Kreativno rješavanje konflikta u učionici materijali

Forum MNE – FORUM MLADI I NEFORMALNA EDUKACIJA
Podgorica, Bratstva i jedinstva 4 |
Tel: +382 81 602 710 | fax: + 382 81 602 710 | montenegro@forum-mne.com | www.forum-mne.com
Forum MNE je nekadašnji FORUM SYD projekat – Forum MNE is former FORUM SYD project
Obuka: Kreativno rješavanje konflikta u učionici
9&23. februar 2015. godine
Zavod za školstvo
Treneri: Sava Kovačević i Tamara Čirgić
NB: Materijal je preuzet iz priručnika „Rad s konfliktima i različitostima“, koji je korišćen prilikom sprovođenja V
bloka predavanja u sklopu univerzitetskog kursa „Liderstvo i omladinski rad u zajednici“. Forum MNE
(www.forum-mne.com) je ovaj univerzitetski kurs u Crnoj Gori sprovodio u periodu 2002-2010. godine.
1. ŠTA JE KONFLIKT?
Konflikt je pojam koji označava situaciju u kojoj postoje suprotna zbivanja i tendencije, ponašanja,
čuvstva( Petz 1992)
- dinamički interaktivni proces
- sukob oprečnih mišljenja, stavova, interesa i težnji
U svakodnevnom životu konflikt je svađa, sukob mišljenja, otvorena diskusija, isto tako sukob se
javlja i u takmičarskim igrama - u sportu. Vrlo često kad kažemo konflikt on podrazumeva socijalni
nemir, oružani sukob teroristički akt i sam čin RATA. Ukratko rečeno svaki sukob ideja, potreba,
želja, pozicija i interesa predstavlja konflikt.
On je prisutan oko nas i u nama i prati nas svuda. Bilo da je reč o nama samima- intrapersonalni
konflikt, između nas i drugih interpersonalni, između različitih grupa – međugrupni konflikt.
Interakcija sa drugima neminovno vodi u sukobe kao jedna od komponenti samoga odnosa. Ukoliko
nismo u kontaktu sa drugima mi nemamo konflikte , ali nemamo ni interakciju.
Konflikt je prirodan i deo je ljudskog života. Konflikt sam po sebi je neutralan, ali ako se ne
adekvatno postupa sa njim može postati veoma destruktivan, ali isto tako može da bude deo učenja,
rasta i razvoja te velikih promena.
Svako od nas može da razvije i primenjuje veštine za rešavanje konflikta na kreativni način.
Reč konflikt odnosno sukob potiče od latinske riječi confligere što znači udariti nešto
u nešto.
Kineska reč za konflikt ima dva simbola koja znače OPASNOST I MOGUĆNOST
2. RAZVOJ KONFLIKTA
Posmatrajući sukob kao proces on se može predočiti i kao grafički posmatran kroz vreme i
intenzitet. Svaki konflikt ima svoj početak, potom se razvija, dobija na intenzitetu i zaoštrava se i
naravno traje. Ovo je svim sukobima karakteristično ali razlozi zbog kojih oni nastaju su veoma

različiti, jako je teško pronaći samo jedan od razloga. Ukoliko se vratimo na sam početak sukoba tj.
zaoštarvanja odnosa među ljudima možemo da primtimo da ga karakterišu više faza.
RAZLIČITOSTI-jer smo po rođenju različiti, čini najširu osnovu za nastajanje sukoba. Različitosti
ne samo u ponošanju i shvatanjima nego i potrebama, željama i prioritetima, vrednovanjima,
emocijama i sl. Ovakvo navedene različitosti ulivaju bojazanost sve dok ne shvatimo da su
različitosti ono što život čini interesantnim. Samo pomislite na to kako bi izgledalo da svi jedemo
istu hranu, da se oblačimo isto, radili iste stvari. Različitost nije uzrok konflikta ali i ta ista
različitost može da bude izvor konflikta.
NESLAGANJE-počinje u trenutku kada ljudi izraze ono što više vole ili čemu pridaju više pažnje u
poređenju sa drugima. Neslaganje može da bude sasvim bezopasno i da ne daje nikakve posledice,
bez izrazite potrebe da se nesporazum razreši. Neslaganje može da se veoma lako produbljuje , da
bude praćeno i nerazumevanjem i da doprinesu da se konflikti zaoštre do krajnjih granica kada i
nastaje problem.
PROBLEMI-se dese kada neslaganje ili drugi razlozi proizvode posledice za jednu ili obe ili više
strana. Problemi se mogu izbeći ali oni nam ne daju mira. Naš svakodnevni život je serija rešavanja
problema. Nerešeni problemi su mogućnost za eskalaciju ali i za rešavanja problema. Da se problemi
reše potrebno je da se stvore određeni uslovi, ukoliko oni izostanu dolazimo do sledeće faze.
SVAĐA- se dešava kada strane shvate razlike i probleme. U svađi bar jedne strane izrazava želju za
rešavanjem problema, ali sa druge strane i njena želja da se ona reši. Upitno je da li će se produbiti i
polarizirati strane u sukobu te dolazi do otvorenog konflikta.
KONFLIKT-nastaje kada su sve strane spremne da šire svađu da bi pobedile ili izgubile. U stvari
ono što osoba prepoznaje u ovom trenutku jeste nepobedivost i nepokolebljivost tj. Moć u odnosu
na drugu stranu. Obe strane osećaju da su njihovi ciljevi inkompatibilni. Strane ne biraju sredstva da
bi ostvarile svoje ciljeve i često su spremne na radikalne korake da bi postigle zacrtano. Nekada takva
rešenost za pobedom i tako snažna potreba za ostvarenje svojih želja dovodi i do nasilja bilo
psihičkog ili fizičkog koje može umnogome da ugrozi suprostavljene strane.
NASILJE- javlja se kad strane cine sttu, povreduju ili koriste tude resurse da bi pobedile ili da ne bi
izgubile. Nasilje ne samo fizicko ve I emocinalno I psihicko, ostavlja posledice na sve strane u
sukobu I ukoliko ono traje I postane deo svakodnevnice strana u sukobu tada govorimo I o
zlostavljanju. Na sirem drustvenom nivou nasilje je najcesce samo uvod u vece sukobe koji vode u
rat.
RAT- nastaje kada su starne toliko nasilne da koriste nasilje da uniste izvor moci drugoj strani. Na
ovom stupnju strane obicno zaboravljaju ili ignorisu osnovne principe covecnosti I idu u rat.

3. SLAGALICA KONFLIKTA
1. Vrlo često ono što prvo iskusimo u konfliktu je PONAŠANJE
Vikanje, svađa, lupanje vratima, povlačenje, ne pričanje
2. Iza ponašanja odnosno u pozadini se najčešće nalazi jako OSEĆANJE
Ljutnja, frustracija, povređenost, nemoć, strah
Poteškoće
OsećanjaPonašanje
Odnosi

Moramo da se zapitamo: Šta su osećanja pojedinaca?
3. Iza osećanja se najčešće nalaze RAZLOZI ili ISKUSTVA
Moramo se pitati zašto se osećaju na taj način ili koji je razlog za to?
4. Unutar konflikta najčešći razlozi ili poteškoće upravo izazivaju neke druge strane ili
ODNOSI. Moramo se pitati ko je još uključen?
Sva ova četiri dela čine konflikt , a to su ponašanje, osećanja, razlozi i odnosi
4. VRSTE KONFLIKTA
Kriterijumi i klasifikacije konflikta
Veoma je teško razvrstati konflikte prema tome šta ih uzrokuje i sačiniti neku doslednu tipologiju.
Evo jednog pokušaja:
4.1. UZROCI
Konflikt informacija – nastaje usled nesporazuma u komunikaciji (npr. pogrešne informacije, stare
informacije, netačne, lažne), kad postoji nedostatak komunikacije ili njeno izbegavanje (pomanjkanje
informacija, parcijalne informacije koje lako produkuju ogovaranja, špekulacije...), kod prenošenje
tzv. «teških» informacija (kontradiktorne, uznemiravajuće...).
Konflikt interesa – javlja se zbog suprostavljenih potreba, odnosno zbog suprostavljenih načina
zadovoljenja istih potreba.
Konflikt u odnosima – nastaje kada obe ili jedna strana počnu da produkuju predrasude o drugoj
strane i da se ponašaju u skladu s njima, što najčešće čini da bi sebi povećala vrednost ili da pomoću
negativne slike o drugima formira pozitivnu sliku o sebi. Takođe, konflikt se javlja i kada jedna (ili
obe strane) počnu da zanemaruju svoju odgovornost i postanu nepouzdane za drugu stranu. Ovakvo
– negativno ponašanje se od druge strane opaža kao nešto što ugrožava jedinstvo grupe. Kada dođe
do pojave ovakvog ponašanja trajno se poremete odnosi među stranama, polako razvija konflikt.
Konflikt resursa – nastaje kada dve ili više osoba, odnosno strana žele nešto čega ima malo,
nedovoljno za sve u onoj meri u kojoj se očekuje.
Konflikt vrednosti – javja se u situacijama u kojima se među sagovornicima suprostavljaju sistem
vrednosti i uverenja (npr. kako nešto treba da se radi, kakvi ljudi treba da budu, kako da se
ponašaju). Takođe, konflikt se javlja kada se u timovima ili grupama sa zajedničkim ciljevima, pojave
razlike u vizijama i ciljevima, a i teško se postiže usaglašavanje.

Strukturalni konflikt – kada u jednoj grupi, manji ili više organizovanoj, ne postoji jasna struktura
odnosa koji vladaju među članovima kada su nedovoljno definisane uloge i procedure (grupna i
idividualna ponašanja, obrasci...), kada je nejasna raspodela odgovornosti, pa se zbog toga lako
«nakaleme» spoljašnji faktori – ograničenja, stres (npr. previše posla, nedovoljno resursa i sl.), javlja
se konflikt koji duboko zadire u srž funkcionisanja dotične grupe i ozbiljno remeti njenu
funkcionalnost.
4.2. PLAN DEŠAVANJA
U psihologiji su poznata dva osnovna tipa konflikta u odnosu na ovaj kriterijum:
Unutrašnji/ intrapersonalni – konflikt je lociran na ličnom planu:
1. Konflikt dvostrukog odbijanja – konflikt između dve podjednako neprijatne, a neizbežne
mogućnosti pri čemu je osoba prinuđena da se opredeli, izabere manje zlo – ukoliko dugo
traje dovodi do bekstva u bolest (nesanice, nervoze, aritmija i sl.) Na primer:
- Da ostanete kod kuće i učite ili dobijete sutra jedinicu u školi ili
- Da radite posao za male pare ili ga napustite i ostanete bez ikakvih prihoda
2. konflikt dvostrukog privlačenja – konflikt između podjednako privlačnih opcija, pri čemu
osoba treba da izabere jednu – lako se rešava jer čim se jedna opcija izabere postaje izvor
uživanja. Na primer:
- Želimo da se odmorimo tako što ćemo čitati knjigu u svojoj sobi uz laganu muziku,
ili tako što ćemo spavati u potpunom miru i tišini.
3. Konflikt istovremenog privlačenja i odbijanja – konflikt koji se javlja kada je jedna opcija
istovremeno i privlačna i odbojna – teško se rešava, dovodi do ambivalencije. Na primer:
- Droga, ulazak u vezu.
4. Konflikt uloga – sukob između dve ili više uloga koje pojedinac mora istovremeno da igra, a
zahtevaju od njega različite sisteme vrednsoti i obrasce ponašanja. Na primer:
- Kako biti profesor sa autoritetom, poverljivi prijatelj svojim učenicima, roditelj.
Spoljašnji – može biti:
1. Interpersonalni – između dve ili više osoba:
- Svađa između drugarica,
2. Socijalni – između dve ili više grupa:
- Grupe u odeljenju koje su u sukobu, «klanovi» u školi

Na primer, može doći do konflikta kada dve grupe imaju istu potrebu, a različito vide načine
na koji se mogu zadovoljiti, kao u sledećem slučaju kada svi imaju potrebu za uživanjem i slavljem, a
onda jedna grupa želi da izađe u grad dok bi druga da napravi «tihu» žurku. Aktivan način
zadovoljenja potrebe suprostavljen je pasivnom, a u osnovi su iste potrebe za uživanjem i slavljem.
5. FUNKCIONALNOST KONFLIKTA
Po efektima do kojih dovode, konflikti se mogu podeliti na:
a. Funkcionalne – konflikti koji dovode do konstruktivnih promena u odnosima među
pojedincima/grupama, povećavaju efikasnost i sl.
b. Nefunkcionalne – konflikti koji dovode do stagnacije, pogoršanja odnosa, nasilja i sl.
Svaki konflikt ima potenicijal da bude funkcionalan ili ne, a šta će biti pre svega zavisi od
stavova i reakcija učesnika u konfliktu. Važno je imati na umu da u svakoj konfliktnoj situaciji
imamo mogućnost da biramo, kojim ćemo putem krenuti.
5.1. FUNKCIJE KONFLIKTA
Svaki konflikt ima potenicijal da bude bilo funkcionalan/svrsishodan bilo
nefunkcionalan/nesvrsishodan što ne zavisi od same konfliktne situacije, već pre svega od ponašanja
pojedinaca u njoj.
Kada je konflikt funkcionalan on dovodi do pozitivnih ishoda kao što su:
1. Kreativna tenzija
- pokreće grupu i pojedince napred,
- dovodi do toga da se sve strane i tačke gledišta čuju i saslušaju,
- dovodi do korisnih razmena.
2. Provetravanje i čišćenje
- razmena emocija u sigurnom kontekstu (aktivno slušanje) može pročistiti put napretku.
3. Okupljanje pojedinaca i grupe oko rešavanja zajedničkog problema
- može promovisati grupnu viziju i identitet, vrednsoti koje su zajedničke,
- postavljanje prioriteta,
- otkrivanje zajedničkog u grupi,
- otkrivanje, priznavanje i uvažavanje različitosti.
4. Zahtev za promenu
- iznošenje neslaganja i zahteva za promenu,

- otvaranje diskusije
- razmena,
- podrška,
- razrešenje.
5. Razvoj mehanizama prevencije konflikta, sistema kontrole i razrešavanja
Kada je konflikt nefunkcionalan, on dovodi do negativnoh ishoda kao što su:
1. Negativna tenzija
- koči individue i grupu, vraća ih/je unazad,
- ugrožava i lične i grupne interese,
- gube se dobre ideje, nema podrške za njih.
2. Negativno izražavanje emocija
- cela grupa biva zahvaćena sukobom,
- dolazi do nasilja.
3. Podrivanje grupnog jedinstva
- frakcionizam: ljudi biraju strane,
- traže sse razlike, svi se na to fokusiraju,
- reaguje se NA, umesto da se preuzimaju akcije,
- reorganizacija prioriteta,
- pad morala
4. Ugrožavanje mogućnosti pozitivne promene
- odvlači ogromnu energiju.
6. FAZE KROZ KOJE KONFLIKT PROLAZI
6.1. Izbijanje:
- Prelazak iz latentnog u manifestno stanje, u javnu ili direktnu konfrontaciju.
- Latentni konflikt se odnosi na tenzije, neslaganja koja su prikrivena ili se još formiraju.
- Učesnici najčešće i nisu svesni onoga što se dešava.
- Definišu se suprostavljeni ciljevi, interesi oko kojih se grupišu interesne grupe.
- Definišu se pozicije i uvode pojmovi «ja» i «ti», odnosno «mi» i «oni». Razlike se koriste da bi se
mobilisale snage za tzv. «viši cilj».
- Nagomilava se agresija i samo fleksibilni pojedinci, kao i kreativna rukovodstva ili posrednici,
medijatori, mogu te različitosti da usmere na konstruktivan način. Ako se to ne desi tenzije
rastu i verovatnoća manifestacije moći ili pojave nasilja je sve veća.
6.2. Eskalacija

- Knflikt eskalira kada postojeći mehanizmi ne mogu konstruktivno da odgovore na sukob i
kada strane u konfliktu počnu javno da izražavaju neprijateljstvo
- «Diskurs nasilja» se suprostavlja tako što strukture moći i autoriteti počinju da diskvalifikuju
jednu od strana u sukobu, ili jedni druge, a u jeziku koji se koristi sve je više pretnji, zahteva i
ultimatuma. U ambijentu škole, na primer, ako sukob nastane između dece/mladih i odraslih,
«diskurs nasilja» nastaje između strukture odraslih (nastavnici i roditelji), koji imaju poziciju
odlučivanja, i «vršnjačkog lobija» (deca i mladi), koji imaju poziciju da opstruiraju donete
odluke odraslih. Dolazi do daljih podela, što sve komplikuje konflikt.
- Sve dok se «zvanični»jezik koji se koristi u javnom životu i «obični» jezik razlikuju u opisivanju
«neprijatelja», konflikt je u blagoj eskalaciji. Kada ti jezici i opisi postanu veoma slični, to je
znak za uzbunu, znak da je konflikt rapidno narastao.
U nastavku eskalacije ispoljavaju se tri dinamička procesa:
1. Početni zahtevi rastu, ciljevi se menjaju, početne vizije bivaju zamenjene drugim. Rešenja
koja su mogla biti dobra na početku, više nisu dovoljna i zadovoljavajuća.
2. U ovoj fazi često interni konflikt dobija karakter javnog događaja (slabija strana traži
saveznike, nekog ko ima snagu i moć).
3. Strane u sukobu postaju sve sklonije nasilju. Započinje se usamljenim aktom nasilja (kazne,
napadi, osvete i sl.). Ali tada je važno znati da je to potiskivanje/represija konflikta, a ne
razrešenje konflikta. Uzroci ostaju prisutni i ništa nije razrešeno. Postoji opasnost da
konflikt kad-tad ponovo bukne, često u još drastičnijem obliku. Represija konflikta dovodi
često do pojave «spirale nasilja», koja se teško prekida.
6.3. Trajanje
- Započinje otvoreni sukob, «rat». Strane okrivljuju jedna drugu, uvek su drugi problem, uvek su
«agresori», «nasilnici», a pravda je na «našoj strani». To stvara sliku da se konflikt može razrešiti
samo kroz poziciju «dobija/gubi», upotrebom sile.
- U ovoj fazi konflikta koji se javlja na planu društvenih grupa ili većih zajednica nasilje postaje
«patološko», bezgranično, usmereno na sve i svakoga. Civilne institucije slabe i svi bivaju
uhvaženi u zamku nasilja bilo kao učesnici, pasivni posmatrači ili najčešće nevine žrtve. Kontakti
sa drugom stranom svode se na nasilje i upotrebu sile.
- Sve je blokirano, učesnici polako počinju da stiču utisak da su u klopci, ćorsokaku ili da se nalaze
u pat poziciji iz koje nema izlaza.
- Snage koje podržavaju sukob ili «rat» postaju sve jače, kao i vera da se pobeda može osvojiti kad-
tad. Iako strane u sukobu uviđaju da će teško izaći kao pobednici, nastavljaju da uništavaju jedni
druge.

- Nasilje se pojačava. Pogrešna percepcija, nepoverenje, nedostatak volje za kompromisom ili
pokazivanjem bilo koje vrste slabosti samo pojačavaju nasilje.
- Konflikt se tada može razviti u jednom od tri pravca:
a. nastavlja se po starom;
b. eskalira nasilje;
c. uzajamno se povređuju do potpune iscrpljenosti.
6.4. Smirivanje
- Strane u sukobu su «site» gubitaka i postaju svesne ćorsokaka u kom su se našle. Razlozi zbog
kojih dolazi do pauze su različiti (iscrplejnost sukobom, pomanjkanje ideja, ponekad i autentična
želja da se prekine sa destrukcijom).
- Obično se ova faza javlja više puta u toku konflikta. Prvo, kao «pad» koji se ne može održati, pa
talas nasilja ponovo nastupi snažniji nego što je bio.
- Suštinska promena se manifestuje u vidu dogovora obeju strana da pristupe traženju rešenja i
definisanju konflikta kao zajedničkog problema koji zahteva rešenje bazirano na uzajamnim
pregovorima.
- Uspostavlja se «paritet snaga», jer obe strane počinju jezik uzajamnog optuživanja i odbacivanja
da zamenjuju jezikom uvažavanja i prihvataju zahteve i stavove one druge strane kao njihove
legitimne interese. Kroz izvesno vreme obe strane počnu da govore na način koji je za drugu
stranu sasvim prihvatljiv.
- U tom momentu obično se pojavi tzv. «treća strana» koja započinje predpregovore sa
sukobljenim stranama s ciljem da se dodatno smiri konflikt i održi pad tenzije među stranama.
- Predpregovori mogu da donesu promenu stava, percepcije i pojavu ideja za rešenje konflikta
stavljanjem obe strane u situacije u kojima su usmerene na konstruktivnu interakciju.
- Konstruktivni dijalog postaje moguć, dolazi do decentracije u odnosu na potrebe u zahteve
druge strane.
- Zajedno se kreiraju mere koje će pomoći da se ova faza konflikta održi i da dođe do iskoraka ka
procesu pregovaranja.
6.5. Dogovor ili rešenje
- Rešenje konflikta je konačni ishod koji podrazumeva da svi bazični uzroci konflikta bivaju
otklonjeni, tako da nema latentnih tinjajućih elemenata koji mogu da ožive nasilje.
- Konstruktivno rešenje konflikta oličava integrisane ciljeve obeju strana i ima 7 komponenti:
1. Kompletnost – rešenje je sveobuhvatno tako da se gube polazišta konflikta;

2. Prihvatljivost – rešenje je prihvatljivo za obe strane i sve predstavnike a ne samo
njihove elite;
3. Samoodržovost – nema potrebe da neko treći garantuje da će se rešenje održati;
4. Zadovoljstvo – jer obe stane vide rešenje kao usklađenu sa njihovim vrednsotima;
5. Beskompromisnost – nijedan cilj nije žrtvovan zarad kompromisa
6. Inovacija – rešenjem se uspostavlja nov, pozitivan i legitiman odnos među stranama;
7. Odsustvo primene – do rešenja se došlo bez ikakvih spoljnih faktora ili pritisaka;
- Primena donetog rešenja pruža priliku obema stranama ukonfliktu da rade zajedno na veoma
konkretnim zadacima od kojih su najvažniji rekonstrukcija odnosa i izgradnja poverenja.
6.6. Rekonstrukcija odnosa ili uspostavljanje poverenja
- Ova dva procesa su uzajamno povezana i podržavaju jedan drugi.
- Sastoje se iz nekoliko elemenata, a svaki doprinosi kreiranju i izgradnji nove vizije odnosa među
sukobljenim stranama:
1. Svesnost/svest – koja podrazumeva da obe strane preuzmu odgovornost za
ono što će se događati posle donetog rešenja, kao i svest o patnji i gubicima
za vreme konflikta.
2. Nadoknada – podrazumeva suočavanje sa greškama i krivicama, ali u duhu
iskrenosti i praštanja a ne osvete, uz kompenzaciju za žrtve i štete;
3. Rekonstrukcija (materijalna i socijalno-psihološka) – povravljanje svih šteta
koje su nanete tokom konflikta i nasilja uz suštinsku promenu pristupu
problemu ili pojavi oko koje je izbio konflikt, kako se slično nikada ne bi
ponovilo;
- Rekonstrukcija odnosa među sukobljenim stranama na novim osnovama ali i rekonstrukcija
odnosa sukobljenih strana sa okruženjem i njihovom ponovnom pozicioniranje u okruženju,
zahteva dugo vreme i zahteva ogromnu snagu i osetljivost svih.
- Ponovna izgradnja poverenja zahteva da se fokusiramo na tri vremenske dimenzije: na prošlost,
na sadašnjost i budućnost. Rekonstrukcija počiva na paradoksu da ono što nas najviše udaljava
istovremeno nas i ujedinjuje. Sugeriše nam da bazične vrednosti koje postaju jednom univerzalno
dobro, treba da se koriste za premošćavanje razlika među kulturama, omogućavajući svakoj da
bude prepoznata i poštovana kao specifična i posebna.
KOMENTAR:
Od nastanka do razrešenja različiti konflikti prolaze kroz slične faze iako ne uvek linearno. U nekim
konfliktima neke faze budu preskočene, a nekada se dešavaju istovremeno. Ponekad učesnici u
jednoj fazi ostaju duži vremenski period, ponekad se pomeraju napred-nazad iz faze u fazu.

7. PRISTUPI KONFLIKTU
7.1. Tradicionalni pristup
U tradiciji mnogih naroda konflikt se tretira kao nešto loše, nerpijatno, negativno, nešto što treba
izbegavati, čega se treba kloniti. Smatra se da je to nešto što donosi nesreću i izaziva sukobe među
ljudima na raznim nivoima. Zato ga treba izbegavati ili ga se bar kloniti kad do njega dođe. Ako smo
svedoci konflikta među drugima, savetuje se da ih razdvojimo i na svaki način pomirimo, umirimo,
ubedimo da ga nekako prevaziđu. Kako, kada smo svesni sa koliko emocija učestvujemo u njemu?
Neke od tradicionalnih strategija ponašanja u konfliktima su:
- izbegavanje: pametniji popušta, umiljato jagnje dve ovce sisa...
- moralisanje: čega se pametan stidi, time se budala ponosi, Ko će kome nego svoj svome...
- neutralisanje: «Kuliraj!», šta te/me briga...
- produbljivanje: Ako nećeš milom, hoćeš silom, Zna se čija je poslednja, Kad-tad budi gad, E nećeš
ga majci...
- kompromis: Ako ti odustaneš od...onda ću i ja od...
Korist od ovakvih strategija je u tome što konflikt zaista prestane, bar nakratko.
Šteta ili nedostatak je u tome što ne traje dugo i konflikt obično ponovo bukne kad-tad.
U osnovi tradicionalnog pristupa konfliktu je paradigma «ili/ili», verovanje da iz konflikta jedna
osoba treba da izađe kao pobednik, a druga kao poraženi.
7.2. Pozitivni/razvojni pristup konfliktu
Razvojni pristup posmatra/tretira konflikt kao priliku za razgovor, razmenu o sukobljenim
potrebama, interesima, očekivanjima, zahtevima...Odnosno kao priliku za rast i razvoj osoba koje u
njemu učestvuju. Ovaj razvoj se dešava ukoliko sukobljene strane izađu iz konflikta na obostrano
zadovoljstvo i bez pada kvaliteta njihovog međusobnog odnosa. U tom slučaju se može reći da je
konflikt poslužio rastu i razvoju jedinki i njihovog odnosa ili njihove zajednice.
Paradigma «ili /ili» se zamenjuje paradigmom «i/i» koja u startu pomera energiju od negativnog ka
pozitivnom pristupu i tako pokreće ideju o pozitivnom ishodu za obe strane u konfliktu.

Na primer: umesto da razmišljamo – ili će se uraditi kako ja želim ili će moj autoritet kao nastavnika
biti ugrožen – razmišljamo- On bi to mogao da ne uradi, ja bih mogao svoj autoritet da potvrdim
tako što ću iznaći način da ga motivišem da dođe do određenih rezultata – Pa onda učeniku umesto
da kažemo: «Nisi uradio ni polovinu zadataka, ako tako nastaviš dobićeš jedan!» kažemo: «Uradio si
polovinu zadataka! Ostala su ti jos samo dva zadatka. Ako požuriš možeš dobiti dobru ocenu!»
Ono što ovaj pristup čini razvojnim je mogućnost za razmenu sadržaja oko kojih je konflikt nastao,
korišćenjem novih formi komunikacije i novih strategija za rešavanje konflikta.
Neke od strategija koje ilustruju ovaj pristup:
- altruistička: ne mogu da uživam ako druga strana pati;
- hedonistička: hajde da oboje budemo zadovoljni;
- istraživačka: ko zna zašto je to dobro;
- konstruktivistička: svako iskustvo koristi razvoju i sazrevanju;
- edukativna: želim da naučim nešto iz ovoga što mi se događa....
7.3. Kako se ovako nešto može postići?
Jedan od načina je da se sagleda šta se u konfliktu događa, koji mehanizmi njime upravljaju.
Humanistički orijentisani teoretičari i praktičari smatraju da se prilikom nastanka konflikta dešavaju:
- centriranost svesti (centracija) svake od strane na svoje potrebe i interese,
- nemogućnost sagledavanja problema iz ugla druge strane (decentracija),
- pristupanje problemu iz ličnog plana, kroz lični doživljaj,
- nemogućnost apstrahovanja problema iz ličnog doživljaja i stava,
- nemogućnost lateralnog pristupa problemu,
- navala emocija koje boje doživljaj situacije (strah, bes, mržnja...),
- nerezlikovanje potreba od načina na koji sukobljene strane žele da zadovolje svoje potrebe.
7.4. Šta je potrebno za konstruktivni pristup konflkiktu?
- decentracija – izmeštanje i sagledavanje iz pozicije drugog,
- apstrahovanje problema iz sukoba,
- pogled sa strane – laterarni pristup problemu,
- jasno izražavanje osećaja,
- prevođenje na potrebe,
- formulisanje zahteva ili očekivanja,
- traženje alternativnih načina zadovoljavanja ugroženih potreba za obe strane u sukobu,
- traženje i postizanje konsenzusa i slavljenje.
7.5. Koje su veštine potrebne za ovakav pristup?
1. aktivno i refleksivno slušanje / slušanje sa empatijom;

2. prevođenje iskaza obe sukobljenje strane na jezik potrebe i osećanja;
3. prevođenje TI – govora i JA – govora;
4. poštovanje sebe – goruće potrebe;
5. poštovanje drugog – njegove/njene goruće potrebe;
6. fokusiranje na problem (tehnika ovde i sada);
7. jasno izražavanje svojih osećanja i potreba u vezi sa problemom;
8. uvažavanje drugoga i briga o njemu u konfliktu;
9. preuzimanje odgovornosti za sopstveno ponašanje.

8. ANALIZA LIČNOG STILA PONAŠANJA U KONFLIKTU
TEST
Moja reakcija na konflikt
Popunite upitnik i provjerite koji stil ponašanja u konfliktu kod vas preovlađuje.
Uputstvo: sjetite se svoje prve reakcije u situaciji u kojoj su se Vaše želje razlikovale od želja drugih
osoba. Prvi deo upitnika ( od A do J ) odnosi se na Vašu inicijalnu/početnu reakciju na neslaganje, a
drugi dio (od K do T ) na reakcije pošto je neslaganje pojačano.
Možda će Vam biti lakše da izaberete jednu konkretnu konfliktnu situaciju i na osnovu nje
odgovorite na pitanja.
Napomena: Razmišljanja na koja Vas ovaj upitnik može podstaći su bitnija i pouzdanija od samih
brojčanih rezultata do kojih se dođe. Nema «ispravnih» i «pogrešnih» odgovora, niti je ovaj upitnik
«standardizovan». Neki ispitanici se slažu sa rezultatima, neki ne. Bez obzira da li Vam se rezultati
sviđaju ili ne, ne bi trebalo da ih posmatrate kao preciznu procjenu sopstvene ličnosti, prije kao
mogućnost daljeg samoispitivanja i diskusije sa drugima.
I PRVI DIO: inicijalne reakcije na neslaganje
Zaokružite jedan broj na liniji ispod svake rečenice.
A. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Postaram se da se sva viđenja iznesu i razmotre sa podjednakom pažnjom, čak iako postoji
znatno neslaganje
Nimalo karakteristično vrlo karakteristično
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
B. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Posvećujem više pažnje tome da objasnim drugima logiku i prednost moje pozicije, nego da
im udovoljim.

1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
C. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE
Objasnim svoje potrebe, ali ih stavljam u drugi plan i tražim kompromisna rješenja
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
D. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Povlačim se iz diskusije na određeno vreme, kako bih izbjegao napetost.
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
E. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Posvećujem više pažnje tuđim osjećanjima nego svojim ciljevima
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
F. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Trudim se da moji zahtjevi ne dovedu u pitanje odnos koji imam sa tom osobom
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
G. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Aktivno objašnjavam svoje ideje i isto toliko aktivno se trudim da razumijem druge
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6

H. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Više se brinem o onome što je meni važno, nego o tome kako se drugi osjećaju
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
I. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE…
Odlučujem da razlike nijesu vrijedne pretjerane brige
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
J. KADA PRVI PUT SHVATIM DA POSTOJE RAZLIKE
Odričem se određenih stvari da bih dobio druge
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
II DRUGI DEO : reakcija nakon što je neslaganje pojačano
K. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Aktivno se uključujem u raspravu i tražim načina da zadovoljim svoje i potrebe drugih
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
L. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Ulažem više truda u to da se moje viđenje istine prihvati nego u to da izađem u susret
drugima
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6

M. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Pokušavam da budem razuman i ne tražim baš sve što bih želio, vodeći računa da dobijem
bar nešto od onoga što želim
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
N. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Ne zahtijevam da se sve uradi po mom i utičem da se smanji dio zahtjeva koje postavljaju
drugi.
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
O. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Svije želje stavljam u drugi plan i trudim se, prije svega, da sačuvam dobre odnose
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
P. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Manje pričam sa ostalima i pokušavam da zauzmem bezbjednu distancu
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
Q. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Radim ono što mora da se uradi i nadam se da ćemo kasnije popraviti odnose
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
R. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU

Činim sve što treba kako bih izgladio situaciju
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
S. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Vodim računa o onome što drugi žele, ali i tražim da oni obrate isto toliko pažnje
na moje želje
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
T. UKOLIKO RAZLIKE OSTANU, A OSJEĆANJA SE POJAČAJU
Zahtijevam umjerenost i kompromis kako bi donijeli odluku i produžili dalje
1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6
BODOVANJE I TUMAČENJE
Unesite rezultat sa svakog odgovora u odgovarajuću jednačinu.
Npr: kod rečenice pod A ukoliko ste izabrali br.6. upišite broj 6 u jednačinu, zatim saberite brojeve.
Primer: B1+H4=5
Ova vježba pruža dvije vrste podataka: rezultati koji se odnose na vašu inicijalnu reakciju kada se
neslaganje prvi put javi, nazivaju se «zagrijevanje».
Rezultati koji se odnose na vašu reakciju nakon što je došlo do rasta neslaganja nazivaju se
«razbuktavanje».
Rezultati pokazuju vašu sklonost da koristite neke od navedenih stilova. Što je zbir veći, to je
vjerovatnije da će to biti vaš dominantni stil reakcije u Konfliktu.

STIL PONAŠANJA U KONFLIKTU
Saradnja:
A___________+G____________=_____________ zagrijevanje
K___________+S____________=_____________razbuktavanje
Kompromis:
C___________+J____________=_____________zagrijevanje
M___________+T___________=______________razbuktavanje
Prilagođavanje/popuštanje:
E___________+F____________=______________Zagrijevanje
O___________+R____________=______________razbuktavanje
Izbjegavanje/povlačenje:
D___________+I_____________=_____________zagrijevanje
N___________+P____________=______________razbuktavanje
Nadmetanje/prisiljavanje:
B___________+H____________=_____________zagrijevanje
L___________+Q____________=_____________razbuktavanje
Koristeći ove rezultate upišite svoje zbirove i nazive stilova koje koristite tako što ćete ih poređati od
najvećeg do najnižeg.
Stil koji je dobio najviši rezultat u svakoj od kolona «zagrijevanja» i «razbuktavanja» upućuje na
«preferirane» ili primarni stil ponašanja u konfliktu.

Ukoliko dva ili više stilova imaju isti zbir, znači da su za vas podjednako bitni.
Sljedeći zbir po veličini ukazuje na «rezervni» stil ukoliko su brojevi blizu jedan drugome.
Približno ujednačen broj bodova za sve stilove, upućuje na to da je osoba u mogućnosti da bez
problema bira između različitih reakcija na konflikt.
ZAGRIJEVANJE RAZBUKTAVANJE
Ukupni zbir Stil Ukupni zbir stil

8.1. STILOVI
SARADNJA
Drži se svojih gledišta, ali poštuje i tuđa. Voli različitost, identifikuje sve glavne probleme, generiše
opcije, traži rešenja koja će zadovoljiti što više zahteva, traži zajednički dogovor.
Pogled na konflikt: Konflikt je prirodan, neutralan. Promoviše različitost i ceni specifičnost svake
osobe. Tenzija u odnsoima i suprostavljenim stanovištima se prihvata i prepoznaje. Konflikt
zbližava.
KOMPROMIS
Podstiče umerenost, cenjka se, pronalazi nešto za svakog, s drugima se nalazi na pola puta. Važnije je
rešenje nego problem.
Pogled na konflikt: Konflikt je zajednička razlika koja se najbolje rešava saradnjom i
kompromisom. Ako svako dođe na pola puta, napredovaće se na demokratski način.
POPUŠTANJE / PRILAGOĐAVANJE
Prihvata stanovište drugog, dopušta da mišljenje drugog prevagne, odustaje, podržava, priznaje
greške, odlučuje da nije bitno.
Pogled na konflikt: Konflikt je opasan, zato treba popuštati. Žrtvuju se sopstveni interesi, ignorišu
se problemi. Dobri odnosi su uvek na prvom mestu. Mir se čuva po svaku cenu.
POVLAČENJE/IZBEGAVANJE
Odlaže ili izbegava reakciju, povlači se preusmerava pažnju, skreće temu.
Pogled na konflikt: Konflikt je bezizlazan i treba ga izbegavati. Razlike treba izbegavati. Neslaganja
prihvatiti ili se skloniti.
NADMETANJE
Kontroliše ishode, obeshrabruje neslaganja, insistira na tome da ono što on/a misli prevagne.
Pogled na konflikt: Konflikt je očigledan, neku ljudi su u pravu, drugi greše, centralno pitanje je ko
je u pravu. Pritisak, prisila i trvenje su neophodni.

8.2. Kada je koji stil prikladan/neprikladan?
SARADNJA
Prikladna kada: Neprikladna kada:
- su i rešavanje problema i odnosi podjednako
značajni,
- je značajan kreativan ishod,
- su na raspolaganju vreme i energija za
dogovor i raspravu,
- postoji razumna nada da se svima može izaći
u susret.
- nema dovoljno vremena,
- pitanje nije značajno,
- si preopterećen/a procesom,
- su ciljevi druge osobe u skladu sa opštim
ljudskim vrednstima.
KOMPROMIS
- je saradnja bitna, ali su vreme ili resursi
ograničeni,
- je pronalaženje bilo kakvog rešenja bolje
nego potpuna blokada.
- je bitno pronaći najkreativnije rešenje,
- ne možeš živeti sa posledicama.
POPUŠTANJE / PRILAGOĐAVANJE
- ti zaista nije stalo do problema,
- si bespomoćan a ne želiš da blokiraš drugu
osobu.
- je verovatno da će izazvati ogorćenost,
- se koristi po navici kako bi se zadobilo
prihvatanje (ishod može biti nedostatak
poštovanja).
POVLAČENJE/IZBEGAVANJE
- pitanje trivijalno,
- odnos nevažan,
- kratko je vreme i nije neophodno doneti
odluku.
- ti je stalo i do problema i do odnosa,
- si siguran/a da si u pravu i kada ti je to
bitnije od očuvanja odnosa.
- još nije ni pokušano sa saradnjom,
- je saradnja sa drugima neophodna i značajna,
- se koristi rutinski u većini slučajeva,
- - se bespotrebno narušava samopoštovanje
drugih.

9. NAČINI RAZREŠAVANJA KONFLIKTA/REAKCIJE NA KONFLIKT
U konfliktnim situacijama javljaju se tri velike grupe reakcija (prema D. Poadiću Uvod u mirovne
studije, «načini ponašanja u konfliktu» ):
1. Rešenje sukoba se traži zajednički : Tada sukobljene strane komuniciraju međusobno
nebili pronašle pozitivnan ishod sukoba za obe strane. Da bi do toga došli organizuje se
pregovaranje ,u okviru koga se dešava posredovanje među stranama u sukobu –
medijacija. I pregovaranje i medijacija imaju svoja pravila, protokole, neophodne faze i
korake.
2. Preduzimanje odvojenih akcija: Kada strane u sukobu ppostupaju u skladu sa samostalno
donetim odlukama u okviru tih akcija. Nema iscrpljivanja u dugim razgovorima. Obe strane
težeda ostvare svoj cilj, i u tome ne samo da se ne brinu o drugoj strani već teže da na sve
moguće načine uvećaju svoju moć slabeći drugu stranu, prinuđavajući je da prihvati
određene ustupke. Ovakvo ponašanje često prethodi pregovaranju ali se često javlja i kao
paralelni proces sa pregovaranjem.
3. Arbitriranje treće strane : Koja je najčešće ekspertskog karaktera(sud, direktor, nastavnik,
roditelj,), i koja teži da obema stranama nametne svoje viđenje rešenja sukoba i izlaska iz
krize. Da bi donelči plan i konkretne predloge, arbitri organizuju pregovaranje sa obe strane
nezavisno, ne spajajući ih. Ovaj oblik ponašanja uglavnom je usmeren na traženje rešenja
koje će obe strane održati na distanci, udaljene jednu od druge kako bi se sprečili iranje dalji
konflikti. Ponekad arbitriranje služi i kao snimanje postojećeg stanja i pred priprema za
pregovaranje i posredovanje.
Teško je razdvojiti ove oblike ponašanja jer se oni stalno prepliću i kombinuju. Ne može se
konstruisati trajna i sigurna tipologija ponašanja u konfliktnim situacijama jer se ono može
posmatrati po više aspekata : kako se manifestuje, čime je motivisano, čemu, stremi ili teži, koji su
potencijalni ishodi ....
Ipak, mogu se uočiti neke sličnosti u tome kako se ljudi ponašaju kada učestvuju u konfliktu.
Navedena klasifikecija je pokušaj da se obuhvate zajedničke komponente među njima.
9.1. Ponašanje u konfliktu i ishodište konflikta
9.1.1. POVLAČENJE – NEMA POJAVNOG KONFLIKTA, manifestuje se:
- Na nivou ponašanja: ćutanje, durenje, odbijanje razgovora, odlazak iz situacije, kažnjavanje
ćutanjem, emotivno zatvaranje, posmatranje situacije bez komentarisanja, skrivanje, izolacija od

prijatelja i porodice kada konflikt izbije svi se pretvaraju da ga nema, a kada neko ukaže na
konflikt deluju kao da su zadovoljni svakim rešenjem.
- Stav: strah od komunikacije, mišljenje da je svaki konflikt težak i da ne može da se reši,
nedostatak veština komuniciranja, namerno prekidanje komunikacije, agresivno – odbijanje
interakcije s obrazloženjem «ti me na to teraš», nedostatak poverenja u svoje mogućnosti da reše
problem, ne veruju da je drugima važno šta se dešava.
- Odnosi sa drugima: odnosi «pate», problem se ne rešava, nedostatak poverenja među
zavađenim stranama, osećanja se potiskuju, druga strana može da bude frustrirana, da pobesni,
nemoć, nema brige ni za sebe ni za druge.
- Ishod: niko nije pobednik i svi su nezadovoljni. Nesporazum nije razrešen, sukob se odražava,
često raste, a ne ulaže se napor da konflikt postane vidljiv i da se počne sa rešavanjem.
- Simbol: kornjača.
- Deviza: «sukob, kakav sukob?».
9.1.2. POPUŠTANJE (POTISKIVANJE I NEGIRANJE) – NEMA POJAVNOG
KONFLIKTA, manifestuje se:
- Na nivou ponašanja: osmehivanje, veselost, šalje se poruka «budi srećan/a, veso/la», ni
nagoveštaja o onome što se stvarno misli. Problem ne postoji, nema ničeg o čemu se može
pričati naročito ne o situaciji u kojoj se sukobljene strane nalaze.
- Stav: polazi se od uverenja da je vođenje računa o sopstvenim interesima u obrnutoj srazmeri s
poštovanjem druge strane, drugi moraju biti srećni i veseli po svaku cenu, važnije je «MI» nego
«JA», nikada ne treba biti u konfliktu, biti «fin/a» je poželjno, istina može da zaboli, misli se
zadržavaju za sebe, stav se lako menja i prilagođava stavu drugog.
- Odnosi sa drugima: svi su fini jendi prema drugima, ali se problem ne rešava, lakše je ljudima
ne govoriti istinu, odnosima nedostaju bliskost i poverenje, svako čuva ono što misli za sebe,
svako živi svoj unutrašnji privatni život, veća briga za tuđe potrebe nego za svoje, najvažnije je
sačuvati dobre odnose sa drugima, odustaje se od sopstvenih potreba da bi drugi bili zadovoljni,
insistira se na sopstevnim interesima samo dok postoji sigurnost da se time neće ugroziti drugi.
- Ishod: za nekoga sa strane sve deluje mirno i srećno, a u suštini niko nije stvarno srećan. nema
pobednika. Postoji nedostatak pravog razumevanja, smanjuju se zahtevi, često se pristaje na sve.
- Simbol: plišani meda.
- Deviza: «kako ti kažeš».
9.1.3. KOMPROMIS – MALO JA MALO TI, manifestuje se:
- Na nivou ponašanja: prijateljsko ponašanje uz komuniciranje, rešenje se traži, a da se o
problemu i ne razmišlja, ne uzimaju se u obzir potrebe vezane za problem, nije asertivno.

- Stav: prijateljstvo je važnije nego lične potrebe, želja za saradnjom, ne treba da uznemiravamo
jedni druge, harmonija je najvažnija i mor abiti postignuta po svaku cenu.
- Odnosi sa drugima: sarađujemo i fini smo jedni prema drugima, na površini je sve u redu, ali je
moguće da su svi nezadovoljni, svi se vle i veruju jedni drugima, ali svako za sebe može biti
nezadovoljan/a i misliti da niej iskren/a prema sebi.
- Ishod: harmonija je zadržana, oni koji su u sukobu nisu stvarno zadovoljni i dalje se traga za
boljim rešenjem, polovična briga io sebi i o drugima.
- Simbol: kameleon.
- Deviza: «malo ja, malo ti?»
9.1.4. NADMETANJE – POBEDA/PORAZ, kada se koristi ovaj način onda se može
uočiti:
- Na nivou ponašanja: naređivanje i dominacija, glasni govor ili vikanje, fizički napadi, nije nužna
otvorena agresija, često se koriste sofisticiranije metode kao ultimatum, obmanjivanje,
zbunjivanje, laskanje, manipulisanje osećanjem krivice.
- Stav: «ja sam u pravu, ima da bude kako jakažem/hoću!», koriste se sila i moć da se dođe do
onoga što se želi, vidi se samo sopstvena tačka gledišta, kako drugi vide situaciju nije važno,
svaka briga o drugome znači zanemarivanje sebe, drugi je «protivnik» koga treba pobediti. Svaki
ustupak doživljava se kao poraz.
- Odnosi sa drugima: zanemarivanje tuđih potreba prerasta često u negativnu brigu, tj. želju da
druga strana pretrpi što veće gubitke. Sukobljeni su povređeni fizički i/ili psihički, uništeno je
samopoštovanje, odnosi su uništeni, svi su nesrećni i često indignirani, uvređeni, ojađeni.
- Ishod: nema pravog pobednika, od uzajamnog poverenja ne ostaje ništa, problem se ne rešava,
može se očekivati produbljivanje krize i nastavak konflikta.
- Simbol: ajkula.
- Deviza: «biće po mome, ili nikako».
9.1.5. REŠAVANJE PROBLEMA – POBEDA/POBEDA, manifestuje se:
- Na nivou ponašanja: sukobljeni su oni koji rešavaju problem, jasno su definisane potrebe svih
strana u sukobu, dolazi do pregovora, rešenja su obostrano prihvatljiva, govori se iskreno o
svojim osećanjima ipotrebama.
- Stav: svi u sukobu žele da svako dobije najbolje moguće, svako svakog sluša pažljivo, poštuju se
sopstvene potrebe i to je prihvaćeno, ljudi se poštuju, rešenje se traži dok se ne pronađe, strane u

sukobu nisu protivnici, već saradnici, na konflikt se gleda kao na problem koji se može lakše
rešiti ako se na njemu zajednički radi, ne ide se na pobedu, već an zajedničko rešenje.
- Odnosi sa drugima: traži se najbolje rešenje za svakoga, uzajamno poštovanje je prisutno,
svako ima poverenja u sebe i visoko samopoštovanje, u centru pažnje je problem a ne druga
strana, smišljaju se načini za izlazak iz neprijatne situacije, nema međusobnog optuživanja,
pitanje koje se postavlja «Meni odgovara...? A šta ti želiš?».
- Ishodi: koriste se veštine za rešavanje konflikta, svako pregovara o onome što želi polazeći od
potreba, svi se osećaju zadovoljno jer postoje iskrenost i zajednička, obostrano prihvatljiva
rešenja do kojih se došlo kroz pregovore.
- Simbol: delfin.
- Deviza: «nismo ti i ja jedno protiv drugog, već smo ti i ja zajedno protiv problema».
KOMENTAR:
U konfliktu se najčešće vide samo dva ishoda – pobediti ili izgubiti, biti agresivan ili pasivan.
Problem sa agresivnim ili pasivnim alternativama je u tome da one nisu, na kraju krajeva, posebno
efikasni načini da se izborimo sa konfliktnom situacijom. Ovi načini su obično praćeni fizičkom ili
emocionalnom povredom, ponižavanjem i potisnutim besom. Takođe, oni ne rešavaju sam problem
koji je u osnovi sukoba. Naša svest o neefikasnosti agresivnih ili pasivnih metoda često nas ostavlja u
milosti same konfliktne situacije, osećamo se bespomoćno i nemoćno da efikasno reagujemo. Što je
najgore, mi počinjemo da verujemo da ne postoji način da razrešimo konflikt. Zatvoreni smo u
zamci koju smo sami napravili, u jedan obrazac poanšanja bez jasnog načina da izađemo iz njega.
Između agresije i inertnosti je široka lepeza reakcija koje nedovoljno poznajemo. A to je sve ono što
čini kreativno rešenje problema – traganej za konstruktivnim mogućnostima iponašanje koje iz njih
proističe. Gubiti i pobeđivati, u tradicionalnom smislu, nisu jedine mogućnosti koje nam stoej na
raspolaganju.
Retko je prisutna i prihvaćena ideja da je upravo različitost – bogatstvo i da, nasuprot uniformnosti,
povećava broj potencijalnih opcija, rešenja i pozitivnih ishoda konflikta. Ovakav pristup, za razliku
od uobičajenog, pruža mogućnost za istraživanje naših različitosti, koje postaju osnova za
upoznavanje i uzajamnost, a zatim i istraživanje mogućih rešenja koja će obe strane u konfliktu
dovesti do zajedničkog zadovoljstva, uživanja i slavljenja.
Logično, efekat ovakve procedure je sazrevanje i razvoj. Konflikt u tom slučaju postaje obrazovna
situacija ili «razvojna» kategorija. Ne izbegavamo ga, već prihvatamo kao sastavni deo realnosti,
koji nam pomaže da funkcionišemo u skladu sa sobom i sa drugima, da razvijemo svoje socijalne
veštine kao što su: tolerancija na različitosti, uzajamnost, razumevanje i prihvatanej bez
ograničavanja i uslovljavanja, saradnja, komunikacija, rešavanje problem – situacija, demokratičnost,
pregovaranje i sl.

10. RAZVOJ KONFLIKTA - priča
(Podizanje svijesti o napretku i razvoju konflikta, kao i razumijevanje važnosti ranih
intervencija)
Dva dječaka se nađu i počnu da se igraju, imaju svoje igračke i maštu – kreiraju svoj svijet za sebe.
Jedan od njih ima autić, te postane zaokupljen svojom igrom i zapostavi svog prijatelja. Drugi dječak
uviđa da se njegov prijatetelj lijepo zabavlja, te i on poželi taj isti autić i traži od svog druga da mu ga
posudi da se igra sa njim. Prvi dječak odbije da mu ga da, drugi dječak postaje sve više uporan i
pokušava da otme autić, ali ne uspe (nesuglasica počinje da bude lična). On počinje da viče na svog
druga: „Podijeli svoj autić sa mnom!“. Počinje da se prisjeća svih događaja kada ga je njegov prijatelj
povrijedio, prisjeća se svih stvari koje su bile negativne; „Ti to uvijek radiš, uvijek me povrijediš, tako
si bezobrazan, ne sviđaš mi se više, nikada ti više neću vjerovati!“.
Prvi dječak reaguje, takođe, na isti način (prisjeća se takođe negativnih iskustava; jezik postaje
generalan umesto specifičan). Svađa postaje sve glasnija i glasnija, te i drugi dječaci dotrče da vide
šta se dešava.
Jedan od dječaka vidi svog prijatelja i traži njegovu podršku za verbalni napad onog drugog dječaka;
„Svi misle da si glup! Vidiš kakav je, nikada mi se ni nije sviđao!“ (konflikt prerasta u trougao,
pravi problem je zaboravljen, njih dvojica počinju da napadaju dječaka i pričaju o njemu, a
ne sa njim).
Prvi dječak reaguje tako što se sagne i uzme igračku sa kojom se drugi dječak igrao. Drugi dječak
uzvrati tako što uzima igračku prvog dečaka za koju zna da je ovaj voli (reakcija i osveta eskalira;
oko za oko, zub za zub). Fokus na autiću je potpuno zaboravljen, svađa se razvija oko novo uzetih
autića i šta je čije: „To je moje, lopove jedan! On živi u smrdljivoj kući! Ja sam se samo ovdje igrao, a
on je započeo! „Odjednom je jedan od dečaka – ne zna se tačno koji – započeo tuču.
(antagonizam i neprijateljstvo, samoopravdanje, nove povrede, krivljenje, etiketiranje,
osuđivački jezik, destruktivno ponašanje)
Kada je sve završeno, ostala su dva mala dječaka sa poderanom odjećom, ogrebotinama i krvavim
nosevima. Jedan od njih je bio na podu – nije mogao ili nije htio da ustane, drugi je stajao pored
svoga prijatelja, pljunio na onoga koji je ležao i otišao sa svojim novim najboljim prijateljem.
Vrijeme je prolazilo, dani su se pretvarali u nedelje, a njih dvojica su odbijali da pričaju jedan sa
drugim, osjećala se mogućnost daljeg nasilja u vazduhu. Nastavili su razmjenjivati ružne riječi preko
igrališta. Drugi dječaci su se pridružili ovom „ratu“, i uskoro čitavo igralište je bilo podijeljeno. S
vremena na vrijeme nasilje bi eskaliralo, pa bi se i roditelji umiješali.
Nedelje su se pretvarale u mjesece i problem oko malog autića je prerastao u zajednicu koja je bila
podijeljena usljed međusobne mržnje; ovi sa one strane grada i oni sa one strane grada. Zid je

izgrađen kako bi razdvojio ljude te time umanjio nasilje, a dječaci nikada više nijesu pričali.
(polarizacija, nove strukture koje podržavaju konflikt, zajednica podržava konflikt)
*****************************************************************************
U parovima diskutujte:
- Šta prepoznajete u priči?
- Koje faze konflikta ste mogli prepoznati?
Plenarna refleksija;
- Neka pitanja..
- Izlistajte identifikovane nivoe na FC
- Predstavite teoriju o fazama konflikta
Pitanje;
“Da je konflikt vatra, šta bi bilo potrebno na da se ugasi u različitim fazama?”
(na prvoj fazi - duvanjem u šibicu, sledećoj fazi-kanta vode; sledeća faza-aparat za gašenje požara;
zadnja faza-vatrogasci)
Pitanje;
“Koja bi bila šteta u odnosu na različite faze i mogućnost reagovanja u različitim fazama”
(početna faza-nikakva šteta; sledeća-potrebna mala popravka; sledeća faza-ozbiljna šteta koja se ne
može tako lako popraviti; zadnja faza- nema šta da se popravlja, ostao je samo pepeo)
Pitanje;
Da si vatrogasac, kada bi želeo da intervenišeš?
Većina života je spašena prevencijom požara!
6 FAZA KONFLIKTA
1. Nesuglasice postanu lične, osoba je viđena kao problem
2. Prisećanje ostalih problema i situacija, jezik postaje generalan umesto specifičan

3. Upliću se drugi kao podrška, pravi problem je zaboravljen, dvoje napadaju jednog i
počinju da pričaju o njemu, a ne sa njim
4. Reakcije I osvete eskaliraju; oko za oko, zub za zub; ono što je nekada bio mali
problem postaje kompleksan problem
5. Antagonizam, neprijateljstvo, samoopravdavanje, javljaju se nove povrede,
okrivljavanje, etiketiranje, osuđivački jezik, destruktivno ponašanje
6. Učvršćena polarizacija, nove srtukture koje podržavaju konflikt, zajednica podržava
konflikt
11. ZAŠTO SLUŠATI
1
?
Vrlo malo ljudi zna slušati. Istraživanja pokazuju da se preko 75% onoga što je rečeno ignoriše, krivo
razumije i vrlo brzo zaboravi. Još je rjeđa sposobnost da u potpunosti shvatimo najdublje značenje
onoga što nam je neko htio reći.
Slušati nije lako. Kako bismo zaista čuli neku osobu moramo to htjeti, ali i znati. No, zašto bismo se
uopšte trudili?
Zato jer je slušanje moćno sredstvo koje vam omogućuje da:
 Shvatite šta vam je osoba rekla
Koliko puta ste čekali nekoga na krivom mjestu ili došli u krivo vrijeme jer nijeste dobro shvatili
šta vam je osoba rekla? Koliko puta je zbog toga došlo do nesporazuma i svađe.
 Pokažete razumijevanje
Osoba kojoj ste posvetili svoje vrijeme i pažnju i zaista je slušali osjećat će se u vašem društvu
dobro i njeni osjećaji prema vama će biti pozitivni. Sjetite se kako ste se osjećali kada ste nekome
pričali nešto što je za vas bilo od velike važnosti i kada ste otkrili da vas on zapravo ne sluša i da
su mu odgovori zapravo automatski i mehanički.
 Podsaknete osobu da kaže još više
Mnogi ljudi su zatvoreni i teško im je pričati o sebi ili o problemima koje imaju. Ako ih slušate
na pravi način olakšat ćete im situaciju i doznati ono što je potrebno.
A da ne govorimo od kakve to koristi može biti na prijemima i koktelima kad morate razgovarati
s potpuno nepoznatim osobama.
1
Razgovor s zrcalom - D.Miljković, M. Rijavec (1996., str. 87-88)

 Odgovorite na ono što vam je rečeno
Dobro odgovoriti drugoj osobi ne možete ako je nijeste slušali. U tom slučaju i razgovor se
prekida i obično postaje monolog svake od strana koje razgovaraju.
 Smanjite intenzitet emocija osobe s kojom razgovarate
Često puta smo u situaciji da osoba s kojom komuniciramo pod intenzivnim djelovanjem
emocija – ljuta je, plače ili je prestrašena. Pažljivo slušanje omogućiće joj da se smiri i
konstruktivno suoči sa situacijom.
 Pomognete sagovorniku da jasnije sagleda svoj problem i tako ga osnažite za
njegovo rješavanje
Ljudi koji imaju neki problem obično nijesu u stanju objektivno sagledati šta ih onemogućuje da
ga konstruktivno riješe. Slušajući osobu, ne namećući joj svoja rješenja i savjete, pomoći ćemo joj
da sama sebi razjasni problem i da ga riješi.
 Izgradite odnos povjerenja
Sve gore navedeno pomoći će nam da s osobom izgradimo odnos povjerenja i prijateljstva. Ljudi
će vam biti zahvalni ako ih zaista slušate, to je najlakši način da steknete prijatelje.
11.1. SLUŠANJE
Ispravno možemo slušati na jedan način, ali ne slušati možemo čak na sedam načina.
1. Pseudoslušanje – slušatelj očituje reakcije kao da sluša, ali ipak ne sluša
2. Jednoslojno slušanje – primanje samo jednog dijela poruka (verbalni, dok se neverbalni
potpuno zanemaruje)
3. Selektivno slušanje – sluša samo ono što ga zanima
4. Selektivno odbacivanje – usredsređenost samo na one teme koje se ne žele čuti. Kad se
takva tema pojavi, slušatelj je odbaci.
5. Otimanje reči – slušatelj sluša tek toliko da ugrabi priliku za lični «nastup»
6. Odbrambeno slušanje – najnedužnije izjave se doživljavaju kao napad
7. Slušanje u zasjedi – slušanje samo da bi se napalo govornika (Novosel, 1991)
Načini slušanja ili načini na koji dajemo odgovore onome koga slušamo:

1. Direktni odgovori
2. Pasivno slušanje
3. Aktivno slušanje
Pretpostavlja se da je kombinacija ovih stilova najbolji način. Ove tehnike treba koristiti iskreno i u
kontekstu dobrog međuljudskog odnosa. Odlična povezanost korišćenja ovih tehnika i stava prema
učenicima je neophodna. Ovo se često povezuje sa radom Karla Rodžersa, prema kojem maloprije
pomenuti stav ne smije sadržavati osudu i koncetriše se na površinske poruke i tzv. čitanje između
redova, da bi se pronašlo dublje značenje.
Pasivno slušanje, aktivno slušanje i direktni odgovori nijesu potpuno odvojeni. Preporučuje se
kombinovano korišćenje ovih načina slušanja. Ispitujući situaciju i ti i druga osoba ćete vjerovatno
pronaći odgovarajući stil. Međutim, zbog toga što je aktivno slušanje neobično i unikatno, zahtijeva
svjesno vježbanje, inače se neće moći odvojiti od prethodnih stilova.
11.2. DIREKTNI ODGOVORI
Postoje četiri forme direktnih odgovora:
1. Podrška
2. Analiza
3. Savjetovanje
4. Procjena
1.Podrška
„Stavljanje“ stvari u perspektivu je, po istraživanjima, veoma dobro. Izgleda lakše imati opštu sliku o
rečenom, ali najbolji način jeste korišćenje empatije i parafraziranja povremeno, koristeći riječi
„možda“ ili „moguće je“.
U jednim studijama, gdje su se ispitivali najbolji odgovori (reakcije), kada treba da se obavi intervju
sa osobom koja nije prošla test, takvi odgovori počinju sa....
„Razumijem koliko je ovo frustrirajuće za tebe...“
a završavaju sa...
„ iako je možda teško posmatrati stvari ovako, možda si naučio stvari koje će ti pomoći u
budućnosti.“

2. Analiza
Slušalac interpretira riječi sagovornika. Jasna analiza može da pomogne u rješavanju problema, ali,
takođe, može izazvati odbrambeni stav ili implicirati da slušalač ima superiorniju poziciju. Najbolja
procedura je biti oprezan i siguran da osoba jeste prijemčiva za ovaj proces.
3.Savjetovanje
Kada neko podijeli neki svoj problem, najuobičajenija reakcija je davanje savjeta, posebno od strane
muškaraca. U intervjuima, u kojima se razgovaralo sa ljudima koji su nedavno izgubili nekog bliskog,
polovina je primila neki savjet, a samo 3% od toga im je bilo korisno. U drugačijem pogledu na
svijet, savjeti se daju osobama kojima se „dozvoljava“ da izbjegnu odgovornost za svoje odluke. Pri
davanju savjeta, može se desiti da budeš okrivljen od strane osobe koju savjetuješ za posljedice
izazvane prihvatanjem savjeta.
5. Procjena
Osoba sa problemom treba da traži provjeru. To je procedura kojom se pokušava procijeniti kvalitet
različitih mogućih efekata u razgovoru.
11.3. PASIVNO SLUŠANJE
Ova vrsta slušanja takođe ima svoje mjesto u prethodnim stilovima slušanja. Ono sadrži minimum
intervencija i odgovora i odgovara ga koristiti kada sagovornik ima dosta toga da kaže. Značajna
uloga se ogleda i u tome što se slušalač trudi da ne prekida ili dekoncetriše sagovornika.
11.4. AKTIVNO SLUŠANJE
Vještine slušanja i govorenja temelji su verbalne komunikacije. Međutim, iako ove veštine usvajamo
od malena, aktivno slušanje sagovornika nije samo po sebi razumljivo. Osnovno obilježje aktivnog
slušanja je nastojanje slušača da sebi (a i govorniku) pomogne u razjašnjavanju primljenih poruka.
Naime, poruke su često neprecizne ili apstraktne, a da govornik to ne osjeća. Takođe, njemu
samome treba biti jasno „što zapravo želi reći“.
Aktivno slušanje sadrži tri osnovne komponente:
1. Postavljanje pitanja
2. Parafraziranje
3. Empatisanje (saosjećanje)

POSTAVLJANJE PITANJA
Svi koji rade direktno s djecom i mladima za svoje „radno oruđe” u najvećoj mjeri koriste pitanja uz
pomoć kojih, zajedno s mladom osobom, pričaju jednu, još neispričanu, novu priču. Kroz tu priču
oni se međusobno upoznaju, a zahvaljujući različitim vrstama pitanja, priča se osvjetljava iz različitih
uglova, što mladoj osobi i nama omogućava da sagledamo neke druge, nove aspekte jedne te iste
priče (npr: ”Kako bi taj događaj ispričala vaša majka? Kako mislite da on izgleda iz perspektive vašeg
profesora? A kako mislite da izgleda iz ptičje perspektive?”)
Prema namjeni razlikujemo sljedeće vrste pitanja (Kadushin 1990.):
1. Pitanja kojima istražujemo – obično ih postavljamo na početku razgovora (npr: ”Reci mi
nešto više o tome...”)
2. Pitanja za bolje razumijevanje – postavljamo ih obično tokom razgovora, da provjerimo
jesu li dobro razumjeli dobijenu informaciju (npr: ”Kakav smisao za tebe ima... Šta tebi
znači... to ponašanje s obzirom na...”)
3. Pitanja kojima podsičemo akciju, neko određeno ponašanje (npr:”Šta misliš da možeš
učiniti... Kako misliš da ti ja mogu pomoći?)
Osim ove podjele, razlikujemo još tzv.otvorena i zatvorena pitanja.
1. Zatvorena: mogu biti odgovorena sa da ili ne, jednom rječju ili kratkom frazom – koriste
se kada želimo prikupiti informacije, na primjer kod istraživanja, itd...
Koliko braće i sestara imaš?
2. Otvorena: mogu biti odgovorena nuđenjem/obezbjeđivanjem sa više detaljnijih
informacija – koriste se da bi se situacija dublje istražila
Reci mi nešto o svojoj porodici za vreme tvog odrastanja.
Ponekad osoba, koju želimo slušati ili joj aktivnim slušanjem pomoći da riješi neki problem, ne može
naći prave riječi ili još nema povjerenja u osobu koja je slušač, pa će biti potrebno pitanjima podstaći
razgovor. Ponekad će razgovor zastati i da bi se uopšte mogao nastaviti slušač će postaviti pitanje
koje će podstaknuti nastavak razgovora.
Riječi koje koristimo u pitanju mogu bitno uticati na odgovor. Da bi komunikacija bila dobra, treba
izbjegavati pitanja koja bi kod sagovornika izazivala osjećaj da je ispitivan i provjeravan.
Izbor riječi, takođe, je važan. Svako pitanje treba sadržavati one reči koje za veliku većinu ljudi imaju
isto značenje i koje sagovornik razumije.
Ukoliko to bude pitanje zatvorenog tipa dobiće odgovore sa "Da" ili "Ne" i razgovor će i dalje biti
u prekidu.

"Da li..." i "Je li.."
“Koliko ti je godina?”
“Koliko imaš braće i sestara?”,
“Gdje živiš?” ,
“U koji razred ideš?”
Ako znamo postavljati otvorena pitanja, ohrabrujemo izražavanje vlastitih ideja i razgovor o
vlastitim osjećajima, a otvorena pitanja ujedno ne nameću ispravne ili neispravne odgovore.
Otvorenim pitanjima osobi dajemo mogućnost da se otvori i počne pričati. Ujedno, osobi dajemo do
znanja da poštujemo njenu osobenost, da nam je to što govori važno i da je vrijedno poslušati, da
nam je stalo do te osobe.
Primjeri otvorenih pitanja su:
“Šta se zatim dogodilo?”
“Hoćeš li mi molim te nešto o tome reći?”
“Pričaj mi o ...”
"Kako je to na tebe djelovalo?",
"Kako se to sve dogodilo?"
“Kako je to živjeti ovde?”
“Šta ti je teško dok...”
“Šta si zatim učinio?”
“Šta si pri tome želio?”
“Želio bih čuti tvoje iskustvo.”
“Kaži mi kako ti na to gledaš”.
Primjedbe koje dajete dok vam sagovornik priča pokazat će mu da ga nastojite razumjeti i da ga
pomno slušate.
Primjeri takvih primjedbi su:
- “To mora da je bilo zastrašujuće?”
- “Treba vremena da bi se prebrodila ova iskustva.”
- “Vrlo je tužno ovo što ti se dogodilo.”

"Što si ti pri tome želeo/željela?" ili podstičemo razgovor sugestijama "Ispričaj mi nešto više o...",
"Želeo/željela bih čuti tvoje iskustvo", Kaži mi kako ti na to gledaš", osobi dajemo mogućnost da se
otvori i počne pričati. Ujedno osobi dajemo do znanja da poštujemo njenu osobnost, da nam je to
što govori važno i da je vrijedno poslušati, da nam je stalo do te osobe.
Ponekad koristimo i usmjerena pitanja - pitanja koja “nameću” odgovor.
“Je li sve u redu?”
“Slažeš li se?”
“Sviđa ti se ovdje, zar ne?”
Mnogima je teško reći “ne” kad je pitanje tako postavljeno pa će reći “da” iako se zapravo ne slažu s
onim što se tvrdi. Oni osjećaju da slušatelj ne želi čuti nešto negativno ili nešto što bi ukazivalo na
zabrinutost ili nesigurnost.
PARAFRAZIRANJE
Parafraziranje (reinterpretacija) znači svojim riječima izreći ono što smo čuli. To ne znači doslovno
ponavljanje nego upravo izreći to što smo čuli na drugi način. To sa jedne strane osobi koju slušamo
daje poruku da je pažljivo slušamo i da se trudimo da tačno razumijemo što nam želi reći, a s druge
strane omogućava toj osobi da svoj problem o kojem govori čuje od druge osobe i sagleda ga na
nešto drugačiji način.
Parafraziranje pomaže slušanoj osobi da pojasni ono što je rekla, ali i da koriguje slušača ako je krivo
shvatio poruku, te spriječi moguće nesporazume. No, ona ima prvenstveno psihološki efekat
podrške osobi koja govori da ide dublje u svoj problem, te da (osjećajući da je pažljivo slušana)
nastavi govoriti. Slušatelj putem parafraziranje slušanoj osobi poručuje:
„Meni je stalo da te čujem i da tačno čujem ono što mi želiš reći“
EMPATIJA
Empatija je važan element aktivnog slušanja i žirafskog govora. Aktivno slušanje ne mora uvijek biti
popraćeno empatijom, ali se ona javlja uvijek onda ako je problem koji ima neka osoba dublji i

popraćen intenzivnijim emocijama. Empatija znači uživljavanje u situaciju u kojoj se neka osoba
nalazi.
Mi se ne moramo slagati s onim što ta osoba govori, ali možemo pokušati razumjeti strahove koje
ima i u tome joj dati podršku. Mi ne moramo prihvatati mržnju koju neka osoba iskazuje prema
drugoj nacionalnosti ili strancima, ali možemo prepoznati strah, zabrinutost ili povrijeđenost koju ta
osoba osjeća i s njom saosjećati u toj nesreći. Mi možemo prepoznati osujećenost nekih potreba ili
vrijednosti što rezultira negativnim emocijama i možemo se uživiti u situaciju te osobe.
Empatijom mi pomažemo osobi koja ima problem da svoja zapažanja produbi i da, gledajući na
vlastiti problem i našim očima, sagleda svoj problem u drugačijem svijetlu, da vidi i neku drugu
dimenziju. Empatijom prihvaćamo osjećanja te osobe i saosjećajući vraćamo ih nekako pročišćena i
oslobođena negativnog naboja. Upravo empatija je najbolji način oslobađanja jakih negativnih
emocija.
Empatijom omogućavamo osobi da osvijesti svoje potrebe i da sama dođe do uvida da nije rješenje
u apatiji i destruktivnosti nego u konstruktivnoj akciji i da jedino sama ta osoba može riješiti svoje
probleme. Empatijom pomažemo osobi da raščisti s tim što zapravo želi i da oslobođena negativnih
emocija i destruktivnosti prihvati sebe kao dio rješenja problema i krene u pozitivnu akciju.
12. KOMUNIKACIJSKI PROSTOR
Svako od nas svakodnevno prima od drugih neke informacije o sebi. Način na koji to percipira ovisi
o kontekstu, neverbalnim i verbalnim sadržajima, te njegovim dosadašnjim iskustvima. Budući da
čovjek postoji u svijetu koji ga okružuje, prima poruke od drugih i drugima ih šalje.
Svaki čovjek ima sposobnost, svoj identitet, osobnost. Kako tu osobnost možemo opisati?
Jedan od načina je živopisna analogija. Zamislite rupu u drvetu i opišite je. Najčešći su opisi vezan uz
boju (tamna, mračna, smeđa), zatim uz prostor (okrugla, duboka i sl.), karakteristike (vlažna, hladna),
osjećaje koji se vežu uz to (izaziva strah, krije nekog, sklonište i sl.). Kako je rupa zapravo prazan
prostor koji se sam po sebi teško opisuje, moramo ga definisati uz pomoć okoline. Nema drugog
načina.
Ličnost je, slično kao taj prostor, vrlo teško definisati izostavljajući okolinu.
Mi se reflektujemo u svojoj okolini, prilagođavamo joj se ili, ako je potrebno, širimo mjesto koje u
njoj zauzimamo.
Bez naše okoline ne bismo bili mi.

Džo-Hari Prozor
Ova teorija je dobar uvod za bilo koju vježbu o povratnoj informaciji. Svaka osoba jeste tajna
(misterija), dijelom otkrivena i dijelom nepoznata. Prozor, koji su dizajnirali Joe Luft i Harry
Ingham, pomaže nam da razumijemo na koji način možemo da proširimo znanje o sebi i kako da
razvijemo dublje povjerenje unutar timova i zajednica, dijeleći i dajući povratne informacije.
Slobodno.
Dio tvog bića koji je poznat i tebi i drugima. To je oblast obostranog dijeljenja.
Skriveno.
To je dio tebe za koji ti samo znaš, ali ga nijesi podijelio s drugima. Ono što je skriveno, treba da
ostane skriveno. Ali, takođe, taj dio, ako se podijeli, može da raščisti ”vazduh”, izgradi povjerenje i
olakša rad u timu, jer ako je što više od tebe poznato okolini, mnogo je lakše raditi.
Nevidljivo. Slijepo.
To je dio tebe koji ostali poznaju, ali ti ga nijesi svjestan. Ton tvoga glasa, konflikt u koji si uključen i
slične stvari kojih nijesi svjestan, sve se one mogu nalaziti u ovom prozoru.
Tamno.
Ovaj dio je nepoznat i tebi i drugima. Ovdjje se nalaze neki talenti, sposobnosti za koje ne znaš da ih
posjeduješ, niti su drugi toga svjesni. Ali taj dio jeste dio tvog bića i postoji mogućnost da se te stvari
otkriju i da ih se postane svjestan.
Slobodno
TamnoSkriveno
Nevidljivo
Ono što je poznato
sebi
Nepoznato drugima
Poznato drugima
Ono što je
nepoznato sebi
Dijeljenje Otkrivanje
Povratna informacija

Povratna informacija. Ovo je jedan način da drugi oko tebe otvore slijepa (nevidljiva) područja
tvog bića za koje nijesi svjestan tako što će ti otvoreno reći šta vide u tom dijelu koji je tebi još uvijek
nepoznat.
Dijeljenje. Ovo je jedan od načina da se više otvoriš drugima.
Otkrivanje. Ovo je iskustvo tokom kojeg se dio tamne oblasti najednom otkriva. Ono dolazi
spontano i ne može se planirati.
13. GOVOR NENASILJA - JEZIK ZMIJE I JEZIK ŽIRAFE
Maršal Rosenberg (Marshall Rosenberg) je JA – poruke nazvao je «žirafskim govorom», a TI –
poruke «zmijskim govorom» željeći ovom personifikacijom naglasiti da je prvi govor – «govor
srca» (žirafa je životinja s najvećim srcem), a drugi hladan iracionalan. Rosemberg, inače, smatra da
mi našim racionaliziranjem želimo pokriti pravo stanje stvari, a kad je riječ o emocijama i potrebama
tu se najčešće ne uspijevamo maskirati.
Zato komuniciranje na nivou osjećaja i potreba smatra iskrenim i otvorenim, a na nivou racionalnog
neiskrenim i zatvorenim komuniciranjem.
GOVOR ŽIRAFE
Nenasilna komunikacija - Ja poruke
1. ČINJENICE (ZAPAŽANJE) – KAD VIDIM, ČUJEM
OSJETIM...
2. OSJEĆAJI – OSJEĆAM SE...
3. POTREBE – TREBAM...
4. ŽELJE – ZATO ŽELIM...
Poruka je topla, dobronamjerna,omogućava nastavak komunikacije.

GOVOR ZMIJE
Nasilna komunikacija – Govor zmije
TI PORUKE
1. Vrednuje
2. Kritikuje
3. Vrijeđa
4. Omalovažava
5. Ismijava
6. Ponižava
7. Zahtijeva
Poruka je hladna,odbojna, otežava nastavak komunikacije.
“JA“ PORUKE
„Ja“ poruke su način da se, bez napada na ličnost, ponašanje druge osobe konfrontira. One se
koriste kada nas nečije ponašanje čini da se osjećamo neprijatno ili kada je nečije ponašanje u
suprotnosti sa našim željama, potrebama ili pravima. „Ja“ poruke su neosuđivačke, fokus se
usmjerava na ponašanje. Kada koristimo „Ja“ poruke, preuzimamo odgovornost za vlastita
osjećanja, te na taj način izbjegavamo osjećaj krivice ili odbrambeni stav. Takođe, time dozvoljavamo
drugima mogućnost da imaju drugačije mišljenje.
Osnovni elementi „Ja“ poruka su:
 Ja osjećam...
 Kada ti...
 Zato...
Prije nego što se odlučiš upotrebiti „Ja“ poruku sa nekom osobom, i ako je u pitanju težak problem,
razmisli o:
1. Kada je koristiti (upotrijebiti)? Izaberi vrijeme kada neće biti drugih ometajućih faktora ili
pritisaka sa strane.
2. Kako to izvesti? Koristi „Ja“ poruke. Nemoj koristiti termin “zašto“ ili prekidati osobu dok
priča. Važno je saslušati šta druga osoba ima da kaže. Pošto većina ljudi ima različite
vrijednosti i poglede na sviet, važno je govoriti u „Ja“ rečenici, da bi se izbjegla generalizacija.
3. Treba da znaš što želiš reći i što želiš da bude ishod tvog konfrontiranja. Ako je potrebno,
vježbaj prije nego što budeš govorio sa tom osobom. Budi jasan o tome kako se osjećaš i
precizan u poentama koje želiš naglasiti.
4. Pokaži da imaš volju da radiš na zajedničkom rješenju problema

5. Imaj razumijevanje da ljudi ne reagiraju uvek racionalno i pravedno i da ne možeš da ih
mijenjaš.
10 REČI I FRAZA KOJE BI TREBALO KORISTITI NAJMANJE
JEDNOM DNEVNO
HVALA TI - (zahvalite za pažnju, brigu i pomoć drugih)
MOLIM TE - (iskazujte poštovanje)
BRAVO - (pohvalite)
MOGU LI TI POMOĆI - (ne čekajte da vas se pita, ponudite sami pomoć)
TO JE STVARNO LIJEPO - (primjećujte pozitivno)
OPROSTI - (ponekad i nenamjerno povrijedimo nekoga, a ako želite uvijek biti u pravu živite sami)
PRIČAJ MI O TOME - (pokažite zainteresiranost)
MOŽE ZAGRLJAJ - (ne zaboravite na važnost dodira)
HAJMO ZAJEDNO - (družite se, nudite drugima priliku da im posvetite svoje vreme)
VOLIM TE - (nemojte pretpostaviti da druga osoba to zna, recite joj)

Korisni linkovi:
http://skolabukum.nasaskola.rs/files/fajlovi/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%80%D1%83%D1%87%D0%
BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%20%D0%B7%D0%B0%20%D1%80%D0%B0%D0%B4%20%D1%83%20%D0
%BE%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B5%D1%9A%D1%83/GTZ_OdSvadjeSladje_Watermarked.pdf
http://www.oscebih.org/documents/osce_bih_doc_2010102915393659eng.pdf
http://os-jakovlje.skole.hr/upload/os-jakovlje/images/static3/2085/attachment/Vrsnjacka_medijacija-
vodic_za_pedagoge_i_psihologe.pdf
http://www.mmh.hr/files/ckfinder/files/vodic_kroz_medijaciju.pdf
http://www.pedagog.rs/GTZ/medijacija/08_radionica.pdf
http://www.pedagog.rs/GTZ/medijacija/medijacija.pdf

Kreativno rješavanje konflikta u učionici materijali

Recomendados

Recomendados

Más contenido relacionado

La actualidad más candente

La actualidad más candente (20)

Más de prnsosmilanvukotic

Más de prnsosmilanvukotic (10)

Último

Último (6)

Kreativno rješavanje konflikta u učionici materijali