Isidora Sekulic ''Saputnici'', obrada motiva i tema.

1. ,,Saputnici’’

2. Isidora Sekulić je objavila delo
,,Saputnici’’ 1913. godine. U osnovi
to je pripovedna vrsta, intimni
dnevnik, zbir njenih razmišljanja i
osećanja.
Ovo delo pisano u ,,ja’’ formi, puno
impresija, pokazuje najfinije i
najtananije uznemirenosti njene
duše, načine na koje oseća, pažnju
koju poklanja za druge ljude
beznačajnim stvarima.
U potpunosti je subjektivna, okrenuta
svetu u sebi, ali, sa druge strane,
traži smisao u svemu što je okružuje.

3. Isidora je gajila kosmopolitske poglede na
svet, živela je tiho, usamljeno, mnogo je
čitala, volela filozofijju i to je ono što se u
njenom radu oseća.
Jovan Dučić je o Isidorinom delu
,,Saputnici’’ rekao:
,,Bol u njemu je metafizičan, tragedija
čovečje misli, sukob duševnog i duhovnog.
Svugde je neprestana potreba da se velike
i duboke stvari osvetle i objasne malim
sredstvima ljudskog razuma.’’
Ipak, više je bilo nerazumevanja i
potcenjivanja ovog dela. Tako je Jovan
Skerlić zamerio to što u toku tečkih
društvenih okolnosti, jedna žena piše o
svojoj glavobolji. Inače su Isidora i Skerlić
bili u veoma zategnutim odnosima.
Poznata je njena rečenica
kojom je završila svako osvrtanje na
Skerlićevo mišljenje: ,,Laku noć, gospodine
Skerliću.’’

4. ,,Saputnici’’ se sastoje iz pet delova. To su:
-Bure
-Samoća
-Glavobolja
-Krug
-Pitanje
Iako je delo podeljeno, formirani naslovi, iako su u pitanju različite
teme kojima se Isidora bavi, jasno je uočljiva nit koja spaja delove u
nesalomljivu celinu. Iste ideje se prožimaju kroz svih pet delova,
osećaju se iste Isidorine tendencije: da samoj sebi objasni svet, da
govori o svojim nemirima.

5. Prvi deo ,,Saputnika’’ daje sliku devojčice zarobljene u svom svetu, sa
sopstvenim mislima:
,,Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu
kuću, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju
Vašukulumba.’’
Najpotpunija moguća zatvorenost, usamljenost, okupiranost svojom
unutrašnjošću, doveli su Isidoru u vezu sa životinjama, prirodom u koju
beži, pomalo od drugih, pomalo od same sebe: ,, I ako je trebalo da me
traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me naĎu, našli su me u
buretu’’.
U njemu je provodila dane, sa posetiocima koji ne govore: bubicama,
cvrčcima, suncem, leptirima.
Tu proživljava prve fantazije, oblikuje svet po svojim kriterijumima, uočava
prolaznost, susreće se sa smrću, shvata da ,,ima neko prokletstvo da ništa
voljeno ne može ostati.’’

6. Često se ovaj deo ,,Saputnika’’ dovodi u vezu sa Diogenom. Osim bureta,
kao najupečatljivije sličnosti, primećuju se i kosmopolitski stavovi,
Diogenove ideje da treba biti ,, graĎanin sveta’’.
Isidora ruši geografske granice i u buretu sanja o lepšem svetu:
,,kontinenti, mora,ostrva, sve u onom redu dečjih krasnopisnih vežbanki
gde jedno uz drugo stoje Njujork i Čačak, Jagodina i Formoza.’’

7. Drugi deo ,,Saputnika’’ predstavlja samoću kroz šahovsku partiju.
Sasvim neprimetno Isidora Sekulić dovodi u vezu usamljenost i
smrt, jer smrt predstavlja trenutak kada ostajemo nepovratno
sami, najsamlji.
,,Samoća je kao i umiranje. Trnu delovi duše i sužava se život
čovečiji. Smrt je apsolutna samoća, jer čovek tek onda umire kad
prekine sve veze tela, srca i uma.’’

8. Treći, ujedno i najpotcenjivaniji deo ,,Saputnika’’ u sebi nosi mnogo
dublji smisao od onog koji je navodio Skerlić.
To nije prazno pripovedanje o glavobolji, o nesnosnom bolu koji
sputava misao, koji gospodari telom i duhom; to je priča o životu,
njegovim pravilima, o tome da živeti znači podnositi glavobolju.
To je priča o traženju smisla u najobičnijim pojavama,
tendencija objašnjenja mehanizma sveta,priča o prolaznosti,
neuhvatljivosti trenutka, čak i onog neprijatnog:
,,A to će, međutim, biti poslednja glavobolja, a posle toga će doći ono
veliko i nepovratno, i mene nikada više neće boleti glava.’’

9. Četvrti deo sadrži najveći stepen buntovništva protiv svega što je savršeno, jer
u stvari nije, samo je prihvaćeno od većine ljudi.
Predstavlja sukob sa klišeima, normama, autoritetima, teži ka apsolutnoj slobodi duha,
misli, reči.
,,Izgubiću onu sitnu belu tačkicu koja je bila prva i počela nešto novo, i početak i
svršetak biće jednako, prazno i spolja i iznutra.’’
Isidora Sekulić sve svodi na krug; sve što nas okružuje i što je u nama.
Krug je Bog, krug je magla, život, organizam,društvo, um, mašta... I sve je savršeno–a
ništa nije.
,,Krug je odvratni simbol ropstva i komike. Biti krug i biti u krugu,
znači biti banalan i smešan, biti uvek kod kuće i biti uvek pri sebi’’

10. Poslednji deo ovog dela Isidore Sekulić je u formi dijaloga.
U njemu su prikazana patriotska osećanja uzaludnih boraca za domovinu.
Uzaludnih jer: ,, Srce otadžbine je veliko, sebično i toplo, i u njemu je vernost
svih naših srdaca. Mi ljubimo otadžbinu.
Otadžbina se čuva, ona se brani, ona se ljubi, dok po grobu i po grbu bršljan ne
naraste.’’
Izgubljeni mladi životi, neispričane priče, besmisleni ratovi, uzalud prosuta krv,
muče Isidoru, ne opravdava ih i zato je proglašena za izdajnicu nacionalnog.
,,Ljubav prema otadžbini smetnja je čovečanskoj ljubavi.
Mi ljubimo otadžbinu.’’

11. ,,Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti. Daj da
napišemo nešto i da je ostavimo. To stašno vređa. Volim
tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako
nesto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana
pred smrt ne želim da me hvale.
Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji
vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni,
uzalud ćete vi nastojati da vas vole.’
’