1. УВОДНО БУНЦАЊЕ ЈЕДНОГ НИХИЛИСТЕ (ИЛИ НИЈЕДНОГ, СВЕЈЕДНО)
Тешко је живети у некој земљи, посебно у оној која је „твоја“, у оној коју си добио на лутрији рођења. Од
живота у својој земљи лакши је и „живот“ под земљом, макар и туђом. Да ствар буде гора, тешко је, уопште,
живети. На питање плаши ли се смрти, мој деда је неколико дана пред исту рекао: „Не, сви смо заслужили
рај, пошто је на земљи пакао.“
Отворивши пре неки дан Речник европских термина, под транзиција прочитах следеће: „Трансформација
једне заостале земље у нормалну, модерну земљу.“ Одредница модерна земља у речнику подразумева ово:
„Земља у којој се зна где је коме место, где је све сређено и где су људи и птице на грани сређени.“ Србија је
у транзицији, Србија ће бити модерна земља (логика – наука за ентузијасте).
Живот у транзицији је тежак, несигуран. Беда, отпуштања, разводи, психичке болести, криза морала само су
неке од ствари које погађају обичног грађанина, тзв. губитника транзиције. Само ретки одолевају, само ретке
она не дотиче. То су „надљуди“. Ниче би додао да они живе „с ону страну“ транзиције. Левичари овакве
називају буржујима, али нека левичари говоре сами у своје име, има их тушта и тма и у овом часопису. (Они
би додали да ће их бити још више – вера, најсмешнија реч, уз прогрес.)
Политичари организовано лажу. И „лево“ и „десно“ (ово су прејаки изрази за дискурс у парламентарној
демократији, али мени је све допуштено, ја сам нихилиста, не верујем ни у шта, ни у речи, мени су све речи
исте). У Србији је понуда, што се лагања тиче, идентична, осим што се не зна ко су „леви“, а ко „десни“. Ја то
волим, волим кад се ништа не зна. Мени је свеједно. Ја нећу ништа. Ја хоћу Ништа.
ТИТ
БЕОГРАД, 1. МАРТ 2010 • ДЕВЕТИ БРОЈ • ЦЕНА: ОД СВАКОГА ПРЕМА МОГУЋНОСТИМА
АЗБУКА РЕВОЛУЦИЈЕ
Баром плутамо
(у ствари је на леђима носимо).
Вода је непомична и млака.
Звезда пењалица продире површину
(тачку продора означимо са А,
као Атина).
Чеони талас нам прилази
(свој положај означимо са Б,
као Београд).
Кроз тренут ће
концентрично прстење валова,
као планина великих,
увис да нас баца.
Тачку у којој додирнемо небо
означићемо са В,
као Викторија.
М. Ј.
2. ПЕСМЕ
и ове ноћи писаће реченице без знакова интерпункције
ИЗБАЛАНСИРАЈ а сваке суботе гледа петпарачке приче на телевизији
устаје рано и данас, она зна да је сваки њен
и ове вечери (брзлоплет или не)
да пре Слагалице избор прави
попије дневну дозу аморфности и свесно бира
из лонца бира, па греши
у корпи за отпатке лешкари папир неко уме, неко не...
ижврљан.
назире се за пола сата (као и увек) иде у вожњу бициклом
чудак! вози испреплетаних руку
кукавица! док не наиђе на људе
јунак! тад их спушта на волан
луталица! да не помисле да је џиберка
ју, ју! она има те наизглед зглобљене животне циклусе
плагијат се меша од по четири године (мање-више)
у њеној истини са којом степеницом увис
никад није изнела смеће, и увек нешто недовршено
блеса и мрзи ДАНАС јер све разуме
скочоперена у сопственој глави.
само све...
окачиће његову слику о зид,
сутра
и цедиће се што неће моћи
да се усуди и скине је временом
бар да се одбуђави
а скидаће паучину
са слика мртве природе
матер тактици!
(опет плагијат
и њена истина)
све фразе добиће телесност
кад прекине везе
због непромишљене главе
која се луфтира за све и сваког
Мирко Јовановић, Симетрија у исто време
тактички погрешно? она мрзи кад се песници
лудо одрастање... праве већим научницима него што јесу
Питагора би се стидео
прикачиће се и сад скреће са теме
и следећег јутра ништа необично
човеку у Камењаревој, као сенка започиње нови дан
да мало уђе у његов свет са пола процента помака
и види где жури. на боље.
тактички погрешно? заблистај, Катарина
а зашто жури кад храмље? не чекај да хемикалије
ма, и она храмље... запале капе садистима.
Слађана Шимрак
2
3. ПЕСМЕ
себе, голог.
КАШТИГ
Демони ме ритају, Волео бих да не морам
желе да страдам под копитама да живим од продавања
сопственог гнева. себе, у деловима
кријумчареним у дуплом дну
(камени снови ми разбијају главу) пажљиво бираних речи
и скривеним преграцима
Будим се раскомадан. намерно неједнаког метра.
Сунце је црна тачка
која леди мисао постојања. Волео бих да умем
да опевам румени сутон
(и ране солим да не заборавим) који не би био метафора
ни умируће револуције,
Изневерене могућности ни пожара у мени,
су изгризле савест да буде само слика једна
до изнемоглости... и да на томе остане.
Мирко Јовановић
Сразмера је разлагање постојања
унедоглед потчињено чињеницама.
Разлике су разлог више за разумевање.
Милисав Стојановић
***
Реч,
пела се у полету
до усана што су мед претакале.
Реч,
летела, цупкала око ушију
и срасла са уздахом.
Зоран Јовановић, Без назива
Реч,
распори последњи завијутак АНДРИЈА
медом залепљен.
Немам харизму Буковског,
ни просту лакоћу Превера,
Реч,
немам нимало песничког дара,
неверица.
већ само много слободног времена.
Спустила сам ролетне да не видим дан,
Би реч,
пустила музику да не чујем тишину.
и би мрак.
Нисам се шминкала да бих видела
Тајни вилајет своје бледило и подочњаке.
Пробудила сам се с болом у грлу.
КАД ПОРАСТЕМ Алкохол, дуван, разврат и сузе.
Ја сам курва и светица.
Волео бих да умем Волела сам поред куће Ненада Стојанова.
да не пишем о себи, Сад варам сваког дана.
јер у писање покушавам Један младић каже да мисли на мене.
од себе да побегнем А дан је диван за умирање.
и лепо ми непријатно
кад и тамо затекнем Александра Максимовић
3
4. ПЕСМЕ
ИНОВАТИВНО ПОНАШАЊЕ
Најбоља ствар код перформанса уживо
Је што можеш себи да просвираш мозак
И на твој бенг бенг
Постоји стравична могућност да добијеш аплауз
Који никад нећеш чути...
Али, теби се баш јебе за публику.
И одложио си пиштољ на земљу
И сви мисле да плачеш од среће, али ти ниси комерцијалан јебач.
И иако ти се данас диже на страну ти не верујеш у настране ствари...
А,
утопије су тако настране.
Безобзирне Морове играчке које су му дошле главе.
Али, хумани сањари уљуљкани у идеале и данас са осмехом чекају своје одстреле.
Платонски заљубљени у лаж
Ове џукеле стварају истину већу од смрти
Јер,
Чему трагика кад сви крваре на исти начин? И сви крваре, некад.
И људи заувек остају клинци. Гордост и предрасуде им не дају да одрасту.
Углавном, никад.
А, Виртуелни системи савршено функционишу само са андроидима
А и то је претпоставка.
Баш као и нада да се Вартоломејске ноћи не понављају
Give me a break!
Утопије су савршене само зато јер не могу да се спроведу у дело.
Јер, људи су увек бар једном надљуди за друге људе
и утопије постају смешне халуцинације бораца за људска права
искривљене на лицима неорганизованих пацифиста
што носе сочива дизајнирана за широке масе
И, сви су вегетаријанци, и носе вештачка крзна
Вероватно.
Али, канибалисти су природнији
Они те једу без непотребног порицања и лажног морала
Уосталом данас коло воде искључиво монетарци.
Остало су параноичне бабе што се кољу за утопије које одбијају да назову правим именом – фрустрације.
И сви живе са вештачким хименом...
који баш никад не пуца
Баш као и социјализми, капитализми и монархије
И сви главни ликови користе копије као свој заштитни знак...
Али, не оптерећујеш се. Ретко кад то чиниш.
Идеш да купиш цигарете са придевом light
А, не пушиш.
4
5. ПЕСМЕ
Ти само сматраш да могућност да чиниш „добра“ дела увек треба да се нађе при руци
Чак и када скраћује живот.
Данашњи мото:
Увек када ходаш з(а)баци мало настрану.
Маја Королија
Јелена Јокановић, Без назива
ДЕВЕДЕСЕТЕ ИЛИ соба је нешто хладна, а ноћ неприродно црна
САЧУВАТИ ЉУБАВ, А У СРБИЈИ или се то очитује наша властита напетост
некакво демонско узбуђење црња од ноћи
као да се ничим не може разрешити осећаш ли како управо ово хладно, губитничко свитање
као да делују зле силе, махните, гнусне утискује у нас дубоке трагове бесмисла и јада
од стреса нам се лица издужила на чела нам урезује своје сабласне печате смрти
очи размакле ко клетве, ко уроке
осмеси нам као болне гримасе
висе међ' образима не дај
сети се брзо неке руске бајке
тутње злослутне визије неког глупог стиха из детињства
пакао скоро опипљив, неумитан не дај да нам се осмеси загубе у тмини
бојим се зашто су ти руке тако далеко
остаћемо ове ноћи скупа пољуби ме у оба рамена
зашто је између нас, на јастуку, моја коса тако...
тако спаси
узми ме за руку бар нешто
тако... Гордана Рошчић
5
6. ПРИЧЕ
на увид. Молим лепо, да ли сам јасна? Уколико вас
ПОГЛЕД С ПРОЗОРА Џогани не распамети, Бубамара са Луј Витон ташном,
онда ће вас сигурно оборити техничким нокаутом
Некрофилија изјаве политичара. Оних „одозгоре“, оних „наватира-
Први је то признао вечити дечак Серјожа них“.
Јесењин. По повратку из Америке, скинувши Зато, полако, али сигурно, иако већински, народ
цилиндер, рекао је: прелази у илегалу. Почиње да шврља на папириће
– Ствари су ме поквариле... понешто од својих мисли. Ево, ја ухватих једну седећи
Дакле, оне су почеле да га разједају – ствари, на мом прозору: можда сутра добијем надницу
најбедније, најопакије од свега, јер су без душе, а зарађену јесенас (ово је више питање, али сасвим на
душу за залог узимају. Серјожа је уз цилиндер, који месту)... Наравно, народ је јеретички расположен.
никако није пристајао његовим римама, заволео и Пита за надницу од јесенас, тражи бонове, свађа се
пудер и још којешта. када нема да једе. Нимало европски. Ни најмање
Али, шта је заправо најавио Јесењин? Болест продуховљено. Стаје на маргине, или у редове црне
савременог друштва. Некрофилију. Некрофилију хронике. На главној страни су тенисери. Због ЈЈ се
посебне врсте – обожавање мртвог у правом смислу бутици отварају недељом. Људи, купујте деци рекете.
те речи. Пријатељевање са неживим, флертовање са Задужите се за лоптице, па после лепо читајте како
мртворођеним-за једну употребу-идејама. Гледам са вам се дете недељом шета по бутицима. Немојте да
свог прозора све фазе ове болести: људи се боре за заврши као продавачица у истом...
школовање како би обезбедили добар посао-добар
ауто+паркинг. Како би постали лекари, а затим
примали мито од пацијената. Како би постали
учитељи који после 45 минута забораве на ученике.
Како би купили довољно фарбе за један од прозора
на коме чуче и шпијунирају друге (мислим на себе
саму!). Док обљубљујемо тело, мртво тело онога што
се у друштву добро васпитаних следбеника поседова-
ња зове својином, славимо пораз сопствене људско-
сти. Децу учимо азбуци како би могла да читају
рекламе крај пута, попуњавају формуларе у бироу за
запошљавање и правилно заокружују победничког
кандидата на поштеним изборима. Бројеви већ служе
за вишу математику: испуњавање лото-листића, спор-
тске прогнозе...
И тако, наставља се свакога дана велика љубав
према стварима. Циљ нам је гомилање истих. Пре
него што умре, човек мора нагомилати довољан број
мртвих предмета, читав харем разноврсних ствари, а
као султанију тог харема мора поставити похлепу.
А Јесењин? Па, зар га се ко још сећа? Ствари су га
поквариле, нас ће докусурити и то у земљи где
већина не поседује ништа, али жели све очима
гладних затвореника, који управу затвора посматрају
кроз пукотине својих барака и уздишу за свилом
Мирко Јовановић, Слобода
управникове жене.
Овај народ нема права на дописивање, тек на
Без права на дописивање сашаптавање о стварности. До мог прозора допиру
Овај народ нема права на дописивање. Укинуто гласови. Понеки ухватим и запишем. Већина постану
му је право да мисли и мисли записује. Евентуално поруке у боци. И никуда не стижу. Управа царина их
може да прихвати суфлирање путем одашиљача хапси на самом почетку путовања. Мисли овог
телевизија које нуде поглед кроз ружичасте наочаре. народа су богохулне. Треба их забранити. Ради се на
Ако неко мисли како познавање тридесет слова томе. У међувремену, дочекајмо тенисере, кошарка-
азбуке подразумева истовремено познавање писања ше и мале, силиконске девојчице: будућност масе за
и читања, грдно се преварио. Ко не верује, нека обрађивање и извоз је пред нама. Ми смо, чини ми
прочита оно што овај народ чита. Оно што му се даје се, народ-полупроизвод...
6
7. ПРИЧЕ
Будућност аутомобила ИЗРАВНАВАЊЕ
До мог прозора допире мирис паљевине. Отва- Мит нам попут некакве чудне и тајне историје
рам га и видим: један аутомобил гори. Један скупи времена које је било, јесте и долази између осталог
аутомобил. И тада схватам како је будућност прича и причу о томе како ће једнога дана људима
аутомобила – експлозија. Да се одмах разумемо, не небо пасти на главе. Из поузданих сам извора сазнао
сваког аутомобила, не било чијег. Аутомобила – да се негде у времену и простору та епска катастрофа
симбола неједнакости, симбола дрске размажености десила и да су њене последице просто ужасне. Иако
моћних у односу на нејаке. погинулих уопште није било, сви су изгубили једну од
Пре неког времена посматарала сам, опет са овог најдрагоценијих ствари на свету – свој идентитет.
прозорчета, двоје људи. У журби су нешто писали Богови који су се стумбали са небеских висина су од
спрејом преко стаклених врата банке: У СВЕТУ ГАЗДА силине удара сви до једног изгубили сећање и нису
СВИ СМО СТРАНЦИ. Одмах су потом нестали. Банка је имали појма ко су. Смртници пак нису могли избећи
опет морала да плати чишћење стакла и то се сигурно ударе комада неба и само услед његовог чаробног
није свидело њеном директору. својства да је огромно али необично лако су сви
Ово су два случаја са једном истом поруком, остали живи, али без идеје о ичему везаном за себе
поруком о будућности аутомобила кожних седишта у или друге. Земља је била испуњена чаробним
тренутку док људи немају столица, са поруком о крхотинама бескрајног пространства међу којима су
смислу харача траженом од раје која крова нема, а без циља тумарале читаве легије некаквих збуњених
банке им узимају и праг преко кога прелазе... фигура. На хоризонту није било ничега – није баш био
Морам сада да затворим прозор. Стиже ми црн, нити сив, није био обавијен пакленим огњем
мирис кише. Бојим се да ми не донесе какву, нову нити растрзан разбеснелим олујама – просто није
причу, па нећу затворити прозор до дубоко у ноћ. Као био. Бесмртници и смртници су једнако празно
и сви људи, тако се и ја бојим новости: нећу ништа да пиљили у њега не знајући апсолутно ништа о томе ко
знам о другом човеку, још бих му морала и помоћи. су, шта су или шта их чека.
Нек кисне сам. Следим општи тренд „непозајмљива-
ња кишобрана“. Синиша Миљковић
Сања Војновић
Јелена Јокановић, Без назива
7
8. ИНТЕРВЈУ
ТИТ НЕ ТИТРА НИКОМЕ
Балкански је син-
дром да се бежи
од традиције, да
се увек све руши и
почиње од нуле.
Ми нећемо ништа
да рушимо. Само
ћемо да преуреди-
мо и надоградимо.
Доста је било
нула
Глава за брисање, Без назива (и без трунке идеје)
Након многих спекулација о ТИТ-а, пред вама сада налази није било доста, него смо и од
гашењу часописа за књиже- ексклузивни текст овог разго- овога што нам је остало у
вност „Тушта и тма, зар“, до вора, који је управо и започет називу узели само акроним.
нас је допрла вест да је након питањем о промени назива Тако сад имате – ТИТ.
десетомесечне паузе ипак у часописа.
•И поред тога, бележите
припреми нови, девети по – Стари назив је био предуга-
девети број, а не први.
реду број овог листа. Тим чак и неразумљив – одговара
Настављате тиме традицију
поводом, покушали смо да на ово питање уредник База-
или немате снаге да почнете
ступимо у контакт са господом ров. – А како се у ово данашње
од нуле?
Петрашевским и Базаровим, време, изузев животног века
– Балкански је синдром да се
уредницима. Првонаведени је који се без краја и смисла
бежи од традиције, да се увек
одбио да разговара са нама, продужава, све друго скраћује,
све руши и почиње од нуле.
образложивши то тиме што од имена (приметићете да
Ми нећемо ништа да рушимо.
смо ми представници „седме више нико неће да се зове
Само ћемо да преуредимо и
силе“, а он се сили не клања и Христина и Југослава, него све
надоградимо. Уосталом, доста
са њом не сарађује, ма која по сами Тина и Јуца), преко
је било нула. Много их је још
реду била. На другој страни, памети, па све до стидних
увек. Нећемо да им придружу-
његов колега, иначе брат длачица, тако смо и ми одлу-
јемо још једну и тиме додатно
близанац Базаров, пристао је чили да избацимо оно упитно
девалвирамо културу.
на интервју под условом да зар из назива, јер питања је и
овај чланак у целини уступимо онако свима преко главе; •Да ли је у часопису осим
часопису који он и његов брат потребни су људима сада и назива још нешто скраћено?
уређују, на шта смо ми и при- неки одговори (мада ми ни – Не. То је и даље онај исти,
стали. Стога се, драги читаоци њих не дајемо). Још нам то лево оријентисани, титистички
8
9. ИНТЕРВЈУ
(не титоистички!), књижевни ништа нео и пост, никаква издвајамо, јер ми не желимо
часопис. Само бољи. копија и продужетак ранијих, да се издвајамо и осамљујемо.
неуспешних, нехуманих, ве- Пишемо ћирилицом зато што
•Звучи као да наговештавате
штачких – једном речју рђавих желимо да смо заједно, са
светлију будућност?
покрета и система. свим људима, али не утапајући
– Таман посла! Биће нам све
се у масу, јер желимо да и док
црње и горе. Али зато нагове- •Ваша порука за крај овог
смо с њима, знамо ко смо и
штавамо бољи ТИТ. разговора гласи...
знамо да јесмо! (Но, да буде-
– Уа, нацисти! Обожавамо
•Откуд извире толики песи- мо до краја отворени, ћирили-
Крлежу и Ујевића! Зато што су
мизам? цом пишемо и у инат Цоца-
књижевни богови! Зато што су
– Отуд што имамо очи да Цола, МцДоналд'с и Мицро-
наши! Волимо Андрића и
видимо и уши да чујемо. софт писму.)
•Говорите у име свих из ТИТ- Уа, капиталисти! Нећемо да
„Уловио сам једном зла- наплаћујемо часопис! Нећемо
а?
тну рибицу. Рекла ми је да да се продамо Мишковићу!
– Нико нема права да говори у
туђе име. Ми не верујемо у ће ми испунити само Нећемо ни на који начин да
представничку демократију. једну жељу, јер јој је због зарађујемо и акумулирамо ка-
рецесије скресан буџет. питал! Нећемо да се загазди-
•Опет, говорите у првом лицу мо и одљудимо! Али нећемо
Пожелео сам да шопинг
множине. ни да плаћамо порез! Нећемо
– Може ми се. центар „Ушће“ национа-
да се региструјемо и плаћамо
лизују и претворе га у каталогизацију! Не желимо да
•Мислите да ће им се свидети биоскоп у који би се на поштујемо правила ЕУ, као ни
ваша самовоља?
пројекције улазило беспла- саму ЕУ, јер ни она не поштује
– Не, али их нико неће ни тно. Биоскоп би се звао нас (а морала би, ако ни због
питати. ТИТ је сабиралиште чега другог, оно бар због
„Абисинија“ и био би пре-
непитаних. И зато је један ТИТ година, као старију од себе)!
неопходан у земљи попут ове. фарбан из сиве у црвено.
Вратио сам рибицу назад Уа, постмодернисти! Нећемо
•Зашто мислите да би ваш у воду. Тек тада схватио да мрзимо Толстоја и Шекспи-
часопис требало и даље да ра! Нећемо да нам реинтер-
сам да ми ни ту једну
излази под таквим условима? претирате Достојевског и Ње-
жељу неће испунити, да су
– Зато што желимо да нас чују, гоша! Хоћемо да читамо! Али
и њу купили, да је и та хоћемо и да пишемо! Није све
а не дају нам да станемо за
говорнице, што нам преостају риба била само још једна написано! Нећемо интертек-
једино хартија и реч. Зато што спонзорушица.“ стуалност! Нећемо метатексту-
желимо револуцију, а не (Из кратког филма алност! Хоћемо текстуалност!
желимо да проливамо ничију „Умберто €“ режисера Хоћемо да читамо и пишемо!
крв, зато што умемо само да Петрашевског и Базарова, Нећемо да шокирамо и изво-
мислимо и певамо. Зато што за који су награђени димо експерименте на живим
не желимо да будемо део „Златном трском“) речима! Хоћемо да пишемо!
савремених токова, а опет Нећемо да будемо мултиме-
желимо да смо присутни, а не дијални и интерактивни! Хоће-
да се повучемо и ућутимо. Селимовића! Не зато што су мо да будемо активни!
Зато што желимо да будемо лојални Срби, него зато што су Хоћемо да пишемо! Нећемо
самосталан ток, незагађен велики светски писци. Пишемо фејсбук! Хоћемо бук! Нећемо
неонацизмом, неолибералним ћирилицом, али не као ви, зато мај спејс! Хоћемо спејс! Дајте
капитализмом и постмоде- што мрзимо друга писма и што нам спејс! Дајте нам простора!
рнизмом. Нећемо да будемо желимо по нечему да се Хоћемо да пишемо!
9
10. ПЕСМЕ
КОЛЕКЦИОНАР ОСМЕХА ***
Носи капут од твида Преминусмо заједно, у ноћи
и офуцане ципеле, Великих корака.
хода десном страном улице. Држасмо се за руке
(Понекад левом, И чекасмо час, кад ће доћи…
кад заборави на параноју)
Застаје испред излога На уснама осетих влагу,
са књигама. почех да трнем.
Угледа једну Клекнух ка земљи –
малу Немадох силе за снагу.
обичну
сакривену. Даровао си ми поглед
На корицама је девојка Очима боје слепила.
која се смеје. Запазих рађање…
Има плаву хаљину Схватих – све ће да оде.
и дугу косу.
Враћа се кући Преминусмо тихо, без приче,
и одлаже књигу на полицу Под мраком фењера,
где је још много књига И ту где смо нестајали
без корица. Знала сам – живот биће…
Девојку у плавој хаљини
ставља на зид Сандра Грубић
где је још много људи
који се смеју.
Запали цигарету
узима свеску
стару
прастару
подераних страница
и бележи још један свој подвиг,
као и сваки пут
кад пронађе осмех.
Спава мирно
са лицем детета
које је успело
да заврти чигру.
И сутра исто.
Јелена Јокановић, Без назива
Исто годинама.
Кад га је поштар ПРОГЛЕД
пронашао обешеног Уочи у очима очи
на зидовима је било у њима страха нема.
стотине истргнутих корица. То је савест која стражи будна,
Људи непознати бди и слути
бели шта нам се спрема.
црни
мали Милисав Стојановић
велики
у плавим хаљинама ЕМОБУЛИМИЈА
са капама
голи. Оправдања су листопадна категорија
Сви они су вриштали. Схватам то тек у предјесен свог живота
Јер ми на дрвету обзира зимзелени
Александра Максимовић Тек пар листова вредних неге
10
11. ПЕСМЕ / ПРИЧЕ
Ево зато ми сазрело у ето тако ка. Потом је почео да броји. Фасциниран и очаран
Па ми баш слатко кад га послужим зинутима великим бројем мртвих мрава, он је узео своју свеску
Гладним сочних образложења и крупно забележио број 252. Неколико година
И масних објашњења какозашто ли сам нешто касније, он је узвикнуо своме колеги: „А шта је
Или заштокако нисам историја ако није бројање мртвих глава?“ Из свега
овога настао је његов чувени рад – Колико је до сад
Само напред емобулимисти побијено? (овде је број мало већи – сто милиона,
Не дам више храну за ваша повраћања рачунајући и оних ).
Једбите се међусобно
Моја душа није на менију
Гордана Рошчић
И НА КРАЈУ
у ноћној тишини
буде се
чангрљајући
креативци.
кад навучем црно на бело
ја сам романописац
математичар
класични урбани филозофски песник
all in one
а у ствари
само скућеник са високим степеном толеранције.
Зоран Јовановић, Москва 1813.
све речи видим малим словима По завршеном факултету, живео је повучено, сам,
из политичких разлога са својим вековима и ерама. Избегавао је људе, а
изгладнела престанком посебно жене. „Жена може толико да те слуди да не
кокодакања знаш која је година“, рекао је једном приликом.
нео-разноразних. Понекад су га виђали како седи на клупи поред реке
Слађана Шимрак и у мрачно небо узвикује неке знамените године. То
је био његов мали каприц. Касније су га виђали како
го јури градом, са мачем у руци. И то је био његов
ЈЕДНА ИСТОРИЈА мали каприц. Ипак, када је са коњем, у пуној
витешкој опреми, улетео у амфитеатар факултета и
Хистор Прошлић, као и сви историчари, родио се продрао се: „За мном, браћо!“, није више било
као мало створење, беба. Детињство му је било сумње. Хистор Прошлић је полудео, тог дана, 28. јуна
несрећно, једино се у томе историчари не разликују 1989. године (да се послужимо његовом методом).
од нас, обичних интелектуалаца. Отац му није био Као психолог, могу да додам, да је по психолошкој
алкохоличар, а мајка му се није курвала, разлог класификацији, Хистор, по свему судећи, припадао
несреће је био посве друге природе – одрастао је без оној врсти личности која се стручно назива
родитеља. Подигла га је тетка, чангризава жена, интровертно-затворени тип са примесом аналног
дијабетичарка, која је умрла кад је мали Хистор имао комплекса уже вредности.
само тринаест година. Од тада па до краја свог Пет година касније у санаторијуму, он је умро.
живота он се сналазио сам, следећи тако источњачку Жао ми је што га нисам познавао, јер ми психолози
филозофију – у се и у своје кљусе. волимо да се дружимо са људима.
Историја је изабрала њега, а не он њу (стари Иза њега су остале његове књиге:
добри писци би ово назвали Провиђењем). Како?
Шта Стаљин дугује Хитлеру?;
Једног сунчаног дана (мало лирике) Хистор се играо
на пропланку, газио је мраве из оближњег мравиња- Историја ратовања (три тома);
11
12. ПРИЧЕ
Лоше године; разреду основне] имам неотпаковано пенкало које
Historia magistra mori est; сам добио од покојног деде кад сам положио велику
матуру. Управо ми је оно било потребно да слика
Еволуција и револуција (од мајмуна до Лењина); неуротичног писца занесењака [са прстима умрља-
Срби као народ средње старости. ним од мастила, подочњацима од неспавања
изазваног нападима даноноћног писања], какав сам
Његово научно дело је недовољно проучено и желео да постанем, буде потпуна.
неистражено. Остаје само нада да ће више
разумевања показати генерације које долазе. Како бих избегао очево гунђање и пренемагање
и мајчина вечита питања и потпитања у вези са
Неколико његових мисли, за крај овог количином и природом испита који су ми преостали,
животописа: смислио сам да је право место за моје писање и
„Историјски приступ једном догађају има пет извор свих неопходних знања за једног младог писца
фаза: – читаоница градске библиотеке. Тако ће они
мислити да ја учим, а ја ћу избећи кидање џигерице,
1) забележити датум и годину;
те остварити зацртан си циљ, у миру написати своје
2) побројати мртве; ремек-дело. У читаоницу су пре мене долазили само
3) методом елиминације одредити ко је крив; пензионери који су прелиставали дневну штампу и
ликовали што њихова имена још увек нису међу
4) одредити ко је победник; онима који ће недостајати својој деци, снајама,
5) допустити победнику да утиче на писање зетовима, унучади и увек многобројним пријатељи-
историје. ма. Моје место је било за последњим столом у
средњем реду, одакле сам имао најбољи поглед на
Напомена: за прве четири фазе важи услов
остале читаоце, углавном студенте, који су ми
тачности.“
одвраћали пажњу нервозним окретањем страница,
„Постоје две врсте историје: она која се догодила пискарањима по храпавим листовима, шушкањима,
и она која је написана. Обе су несрећне подједнако.“ дошаптавањима, накашљавањима.
„Заволео сам на први поглед њене црне године и Сада је требало исцрпети мудрост из најразличи-
таласасте датуме. Била је превртљива безобразница.“ тијих књига. Јер писац мора знати. Архаичне речи,
егзотична имена, митска створења, далеки градови,
Петрашевски
пресушене реке, математичке формуле, латински
називи биљака, хороскопски знакови великих војско-
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ вођа, полако су попуњавали крај моје новоотворене
свеске за писање. Почевши од последње стране,
листови су се ка средини попуњавали новим
И тако сам одлучио да постанем писац. појмовима, именима и годинама, цитатима реалних
Прво је требало пронаћи оруђе. Нисам се и књижевних ликова, сви ти подаци су били ту да ми
усуђивао да питам оца да ми позајми писаћу машину. помогну да моје писање буде раскошније, ученије,
По цео дан је седео у фотељи са мокрим пешкиром занимљивије. Али са писањем никако нисам почи-
око врата и пребирао по лековима. [Мрзео сам тај њао. Проводио сам дане над географским атласима,
пешкир. Мајка ми је још као детету стављала тај прелиставао речнике, досађивао се историјским
пешкир на чело кад год сам био болестан, било да романима, патио са романтичарима, али прва страна
имам грозницу, да ме боли зуб или да сам просто моје новоотворене свеске за писање је још увек била
угануо ногу на фудбалу. Веровала је да ће тај пешкир празна. Грозничаво сам читао Ничеа и Шопенхауера
све излечити. Ипак, сумњам да је очевој хипохондри- [чак исцепао њихове портрете из једног филозоф-
ји ишта могло помоћи, па и да смо га увили у све ског лексикона и урамио их изнад радног стола, тик
магичне пешкире овог света.] Са њим се више није уз слику омота моје омиљене плоче, Ummagumma].
могло разговарати, само је уздисао, цоктао и Друга половина свеске је била пуна. Згражавао сам се
закерао. На сваки мој покушај разговора просиктао баналношћу тада врло популарних психоаналитичара
би: „Дипломирај и ошишај ту косурину, па ми се међу мојим вршњацима и презирао надреалисте,
обрати“. Сетио сам се да у прашњавој кутији испод једино што сам од њих преузео било је зелено
кревета [са комунистичким значкама, сличицама мастило које сам куповао у Коеновој књижари, у којој
Звездиних фудбалера и јединим љубавним писмом сам се снабдевао и материјалом за своје цртачке
које сам у животу добио, и то од дебеле Саре у V викенде [читаоница је тада била затворена]. Тада бих
12
13. ПРИЧЕ
тушем или угљеном покушавао да црнило своје главе упалила своју, а бацила моју цигарету, дунула
младе, несхваћене душе у стилу експресиониста дим право у германисту и питала ме „Ти си са
пренесем на пак-папир. Та ремек-дела су на крају медицине?“. Погледао сам је зачуђено. „Не, па ја
увек изгледала као црне, издужене сенке падајућих сам.. Одакле ти то?“ „Па видим вуцараш неку
људи. Али ја сам и тада био врло реалан и енциклопедију анатомије, па сам мислила... “ „Не, то
самокритичан, знао сам да сликарство просто није је за мој пројекат“, рекао сам чинећи огроман напор
моја професија, ја сам да звучим што мисти-
рођен за писца. Ипак, као чније и значајније, охра-
једна свестрана, танана брен тиме што ме је
душа, морао сам имати и приметила, па је чак
један такав хоби [заправо, знала и шта читам. Упи-
ја сам од малена желео да тно ме је погледала. „Ја
свирам клавир, чак су ми сам писац. Радим на
сви говорили како имам једном пројекту. Та књига
дивне дуге прсте, па да чак ми је помоћна литерату-
подсећам на неког чувеног ра.“ Додатно је разрога-
руског пијанисту, али ту чила своје црне очи
моју жељу није могла уоквирене тамним круго-
остварити очева бедна вима. Одлично сам знао
инвалидска пензија]. А на како те очи изгледају,
првој страни моје већ тачно сам знао са каквом
поодавно отворене свеске је нерасањеном фацом
још увек се није ништа улазила у читаоницу око
дешавало. поднева, сваког понеде-
Жустро расправљајући љка, среде и четвртка, јер
испред улаза у библиотеку сам седео за последњим
столом у средњем реду,
на пуш-паузи са једним
прилично надобудним гер- одакле сам имао најбољи
манистом, нисам ни чуо поглед на остале читаоце,
углавном студенте.
када је први пут рекла:
„Извини, имаш ли шиби- Када сам се вратио у
цу?“ Тек када је поновила читаоницу, сатима сам
питање, схватио сам да седео над првом страном
сам га већ једном чуо, своје већ поодавно отво-
само нисам схватио да је рене свеске. „Пројекат?
било упућено мени. Збу- Радиш на пројекту? Баш
њено сам гледао у њу, си важан зато што радиш
погледао у германисту, па на пројекту“ – мрзео сам
опет у њу. Тек после себе. „Какав црни проје-
неколико тренутака сам кат?“ Месецима сам
схватио да је само требало преписивао информације
да извадим упаљач из које немају никакве везе
џепа, а она је већ рекла: са мојим писањем. Боље
„Можеш ми и ту своју Hope, ap_hope би ми било да сам сваког
цигарету дати да упалим, дана написао једну про-
ионако ти је скоро скроз догорела?“ Осећао сам како стопроширену реченицу о оним пензосима што се
црвеним, што због беса на самог себе што сам тако наслађују туђим умрлицама, него што сам којекакве
споро реаговао, што због беса на њу која је то све глупости учио и преписивао. Терао сам себе да било
тако хладно и незаинтересовано говорила, при чему шта напишем на тој првој страни. Све је почело
је имала и времена да се савије и завеже пертлу на тачком. На почетак реда сам ставио једну зелену,
изношеним, али угланцаним старкама. И зашто ми непријатељску тачку, из које је требало да произађе
није персирала, сигурно сам бар две године био неко слово, али, ништа се није дешавало. Та тачка је
старији од ње? Пружио сам јој цигарету, она је неким само подсмешљиво гледала у мене, знала је да сам
необичним покретом руке и нехајним забацивањем само јадно пискарало, толико јадно, да још ништа
13
14. ПРИЧЕ
није ни написало. „Имам ли ја уопште идеју шта радим оно за шта сам рођен. Нисам могао написати
писати? Знам да то неће бити песма. То је сигурно. Причу. Причу о човеку који је. Нисам могао Човека да
Поезија је за оне патетичне једнике који желе да створим, нити да га убијем. Тачка? Тачка? Зар је то
придобију неку девојку. Фићфирићи. Ја нисам било све што сам умео да напишем? После тих
песник. Ја сам писац. То ће бити реченице од којих ће недељу дана сам увидео да један велики уметник
се ледити крв у жилама. Нећу писати ни романе, то је нема времена да се самосажаљева, да сам патетичан
за она надобудна пискарала што су увек политикама и јадан. Устао сам, отишао у купатило и дуго стајао
искварена. Писаћу приче“, мислио сам, и опет пред огледалом. „Колико сам само јадан. Види ову
отворио анатомски атлас који је скоро сваког дана кретенску фризуру. Нисам ја неки хипик надрогира-
лежао на мом столу. Њега сам стално узимао са ни, ја сам уметник! Ја сам естета!“ Истуширао сам се,
полице, јер сам знао да ће мој главни јунак умрети, обријао браду и дуго шишао косу прилично тупим
можда чак бити брутално убијен и желео сам да све маказама, исекао нокте и вратио се у собу. Погледао
то буде прилично стручно објашњено. Схватио сам да сам у Шопенхауера и Ничеа, подсмешљиво су ме
опет бежим од пенкала и свеске и да се на првој гледали, као да кажу: "Ајде да те видимо, јуначино.“
страни већ једном мора нешто велико десити, веће Гледао сам у тачку и мрље на првој страни поодавно
од зелене тачке. Однео сам све књиге са стола. Јер отворене свеске. Онда сам дошао на брилијантну
управо ми оне нису дале да пишем. Онда сам се идеју. У пенкало сам ставио црну патрону. Почео сам
досетио да немам ни наслов приче. Требало је да да спајам тачку и мрље и из тога су настајале силуете
буде упечатљив. Необичан. „Човек који је носио две мог Човека који је. Схватио сам да ми нешто фали у
различите ципеле“? Не, звучало је као да тако нешто соби за ове драгоцене тренутке стварања. Отишао
постоји. „Човек који није имао сенку“? И то ми је сам у дневну собу да узмем очеву плочу Рахмањино-
деловало већ виђено. „Човек који је спавао вих концерата за чело и клавир, требало ми је мало
отворених очију“? О, не, то је личило на мог оца, он је узвишене уметности да погура моју стидљиву
често спавао са полуотвореним очима и шкргутао је имагинацију. Отац се штрецнуо кад ме је видео. „Јел'
зубима, не, не иде. „Човек који је...“ После свакојаких си ти то најзад нашао неку цуру, па си се средио
људи који су прошли кроз мој наслов, наишао је мало? Море, да се ниси сам ошишао, ја бих ти ону
„Човек који је“. То је било то. Људски. Прича ће се гриветину на спавању сасекао“. Преврнуо сам очима
звати „Човек који је“. ка њему и отишао у собу са плочом. Ускоро се свеска
Одушевљен својим насловом, који је вредео као попуњавала шилеовским контурама тела Човека.
пола приче, отворио сам пенкало да бих калиграфски Плоча је пуцкетала по цео дан, наливао сам се
исписао „Човек који је“ на првој страни поодавно кафама, соба је била пуна дима. После десетина
отворене свеске. Али пенкало није хтело да пише. цртежа који су из дана у дан бивали све бољи,
Можда је то био неки знак? Можда ову причу не одлучио сам да се вратим у библиотеку.
треба да напишем? Можда наслов ипак није Тог јутра сам се пробудио у 7, што ми се готово
довољно добар? Покушао сам да га разрадим, никада није дешавало. Одлучио сам да у библиотеку
патрона је била пуна, нервозно сам жврљао по уђем у великом стилу, не као и раније, у 1о, већ мало
страници и најзад су се зелене линије појавиле на после поднева, како бих прошао поред студенткиње
првој страни. Тужно сам затворио пенкало. Прва немачког не погледавши је. У међувремену сам се
страна коју сам тако дуго чекао да испуним, сада је на прошетао градом, осећао сам се прилично огољено
себи имала злу зелену тачку и нашкрабане мрље од без косе и браде. Један познаник хемичар је прошао
пенкала. Прва страна је била потпуно уништена. поред мене и није ме препознао. Било ми је драго,
Изашао сам да испушим цигарету. Умишљена јер ме је ионако нервирао. Свиђало ми се како сам
студенткиња немачког је опет била ту. Отишао сам на изгледао, огледао сам се у излозима књижара и
скроз другу страну и стао поред другарице из средње продавница плоча, улазио и тражио књиге и плоче за
и тобож заинтересовано је питао како иде спремање које сам сигурно знао да их нема и да је ретко ко
Породичног права. Другарица ме је зачуђено уопште чуо за њих, а онда задовољан тупавим
погледала. „Нешто си помешао, ја сам на економији, фацама непросветљених продаваца излазио и шетао
Ана је на правима. И шта ти је то на сакоу?“ Са места чекајући да подне прође. Свратио сам до Скадарлије
где је стајало пенкало у унутрашњем џепу сливала се на чашу вина. За столом до мене је седео онај
велика зелена мрља по сивом сакоу. Погледао сам у најљигавији наш писац [наравно да на њега мислим],
умишљену студенткињу немачког која је нагло првак у додворавању, и пљувао по једном свом
скренула поглед и кикоћући се побегла у читаоницу. колеги [да, по оном о коме ниједно здраворазумско
Следећих недељу дана провео сам у кревету. Мој биће не би могло ништа ружно да каже]. Најзад сам
живот више није имао смисла. Ја нисам могао да ушао у зграду библиотеке. Застао сам у холу да
14
15. ПРИЧЕ
попушим цигарету, желео сам још мало да одложим Потрчао сам као луд ка биоскопу, успут се
то задовољство театралног уласка и писања најбоље саплићући и ударајући у људе. Испред биоскопа није
приче икада. Попео сам се уз степенице, удахнуо било никога. Показао сам портиру карту, он ме је
дубоко, ушао у читаоницу. Њено место је било одвео до мог места, филм је већ био почео. На
празно. Нико није погледао у мом правцу. Застао сам, екрану се управо појавио назив филма, „Умберто Д.“
накашљао се. Само је библиотекарка подигла главу, Сео сам у полупразну салу и покушавао да разазнам
насмешила се и подигла обрву, климнула главом, као њено лице или њен потиљак. Освртао сам се, дизао
да је хтела да каже: „О, одавно се нисмо видели, баш са седишта, али је нисам препознао. После неког
сте се пролепшали, младићу“. Дошао сам до свог времена сам се потпуно удубио у филм који је
места, одакле сам имао најбољи поглед на остале постајао све бољи и готово потпуно заборавио на Њу.
читаоце, углавном студенте. На мом столу је лежала Када се филм завршио, гледао сам у све који су
коверта. Прешао сам погледом преко присутних, сви излазили, међу њима Ње није било. Седео сам још
су били удубљени у своје науке. Пажљиво сам мало на свом месту, а када сам устао, осетио сам да
отворио коверту, у њој је била – карта за биоскоп! сам згазио нешто. Под мојим седиштем је била нека
Био сам потпуно збуњен. „Да ли је ово за мене?“ На књига. Савио сам се, подигао је, звала се „Мраз“.
полеђини је писало „Најзад си дошао!“ То је био њен Писац је био извесни господин Томас Бернхард.
рукопис. Одлично сам знао како тај рукопис изгледа, Кренуо сам да књигу оставим на портирници, сигурно
јер је из њених бележака учио мој познаник, ће се власник вратити по њу, а онда сам,
прилично надобудни германиста, једном приликом прелиставајући је успут наишао на нешто што ће ми
ми их је показао и напоменуо како је то јако заувек променити живот. На почетној страни је нешто
интелигентна девојка, двадесет корака испред своје било исписано Њеним рукописом. На немачком
генерације. Какав је то филм који почиње у 13h? језику. Ништа нисам разумео, осим Берлин. Оњушио
сам књигу, насмејао се и пожурио ка библиотеци.
Надао сам се да ће мој познаник, прилично
надобудни германиста, бити ту да ми преведе
посвету, али њега није било. Сео сам на своје место и
одлучио да прича тог дана мора бити написана.
Отворио сам свеску на месту где је био последњи
цртеж. Управо је тако трбало да изгледа Човек који
је. „Доста је било цртања, ја сам ипак писац.“
Отворио сам следећу страну, међутим она није била
празна. На њеном врху је зеленим мастилом био
последњи цитат који сам преписао у низу оних
цитата, бројки и речи које сам записивао од
последње стране ка средини свеске. „Све на свету
постоји да би завршило у некој књизи. С. М.“
Погледао сам још једном у књигу коју сам добио од
Ње. „Та прича мора бити написана, да! Све ће ово
завршити у некој књизи. Све ово!“ Узео сам свеску и
књигу и појурио ка књижари да купим нову свеску. У
холу сам налетео на тада најнеопходнијег човека на
свету. „Молим те, можеш ли да ми преведеш ово?“,
скоро сам викао на њега усплахирено. „Жао ми је што
се нисмо раније упознали. Селим се у Берлин. Надам
се да твој Пројекат напредује и да ти се допао филм.
То је мој омиљени филм, а ово је моја омиљена
књига.“ По изласку из библиотеке, бацио сам свеску у
први контејнер на који сам наишао.
И тако нисам постао писац.
Факсимил рукописа за који зли језици кажу да припада
Томасу Бернхарду, а за који је недавним истраживањима
утврђено да представља, заправо, претпоследњу страну
прве, нецензурисане верзије приче „Човек који је“ У Берлину, Источном, 1988.
Глава за брисање
15
16. Нope, Dulilo!
НЕ ПОДРЖАВАМО АНАРХИСТЕ,
ПОДРЖАВАМО НЕПРАВЕДНО ОПТУЖЕНЕ И УХАПШЕНЕ!
СТОЈИМО УЗ ОНЕ ШТО НЕМАЈУ ЗА УЛАЗНИЦУ НА КОНЦЕРТ ПОДРШКЕ!
А НЕ УЗ СИТЕ НАЈЕДЕНЕ ШТО ГЛУМЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ ГЛАСНОГОВОРНИКЕ.
ОНИМА КОЈИ УБАЦЕ СУЗАВАЦ НА КОНЦЕРТ ПОДРШКЕ И ИМАЈУ ОБРАЗА ДА НА КОНЦЕРТУ ОСТАНУ,
ПАЛИМО ШАМАР ПО ОБРАЗУ!
НЕЋЕМО ДА БУДЕМО ПРЕБУЧНИ, АЛИ
НЕМА ВИШЕ ЋУТАЊА!
casopis.tit@gmail.com
