaj... - Naravno, gospođice - odgovori ovaj - sve razumem. I razumeo je. Drskost sekretarice, poziv u Nadleštvo u sred noći - to je moglo da znači samo jedno: žele da ga pošalju u Prestonicu. Treba li da se povinuje? Tek tako, bez otpora? Nije li on ovde već dugo, bar toliko vremena koliko i samo Nadleštvo? Nije li bio svedok podele Provincija? Nije li, koliko juče još, primorao one u Prestonici da menjaju Zakon i Reč? Stub bivstvovanja, jedan od privilegovanih koji je mogao da načini Znak – sve je to bio, a sada? Trenutak osta zamišljen, onda mu strašna misao prohuja glavom. - Ne, to ne bi bilo moguće! - zaprepašćeno uzviknu glasno. Zbacivši prekrivač sa sebe naglo ustade - To ne bi bilo moguće! - ponovi nekoliko puta, unezverano hodajući polumračnom sobom. Utom poče i da sviće. - Hladno je - pomisli on - Moram u Nadleštvo. Kiša je prestajala dok se kontrolor približavao svom cilju. Ovoga puta išao je po pozivu i ni trenutka ne oklevaše pred ulazom u zgradu. Međutim, nešto čudno se dešavalo, spremačica bolesnog izgleda, a sada i besnog izraza lica, ona od juče, stajala je podbočena pred samim stepeništem što je vodilo ka gornjim prostorijama. - Znala sam da ćeš ponovo doći i čekala sam te - reče uzdržavajući bes. Drhtala je, svakako ne zbog hladnoće, drhtala je zbog mržnje prema tom čoveku što pokunjeno stajaše pred njom. - Danas gospoda na gornjim spratovima ne rade- dodade i okrete mu leđa. - Ne razumem... - pokuša kontrolor - upravo sam dobio poziv, mora da je greška! - Greška, kažeš? Ko si ti da tvrdiš da mi ovde grešimo? Hajde,gubi se sada - prezrivo ga pogledavši završi razgovor spremačica. - Ja ovde radim! - beše zadnji adut kontrolorov. - A, ja? Ja valjda ne radim? - više za sebe reče ona pritom jako zamahnuvši metlom u njegovom pravcu. Uplašen, kontrolor ustuknu, prilično nespretno pokuša da izbegne udarac i nekako uspede u tome ,ali spremačica zavitla i kofu sa prljavom vodom i uz urlik sruči mu je na glavu. - To će te već naučiti... - reče ona i zastade, ne znajući valjda ni sama šta bi to kontrolor trebalo da nauči iz ovoga. Potom, kao da se ništa nije dogodilo, poče da pevuši neku veselu ariju, namignu čak,
  7. 7. stavljajući mu tako do znanja da je za nju ovaj slučaj završen. Kontrolor razmisli nekoliko trenutaka, promrmlja nešto, sleže zatim rezignirano ramenima i odupre se leđima o zid rešen tu da čeka. - Dobro će mi doći malo odmora - zaključi. I prođe taj dan, dođe i noć, a kontrolor još uvek stajaše tako. Hodnici behu odavno prazni, nikakva larma se više nije čula i on pomisli da je vreme da nešto preduzme. Nije bio načistu šta je najbolje učiniti u ovakvom trenutku; u prvi mah krete ka izlazu, zatim se vrati. U nedoumici tapkao je u mestu, onda odlučno krete ka stepenicama. Nikoga ne srete, izgledalo je da su svi otišli. Lagano se penjao, brojeći stepenike, zatim zastade, pitajući se ima li sve ovo nekakav smisao i da li je uopšte i bilo noćnog poziva ili je to bio samo ružan san izazvan grižom savesti možda. - Uđite! - prenu ga nečiji glas. To je bio nameštenik, koji ga je čekao pred svojom kancelarijom, pokazujući mu užurbanim pokretima da uđe. Kontrolor pogleda oko sebe. Činilo mu se da je nekako isuviše brzo stigao, nekoliko spratova se popeo, a izgledalo mu je da je tek nekoliko stepenika prešao. - Mora da je zbog... - pomisli ali ne dovrši misao i pohita za nameštenikom, čuvajući se da ga na neki način opet ne uvredi, jer moglo je izgledati kao da okleva da uđe za njim u kancelariju, a ako bi nameštenik pomislio tako nešto onda razgovora ne bi ni bilo, a to nikako nije smeo sebi da dozvoli - žarko je želeo da popravi loš utisak koji je ostavio prošli put. Nameštenik je već sedeo za stolom i držao u ruci presavijen list papira. Na momenat kao da se nešto dvoumio, onda ga pruži kontroloru. - Pročitajte! - kratko reče. - I? - nestrpljivo upita nakon kraće pauze - Imate li nešto da kažete? - Naravno da imam - odgovori kontrolor. - Za početak, jako rđavo sam danas bio primljen ovde i to od strane jedne spremačice, ništavnog bića... - Stanite - prekide ga nameštenik. - Znam šta se dogodilo i, verujte, to je bila samo šala. Ta žena, jako drago biće inače, ispričala nam je jučerašnju zgodu. Bili ste smušeni i uplašeni i kada vas je ona slučajno zakačila metlom vi ste to protumačili kao poziv da uđete... Jako neobično ponašanje, ako smem primetiti, imate. I tako, smislili smo da se malo zabavimo, mada, spremačica je preterala, čini se... Šala je prerasla u grubost, ne zamerate nam? - Znači... - pokuša kontrolor nešto da kaže, ali od zaprepašćenja samo kolutaše očima. - Eto, vidite - veselim glasom nastavi nameštenik. - Opet to radite! Glumite zbunjenost, kao da već danas niste shvatili da je sve to bila šala. - Ja zbilja ne razumem... Da li je istina to što govorite? - Svakako da je istina, gospodine, pa ne mislite valjda da mi tako važne goste dočekujemo metlama i kofama? Evo, da vam pokažem dobru volju, pocepaću ovaj kompromitujući papir i onda možemo sve ispočetka. Onda uze list papira iz kontrolorovih ruku, teatralno ga iscepa i reče: - To je nestalo i sada više nema svrhe da dalje razgovaramo, slobodni ste! Primetivši nevericu na kontrolorovom licu nekako neprirodno blago dodade: - Da, možete ići! Pomešanih osećanja kontrolor krete ka vratima. U neku ruku, laknulo mu je što je
  8. 8. sve to bila, ispostavilo se, šala. S druge strane, nije mu se dopadalo baš što je ispao takva budala. Šta je - tu je, pomisli, spreman da zaboravi na sve. Grabio je niz stepenike hitro i beše ubrzo u prizemlju. Osluškujući da li vani pada kiša stajao je pred vratima nepomično, ali nešto neobično, nekakav zvuk nalik šapatu nagna ga da se okrene. U prvi mah ništa ne opazi, zatim ugleda suvonjavog starčića, zadihanog i gotovo presavijenog u pasu kako se približava, očito je bilo - ka izlaznim vratima, međutim, kontrolor mu stajaše na putu. - Prevario te, zar ne? - povika starčić još izdaleka. Zatim, kao da se uplašio jačine sopstvenog glasa, bojažljivo zastade osvrćući se. Kontrolor mu priđe. - O čemu to govoriš, starče? - Da, da! Vidim da jeste! Znaš, rekli su mi da si glup, ali nisu rekli i da tako izgledaš - reče starčić pogledujući postrance kontrolora i očito nalazeći na ovome nešto zabavno poče glasno da se smeje. Kontrolor pomisli da je ovo verovatno još jedan pokušaj nameštenika da se našali s njim i zato je strpljivo čekao da starčić prestane sa svojim kreštavim smehom. Kako ovaj nije pokazivao nameru da to, bar u skorije vreme, učini, kontrolor krete ka izlazu. - Stani! Zar nećeš sačekati da čuješ? - upita starčić, prasnuvši u još jači smeh. Nije odgovorio ništa, bilo mu je dosta svega, naročito nije želeo da gubi vreme sa ovim budalastim starcem ali, u trenu, pade mu na pamet da nameštenik sigurno odnekud posmatra sve ovo i zato stade, rešen da prihvati igru. - Dobro, da čujem šta to imaš da kažeš. - Već rekoh: prevario te! - odgovori starac ozbiljnijim glasom. Ni traga ne beše njegovom malopređašnjem ludesanju. Kontrolor ga sada pažljivije pogleda. Nešto beše kod tog starčića što izazivaše nelagodu, možda njegov nos, jednako grbav kao i njegovo sasušeno telo ili sitne zakrvavljene oči ili... - Pa to je! - sinu mu. Taj starac ne bi trebalo uopšte da postoji, odavno je morao biti recikliran. Užasnut, kontrolor krete unatraške povikavši: - Šta hoćeš od mene? Ali starac preču to pitanje, poče ponovo da se smeje, kao da ne primećuje to užasnuto lice koje uzmicaše od njega, ili baš zbog toga, ali sada gromko i čisto, njegovo telo se ispravi, oči mu postadoše bistre i on reče: - Jako mi je žao, gospodine. Beše to nameštenik. Kontrolor razrogačenih očiju posmatraše taj čudesan preobražaj. Nekoliko momenata, još uvek ne shvatajući sasvim, stajao je kao ukopan, zatim, trudeći se da mu glas ne zvuči nesigurno, upita: - Šta, dođavola, sve ovo treba da znači i ko si ti uopšte? Nameštenika razdraga ovo pitanje. - Kakve su to reči? - upita pripretivši uz to prstom, kao da prekoreva osobu koja malo teže shvata. Beše nečeg podmuklog u tom njegovom postupku. - Ja sam Nikolas - reče potom - zar me ne prepoznaješ, Martine? A sve ovo nema neko naročito značenje, jednostavno, uvežbavam svoje nove moći. Kontrolora prilično iznenadi pominjanje njegovog imena. Ipak, malo razmislivši, zaključi da tu nema ničeg neobičnog. Nameštenik ovde radi, svakako bi bilo mnogo
  9. 9. neobičnije da ne zna ime osobe čiji postupak vodi, uostalom, sve to mu se činiše sada manje bitnim. Osećao je da ovaj ima nešto zbilja važno da mu saopšti, da ne bi inače išao prerušen po zgradi Nadleštva tek tako, rizikujući svoju karijeru, možda čak i život. - U redu, Nikolase - zato reče - Šta se ovde dešava? Nameštenik ga pogleda lukavo, poćuta malo, zatim uzvrati pitanjem: - Ja bih to trebao da znam? Ne, gospodine, ti ćeš meni reći šta se dešava! - Opet smo na samom početku - pomisli kontrolor. -Ovde vlada očigledna zbrka, čini se - dodade potom glasno. - Rado bih razrešio sve nedoumice koje, očigledno je, vi u Nadleštvu imate u vezi mene, ali ja sam tu nemoćan. Uopšte ne shvatam šta se od mene očekuje. - Pa to je bar jednostavno razjasniti, Martine. Očekujemo da vratiš dete, onda će sve biti zaboravljeno i moći ćeš da se posvetiš svom poslu. Dete je još uvek kod tebe? Mislim,nisi ga reciklirao, prisvojio za sebe njegove delove... Nisi? - Naravno da nisam - pomalo neuverljivo odgovori kontrolor. - Dete je na sigurnom, kod jednog prijatelja, svakako ne mogu reći tačno gde. Nikolas se smeškao, pritom uvrćući stopala. Hineći zbunjenost, vrebao je pogodan trenutak da postavi sledeće pitanje. - Sebičnjaku jedan! - uzviknu potom naglo. - Pojeo si ga? Takvu glupost Martin još nikada nije čuo. Htede oštro da protestuje, odustade međutim ugledavši nameštenika kako se valja po podu od smeha, mlatarajući rukama kao da hvata dah. Crvenog lica i suznih očiju ležaše Nikolas tako neko vreme, onda ustade i ozbiljnim glasom zapita: - Razmišljaš li ponekad o smrti, Martine? To je bila tabu tema, o tome se nije raspravljalo i nameštenik je to morao znati. Vrpoljeći se kontrolor pokuša da ne odgovori na to pitanje: - Da li je to nekakav test, gospodine? Provera moje lojalnosti? Ako jeste, biću primoran da uložim zvaničan protest; ja znam svoja prava, a ona mi garantuju... - Dosta, stani! - prekide ga Nikolas. - To je bilo samo neobavezujuće, nezvanično pitanje, usputno, među drugarima, ako smem tako reći. Jer, tako je, Martine: mi smo sada drugari i jako smo vezani... Pomisli - možda smo nas dvojica mrtvi... - tu nameštenik zastade da bi utišao burno negodovanje kontrolorovo. - Dakle, to je samo pretpostavka - nastavio je odmah - Ako smo nas dvojica mrtvi šta bi to značilo? Značilo bi da direktno zavisimo jedan od drugog. Primera radi: ako ti sada odeš, da li ću ja i dalje postojati? I obrnuto- kako ja mogu znati da ti nisi samo bolestan proizvod mog uma, ako te ne držim na oku? Na koji način bi ti mogao da mi dokažeš da nisi mrtav? Martin sve ovo slušaše u neverici i pomislivši da ako je i ovo nekakva šala- onda je previše. - Ja sada moram da idem- kratko reče, želeći na taj način da prekine ovaj besmisleni razgovor. I zbilja, krupno zagrabi ka izlazu čvrsto rešen da ovde ne ostane više ni trenutka. - Ti nemaš prijatelje, Martine, odnosno, još nisu stigli- začu iza sebe. Kontrolor se hitro osvrte, zapitavši: - Kakve su to sad gluposti? - Ni prijatelji, ni porodica... niko! Znam to pouzdano. Nisu još stigli. Dakle, dete nisi
  10. 10. mogao ostaviti kod nekog prijatelja. Reci mi zato: gde je? A ja ću ti za uzvrat otkriti nešto... nešto što nisam mogao gore da ti kažem. Prisluškuju me, odnosno ne baš mene lično- više moje klijente, sigurnosti radi, ako ja propustim neki detalj koji bi mogao da bude od presudne važnosti. Evo ,čak ću ti otkriti jednu tajnu i pre nego što ti meni kažeš gde se dete nalazi: ona žena- nastavio je sada nešto tišim glasom- spremačica, veoma je opasna. Ono sve- to nije bila nikakva šala, bar ne ona za koju bih ja morao znati. Ona je to sve na svoju ruku... Znaš, ponekad i mene plaši. Mi ostali mislimo da ona u stvari i nije nikakva spremačica- ona je ubačena spolja- niko ne zna ni kada ni zašto. Poslednje reči nameštenik izgovori šapatom, tako uverljivo da kontrolor odmah zapita: - Kakav bi ona imala razlog da onako postupa prema meni? Ja nju uopšte i ne poznajem. - Tu se već varaš, prijatelju! Već si naleteo na nju, tačnije rečeno na njenu sestru. Ona devojka koju si reciklirao, sećaš se? Na Trgu Istine. Održao si tada veoma glup govor. - To je bila njena sestra? - Nažalost. Toga dana imali smo prvostepenu uzbunu ovde, u Nadleštvu. Spremačica je bila strašno besna, sestru su joj reciklirali i po zakonu, kao najbliža rodbina, imala je pravo na njene delove. Do tada je bilo sve u redu, ali iznenada stiže obavest direktno iz Prestonice, u kojoj stajaše da spremačica to pravo gubi jer joj je sestra poreklom iz Severnih Provincija i da ne bi bilo dobro, iz ko zna kakvih razloga, da njeni ostaci pripadnu nekome ko joj je tako blizak rod. To, naravno, niko od nas nije shvatao. Tražili smo objašnjenje između sebe i najlogičnije nam se učinilo ono koje je izneo sam upravitelj- da si jednostavno ti kriv. - Ja ne mislim tako- prekide ga Martin. Beše to uistinu nepotrebna opaska i Nikolas mu to i reče. - To, šta ti misliš ili ne o tome, to stvarno nikoga ne interesuje.Ali, ne treba da brineš, dodade, spremačica nema moć da ti naudi, samo može da ti zagorčava dolaske ovde. A to je, priznaćeš- beznačajno. Sačekavši malo, da prouči kakav su efekat izazvale njegove reči, nameštenik odjednom ludački dreknu: - A, sada- po dogovoru- idemo na groblje! Nikakvog dogovora, naravno, o tome nije bilo i kontrolor ovoga puta nije naseo. - Ako misliš da je tamo, moraćeš sam da odeš i uveriš se u to- suzdržano procedi. Nameštenik ga razočarano pogleda: - Dete nije tamo? Možda da odemo onda do tvog ureda i uverimo se da li si ti živ? - Na koji bi način to izveli? - upita Martin. Nikolas mu namignu tražeći nešto po džepovima, zatim mu trijumfalno zamaha nekakvim papirom ispred samog lica i uskliknu: - Zaboravio si ovo! Martin pogleda- beše to onaj list papira koji je nameštenik, bar tako mu se činilo, iscepao pred njim, a koji on, u stvari, nije ni pročitao. - Ne vidim kako bi to moglo išta da dokaže. - Pa pročitaj onda glupane, pa ti meni reci! I kontrolor poče da čita, ali namah i prestade.
  11. 11. - Ovo nije ništa, samo obavest da sam suspendovan -reče. - Neće biti da je baš tako. Pročitaj sve, pažljivo i glasno! Glasno ipak ne htede da čita i preletevši brzo pogledom po papiru reče: - Kažem, ovde nema ništa značajno i ne vidim razlog zašto bih i dalje trpeo to tvoje ponašanje koje, mora se priznati, ima velikih sličnosti sa ponašanjem nerazumnih bića. Ja ti ovde ne mogu ništa, čak ni da ti pomognem i zbog toga žalim, ali svakako će o ovome biti obaveštene više instance. - Ne vidiš zbilja ništa čudno ili ne želiš da vidiš? - uporan beše nameštenik. - Na primer: to u zaglavlju, prijatelji i porodica te oplakuju, ja lično nalazim da je to u najmanju ruku neobično. Zašto bi te oplakivali, ako je u pitanju samo nekakva obavest, kao što ti tvrdiš? Meni to liči, prijatelju moj, na žal za pokojnikom. Sve to, naravno, ne beše istina, na papiru nije pisalo ništa slično i Martin, na kraju, zaključi da ima posla sasvim sigurno sa običnim ludakom. Htede to i da mu kaže, ali samo umorno odmahnu rukom. - Još nešto, gospodine- ne odustajaše Nikolas. - Često noću ležim ne mogavši da zaspim i onda... jednostavno shvatam- sve postoji zbog mene. Znaš li za takav osećaj? Nisam ni očekivao- reče, pogledavši odrečno odmahivanje glavom. - Smislio sam i jednu igru, pomalo je opasna, shvatićeš zašto. Naime, tako ležeći posmatram predmete oko sebe, bilo koje- slike na zidovima, ako hoćeš. I, šta se zbiva? Lagano zatvorim oči, zaboravim na slike i na samog sebe, zatim krišom osluškujem, uvek se čuje nekakvo škripanje, ponekad grebanje, zatim brzo otvorim oči i... Izuzetno je važno- nameštenik se oseti ponukanim da da bliže uputstvo- da kada otvoriš oči i svest da ti bude prisutna u istom deliću sekunde. Bez toga nema magije. To je jako teško, verovaćeš mi na reč. - Reći ćeš mi šta se tada dešava? - upita kontrolor ne znajući ni sam zašto. - Onda posmatram kako se slike, stvari, sve, uključujući i moj sopstveni život, lagano vraćaju na svoja mesta. Posramljeno puze lagano, kao ogromni ljigavi crvi, tako da imam vremena da posmatram svet bez njih. Tada shvatim da sam živ. I nešto važnije: shvatim da su to moje tvorevine, da sam ih ja napravio i da one bez mene ne postoje. Razumeo si? - Ne baš- odgovori kontrolor polazeći. - Zanima me samo zašto si mi ispričao sve to? - Iz prijateljskog osećanja, Martine, da ne bi isuviše brzo izašao vani. Mogao bi tako u žurbi da naletiš na nešto, nečiju dušu ili slično, a onda, priznaćeš, stvari bi postale mnogo komplikovanije. Toga jutra dobio je, posredstvom sekretarice, kratku obavest da- kako je navedeno- ima danas primiti poslanika iz Nadleštva i to sa dužnom pažnjom i poštovanjem i da će dalja uputstva dobiti naknadno. Sekretarica je, kao i obično, bila drska i Martin pomalo paranoično otvori jutarnje novine tražeći provincijske vesti i zaista, negde pri dnu, sitnim slovima beše ispisano obaveštenje za javnost iz uprave Nadleštva. Tu zbilja stajaše upravo ono što mu je sekretarica i izdiktirala i on, uznemiren, prekide sa čitanjem. Misli su mu letele i što je više pokušavao da ih smiri to mu je sve teže uspevalo. Pomisao da šalju nekoga iz Nadleštva u njegov dom, tek tako, stvarala mu je sumanute ideje. Hteo je da ode, ali nije imao kud. Pomišljao je i da ne otvori kada poslanik dođe, ali to bi samo stvorilo nepotrebnu zbrku. Izlaza, činilo se, nije bilo i on najzad reši da se potčini sudbini. Uostalom, razmišljao je, možda je to i srećna okolnost. Verovatno je neko od službenika
  12. 12. primetio čudno ponašanje Nikolasa i, svakako, prijavio to nadležnima. Nedopustivo je razgovarati sa jednim kontrolorom onako kako je to činio Nikolas, naročito ako nešto tražiš od njega i to je moralo naneti veliku štetu interesima Nadleštva. - Pa da! - sinu mu, zbog toga i šalju poslanika na pregovore upravo ovde, kod njega, gde neće biti ometan i gde će pregovori moći da se vode na službenom nivou. - Kako sam samo bio glup! - uskliknu. Umiren tim jednostavnim objašnjenjem, rešio je da se, do dolaska poslanika, zabavi čitanjem novina. Premestio se zato bliže prozoru, ali tek što se smestio, začu se zvono na ulaznim vratima. - Tu smo, znači- pomisli i pođe da otvori. Na vratima ga je čekalo iznenađenje- beše to nekakva devojka, oniska, prijatnog izgleda i tamnih, nekako hladno pronicljivih očiju. - Možeš me zvati Lujza- ja sam od danas tvoj vodič, kratko reče ona i šmugnu pored njega ne čekajući odgovor. - Vodič? Kakav vodič? Ti mora da si strašno pogrešila, devojko! Ja čekam nekoga veoma važnog. Zato izađi, nemam vremena da nešto preduzmem i time se smatraj veoma srećnom- savladavši prvobitnu zbunjenost grubo reče Martin. - Je li? A koga to tako važnog čeka g. kontrolor? - Vidim da znaš ko sam- reče on- ali tim pre je neshvatljiviji tvoj upad ovde. Nadam se, tvog dobra radi, da imaš iole prihvatljiv izgovor, za koji imaš nekoliko minuta da ga izneseš, jer- tu pogleda nervozno na sat- pregovarač iz Nadleštva samo što nije stigao, a ne bih voleo da me zatekne sa devojčurom koja... - Dosta je bilo gospodine- prekide ga ona. - Pošto izgleda da si ti stvarno mnogo glup čovek, a Nikolas me upozorio da jesi, moraću da ti objasnim. Nikakav pregovarač nije poslat iz Nadleštva, niti će biti, već samo osoba koja će te voditi, a to sam ja. Odbio si da predaš dete i zato nikakvi pregovori više neće biti vođeni. Da li ti je sada jasno? - Pomenula si Nikolasa? Naravno da mi je sada jasno- podrugljivo dobaci Martin. - Zašto te je poslao taj šarlatan? - Ovo je neshvatljivo- uzdahnu Lujza. - Nisam mislila da ću imati problema sa tobom. Taj šarlatan, kako ga ti zoveš, zbilja njemu možeš da zahvališ što sam ja ovde, iako me nije on poslao, već samo posredovao u tome. Postao je jako moćan i on iz nekog razloga smatra da je tvoj dužnik, odnosno, svoju novostečenu moć pripisuje u tvoju zaslugu. Zašto je tako ne znam, samo znam ono što se priča po Nadleštvu, a to je da si ti naneo, ako sam dobro razumela, nekome neoprostivu uvredu a on je bio svedok tome. Zbog toga je dobio unapređenje i zbog toga te sada štiti. Bez njega, ti sada ne bi imao vodiča, već bi bio na putu za Prestonicu. Nadam se da si ovo shvatio jer počinjem da gubim strpljenje. Martin razmisli nekoliko trenutaka, zatim reče: - Teško je poverovati u sve to. A ako je istina, zašto se onda Nikolas ponaša onako ludački? Mislio sam da je on samo čovek koji gubi razum. Tolike besmislice mi je ispričao da se ne bih usudio ni delić njih da ponovim. On je
  13. 13. lud čovek- zaključi na kraju, uveren u to kontrolor. - Čudno! - uzviknu Lujza. - I on je za tebe rekao nešto slično. Samo što se njegovim rečima veruje. Rekao je da si bolestan čovek, samodestruktivan, sa čudnom idejom da uđeš u Veliki Hram. A ako te neko spreči u tom samoubilačkom pokušaju, da ćeš onda sve učiniti da te neko ubije. Sve si mu to ti lično rekao kada si bio jako rastrojen, onda kada su napravili onu šalu sa spremačicom... I zbilja- priseti se ona- svi su mislili tada da ćeš narediti da je recikliraju. Jadna žena, toliko je bila prestrašena. A ti? Bio si još uplašeniji, čekao si dan i noć, dok nisi skupio hrabrosti da dođeš do Nikolasa. Po tome se vidi koliko si glup. - Luda ženo! - uzviknu ljutito kontrolor. - Nikada ni slično nešto nisam ispričao tom šarlatanu. Sve je laž, koju si možda i sama u ovom trenutku smislila. Mada, takve gluposti isuviše liče na... Tu zastade, nešto mu pade na pamet, i on hitro skoči prema devojci. - Sada ćemo ovo razrešiti- reče uhvativši je pritom za kosu. Lujza ,očito znajući šta ovaj hoće, pokorno saže glavu. - Dakle, istina je. - promrmlja skrušeno Martin pustivši je. - Rekla sam ti već. Nastupiše trenuci ćutanja. Svak beše zanet svojim mislima sve dok devojka ne prekide tišinu: - A sada, reci mi šta ti je to Nikolas govorio? - Sve same besmislice, kažem ti. Nešto o smrti, nekakvim crvima po zidovima, nisam ga pažljivo ni slušao, nekako mi ga je bilo žao. Zatim je tražio dokaz da sam ja uopšte živ. Misliš li da je to normalno ponašanje za jednog nameštenika u Nadleštvu? - A ko bi mogao znati kako se nameštenici to ponašaju normalno? - odgovori Lujza. - Poznaješ možda još nekoga od njih da bi mogao da sudiš? I još nešto: on više nije samo običan nameštenik, unapređen je, zaboravljaš. Za njega nema normalnog i nenormalnog ponašanja sada, iznad toga je. Samo me nešto zanima- zašto je, pored te svoje nove moći, odlučio da se tako nepromišljeno žrtvuje radi tebe? - O kakvom to žrtvovanju govoriš? - začuđeno će Martin. - Još nisam proniknula sasvim u to da li se samo praviš tako glup... Hoćeš reći da ne znaš da je Nikolas pristao i da su ga umesto tebe odveli u Prestonicu? - To prvi put čujem! - uzbuđeno uzviknu kontrolor. Zatim poče nervozno da hoda po sobi, pogledujući usputno Lujzu, ponekad sa ogromnom mržnjom, nekad sa neskrivenom znatiželjom i odlučivši nešto napokon upita: - To se, navodno desilo, kada? - Jutros. Kada si kupovao novine prošao je pored tebe, ja sam stajala na uglu i davala ti znak, ali ti, naravno, to nisi prepoznao. Onda te je Nikolas pljesnuo po ramenu, toliko jako da su ti novine ispale iz ruku, ali opet uzalud, samo si se sagao da ih pokupiš i dok si se ti uspravio njega su već odveli. - Kakva neverovatna priča! - nasmeja se Martin. - Na uglu jeste bila neka
  14. 14. žena, čak je i mahala, ali to nisi bila ti. To je piljarka od preko puta, poznajem je, uvek mi mahne kada me vidi. Tačno je i da sam ispustio novine, ali ne zbog bilo čijeg udarca po ramenu, već... pa... jednostavno sam ih ispustio. - Naravno- zajedljivo će Lujza- a od pogrebne povorke si pomislio da su veseli svatovi. Kontrolor je pogleda upitno. Međutim,ona okrete glavu i dohvati novine, energično ih prelista, a onda, našavši šta je tražila, poče glasno da čita: - Jutros, oko osam časova, nešto pre prolaska pogrebne povorke, a nakon sprovođenja g. Nikolasa... - Prekini! - uzviknu Martin. - Ovde stvari izmiču ne samo kontroli nego i zdravom razumu. Idem odmah u Nadleštvo- reče kao da iščekuje njenu dozvolu. - Dobro- složi se Lujza- neočekivano se osmehnuvši pritom. - Čekaću te, ovde ionako treba malo pospremiti- dodade. Rešio je da ide pešice, činilo mu se da tako bolje razmišlja i zato odbi nekoliko poniznih ponuda taksista da ga povezu. Hodao je u početku veoma brzo, potom sve sporije, pitajući se na koje pravo da se pozove da bi nesmetano ušao u Nadleštvo. Na kraju zaključi i da ne mora da traži nikakvu dozvolu ni od koga, naročito ne posle svih ovih događanja. Vrhunac svega je, pomisli, ona devojka, lažni vodič i ko zna šta još sve, koju su mu poslali samo da mu napakoste. Zato, odlučio je, isteraće stvari na čistac, sviđalo se to kome ili ne. Išavši tako dođe i do Trga Istine. Po običaju, tu beše gomila ljudi i kada on pristiže začu se žamor negodovanja, ali ga ipak ponizno propustiše, mada on nije pokazivao nikakvu nameru da priđe bliže govorniku na improvizovanoj bini, što se nalazila otprilike na sredini trga. Htede samo da prođe, ali se predomisli, možda zbog straha prisutnih koji mu je godio, iako on to ne priznavaše sebi, možda samo da bi malčice odložio odlazak u Nadleštvo. U svakom slučaju, stajao je sada pred govornikom i pažljivo slušao. - ... dešava se to- čulo se sa govornice- da na više načina vrednujemo jednu stvar. Na koje to načine? Evo jedan kratak primer: posmatranje životinja u divljini, u takozvane naučne svrhe, podrazumeva jedno zlatno pravilo, a to je ne mešanje. To znači da možemo pratiti i beležiti ponašanje neke životinjske vrste, ali... ako primetimo, primera radi- divljeg lava kako se prišunjava bespomoćnom lanetu, sa jasnom namerom, tu se ne smemo staviti u zaštitu tog sićušnog stvorenja. S druge strane, primetimo li na ulici nekog mračnog tipa kako se prišunjava nekom bespomoćnom detetu, a namera nam je i tu svakako jasna... šta onda? Tu govornik značajno pogleda Martina, zatim nastavi: - Za to se, braćo, zalažemo- budimo jednaki pred očima Tvoraca, ne stavljajmo se u zaštitu tog deteta! - Tako je! - začu se odobravanje gomile. Martin sve to nezainteresovano slušaše. Trg Istine i beše predviđen za to, da
  15. 15. tu mogu iznositi svoja, uglavnom budalasta, uverenja svi koji to žele. Zbog toga i nije bio začuđen malopređašnjim nesuvislim izlaganjem govornika, koji se sada nešto dogovarao sa mršavom ženom što se u međuvremenu popela na binu i žustrim pokretima ruku dozivala još nekoga iz uzburkane mase. Martin htede da krene dalje, ali bi pritisnut sa svih strana, preteća lica lagano ga okružiše i neko povika: - Neka iznese svoju odbranu! Nekoliko ruku čvrsto ga dohvati i on bi jednostavno donesen do govornice. U svoj toj nastaloj gužvi oseti da mu neko utisnu u ruku nešto, ali nije imao vremena da pogleda šta; bi popet na binu i ona mršava žena mu se duboko pokloni. Beše to spremačica iz Nadleštva. Kontrolor, oslobođen, pogleda u ustalasana tela pred sobom, te bednike- kako mu prohuja glavom- i ne trudeći se da suzdrži bes reče: - Prokleta gomilo lupeža! Dan propasti Provincija približava se, neumitno i brže nego što se očekivalo. Poslednje udarce treba zadavati tamo gde su ništarije najranjivije- u njihovo licemerje. Jer, pacovi koji su preuzeli upravljanje ovom našom čistom zemljom ne žele da se odreknu svog lažnog morala. Veliki Hram, Nadleštvo i Prestonica, gospodo, nisu ništa drugo do jedna velika hrpa izmeta! Burno odobravanje dade mu novi polet. - - by Đelmaš David - Nastaviće se...
  • astankaa

    Apr. 24, 2021

http://nostalgijazanimljivosti.blogspot.com/ Kontrolor, kraći roman ili duža pripovetka, sasvim nebitno, proizvod je automatskog pisanja. Automatsko pisanje ili nesvesno, psihičko pisanje, odnosi se na čin pisanja bez udela svesti ili volje gde proces nije unapred osmišljen. Automatsko pisanje susrećemo kod spiritista, ezoterista i nadrealista. Kontrolor je primer automatskog, potpuno nesvesnog pisanja gde nisu vršene nikakve naknadne ispravke, ni gramatičke ni bilo kakve.

Vistas

Total de vistas

370

En Slideshare

0

De embebidos

0

Número de embebidos

1

Acciones

Descargas

0

Compartidos

0

Comentarios

0

Me gusta

1

×