Se ha denunciado esta presentación.
Utilizamos tu perfil de LinkedIn y tus datos de actividad para personalizar los anuncios y mostrarte publicidad más relevante. Puedes cambiar tus preferencias de publicidad en cualquier momento.

Obligaciono pravo

10.048 visualizaciones

Publicado el

Publicado en: Derecho
  • Sé el primero en comentar

Obligaciono pravo

  1. 1. 1 47. UGOVORNA I NEUGOVORNA ODGOVORNOST Imovinska odgovornost razdeljuje se na vise vrsta i po razlicitim merilima. Medjutim, osnovna deoba je na ugovornu i neugovornu. Izmedju ugovorne i neugovorne odgovornosti postoje teorijske i prakticne razlike. a) TEORIJSKE RAZIKE - Imovinska odgovornost po pravilu nastaje zbog krsenja obaveze da se drugome ne skodi. Ta obaveza moze biti opsta (apsolutna) ili posebna (relativna). Opsta je ona koju ima svaki pravni subjekat prema svakom drugom subjektu. Ona nema ni odredjenog duznika ni odredjenog poverioca. Posebne obaveze jesu pak one koje imaju samo odredjena lica prema drugim odredjenim licima. Kod njih su odredjeni i duznik i poverilac. One cine sadrzinu nekog posebnog odnosa i zato su i same odredjene ili bar odredive. Usled povrede opste obaveze da se drugome ne pricinjava steta nastaje tzv. neugovorna odgovornost. Tacnije, neugovorna odgovornost nastaje bez posebnog pravnog odnosa izmedju pocinioca stete i ostecenog pre prouzrokovane stete. Ako se prekrsi relativna obaveza, nastaje tzv. ugovorna odgovornost. Ona pretpostavlja postojanje od ranije posebnog pravnog odnosa izmedju pocinioca stete i ostecenog, jer samo iz takvog odnosa mogla je nastati relativna obaveza nenanosenja stete drugome. Ugovorna i neugovorna odgovornost se tretiraju kao dva antipoda koje treba strogo razlikovati. Dok se prva smatra gotovo bezazlenom, druga se povezuje da nedopustenim radnjama i iskazuje se deliktom. Zato se neugovorna naziva deliktna odgovornost. b) PRAKTICNE RAZLIKE – Sa prakticnog stanovista postoje brojne razlike izmedju ugovorne i neugovorne odgovornosti. * Pre svega, ZOO svoje propise o neugovornoj odgovornosti u izvesnom smislu locira kao opste, a o ugovornoj kao posebne. * Prema pravu veceg broja zemalja, neugovorna odgovornost osniva se na dokazanoj krivici izvrsioca delikta, dok ugovorna pociva na relativno pretpostavljenoj krivici prekrsioca ugovora. * Za neugovornu odgovornost dovoljan je svaki stepen krivice pocinioca stete, dok se ugovorna odgovornost u nekim slucajevima ogranicava na tezi oblik krivice. * Neugovorna odgovornost se moze odnositi i na lica koja nemaju poslovnu sposobnost. * Neugovorna odgovornost regulisana je imperativnim (prinudnim) pravnim normama, pa zato ne postoji mogucnost da se ona sporazumom pocinioca stete i ostecenog unapred iskljuci ili ogranici. * Razlika postoji i u pogledu pocetka zastarevanja trazbine za nadoknadu stete. Rok zastarevanja potrazivanja nadoknade stete kod neugovorne odgovornosti pocinje da tece od trenutka kad poverilac sazna za stetu i pocinioca, a kod ugovorne od trenutka njegove dospelosti za isplatu. * Ugovorna potrazivanja naknade stete jesu sekundarne prirode, i zato dolaze na mesto neispunjenja, odnosno neuredno ispunjene ugovorne obaveze. * Najznacajnija razlika tice se njihovog dosega. ZOO predvidja da neugovorna odgovornost podrazumeva potpunu naknadu, tj. i stvarne stete i izmakle koristi, dok je to kod ugovorne moguce samo izuzetno, pod uslovom da je duznik u vreme zakljucenja ugovora morao predvideti naknadu i obicne stete i izmakle koristi kao moguce posledice krsenja ugovora. 48. OSNOVI ODGOVORNOSTI Pravnici su dugo pokusavali da celukupnu odgovornost za stetu smeste u okviru jednog jedinog principa, ali se to pokazalo kao nemoguce. Doslo se do zakljucka da imovinska odgovornost u savremenom pravu ne pociva na jednom vec na vise razloga, koje zakon poimenicno oznava. Stoga, imovinska odgovornost moze biti trojaka: 1) odgovornost
  2. 2. 2 zbog krivice (subjektivna odgovornost); 2) odgovornost zbog stvorenog ili kontrolisanog rizika (objektivna odgovornost); 3) odgovornost zbog pravicnosti. 1) ODGOVORNOST ZBOG KRIVICE (SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST) – Odgovornost zbog krivice ili subjektivna odgovornost ima svoje korene u dalekoj proslosti ali i cvrs oslonac u sadasnjosti. Krivica kao razlog odgovornosti osniva se na licnom ukoru pocinioca stete. Njemu se upucuje prekor sto se u datoj situaciji nije ponasao onako kako je trebao. Duznost naknade stete nanesene krivice predstavlja moralnu duznost. S druge strane, princip krivice pokazuje da se slobodi covekovog delanja daje prednost u odnosu na potrebu za odrzavanjem pravne pozicije Odgovornost za stetu moze pocivati na dokazanoj ili na pretpostavljenoj krivici pocinioca stete. Samo se ugovorna odgovornost zasniva na pretpostavljenoj krivici. 2) ODGOVORNOST ZBOG STVORENOG ILI KONTROLISANOG RIZIKA (OBJEKTIVNA ODGOVORNOST) – U uslovima kada krivica nije vise mogla da posluzi kao osnovica celokupnog sistema imovinske odgovornosti, priznala se mogucnost i da odgovornost nastupi i nezavisno od krivice, na temelju objektivnih uslova: stete i uzrocne vece. Zato se ova odgovornost i naziva objektivnom. Njena sustina nije u tome sto pocinilac odgovata bez krivice, vec nezavisno od krivice. On je, najcesce, i kriv za stetu, ali osteceni svoje pravo na naknadu ne mora objasnjavati time, vec obavezom pocinioca stete da snosi rizik stete. Odgovornost zbog stvorenog ili kontrolisanog rizika, je takodje individualna odgovornost, jer zahteva da upravo odredjeno lice preuzme na sebe posledice stetnog dogadjaja bez obzira na to da li se one njemu mogu upisati u krivicu. 49. ODGOVORNOST PO OSNOVU PRAVICNOSTI Kada se govori o odgovornosti po osnovu pravicnosti, imaju se u vidu oni slucajevi nadoknade stete koji nisu obuhvaceni ni krivicom pocinioca stete ni stvorenim, odnosno kontrolisanim rizikom. Medjutim, ti slucajevi nisu jednorodni nego su razliciti. S obzirom na to, postoji odgovornost po osnovu pravicnosti u uzem smislu i odgovornost po osnovu pravicnosti u sirem smislu. * Odgovornost po osnovu pravicnosti u uzem smislu pretpostavlja protivpravnu radnju. Tu spada, pre svega odgovornost neuracunljivih lica za stetu koju ona uzrokuju drugome. Zakonodavac dopusta da, izuzetno, i neuracunljivi pocinioci stete mogu odgovarati, ako to pravicnost iziskuje. Za to su potrebna dva uslova: 1) da se nadoknada ne moze dobiti od lica koje je bilo duzno da vodi nadzor nad njima; 2) da je materijalno stanje pocinioca stete znatno povoljnije od materijalnog stanja ostecenog. Odgovornost lica nesposobnih za rasudjivanje jeste supsidijarna. U odgovornost po osnovu pravicnosti u uzem smislu spada jos i odgovornost roditelja maloletnih pocinioca stete koji su sposobni za rasudjivanje. I ova odgovornost podrazumeva dva uslova: 1) da maloletnik nije u stanju da sam plati naknadu; 2) da je materijalno stanje roditelja povoljnije od materijalnog stanja ostecenikovog. * Odgovornost po osnovu pravicnosti u sirem smislu podrazumeva nadoknadu stete uzrokovane pravno dopustenim postupcima, koje osteceni mora da trpi jer nema pravo na odbranu. Ta odgovornost ne izvire iz vlastitog ili tudjeg protivpravnog cina, niti iz stvorenog rizika, nego iz zahteva komutativne pravicnosti, koja iziskujeda se primeni pravilo “cija korist, toga i steta”. Pravo na nadoknadu po tom osnovu imaju najpre lica cija su dobra zrtvovana da bi se zadovoljio pretezniji interes nekog drugog ili javni interes. Tu spadaju: steta izazvana u stanju krajnje nuzde, steta usled eksproprijacije, steta
  3. 3. 3 zbog progona ili trazenja svojih stvari na tudjem zemljistu, steta vlasnika posluznog dobro kod sluzbenosti i sl. 50. STETA U obicnom, svakidasnjem govoru, pojmom steta se oznacava svaka propustena prilika da se dozivi izvesno zadovoljstvo. Takodje stetom se smatra i svaka dozivljena neprijatnost, odnosno nezadovoljstvo. Pojam stete u pravnom smislu ima uze znacenje i podrazumeva samo onaj gubitak koji neko usled odredjenog dogadjaja trpi na svojim pravno zasticenim dobrima i koji je odredjeno trece lice duzno da nadoknadi. Steta je gubitak koji osteceni trpi jer nastaje mimo njegove volje usled radnje treceg ili prirodnog dogadjaja. Ako je gubitak nastao po volji ostecenog, onda nije rec o steti vec o otudjenju ili utrosku imovine. Jednostavnije receno, steta je svaka skodljiva promena pravnog dobra za koju je neko odgovoran. Steta nije apsolutan vec relativan pojam, ciju sadrzinu odredjuje sud u svakom pojedinacnom slucaju. Vrste stete: 1. MATERIJALNA I NEMATERIJALNA STETA – Materijalna ili imovinska steta jeste ona koja nastaje na covekovim imovinskim dobrima. Ona se moze pojaviti u obliku oduzimanja, unistenja ili pogorsanja nekog imovinskog dobra, zatim u obliku umanjenja imovine kao celine ili sprecavanja ocekivanog uvecanja imovine. Nematerijalna ili neimovinska steta se tice njegovog licnog integriteta, tj. to je ona steta na licnim ili neimovinskim dobrima coveka kao sto su zivot, zdravlje i sl. Ta steta se svodi na psihicko uznemiravanje covekovo, u vidu fizickog ili dusevnog bola, patnji, straha… 2. STVARNA STETA I IZMAKLA DOBIT – Stvarna steta (prosta, obicna, pozitivna) podrazumeva svaku skodljivu promenu na necemu sto vec postoji, tj. na imovini, pravima i licnosdti nekoga. Izmakla dobit jeste vid materijalne stete koju neko trpi zato sto ga je tudja protivpravna radnja sprecila da stekne odredjenu imovinsku korist. 3.NEPOSREDNA I POSREDNA STETA – ZOO ne razlikuje neposrednu i posrednu stetu ali nasa teorija i praksa prave razliku medju njima. Neposredna je ona steta koja je direktna posledica stetne radnje, dok je posredna ona koja je indirektna posledica stetne radnje, odnosno druge stete. 4. POZITIVNI I NEGATIVNI INTERES – Pozitivni interes ili steta zbog neispunjenja jeste gubitak nastao usled neispunjenja ili rdjavog ispunjenja ugovorne obaveze. Onaj ko duguje nadoknadu te stete treba ostecenog da dovede u imovinsku poziciju u kojoj bi se nalazio da je njegovo primarno potrazivanje namireno uopste, odnosno kako valja. Negativni interes ili steta zbog verovanja je ona steta koju neko trpi usled toga sto je verovao da ce odredjeni ugovor sklopiti ili da je vec sklopljen punovazan ugovor. 5. KONKRETNA I RACUNSKA STETA – Konkretna ili realna steta znaci stvarni negativan uticaj stetnog dogadjaja na odredjeno pravno dobro. Racunska ili apstraktna steta podrazumeva umanjenje imovine ili imovinskog dobra izrazeno u novcu. 6. PREDVIDLJIVA I NEPREDVIDLJIVA STETA – Predvidljivom se smatra ona steta cije je nastupanje pocinilac mogao da predvidi u vreme zakljucenja ugovora. Da li je on to stvarno i ucinio, nije znacvajno. Steta koja se nije mogla predvideti, smatra se nepredvidljivom.
  4. 4. 4 51. UZROCNA VEZA Odnos izmedju dve pojave od kojih je jedna uslovljena drugom, naziva se uzrocnom vezom ili odnosom kauzalnosti. Da bi neko bio odgovoran za stetu, izmedju njegove radnje i stete treba da postoji upravo takav odnos. Potrebno je razlikovati prirodne i pravne uzrocnosti. Uzrok kao prirodna pojava predstavlja zbir pozitivnih i negativnih uslova, ukupnost eventualnosti svih vrsta pri cijem delovanju posledica neizbezno sledi. Kada je u pitanju pravni ili juristicki kauzalitet, on je znatno uzi od pojma uroka u smislu prirodnih nauka. Pravna nauka je razvila niz teorija po pitanju pravne uzrocnosti, a najvaznije medju njima su: 1. TEORIJA USLOVA (teorija ekvivalentnosti) – po kojoj se uzrokom u pravnom smislu smatra svaka od vise cinjenica ciji je sticaj dao odredjenu ukupnu stetu. To se glediste iskazuje sablonom da je uzrok svaka okolnost koju nije moguce apstrahovati a da usled tofa i posledica ne izostane. 2. TOERIJA NEPOSREDNOG I POSREDNOG PROUZROKOVANJA – Ova teorija uci da iz niza dogadjaja koji su prethodili steti valja izdvojiti samo one koji su joj vremenski blizi. Smatra se da oni doprinose nastupanju stete u vecoj meri nego dogadjaji koji su od stete vremenski dalji. Blizi dogadjaji se oznacavaju kao neposredni a dalji kao posredni uzroci. 3. TEORIJA ADEKVATNE UZROCNOSTI – Ova teorija predsavlja najrasprostranjenije ucenje o uzrocnoj vezi u oblasti gradjanske odgovornosti. Prihvacena je i u nasoj pravnoj teoriji i praksi. Prema ovoj teoriji, smatra se da je uzrok stete samo onaj dogadjaj cijem redovnom dejstvu odgovara konkretna steta, tj. koji je po svojoj prirodi adekvatan toj steti. Uzrocne veze mogu biti i neradnje ili propustanja. Naspram jedne stete mogu stajati i vise samostalnih dogadjaja koji su u stanju da budu njeni uzroci. Tada je rec o konkurenciji uzroka. Svi slicajevi konkurencije mogu se svrstati u dve grupe. Jedni su oni u kojima je steta zaista posledica dva ili vise dogadjaja, a drugi su oni u kojima je ona izazvana samo jednim dogadjajem dok se dejstvo drugih, u celosti ili delimicno, moze pojmiti samo hipoteticki. S obzirom na to razlikuju se sledece vrste uzroka: a) ZBIRNI KAUZALITET – postoji u slucaju kada vise dogadjaja zajedno izazovu stetu. Drugim recima, steta je rezultat delovanja dva ili vise uzroka, od kojih nijedan ponaosob ne bi bio u stanju da sam izazove ukupnu stetu. b) KUMULATIVNI ILI DUPLI KAUZALITET – postoji u slucaju kada dva stvarna uzroka deluju u isti mah ali bi svaki od njih ponaosob bio dovoljan da izazove istu toliku stetu. c) ALTERNATIVNI KAUZALITET – postoji u slucaju kada vise lica dolaze u obzir kao pocinioci iste stete, ali nije moguce utvrditi koji je od njih stetu zaista prouzrokovao. d) PRESTIZUCI KAUZALITET (REZERVNI UZROK) – postoji u slucaju kada posle dogadjaja koji je stetu naneo i za koji je neko odgovoran, nastupi ubrzo drugi dogadjaj koji bi istu ili slicnu stetu prouzrokovao da ona nije vec bila prouzrokovana prvim dogadjajem. e) MINIMALNI KAUZALITET – postoji u slucajevima u kojima je stete izazvana od veceg broja lica, ali sa neznatnim udelima pojedinaca.
  5. 5. 5 52. POJAM KRIVICE Krivica znaci uvek neku gresku, nepravilnost ili omasku koju drustvo ne odobrava, zbog koje pocinilac trpi zamerku, drustveni prekog ili osudu. Pojam krivice podrazumeva negativnu ocenu vrednosti covekovog voljnog ponasanja. Krivica pretpostavlja protivpravno ponasanje, mada ne I svest o tome. Pitanje da li je neko kriv moze se postaviti tek posto se ustanovi da je on objektivno protvpravno postupio. To je danas vladajuce shvatanje u pravnoj teoriji. Stetna radnja moze se upisati u krivicu samo licu cije je dusevno stanje normalno i koje je kadro da sledi zahteve pravnog poretka. Ta sposobnost naziva se sposobnost za rasudjivanje. Covek je sposoban za rasudjivanje ako je u stanju da razumno postupa, tj. da shvati znacaj i domasaj svojih postupaka i da njima upravlja. Lica nesposobna za rasudjivanje ne mogu biti proglasena krivim za svoje radnje, pa samim tim ni odgovorna za prouzrokovanu stetu. To su u prvom redu maloletnici, a takodje i punoletna lica koja su dusevno bolesna ili maloumna. Prekor izvrsiocu protivpravne radnje uperen je protiv njegove zle ili slabe volje. S obzirom na to razlikuju se dva oblika krvice: umisljaj i nehat. a) UMISLJAJ – je vrsta teze krivice. Postoji kod lica koja svesno i voljno pricine stetu drugome. Dva su bitna elementa umisljaja: intelektualni i voljni. Intelektualni element pokazuje odnos izvrsioca protivpravne radnje prema toj radnji i njenim posledicama sa stanovista njegovog intelekta ili svesti. Voljni element pokazuje odnos izvrsioca protivpravne radnje prema toj radnji i njenim posledicama sa stanovista njegove volje. S obzirom na intenzitet volje, umisljaj moze biti direktan i eventualan. Direktan umisljaj pretpostavlja volju pocinioca stete koja je neposredno usmerena na stetnu posledicu, radnja treba da je preduzeta sa htenjem da se steta izazove. Kod eventualnog umisljaja, pocinilac stete nije morao imati u vidu stetu kao neposredni cilj, dovoljno je da je on nju prihvatio kao mogucu posledicu svoje radnje, tj. da je pristao na stetu. b) NEHAT – jeste vrsta slabije krivice, jer onaj ko nehatno nanosi stetu drugome cini to bez vlastitog htenja. I nehat sadrzi intelektualni i voljni element. S obzirom na to, nehat moze biti svestan i nesvestan. Svestan je kad pocinilac stetu predvidi kao mogucu posledicu svoje radnje ali olako drzi da ona nece nastupiti, pa se stoga i ne trudi da je izbegne. Nehat je nesvestan kao pocinilac ne predvidi da ce njegova radnja izazvati stetu, ali je mogao i morao predvideti. Nehat kao vrsta krivice nema uvek jednaku vrednost, ona se moze stepenovati. ZOO poznaje tri stepena nehataL grubu nepaznju, obicnu nepaznju i odsustvo paznje. 53. PROTIVPRAVNOST STETNE RADNJE Protivpravnost je pojam koji se upotrebljava u razlicitim oblastima prava. U tom sirem smislu on oznacava negaciju prava. U obligacionom pravu, protivpravnost ima uze znacenje. Rec je o krsenju normi koje direktno ili indirektno treba da sprece nanosenje stete drugome. Normi koje pravnim subjektima nalazu ponasanja kojima se steta moze izbeci. Covekova radnja je protivpravna u slucaju kad se njome krse odredjene pravne zabrane ili zapovesti. Imovinsku odgovornost moze izazvati svaka vrsta protivpravnosti. Dovoljno je da je prekrsena pravna norma kojom se stite imovinski interesi pravnih subjekata ili cak i neimovinski interesi koji se brane imovinskim sankcijama. Pri oceni da li je neka radnja protivpravna treba voditi racuna i o javnom poretku i o dobrim
  6. 6. 6 obicajima. Protivpravne su one ljudske radnje kojima se krse zabrane ili zapovesti. Protivpravno je i ponasanje koje ne uzrokuje stetu drugome, nego se svodi iskljucivo na krsenje pravne zabrane ili zapovesti.Kada je u pitanju odnos izmedju protivpravnosti radnje i krivice njenog izvrsioca, o tome postoje dva gledista: subjektivna i objektivna teorija. Prema subjektivnoj teoriji, smatra se da protivpravnost i krivica jedna drugu uslovljavaju, tj. bez krivice nema ni protivpravnosti i obrnuto. Prema objektivnoj teoriji smatra se da je protivpravnost samo objektivno protivljenje normi, nezavisno od krivice lica koje to cini. 54. CINJENICE KOJE ISKLJUCUJU PROTIVPRAVNOST STETNE RADNJE U nekim slucajevima odsustvo protivpravnosti radnje sprecava nastanak obaveze da se steta nadoknadi, a u nekima se steta mora ipak nadoknaditi zato sto pravicnost to iziskuje. Uzroci iskljucenja protivpravnosti moraju biti stvarni, objektivni. Ako neko u zabludi smatra da je izvesna stetna radnja dopustena pa je izvrsi, protivpravnost time nije iskljucena. U cinjenice koje mogu iskljuciti protivpravnost stetne radnje spadaju: 1. VRSENJE JAVNE DUZNOSTI – Radnja lica koje vrsi javnu (sluzbenu) duznost koja mu je poverena, ukoliko ne izlazi iz okvira njegovih ovlascenja, nema karakter protivpravne radnje ni kad je njome prouzrokovana steta drugome. 2. PRISTANAK OSTECENOG – Protivpravnost stetne radnje iskljucuje i pristanak ostecenog na tu radnju. Ova mogucnost proistice iz same prirode subjektivnih prava, kojima njihovi imaoci mogu slobodno raspolagati, pod uslovom da su za to sposobni. Pristanak je, dakle, jedna vrsta raspolaganja pravom na nadoknadu stete, tj. odricanje unapred od tog prava. 3. NUZNA ODBRANA – Pravo na nuznu odbranu jeste prirodno pravo coveka, koje mu niko ne moze uskratiti. Nuzna odbrana podrazumeva radnju koja je neophodna da bi neko od svog dobra ili dobra drugoga odbio istovremeni protivpravni napad. Napad treba da bude protivpravan, da je upreren na pravno dobro, da je vec otpoceo i da jos traje. 4. STANJE KRAJNJE NUZDE – Stanje krajnje nuzde je opasnost iz koje se izvesno pravno dobro ne moze drugacije izbaviti osim prikracivanjem pravno zasticenog dobra nekog drugog. Opasnost ne sme dolaziti od lica cije se dobro prikracuje radi spasavanja drugog dobra, jer bi inace postojala nuzna odbrana. Nebitno je da li opasnost preti dobrima lica koje preduzima radnju spasavanja ili nekom drugom. Znacajna je okolnost da se ugrozeno pravno dobro iz nuzde moze izbaviti jedino po cenu da se povredi tudje pravno dobro. Ali takvo izbavljenje je dozvoljeno samo pod uslovom da je vrednost spasenog dobra nesrazmerno veca od vrednosti onog koje se zrtvuje. 5. DOZVOLJENA SAMOPOMOC – Pretpostavke dopustene samopomoci jesu: lice koje sebi pomaze mora imati pravo potrazivanja nadoknade stete prema licu za cijim pravnim dobrima poseze; mora postojati stvarna opasnost da naplata potrazivanja bude osujecena i;i barem znatno otezana; mere osiguranja potrazivanja ne mogu blagovremeno da sprovedu nadlezni drzavni organi; radnju samopomoci treba da preduzme sam poverilac potrazivanja i to prema duzniku nadoknade. 6. KORISCENJE SVOJIM PRAVOM – Koriscenje svojim pravom u granicama koje su zakonom dopustene, nije protivpravno ni kada se njime uzrokuje steta drugome. Onaj ko upotrebom svog prava drugome nanese stetu, nije duzan da je nadoknadi.
  7. 7. 7 55. OKOLNOSTI KOJE ISKLJUCUJU ILI OGRANICAVAJU ODGOVORNOST ZA PRICINJENU STETU Okolnosti koje iskljucuju ili ogranicavaju odgovornost za pricinjenu stetu su: slucaj; visa sila; krivica ostecenog; i ugovorne klauzule o iskljucenju i ogranicenju odgovornosti. 1. SLUCAJ – Slucaj u obligacionom pravu oznacava odsustvo krivice u izvrsioca protivpravne radnje kojom je steta izazvana. U pitanju je uzrok stete koji nije skrivio ni osteceni ni neko drugi, dakle, nesto sto je od cilja nezavisno. Slucajevi su oni dogadjaji koji ne zavise od slobode ljudske volje. Slucaj moze biti neki prirodni dogadjaj ili ljudska radnja za koju izvrsilac nije odgovoran. Slucaj je uzrok koji iskljucuje odgovornost. Kod slucaja nema skrivljenih dogadjaja. Tu je odgovornost za krivicu nepojmljiva, vec je moguca samo odgovornost bez krivice. Ovo pravilo, medjutim, nije apsolutno jer postoje izuzeci. Pre svega, ugovorom se moze odrediti i pojacana odgovornost, tako da ona obuhvata i slucajne stete, osim ako je to protivpravno nacelu savesnosti i postenja. Zatim, is am zakon propisuje odgovornost za slucajne stete u izvesnim oblastima. 2. VISA SILA – Visa sila je uzi pojam od pojma slucaja, tj. ona je osobit ili kvalifikovan slucaj. Pod nju se podvode samo dogadjaji koji su izvanredni, neizbezni i spoljni. * Izvanrednost ili nepredvidivost dogadjaja – Samo dogadjaj koji je izvanredan spada u visu sili. To su oni dogadjaji koji su izuztetni ili neobicni, tj. sa kojima se nije moglo racunati zato sto nisu ucestali, sto se normalno ne desavaju. Ali, svaki redak dogadjan ne predstavlja visu silu, on mora biti veoma izuzetan, tako da ga nije mogao predvideti ni veoma pazljiv covek. * Neizbeznost dogadjaja – Da bi se neki dogadjaj mogao svrstati u visu sili, on mora biti neizbezan, tj. neminovan ili neotklonjiv. To su oni dogadjaji koji nisu mogli biti spreceni ili ucinjeni neskodljivim. * Spoljni dogadjaj – Za visu silu nije dovoljno sto je dogadjaj nepredvidljiv i neizbezan, nego mora biti i spoljni. Kaze se obicno da su to oni dogadjaji koji nisu skopcani sa delatnoscu lica od kojeg je steta potekla. Visa sila, kao i slucaj, iskljucuje odgovornost. Alo dok slucaj predstavlja granicu subjektivne odgovornosti, visa sila je granica objektivne odgovornosti. Drugim recima, objektivna odgovornost jeste odgovornost za slucaj ali ne i za visu silu. Stetu koja je rezultat vise sile snosi sam osteceni. Samo izuzetno neko drugi moze i za nju biti odgovoran. 3. KRIVICA OSTECENOG – Steta koju neko pretrpi moze biti posledica ne samo tudjeg, nego i vlastitog ponasanja ostecenog. To biva u slucaju kad osteceni svojim postupcima omoguci drugome da mu stetu prouzrokuje ili barem doprinese da steta bude veca nego sto bi inace bila. Medjutim, svako ponacanje ostecenog koje je uzrocno povezano da njegovom stetom, nema karakter krivice. Krivica pretpostavlja postupak koji je preavno nedopusten ili je barem u neskladu sa obicajima ili moralnim normama odredjenog drustva. Krivica ostecenog ima sire znacenje nego krivica pocinioca stete drugome ili prava krivica. Dok prava krivica pretpostavlja protivpravnu radnju, krivica ostecenog nema uvek to svojstvo. Sem toga, krivica pocionica stete drugome uslovljena je i njegovom sposobnoscu za rasudjivanje, dok krivica ostecenog ne mora imati taj subjektivni sasdtojak.
  8. 8. 8 ↕ 56. SPORAZUMNO ISKLJUCENJE I OGRANICENJE ODGOVORNOSTI Koristeci se nacelom slobode ugovaranja, ugovorne strane mogu svoju odgovornost za stetu zbog krsenja ugovorne obaveze sporazumom unapred iskljuciti. Takvi sporazumi nazivaju se klauzulama o neodgovornosti. Te klauzule mogu biti sastavni deo nekog drugog ugovora izmedju istih lica ili odvojene od njega. S druge strane, njima se moze iskljuciti ne samo vlastita, vec i tudja odgovornost (ugovor u korist treceg). Odricanje unapred od prava na nadoknadu stete krije u sebi mogucnost zloupotrebe. Ono moze posluziti kao sredstvo pomocu kojeg jedan ugovornik iskoriscava drugog. Zato se zakonodavac morao umesati da bi zastitio interese slabije strane u ugovoru. On je naime, ogranicio mogucnost upotrebe klauzule neodgovornosti. Ta mogucnost zavisi, pre svega, od intenziteta krivice odgovornog lica. U svim pravnim sistemima vazi princip da se poverilac unapred ne moze odreci prava na nadoknadu stete koju mu je druga strana prouzrokovala namerno. 57. ODGOVORNOST ZA DRUGOG (pojam, opste karakteristike i slucajevi) Odgovornost za drugog moze biti u okviru postojeceg obligacionog odnosa izmedju odgovornog lica i poverioca (ugovorna odgovornost) ili izvan njega (neugovorna odgovornost). U oba slucaja, pocinilac stete i onaj ko za nju odgovara jesu dva razlicita lica. Medjutim, moguce je da i sam pocinilac stete bude odgovoran za svoje ponasanje, pored lica koje odgovara za njega. Danas je ovaj pravni institute stekao opste priznanje. On ima opravdanje u posebnom odnosu u kome stoje pocinilac stete i lice koje za njega odgovara. Taj odnos karakterise zavisnost i podredjenost pocinioca stete prema licu koje je za njega odgovorno. Sem toga, on tvori i izvesne obaveze odgovornog lica prema pociniocu, pa steta moze biti uslovljena i zanemarivanjem tih obaveza. Odgovornost za drugog postoji u interesu ostecenog, jer je pocinilac stete cesto nesposoban da stetu nadoknadi. Postoji vise slucajeva odgovornosti za radnje drugih lica. Najvazniji medju njima jesu: a) odgovornost za maloletna lica; b) odgovornost za dusevno bolesna lica i lica zaostalog umnog razvoja; c) odgovornost za pomocnike; d) odgovornost poslodavca za zaposlene; e) odgovornost pravnih lica za svoje organe. 58. ODGOVORNOST ZA MALOLETNA LICA Maloletna lica nesposobna za rasudjivanje, tj. ona koja nisu u stanju da shvate smisao i znacaj svojih postupaka i da njima upravljaju, ne mogu biti kriva zbog svog ponasanja. Ukoliko postupcima tih lica bude uzrokovana steta drugome, oni nece odgovarati. Medjutim, to ne znaci da ce se steta smatrati kao posledica slucaja i da ce je snositi sam osteceni. Moralni i pravnopoliticki razlozi to ne dopustaju i daju mogucnost ostecenom da se za naknadu obrati nekom drugom. Taj neko moze biti samo lice koje je vrsilo nadzor nad maloletnikom i koje je bilo u stanju da utice na njegovo ponasanje. U ta lica spadaju pre svega roditelji, odnosno staraoci maloletnika, a zatim i druga lica pod cijim je nadzorom maloletnik bio u vreme kad je stetu prouzrokovao (npr. skola ili druga ustanova). Kad maloletno lice pricini stetu drugome, postavlja se pitanje da li je ono deliktno sposobno ili nesposobno. ZOO striktno odredjuje starosne granice nesposobnosti
  9. 9. 9 maloletnika. Po njemu, maloletnik do navrsene 7. godine zivota ne odgovara za stetu koju uzrokuje drugome. Za njega postoji neoboriva zakonska pretpostavka da je nesposoban za rasudjivanje. Isti je slucaj i sa maloletnikom od navrsene 7. pa do navrsene 14. godine, s tom razlikom, sto je pretpostavka njegove deliktne nesposobnosti relativna, tj. moze se dokazati da je pri prouzrokovanju stete bio sposoban za rasudjivanje. Tek maloletnik sa navrsenih 14. godina zivota smatra se deliktno sposobnim i on odgovara za stetu prema opstim pravilima o odgovornosti. Odgovornost roditelja za svoje maloletno dete zavisi od njegovog uzrasta. ZOO cini razliku izmedju maloletnikma do 7 godina i maloletnika preko 7 godina starosti. Za stetu koju prouzrokuje maloletnik do navrsene 7. godine, roditelji odgovaraju bez obzira na svoju krivicu. Oni se mogu osloboditi od odgovornosti samo u dva slucaja: ako dokazu da postoji neki od poznatih razloga koji iskljucuje odgovornost bez obzira na krivicu; ako je steta nastala dok je dete bilo povereno drugom licu i ako za nju odgovara to lice. Za stetu koju je prouzrokovao maloletnik koji je navrsio 7 godina zivota, roditelji odgovaraju po principu relativne pretpostavke krivice, tj. ako ne dokazu da je steta nastala bez njihove krivice. Odgovornost roditelja za stetu koju prouzrokuje njihovo dete objasnjava se time sto su oni zanemarili svoju obavezu nadzora i staranja o detetu. 59. ODGOVORNOST ZA DUSEVNO BOLESNA LICA I LICA ZAOSTALOG UMNOG RAZVOJA Dusevno bolesna lica i lica zaostalog umnog razvoja nisu sposobna za rasudjivanje i zato se nalaze pod tudjim nadzorom. Samim tim, ona nemaju ni deliktnu sposobnost. Za stetu koju ta lica pricine drugome, odgovara onaj koji je, na osnovu zakona, odluke nadleznog organa ili ugovora, duzan da vodi nadzor nad njima. Medjutim, odgovornost nadziratelja nije objektivna vec se zasniva na relativno pretpostavljenoj krivici. Drugim recima, on se moze osloboditi od odgovornosti ako dokaze da je nadzor vrsio kako treba ili da bi steta nastala i pri brizljivom vrsenju nadzora. Medjutim, i dusevno bolesna lica i lica zaostalog umnog razvoja mogu biti odgovorna u dva slucaja: a) ako je stetu prouzrokovalo za vreme svetlih trenutaka; b) po osnovu pravicnosti, tj. kad se naknada ne moze dobiti od lica koje je bilo duzno da vodi nadzor nad njim, i pod uslovom da je njegovo materijalno stanje znatno povoljnije od stanja ostecenika. 60. ODGOVORNOST ZA POMOCNIKE Kad neko ne moze ili nece da sam obavi neki posao, on ugovorom o delu angazuje drugoga da radi umesto njega ili zajedno sa njim. Tada se ova lica jedan naspram drugog odnose kao “gospodar posla” i “pomocnik”. Pravo iziskuje da gospodar posla odgovara za stetu koju njegov punomocnik prouzrokuje trecem dok obavlja posao. Medjutim, priroda te odgovornosti nije uvek ista. Jedna je situacija kad je osteceni bas ono lice kome je gospodar po nekom osnovu duzan da posao obavi, a druga je kad je osteceni neko trece lice koga se posao net ice. Prema tome, postoje dve vrste pomocnika: pomocnici u ispunjenju odredjene obaveze (pomazu u poslu kojim gospodar ispunjava svoju raniju obavezu naspram ostecenog) i ostali pomocnici (pomazu gospodaru u poslu koji nema karakter kao kod ispunjenja odredjene obaveze).
  10. 10. 10 * Odgovornost za pomocnike u ispunjenju odredjene obaveze – Ovo je vid ugovorne odgovornosti za drugog. Nju karakterise okolnost sto je izmedju odgovornog i ostecenog lica odranije postojao obligacioni odnos odredjene sadrzine, u kome je odgovorno lice imalo polozaj duznika a osteceni status poverioca. Radi ispunjenja svoje obaveze, duznik se posluzio uslogama treceg, koji ima ulogu njegovog pomocnika. Bitno je da pomocnik nije u radnom odnosu sa gospodarem, vec posao obavlja za njega na osnovu nekog posebnog ugovora. Izmedju gospodara i pomocnika ne mora cak ni postojati pravni odnos, dovoljno je fakticko koriscenje pomocnika. Bitan je voljni momenat, tj. da se gospodar posla saglasi sa tim da mu drugi pomaze u ispunjenju neke njegove obaveze p[rema poveriocu. Radnje koje izvrsi pomocnik, uracunavaju se gospodaru posla, tj. smatraju se kao radnje samog gospodara. Da bi gospodar bio odgovoran, pomocnik treba da prouzrokuje stetu ispunjavajuci obaveze gospodara prema ostecenom ili u vezi sa tim. Uzrok stete ne moraju biti samo one radnje pomocnika kojima se neposredno ispunjava obaveza, vec su dovoljne i pripremne radnje. * Odgovornost za ostale pomocnike – Ovde je rec o pomocnicima kojima se gospodar posla sluzi radi obavljanja ma kakve delatnosti. Odgovornost za njih ne pretpostavlja raniji obligacioni odnos izmedju gospodara posla i ostecenog. Naprotiv, takav se odnos medju njima zasniva tek posto pomocnik stetu prouzrokuje. Ni priroda ni osnov odgovornosti gospodara prema tim ostecenim licima nisu ista kao za stetu koju nanese pomocnik u ispunjavanju neke obaveze gospodara. Ona nije ugovorne, vec neugovorne prirode, i nije odgovornost za tudju nego za vlastitu krivicu, koja se relativno pretpostavlja. Gospodar posla odgovara ukoliko nije pokazao posebnu paznju pri izboru ili nadziranju pomocnika, ili pri davanju odgovarajucih upustava i opreme. Gospodar posla se moze osloboditi odgovornosti i ukoliko dokaze da bi steta nastala i da je on bio pazljiv koliko je trebao. 61. ODGOVORNOST POSLODAVCA ZA ZAPOSLENE Odgovornost zbog stete koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom nanese trecem lkicu, regulise jednim delom ZOO a drugim delom Zakon o radnim odnosima Srbije. Zbog ove stete odgovara ostecenom poslodavac kod kojeg je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja stete. Zaposleni koji je stetu prouzrokovao ne odgovara neposredno ostecenom, nego jedino svom poslodavcu koji je za njega platio naknadu. Samo ako je stetu izazvao namerno, zaposleni je odgovoran i ostecenom, i to solidarno sa svojim poslodavcem. Poslodavac odgovara samo zbog stete koju zaposleni pricini za vreme radnog vremena u delokrugu poslova koji sum u povereni. Poslodavac se moze osloboditi odgovornosti samo ako dokaze da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Poslodavac snosi rizik za postupke svojih zaposlenih u funkciji rada, pa se zato kaze da je njegova odgovornost objektivna. Medjutim, za samo nanosenje stete poslodavac ne odgovara objektivno vec subjektivno. Kad isplati naknadu trecem ostecenom licu, poslofavac stice pravo da zahteva regres od zaposlenog koji je stetu prouzrokovao, samo ako je zaposleni to ucinio namerno ili krajnjom nepoznjom. Ako je steta posledica krivice vise zaposlenih, svaki od njih snosi deo stete koje je sam prouzrokovao, a ako se to ne moze utvrditi, stetu snose na jednake delove.
  11. 11. 11 62. ODGOVORNOST PRAVNIH LICA ZA SVOJE ORGANE Pravna lica nisu ni u fizickoj ni u pravnoj mogucnosti da delaju sama, pa zato to cine preko svojih organa. Iz toga sledi da se radnje organa smatraju radnjama samog pravnog lica i pripisuju se njemu. Preko organa je pravno lice jedino u stanju da ispolji svoju volju, da preuzme na sebe obavezu prema trecima, ili da od njih stekne pravo. Stoga je pravno lice i odgovorno za stetu koju njegovi organi nanesu trecima u vrsenju ili u vezi sa vrsenjem svojih funkcija. Za stetu koju trecima uzrokuje njegov organ, pravno lice odgovara bez obzira na svoju krivicu. Ali postupak organa kojim je steta izazvana, treba da ima karakter delikta, osim ako je u pitanju koriscenje opasnih stvari ili obavljanje opasnih delatnosti. Kad pravno lice isplati nadoknadu ostecenom, stice pravo regresa prema organu, ukoliko je ovaj stetu naneo namerno ili krajnjom nepaznjom. 63. ODGOVORNOST ZA STETU IZAZVANU OPASNOM STVARI I OPASNOM DELATNOSCU Najcesci uzrok stete cine danas tzv “opasne stvari” i “opasne delatnosti”. ZOO upotrebljava oba ova pojma ali ih ne definise. Medjutim, u pravnoj terminologiji opasnim stvarima se smatraju sve pokretne i nepokretne stvari koje svojim polozajem, svojstvima ili samim postojanjem predstavljaju povecanu opasnost za okolinu. One tvore rizik stete koji se ne da uvek izbeci ni pri najvecoj mogucoj paznji, i to je upravo ono sto ih cini opasnim. I opasna delatnost se moze definisati poput opasne stvari. To je svaka delatnost coveka od koje preti veca, neuobicajena opasnost stete, koja se ne moze uvek izbeci ni uz najvecu paznju poslenikovu. Za stetu izazvanu opasnom stvari ili opasnom delatnoscu, odgovornost se ne temelji na krivici, nego na stvorenom, odrzavanom ili kontrolisanom riziku. Ona je, dakle, objektivna. Da bi osteceni ostvario pravo na nadoknadu dovoljno je da dokaze da je pretrpeo stetu i da ona potice od opasne stvari ili opasne delatnosti. Odgovornost za stetu nacinjenu opasnom delatnoscu snosi onaj ko tu delatnost obavlja. Po pravilu, njega nije tesko identifikovati. Medjutim, pitanje ko odgovara za stetu prouzrokovanu opasnom stvari, znatno je problematicnije. Jer stvar moze pripadati jednome, a da je u vreme nanosenja stete koristi drugo lice, ovlasceno ili neovlasceno. Bez obzira na razlicite konkretne situacije, odgovornost se ipak prvenstveno vezuje za odredjenu kategoriju lica i ona su primarno odgovorna za stetu. Pored njih ili umesto njih, mogu i sekundarno odgovarati i izvesne kategorije drugih licanim pravnim sistemima, primarno se smatra odgovornim drzalac a sekundarnim vlasnik stvari. ZOO u prvi plan stavlja tzv. imaoca stvari. ZOO propisuje da za stetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za stetu od opasne delatnosti lice koje se njome bavi. Imalac je odgovoran za stetu koju prouzrokuje opasna stvar zato sto on, po pravilu, ima neposrednu korist od stvari. Sem toga, on poseduje vlast raspolaganja njome i u stanju je da opasnost stete otkloni ili predupre. Ali, ako stvar koristi trece lice, umesto imaoca, tada imalac nije u mogucnosti da je kontrolise, pa stoga nije ni odgovoran za stetu. U tom slucaju odgovara neposredni kornik stvari. ZOO poznaje jos i protivpravnog drzaoca stvari, lice u sluzbi imaoca stvari i lice koje nije u sluzbi imaoca stvari. Protivpravnim drzaocem se smatra lice koje je do opasne stvari doslo mimo znanja i volje nnjenog imaoca, tj. na pravno nedopusten nacin. Lice u sluzbi imaoca stvari je lice kome je imalac predao opasnu stvar kao svom radniku, da je upotrebljava ili cuva u njegovom interesu. Lice koje nije u sluzbi imaoca stvari je lice koje nema polozaj njegovog radnika i najcesci cilj takvog poveravanje jested a se lice kome se stvar predaje njome sluzi.
  12. 12. 12 64. OKOLNOSTI KOJE ISKLJUCUJU ODGOVORNOST ZA STETU IZAZVANU OPASNOM STVARI I OPASNOM DELATNOSCU. Praksa i teorija priznaju mogucnost da imalac, odnosno drzalac stvari bude oslobodjen od odgovornosti, ako je steta uslovljena odredjenim okolnostima. U te okolnosti spadaju: 1. VISA SILA – ZOO ne sluzi se izrazov visa sila vec govodi o uzroku stete koji se nalazio van stvari a cije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeci ili otkloniti. U visu silu spadaju oni dogadjaji koji su izvanredni ili nepredvidljivi, neotklonjivi i spoljni. 2. RADNJA OSTECENOG – U teoriji i praksi obicno se koristi izraz krivica ostecenog. Medjutim, ZOO govori o “radnji ostecenika”. Da bi se imalac opasne stvari potpuno oslobodio od odgovornosti, radnja ostecenog mora biti iskljucivi uzrok stete. Ako je osteceni samo delimicno doprineo da steta nastane, imalac se oslobadja od odgovornosti srazmerno. Ali ponasanje ostecenog mora, u svakom slucaju biti takvo da ga imalac opasne stvari nije mogao predvideti i da njegove posledice nije mogao izbeci ili otkloniti. 3. RADNJA TRECEG LICA – Kao sto osteceni ne mora za stetu biti kriv u pravnom smislu, tako se ni za trece lice ne trazi ovaj uslov. Dovoljno je njegovo fakticko ucesce u prouzrokovanju stete. Ali, i ponasanje treceg mora, takodje, imati obelezja vise sile za imaoca opasne stvari, tj. da ga on nije mogao predvideti i da njegove posledice nije mogao izbeci ili otkloniti. Trece lice je ono koje nije ni osteceni ni imalac opasne stvari, niti pak lice za cije ponasanje imalac odgovara kao za svoje vlastito. Ako je steta od opasne stvari nastala iskljucivo zbog radnje treceg lica, ono je jedino za nju i odgovorno, dok imalac stvati biva slobodan. Medjutim, ako je nastanku stete trece lice doprinelo samo delimicno, odgovornost imaoca opasne stvari srazmerno se ne umanjuje, niti trece lice odgovara samo za onaj deo stete koji od njega potice. Naprotiv, oni obojica odgovaraju solidarno za ukupnu stetu, jer su je prouzrokovali zajedno. 65. ODGOVORNOST U SLUCAJU UDESA IZAZVANOG MOTORNIM VOZILOM U POKRETU ZOO sadrzi posebna pravila koja regulisu odgovornost u slucaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu. Do udesa dolazi kad se sudare dva ili vise vozila, ali je on moguc i bez sudara. Pri tome stetu trpe sami imaoci vozila i treca lica. Medjutim, za nadoknadu stete ove dve kategorije ostecenih ne vaze istovetna pravila.Odgovornost imalaca motornih vozila jednog prema drugome zavisi od njihove krivice za udes. Obestecenje biva na planu subjektivne odgovornosti. Ako je do udesa doslo iskljucivom krivicom jednog imaoca, on snosi vlastitu stetu i duguje nadoknadu stete koju je pocinio drugom imaocu. Trecem ostecenom licu, imaoci sudarenih vozila odgovaraju nezavisno od krivice, i to solidarno. Svaki od njih duguje nadoknadu ukupne stete i ne moze se braniti prigovorom da je drugi imalac iskljucivo ili delimicno kriv za udes. Zrtvi je priznato pravo da zahteva punu nadoknadu od svakog imaoca, a ovi imaju pravo regresa jedan od drugog. Imalac koji je iskljucivo kriv snosice celu placenu nadoknadu, a imalac cija je krivica samo delimicna snosice srazmerni deo nadoknade. U slucaju da nema nicije krivice za udes, oni snose stetu na ravne delove, ukoliko razlozi pravicnosti ne iziskuju drugaciju podelu.
  13. 13. 13 66. ODGOVORNOST ZA STETU KOJU UZROKUJE STVAR S NEDOSTATKOM U danasnje vreme stete od stvari s nedostatkom cine ozbiljan ekonomski i pravni problem. S obzirom na ucestalost i izgubljene vrednosti, one su davno prevazisle okvire pukih “nesrecnih slucajeva” ili “kvarova”. Cak i stvari male vrednosti su u stanju da izazovu velike stete. ZOO regulise odgovornost za stetu od stvari s nedostatkom u svega jednom clanu, dok mnoge druge zemlje tu materiju uredjuju posebnim zakonima. Po ugledu na njih, Parlament Srbije doneo je poseban Zakon o odgovornosti proizvodjaca stvari s nedostatkom (ZOPSN). Prema ovom zakonu, kao potencijalni uzroci stete ne dolaze u obzir sve vrste stvarti. Odgovornost se, naime, ogranicava na pokretne stvari. Nepokretne stvari nisu obuhvaceni tom odgovornoscu. S druge strane, dolaze u obzir sve pokretne stvari. Odgovornost se odnosi i na svaku proizvedenu ili sakupljenu energiju za davanje svetlosti, toplote ili kretanja. Steta od stvari s nedostatkom ima vise naziva: sekundarna, sporedna, prateca, posredna i refleksna steta. Refleksna steta obuhvata ustrb na licnim i imovinskim dobrima kupca, korisnika stvari s nedostatkom ili nekog treceg ko se nadje u njegovoj blizini. Pravni propisi zemalja clanice EU iskazuju stanoviste da se refleksna steta ne moze ticati same stvari s nedostatkom, vec iskljucivo ostalih stvari. Medjutim, u SAD dopustaju mogucnost da deo slozene stvati sa nedostatkom izazove refleksnu stetu na ostalim njenim delovima. ZOPSN takodje ne iskljucuje mogucnost odgovornosti zbog stete na samoj stvari s nedostatkom. S druge strane, ogranicava odgovornost na stete nastale unistenjem ili ostecenjem nekog dela imovine koji se “uobicajeno koristi” za licnu upotrebu ili potrosnju i da ga je osteceni u tu svrhu koristio. ZOPSN ima u vidu odgovornost zbog stete od stvari s nedostatkom koja je stavljena u promet ali on ne definise taj pojam. Stavljanje u promet biva kad proizvodjac svojom voljom, na temelju odredjenog ugovora, prenese drugome vlast da njome raspolaze, odnosno da je upotrebljava, ili kad je jednostavno posalje potrosacu. Ako se predaja ili stavljanja naspolaganje vrsi unutar samog preduzeca koje je stvar proizvelo, tada se ne govori o stavljanju u priomet. Odgovornost zbog stete od stvari s nedostatkom pada na proizvodjaca. Proizvodjac se oslobadja odgovornosti ako dokaze jednu od sledecih okolnosti: a) da proizvod nije stavio u promet; b) da nedostatak nije postojao u vreme kada je proizvod stavio u promet; c) da on nije proizveo proizvod namenjen za prodaju i da proizvod nije proizveden u okviru njegove delatnosti; d) da je nedostatak nastao usled usaglasavanja svojstva proizvoda sa propisanim normama; e) da nivo naucnog i tehnickog znanja u vreme kada je proizvod stavljen u promet nije omogucavao otkrivanje nedostatka.
  14. 14. 14 67. OSIGURANJE PUTNIKA U JAVNOM SAOBRACAJU OD POSLEDICA NESRECNOG SLUCAJA Vlasnici, odnosno korisnici prevoznih sredstava koja sluze za prevoz putnika u javnom saobracaju, duzni su da sa organizacijom za osiguranje zakljuce ugovor o osiguranju putnika od posledica nesrecnog slucaja. Strane tog ugovora se nazivaju osiguranik i osiguravalac, a osigurani putnici – korisnici osiguranja. U zakonu se poimenicno nabrajaju sve vrste prevoznih sredstava ciju su vlasnici, odnosno korisnici, duzni da zakljuce ugovor o osiguranju svojih putnika, a to su: a) autobusi u kojima se obavlja javni prevoz u gradskom, medjugradskom i medjunarodnom saobracaju; b) putnicki taksi i rent-a-kar; c) autobusi za prevoz zaposlenih; d) sinska vozila za prevoz putnika; e) sve vrste pomorskih, jezerskih i recnih plovila; f) sve vrste rent-a-kat plovila; g) vazduhoplovi za javni prevoz putnika u vazdusnom saobracaju; h) vazduhoplovi koji se koriste za krace prelate i panoramske letove i rent-a-kar vazduhoplovi; i) autobusi za prevoz turista; j) ostala prevozna sredstva kojima se prevoze putnici. Prema Zakonu, putnicima se smatraju lica koja se radi putovanja nalaze u prevoznom sredstvu odredjenom za obavljanje javnog prevoza, kao i lica koja se nalaze u krugu stanice, pristanista, luke, aerodrome i koji imaju nameru da putuju ili su putovala sa odredjenim prevoznim sredstvom. Putnicima se smatraju i lica koja imaju pravo na besplatnu voznju. Putnik koga zadesi nesrecni slucaj, odnosno odredjeni korisnik osiguranja u slucaju smrti putnika, ima pravo da zahteva neposredno od osiguravaoca da mu isplati odgovarajucu osiguranu sumu. Ako vlasnik, odnosno korisnik vozila, nije zakljucio ugovor o osiguranju putnika ili je zakljcuo sa organizacijom za osiguranje nad kojom se otvoren stecaj, putnik moze zahtevati naknadu iz sredstva garantnog fonda. Garantni fond cine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zastite putnika i trecih lica. 68.OSIGURANJE SOPSTVENIKA, ODNOSNO KORISNIKA MOTORNIH VOZILA Zakon obavezuje sopstvenike, odnosno korisnike motornih i prikljucnih vozila da zakljuce ugovor o osiguranju od odgovornosti za stetu koju upotrebom motornog vozila pricine trecim licima (tzv. autoodgovornost). Pojam motornogi prikljucnog vozila je sirok jer podrazumeva vozila koja sluze za prevoz lica i stvari, za vucu, zatim radna vozila koja moraju imati saobracajnu dozvolu sto se godisnje produzava. Ukoliko za vreme dok traje osiguranje, dodje do promene vlasnika, prava i obaveze uz ugovora o osiguranju od autoodgovornosti prelaze na novog vlasnika i traju do isteka tekuceg perioca osiguranja. Osigurani slucaj cine stete koje motorno ili prikljucno vozilo, za vreme upotrebe, uzrokuje trecim licima. Status treceg lica nemaju jedino vlasnik, odnosno korisnik, suvlasnik i drugi imalac motornog vozila kojim je steta pricinjena; zatim nema vozac tog motornog vozila; a takodje ni lice koje je ucvestvovalo u protivpravnom oduzimanju motornog vozila. Steta na koju se osiguranje odnosi moze nastati usled smrti, povrede tela, narusavanja zdravlja, unistenja ili ostecenja stvari. Trece lice ima pravo da nadoknadu stete zahteva neposredno od osiguravaoca, ciji je polozaj slican jemcu. Osiguravalac duguje nadoknadu umesto osiguranog lica, i zato je njegova obaveza akcesorne prirode. Ako osigurano lice nije odgovorno za stetu u konkretnom
  15. 15. 15 slucaju, onda nadoknadu nije moguce zahtevati ni od osiguravaoca. Osteceni ima mogucnost da nadoknadu stete zahteva i od osiguranika, jer on odgovara solidarno sa osiguravaocem. Razlika se ogleda u tome sto osiguranik odgovara neograniceno, a osiguravalac samo do visine osigurane sume. Lice kome je pricinjena steta upotrebom vozila inostrane registracije, za koje postoji valjana medjunarodna isprava ili dokaz o osiguranju od autoodgovornosti, zahtev za obestecenje podnosi nekoj domacoj organizaciji za osiguranje. Ako ta organizacija u roku od 60 dana od dana prijema odstetnog zahteva ne isplati naknadu stete, osteceni ima pravo da odstetni zahtev podnese Udruzenju osiguravajucih organizacija. Desi li se da ni Udruzenje u roku od 30 dana ne isplati naknadu, osteceni moze podneti tuzbu protiv udruzenja i organizacije za osiguranje od koje je prvi put zahtevao isplatu. 69. ODGOVORNOST USLED TERORISTICKIH AKATA, JAVNIH DEMONSTRACIJA ILI MANIFESTACIJA Usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, moze doci do raznovrsnih steta, do smrti pojedinaca, telesne povrede, ostecenja ili unistenja imovine. Za tu stetu odgovornost snosi drzava ciji su organi po vazecim propisima bili duzni da takvu stetu sprece. Odgovornost drzave proizilazi iz njene duznosti da se stara za sigurnost ljudi i imovine, i da obezbedjuje javni red i mir. Prema prvobitnom tekstu ZOO, ova odgovornost se odnosila samo na stetu izazvanu smrcu ili telesnom povredom. Medjutim, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima, ona je prosirena i na imovinske stete i to sa retroaktivnom vaznoscu. Pravo na nadoknadu nije uslovljeno krivicom drzave, vec je rec o objektivnoj odgovornosti. Ako se zna ko je pocinilac stete. drzava i tada odgovara solidarno sa njim. Kad plati obestecenje, drzava ima pravo i obavezu da se regresira od pocinioca stete. 70. ODGOVORNOST ORGANIZATORA PRIREDBI Veci broj lica okupljen na zatvorenom ili na otvorenom prostoru predstavlja potencijalni izvor opasnosti stete za pojedince iz grupe ili okoline, jer u takvim uslovim moze lako da dodje do opsteg nereda i sl. Stoga oni koji organizuju takvo okupljanje ljudi (organizatori priredbe) odgovaraju za stetu koja bi nastala usled tih izvanrednih okolnosti i to prema pravilima o objektivnoj odgovornosti. Priredbe mogu biti zabavnog, kulturnog ili sportskog karaktera, zatim politicke i vojne. Organizatori priredbi odgovaraju samo za onu stetu koja se nadovezuje na smrt ili telesnu povredu koju neko pretrpi usled nekontrolisanog delovanja mase. Ali posto je organizator priredbe duzan da obezbedi red medju ucesnicima i gledaocima, on je odgovoran i za stetu zbog smrti ili telesne povrede koje su nastale usled tuce, bacanja raznih predmeta, upotrebe oruzja i sl. Sasvim je svejedno da li se osteceno lice nalazilo u okupljenoj masi ili u blizini te mase. Ono nema pravo na nadoknadu stete jedino ukoliko je iskljucivo krivo za pretrpljenu stetu.
  16. 16. 16 71. ODGOVORNOST VISE LICA ZA ISTU STETU Nisu retki slucajevi u kojima osteceni ima pravo da trazi nadoknadu stete od vise lica, tj. vise lica mogu biti odgovorna za istu stetu. Pre svega, to biva onda kada je vise njih, zajedno ili odvojeno, ucestvovalo u izazivanju stete. Pored neposrednih izvrsioca, takodje ovde spadaju i lica cije je ucesce bilo posredno (npr. pomagaci, podstrekaci). Pored njih, za stetu mogu i odgovarati treca lica koja su se na to svojevoljno obavezala (npr. osiguravalac) ili ih je obavezao zakon(npr. roditelji). ZOO propisuje solidarnu odgovornost svih lica koja su prouzrokovala stetu. U odnosu jedan prema drugome, solidarni duznici ne odgovaraju za ukupnu stetu, nego samo za srazmerni deo. Stoga, onaj ko isplati vise nego sto iznosi njegov udeo, moze traziti od ostalih da mu nadoknade ono sto je za njih platio. Visinu udela svakog pojedinog duznika, odredjuje sud prema tezini krivice i tezini posledice koje su proistekle iz njegovog postupka. Ako je utvrdjivanje udela nemoguce, smatra se da su svi udeli jednaki, osim ako pravicnost zahteva da se u konkretnom slucaju odluci drugacije. Zakon o radnim odnosima sadrzi drugacija opravila o odgovornosti vise lica za istu stetu. Rec je osteti koju vise zaposlenih prouzrokuju svom poslodavcu. Njihova odgovornost je podeljena, i svaki zaposleni odgovara samo za deo stete koju je on izazvao. Samo ako vise njih prouzrokuje stetu umisljajnim krivicnim delom, njihova odgovornost je solidarna. 72. NAKNADA MATERIJALNE STETE Nadoknada stete podrazumeva otklanjanje stetnih posledica po ostecenog na racun nekog treceg. To se postize odgovarajucim davanjem ili cinjenjem. Cilj nadoknade jested a se ostecenom povrati ono sto je izgubio od svojih pravno zasticenih dobara. To sto daje ili cini, kao nadoknada mora stvarno ili bar ekonomski biti zamena za ono sto se nadoknadjuje. Jer, nadoknada u sustini i znaci zamnu izgubljenog dobra drugim dobrom iste ili slicne namene. Medjutim, postoje i slucajevi u kojima se stete ne moze potpuno nadomestiti, tj. gde je nadoknada moguca samo delimicno. Nadoknada stete se moze izvsiti na dva nacina: putem naturalne restitucije i davanjem novcane nadoknade. Naturalna restitucija podrazumeva stvarno uspostavljanje onog stanja ostecenog dobra koje je postojalo pre nego sto je steta nastala. Novcana nadoknada predstavlja nadoknadu vrednosti ostecenog dobra u novcanom obliku. ZOO prednost daje naturalnoj restituciji u odnosu na novcanu nadoknadu, jer propisuje da je odgovorno lice duzo da uspostavi stanje koje je bilo pre nego sto je steta nastala. Medjutim, ZOO dupusta i novcanu nadoknadu u dva slucajeva: kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguce ili kada sud smatra da nuje nuzno da odgovorno lice to ucini. 73. UTVRDJIVANJE VISINE STETE Obaveza nadoknade stete smatra se dospelom u trenutku kada je steta nastala. Medjutim, da bi odredio kolika je duznikova obaveza, sud mora utvrditi koliko iznosi steta cija se nadoknada zahteva. Po pravilu, opseg stete treba da dokaze osteceni. Medjum, postoje stete cija se visina ne moze cifarski dokazati, jer oni nisu ni nastale, nego je samo izvesno da ce nastati u buducnosti (izmakla dobit). Za utvrdjivanje visine stete dolaze u obzir tri razlicita trenutka: trenutak u kome je steta prouzrokovana; trenutak podizanja tuzbe; trenutak donosenja sudske odluke. U pravnoj praksi i teoriji preovladjuje shvatanje da se visina stete i nadoknade odredjuje prema trenutku donosenja presude. Na tom stanovistu
  17. 17. 17 je i ZOO. Ako je u pitanju buduca stera, pri njenoj proceni treba voditi racuna o svim okolnostima koje bi uticale na razmere stete ili na njenu opstojnost. Novcana vrednost unistene, ostecene ili izgubljene stvari moze se utvrdjivati na dva nacina: prema objektivnom i subjektivnom merilu. Po objektivnom merilu utvrduje se opsta ili prometna vrednost stvari. To je vrednost koju stvar, iste vrste i istog kvaliteta, ima u datom trenutku na trzistu bez obzira na posebne prilike ostecenog. Procena stete po subjektivnom merilu podrazumeva utvrdjivanje gubitka koji je usled neke pozitivne ili negativne cinjenice nastao u imovinskim prilikama samog ostecenog. Rec je o utvrdjivanju vrednosti koju je stvar imala za ostecenog, tj. o njenoj individualnoj vrednosti. Objektivna vrednost cini srz zahteva za nadoknadu stete. Samo u slucaju da osteceni trazi namirenje vece stete (u smislu interesa), i ako je u stanju da to opravda svojim posebnim prilikama, onda se it a steta moze uzeti u obzir, pod uslovom da je dosudjivanje nadoknade inace moguce. 74. PRINCIP POTPUNE NAKNADE I RAZLOZI ZA SNIZENJE NAKNADE U danasnje vreme preovladjuje shvatanje da osteceni ima pravo na potpunu nadoknadu pretrpljene stete. ZOO polazi od principa potpune nadoknade i predvidja da ce sud, uzimajuci u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja stete, dosuditi nadoknadu u iznosu koji je potreban da se ostecenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo stetne radnje. Ovaj princip predvidja da osteceni ima pravo, kako na nadoknadu obicne stete, tako i izmakle koristi. Visina utvrdjene stete ne odredjuje uvek i visinu nadoknade koju ce osteceni dobiti. Naime, sud moze nadoknadu i sniziti. Razlozi za to su: a) MANJI STEPEN KRIVICE POCINIOCA STETE – Prema ZOO osteceni ima pravo na nadoknadu i obicne stete i izmakle dobiti, ali ipak kada se radi o ugovornoj steti, poverilac ima pravo na punu nadoknadu samo ako duznik nije ispunio svoju obavezu namerno ili zbog krajnje nepaznje. Isto tako i Zakon o radnim odnosima resava ovo pitanje kada zaposleni uzrokuje stetu poslodavcu. b) KRIVICA OSTECENOG – Na visinu nadoknade stete utice i krivica ostecenog. Rec je o ponasanju ostecenog koje je uslovilo da steta nastane ili da bude veca nego sto bi bila. U tom slucaju nadoknada se srazmerno umanjuje. c) SLABO IMOVNO STANJE ODGOVORNOG LICA – Ovaj razlog pociva na ideji socijalne pravicnosti koji podrazumeva da se pri odmeravanju nadoknade vodi racuna i o ekonomskim mogucnostima odgovornog lica. Medjutim, nadoknada se moze po ovom razlogu sniziti samo u slucaju kada je steta pocinjena obicnom nepaznjom. d) DOBROCINSTVO POCINIOCA STETE PREMA OSTECENOM – Dobrocinstvo je jedno od veoma cenjenih i pozeljnih ponasanja coveka prema coveku. ZOO predvidja da ako je pocinilac prouzrokovao stetu radeci nesto radi koristi ostecenog, sud moze odrediti manju naknadu. e) NESIGURNOST UZROCNE VEZE – Utvrdjivanje uzrocne veze izmedju radnje pocinioca stete i stete, u nekim slucajevima nije lako pa je cak i nemoguce. Stoga se sud mora zadovojiti velikim stepenom verovatnoce. Ako stekne pretezno uverenje da uzrocna veza postoji, on ostecenom priznaje pravo na naknadu ukupne ste, ali ako preteze sumnja u uzrocnu vezu, sud u celosti odbija zahtev za obestecenje. Taj princip poznat je kao “sve ili nista”.f) OSTALI RAZLOZI – Kao sto sun pt. kostitucione predispozicije usmrcenog ili povredenog lica, stanje nuzde pocinioca stete
  18. 18. 18 75. NAKNADA NEMATERIJALNE STETE Svrha nadoknade stete je otklanjanje stetnih posledica koje su pogodile ostecenog. U izvesnom smislu, taj cilj je moguce postici i kod nekih nematerijalnih steta (npr. povreda prava licnosti). Medjutim, najveci broj nematerijalnih steta nije moguce popraviti putem naturalne restitucije. Tu dolazi u obzir jedino novcano davanje radi zadovoljenja ostecenog. Dosudjenjem odredjene novcane sume, ostecenom se omogucava da pribavi sebi neko zadovoljstvo i time uspostavi izvesnu psihicku i emotivno ravnotezu. Najveci broj pravnih sistema, mogucnost novcane nadoknade nematerijalne stete priznaje samo u ogranicenoj meri, tj. u odredjenim slucajevima. Tog stanovista je in as ZOO. On propisuje za koje oblike ce sud dosuditi pravucnu novcanu nadoknadu, a to su: a) za pretrpljene fizicke bolove; b) za pretrpljene dusevne bolove zbog umanjene zivotne aktivnosti, zbog naoruzanosti, povrede ugleda, casti, slobode ili prava licnosti, zbog smrti bliskog lica i za naneti strah. Osim toga, pravo na novcanu naknadu zbog pretprljenog dusevnog bola ima lice koje je prevarom, prinudom ili zloupotrebom nekog odnosa, navedeno na kaznjivu obljbu ili kasnjivu bludnu radnju. Zakonodavac nalaze sudu da prilikom odlucivanja o zahtevu za nadoknadu nematerijalne stete, kao i o visini nadoknade, vodi racuna o znacaju prikracenog dobra i o cilju kome ta nadoknada sluzi. 76. POSEBNA OGRANICENJA ZA NOVCANU NAKNADU NEMATERIJALNE STETE Pored toga sto se novcana nadoknada dopusta samo za odredjene vidove nematerijalne stete, dosudjivanje obestecenja pretpostavlja i druge, dopunske, uslove, a to su: 1) Ogranicenje nadoknade na stetu izazvanu krivicom – Pravni sistemi veceg broja zemalja dopustaju novcanu nadoknadu nematerijalne stete samo kod odgovornosti po osnovu krivice. I nasi sudovi ranije su dosudjivalu naknadu za neimovinsku stetu samo u prisustvo krivice pocinioca, a potom su zauzeli stav da je osnov odgovornosti nebitan. Ni ZOO ne pravi razliku. 2) Ogranicavanje nadoknade na neugovornu stetu – U nekim pravnim sistemima pravo na nadoknadu neimovinske stete prihvaceno je samo u okviru neugovorne odgovornosti. Nasi sudovi nemaju jedinstveno stanoviste o tome. Nasa pravna teorija se zalaze da jednako tretiranje neimovinske stete izazvane ugovornom i neugovornom radnjom pocinioca. 3) Ogranicavanje nadoknade na znatnu stetu – Za razliku od imovinske, neimovinska steta se nadoknadjuje samo ako je znatna. ZOO propisuje da ce sud dosuditi novcanu nadoknadu za neimovinsku stetu ako nadje da okolnost slucaja, a narocito jacina bolova i straha i njegovo trajanje, to opravdava. 4) Ogranicavanje kruga poverilaca nadoknade – Pravo na nadoknadu nematerijalne stere zbog pretrpljenih dusevnih bolova usled smrti bliksog lica, ima samo uzan krug njegovih srodnika. To su clanovi uze porodice umrlog (bracni drug, roditelji i deca). 5) Ogranicavanje mogucnosti nasledjivanja i ustupanja potrazivanja nadoknade – Potrazivanje nadoknade neimovinske stete, ne prelazi na naslednike poverioca i ne moze biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvrsenja. Ono je strogo licno pravo. Ipak, taj licni karakter gubi u slucaju kad je priznato pravosnaznom odlukom ili pismenim sporazumom. Posle toga, njime se moze slobodno raspolagati.
  19. 19. 19 77. NAKNADA MATERIJALNE STETE U SLUCAJU SMRTI, TELESNE POVREDE I OSTECENJA ZDRAVLJA Pod telesnom povredom u smislu gradjanskog prava, podrazumeva se narusavanje telesnog ili psihickog integriteta coveka, koje je imalo za posledicu neku stetu (imovinsku ili neimovinsku). Telesna povreda kao pojam ne odnosi se iskljucivo na rodjenog coveka, ona postoji u slucaju skodjenja jos nerodjenom detetu, koje potom dodje na svet sa telesnim ili mentalnim deformacijama ili zacecima bolesti (prenatalna steta). Kod telesne povrede i ostecenja zdravlja, za nadoknadu dolaze u obzir sledeci oblici stete: a) TROSKOVI LECENJA – Tu spadaja svi troskovi koje iziskuje nabavka lekova cija je upotreba medicinski opravdana i koji se u praksi redovno koriste. Pored lekova, ovde spadaju i sve druge vrste potrebne lekarske pomoci, kao i troskovi nabavke proteza i drugih pomocnih sredstava. Takodje ovde spada i naknada putnih troskova clanovima uze porodice, nacinjenih radi posete povredjenom dok se on nalazi na lecenju. b) IZGUBLJENA ZARADA USLED PRIVREMENE NESPOSOBNOSTI ZA RAD – Rec je o zaradi koju gubi osteceno lice za vreme dok traje njegovo lecenje od zadobijene telesne povrede. Nasi sudovi pod zaradom podrazumevaju svaku imovinsku korist koja se stice radom, tj. prihode iz redovnog radnog odnosa, ali i prihode iz dopunskog i privremenog rada. c) IZGUBLJENA ZARADA USLED TRAJNE NESPOSOBNOSTI ZA RAD – Telesna povreda moze usloviti i Trajan gubitak radne sposobnosti povredjenog. Taj gubitak, moze biti potpun ili delimican. Nesposobnost za rad sama po sebi ne predstavlja stetu. Stetom se smatra gubitak ili smanjenje zarade zbog nestanka ili umanjenja radne sposobnosti. d) NEIMOVINSKA STETA – Zbog telesne povrede i ostecenja zdravlja, osteceni moze trpeti sledece vidove neimovinske stete: stetu zbog fizickih bolova; stetu zbog pretrpljenog straha; zbog dusevnih bolova; zbog unakazenosti; zbog umanjenja zivotne aktivnosti. Prouzrokovanje smrti jeste protivpravno lisenje zivota nekog lica. Smrt moze nastupiti neposredno posle protivpravnog delovanja na telesni ili psihicki integritet, ili kasnije. Smrt, sama po sebi nije steta sa stanovista obligacionog prava, nego prirodni dogadjaj koji postaje steta. U slucaju smrti, mogu se javiti sledeci oblici stete: a) TROSKOVI LECENJA I IZGUBLJENA ZARADA – Ovi troskovi kao oblik stete nastaju jedino u slucaju kad smrt ubijenog lica nije nastupila odmah, vec posle izvesnog vremena kome je prethodilo bezuspesno lecenje. b) TROSKOVI POGREBA – obuhvataju vise raznorodnih roskova, kao sto su: transport usmercenog, trkoskovi uobicajene sahrane i polaganje porodicnog venca; troskovi pogrebne muzike; troskovi verskog obreda; posluzivanja lica koja prisustvuju sahrani; putne troskove bliskih srodnika; troskovi crnine bliskih srodnika; podizanje nadgrobnog spomenika; odrzavanje grobal troskovi posmrtnog oglasa u dnevnom listu. c) STETA ZBOG IZGUBLJENOG IZDRZAVANJA ILI POMOCI – Treca lica mogu pretrpeti stetu usled gubitka izdrzavanja sto ga je uslovila smrt drugoga. Pravo na
  20. 20. 20 nadoknadu ove stete imaju sva lica koja je ubijeni stvarno izdrzavao, bez obzira na to da li je bio i pravno obavezan. d) STETA TRECIH LICA ZBOG PRETRPLJENOG DUSEVNOG BOLA – Usled smrti lica za koju je neko drugi odgovoran, dusevni bol trpe njegovi bliski srodnici. Stoga, oni imaju pravo da traze naknadu u vidu bolnine. Pravo na bolninu priznaju se samo licima koji ulaze u krug clanova uze porodice nastradalog. 78. STICANJE BEZ OSNOVA (neosnovano obogacenje) U zivotu se cesto desava da neko stekne izvesnu korist na racun drugoga, a da se njegovo sticanje ne temelji na pravno priznatom osnovu ili razlogu. Sa stanovista pravnog poretka, takvo sticanje se smatra neosnovanim, neopravdanim ili nepravicnim. Buduci da sticanje koristi znaci uvecanje imovine, govori se o neosnovanom obogacenju. To je stanje poremecene ravnoteze izmedju dve imovine koje pravni poredak ne odobrava. Neosnovano obogacenje predstavlja zaseban izvor obligacionih odnosa. Ono je supsidijaran izvor obligacionih odnosa i dolazi do izrazaja samo u slucaju kad se potrazivanje ne moze izvesti iz prava svojine, iz ugovora, iz nezvanog vrsenja tudjih poslova ili iz prouzrokovanja stete drugome. Iz svakog obogacenja ne nastaje obligacioni odnos. Da bi se to dogodilo, potrebni su izvesni uslovi a to su: 1. OBOGACENJE JEDNOG LICA – Postoje dva nacina na koje se obogacenje moze desiti: uvecanjem inovine i sprecavanjem da se imovina umanji. Uvecanje imovine biva ili porastom aktive ili smanjenjem passive. Aktiva raste sticanjem imovinskih prava ili zadobijanjem drzavine stvari. Ali obogacenje moze biti i posredno, kad nije posledica porasta aktive vec smanjenja passive. Obogacenje se moze zbiti i na taj nacin sto je spreceno umanjenje imovine do kojeg je po redovnom toku trebalo da dodje. Lice koje je trebalo da nacini izvesne izdatke i tako umanji svoju imovinu, nije to uradilo. 2. OSIROMASENJE DRUGOG LICA – Obogacenje jednog povlaci osiromasenje drugog. Kao i obogacenje, i osiromasenje se moze desiti na razne nacine. Ono je najociglednije kad osiromaseni izgubi neko svoje pravo ili drzavinu stvari, ili kad svoju imovinu umanji isplatom odredjene sume novca. Ali, osiromasenim se smatra i lice cije pravo koristi neko drugi. U kategoriju osiromasenih spada i lice koje je neosnovano obavilo neki fizicki ili intelektualni posao za drugog, a da zato nije dobilo odgovarajucu nadoknadu. Osiromasenje i obogacenje treba da su medjusobno uslovljeni. Ono sto se pojavljuje kao obogacenje u imovini jednog, mora opstojati kao osiromasenje u imovini drugog. 3. ODSUSTVO OSNOVA – Svako obogacenje na racun drugog ne smatra se neosnovanim i ne daje osiromasenom pravo na tuzbu protiv obogacenog. Neosnovano je samo ono obogacenje koje se pravno ne da objasniti, jer se ne temelji na pravnom pravilu sadrzanom u ma kom izvoru prava, zakonu, pravnom poslu, ili odluci suda ili drugog drzavnog organa.
  21. 21. 21 79. ISPLATA NEDUGOVANOG Isplata nedugovanog prakticno je najvazniji oblik neosnovanog obogacenja. Rec isplata podrazumeva ne samo davanje izvesne svote novca, vec i izvrsenje ma kakve radnje, odnosno cinidbe. Prema tome, ispata se moze sastojati kako u predaji neke stvari tako i u pruzanju usluge. Za isplatu nedugovanog potrebna su tri uslova: 1. ISPLACA SOLVENDI CAUSA – Isplata je izvrsena solvendi causa ako je, prema sporazumu strana kojih se tice, trevalo da posluzi podmirenju prividnog duga. Sasvim je svejedno, da li je placeno bas ono sto je prividno dugovano ili nesto drugo umesto toga. Ako su i isplatilac i primalac znali da dug ne postoji, rec je o simulovanoj causa solvendi, iza koje stoji neki drugi pravni osnov (po pravilu poklon). Medjutim, ako je isplatilac zeleo da podmiri stvaran dug, a primalac isplate mislio da mu on cini poklon, nema mesta condictio in debiti, jer nije placeno u zabludi. 2. ISPLATA PRIVIDNOG DUGA – Pojam prividnog duga je dvoznacan. On podrazumeva ne samo umisljene dugove koji uopste nisu ni nastali, vec i stvarne dugove koji su u trenutku isplate bili ugaseni. Takvi su dugovi iz ponistenog ili raskinutog ugovora, i iz ugovra zakljucenog pod odloznim uslovom koji jos nije nastupio. To su apsolutno nestvarni dugovri. Oni se razlikuju od relativno nestvarnih dugova. Apsolutno su nestvarni dugovi koji se nikoga i nicega ne ticu, dok su relativno nestvarni dugovi koji se ne ticu ili isplatioca, ili primaoca isplate, ili barem cinidbe koja je izvrsena radi njihovog podmirenja. U relativno nestvarne dugove spadaju: tudji dugovi koje je isplatilac podmirio, verujuci da su njegovi; dugovi isplaceni prividnom poveriocu; dugovi koje je duznik podmiro cinidbom koju ne duguje. 3. ZABLUDA ISPLATIOCA – Isplatilac treba da je bio u zabludi o dugu, da je verovao da dug postoji i da se tice njega i primaoca isplate. Ko izvrsi isplatu, znajuci da nije duzan platiti, nema pravo zahtevati povracaj, osim ako je to ucinio u ocekivanju protivcinidbe koju mu je primalac isplate obecao. Buduci da isplatu cini samo onaj ko je zaista duzan, pretpostavlja se da svaka dobrovoljna isplata znaci priznanje duga ili poklon. No, ta pretpostavka se moze obarati dokazom da je isplata ucinjena u zabludi. Takva zabluda postoji kad isplatilac veruje u neku umisljenu cinjenicu, ili kad ne zna za neku cinjenicu. Zabluda nije potrebna u sledecim slucajevima: kada je isplatilac zadrzao pravo da trazi povracaj; kad je dug isplacen da bi se izbegla prinuda drzavnog organa; kad je isti dug placen dva puta; kad je isplatilac bio prinudjen na isplatu; kad je neko nacinio za drugog takav izdatak ili ucinio nesto drugo sto je ovaj po zakonu bio duzan uciniti. 80. SLUCAJEVI STICANJA BEZ OSNOVA Neosnovano obogacenje dogadja se na razlicite nacine. Ono nekad nastaje usled radnje osiromacenog, a nekad usled radnje obogacenog. Sem toga, moze ga uzrokovati i radnja nekog treceg ili slucajno zbivanje. 1. OBOGACENJE USLED RADNJE OSIROMASENOG – Neosnovano obogacenje nastaje najcesce usled neke radnje samog osiromasenog lica, zato sto je ono izvrsilo izvesnu cinidbu obogacenom. Cinidba se moze sastojati u prenosu nekog prava na stvar ili drzavine stvari ili u pruzanju usluga. Ako se prenos prava vrsi na temelju nistavog ugovora, obogacenje je moguce samo ukoliko je to pravo, i pored nedostatka
  22. 22. 22 pravnog osnova, preslo na pribavicoa. Ako je prenosilac preneo pribaviocu drzavinu stvari, obogacenje postoji i stvar se moze povratiti tuzbom iz neosnovanog obogacenja. Tri su moguca slucaja obogacenja usled radnje osiromasenog: isplata nedugovanog; isplata s obzirom na osnov koji se obistinio; isplata s obzzirom na osdnov koji je kasnije otpao. 2. OBOGACENJE USLED VLASTITE RADNJE – Obogacenje se moze desiti i usled radnje samog obogacenog, na koju on nije bio ovlascen. To su po pravilu nedopustene radnje, kojima izvrsilac ne stice nikakvo pravo vec neosnovano prisvaja izvesne vrednosti iz tudje imovine. Najvazniji slucaj takvog obogacenja se sastoji u neovlascenom koriscenju ili utrosku tudje stvari u svoju korist. Osiromaseni ima pravo na naknadu koristi koju je obogaceni stekao utroskom njegove stvari. Pravilo da onaj ko se nedopustenom radnjom obogati na tudji racun odgovara za svoje obogacenje, stice poseban znacaj kad pravo na naknadu stete zastari. U tom slucaju, osteceni moze zahtevati od pocinioca stete da mu ustupi ono sto je dobio stetnom radnjom, po propisu o obogacenju bez osnova. 3. OBOGACENJE USLED RADNJE TRECEG ILI SPOLJNJEG DOGADJAJA – Desava se i da se jedno lice obogati usled radnje treceg ili izvesnog spoljnog dogadjaja. Ako dodje do mesanja ili spajanja nekestvari, najpre treba odrediti kome ce to pripasti. Lice kome one pripadnu, obogaceno je na tudji racun i duzno je da nadoknadi vrednost svog obogacenja. 81. DEJSTVO NEOSNOVANOG OBOGACENJA Neosnovanim obogacenjem zasniva se obligacioni odnos izmedju obogacenog i osiromasenog. U tom odnosu, obogaceni ima polozaj duznika, a osiromaseni polozaj poverioca. Duznik mora da vrati ono cime se obogatio. Sadrzina njegove obaveze zavisi od prirode obogacenja. S obzirom na to, on moze dugovati povracaj stvari, naknadu vrednosti stvari, naknadu koristi od upotrebe stvari, ili nadoknadu za uslugu koju mu je ucinio poverilac. Duznik je prvenstveno obavezan da prati poveriocu ono sto je stekao na njegov racun. Ako je postao vlasnik odredjene stvari, duzan je da je vrati poveriocu i da mu prenese pravo koje je na nju pribavio. Akko je bio samo drzalac stvari, duguje povracaj drzavine, a ako je imao i potrazivanje, duzan je da njega ustupi poveriocu. Na taj nacin se uspostavlja predjasnje stanje u imovini i jedne i druge strane (tzv. restitucija). Za razliku od vecine trazbina, potrazivanje koje izvire iz neosnovanog obogacenja ima promenljivu vrednost, u zavisnosti da li je obogaceni savestan ili nesavestan. Princip je da savestan sticalac posle povracaja stecene koristi ne sme biti doveden u imovinsku situaciju koja je gora od situacije u kojoj bi bio da se obogacenje nije ni dogodilo. Prema tome, obaveza savesnog sticaoca svodi se na povracaj koristi koju ima u trenutku isticanja zahteva za povracaj. Potrazivanje od savesnog duznika zavisi, od toga da li se korist koju je stekao jos nalazi u njegovoj imovini. Obogaceni koji je nesavestan ima vecu obavezu od savesnog sticaoca. On je duzan ne samo da vrati neosnovano stecenu korist koju poseduje u trenutku isticanja zahteva, nego i da odgovara zbog koristi kojih vise nema.
  23. 23. 23 82. TUZBA ZBOG NEOSNOVANOG OBOGACENJA Tuzba zbog neosnovanog obogacenja se naziva skraceno kondikcija. Ona je po prirodi obligaciona (licna) cak i kad je usmerena na individualno odredjenu stvar. Njoj nije cilj da se povrati izgubljeni posed stvari, nego da se ponovo pribavi pravo svojine. Kad je rec o nepokretnosti, potrebno je ponovo uknjizenje tuzioca. Ako obogaceni padne pod stecaj, kondikcija se, za razliku od svojinske tuzbe, ne usmerava na tavno odredjenu stvar u stecajnoj masi, nego na novcano potrazivanje njene vrednosti. Kondikcija se moze podici samo protiv obogacenog i njegovih naslednika, ne i protiv singularnih pravnih sledbenika tih lica. Uostalom, ako je obogaceni stvar otudjio uz nadoknadu, njegovo obogacenje nije nestalo, ono je samo promenilo svoj predmet, pa je tuzba protiv obogacenog i dalje moguca. Ali ako je sticalac bez osnova, stvar poklonio ili zavestao izvesnom trecem, njegovo obogacenje prestaje a biva obogacen treci. Medjutim, treci nije obogacen bez osnova, njegovo obogacenje ima osnov u ugovoru o poklonu, odnosno testamentu. Na pitanje da li kondikcija moze konkurisati ostalim tuzbama koje imaju slicnu namenu, odgovor je razlicit. Naima tuzba zbog neosnovanog obogacenja ne moze ici paralelno sa tuzbom zbog neispunjenja ugovorne obaveze kao ni sa svojinskom tuzbom. Medjutim, tuzba zbog neosnovanog obogacenja moze ici paralelno sa tuzbom za nadoknadu stete iz razloga sto se moze desiti da iz iste cinjenice nastane ostecenje jednog a obogacenje drugog lica. 83. DOPUSTENO NEZVANO VRSENJE TUDJIH POSLOVA Nezvano obavljanje tudjih poslova, po pravilu, je zabranjeno, jer je nespojivo sa subjektivnim pravima i predstavlja delikt. Zakon dopusta da se od tog pravila odstupi samo u slucaju kad posao ne trpi odlaganje, buduci da predstoji steta ili propustanje ocigledne koristi za lice o cijem je poslu rec. Opravdano je isto tako, dopustiti mesanje u tudje poslove radi pribavljanja odredjene koristi za drugog kada on sam nije u stanju da to ucini. Nezvano vrsenje poslova postoji uvek kad neko obavlja tudje poslove bez naloga ili ovlascenja, ali u interesu onog ciji su poslovi. Subjekti tog odnosa jesu lice koje svojevoljno obavlja posao drugoga (nezvani vrsilac tudjih poslova) i lice cije poslove ono obavlja (gospodar posla). Nezvano vrsenje tudjih poslova povlaci odredjene obaveze za gospodara posla i mimo njegove volje. Nezvano vrsenje tudjih poslova se dopusta samo pod odredjenim uslovima a to su: 1. Posao mora biti vrsen ili izvrsen – Nezvani vrsilac treba da je zaista preduzeo vrsenje, odnosno da je vec izvrsio jeda ili vise poslova. Ti poslovi mogu biti kako pravni tako i fizicki. 2. Posao mora biti tudji – Posao koji se obavlja treba da bude tudji, tj. da pripada nekom drugom a ne nezvanom vrsiocu. 3. Posao mora biti u interesu gospodara – Vrsenje tudjeg posla dopusteno je samo ako je u interesu gospodara, ako on od toga ima neku korist (materijalnu ili nematerijalnu). Time se ono razlikuje od delikta koji predstavlja nedopusteno mesanje u tudje poslove. 4. Posao mora biti vrsen bez naloga ili ovlascenja – Nezvani vrsilac ne treba da bude ni ovlascen ni obavezan da tudji posao obavi.
  24. 24. 24 5. Namera nezvanog vrsioca da zahteva nadoknadu – Nezvani vrsilac treba da ima nameru da trazi nadoknadu troskova i nagradu za obsavljanje tudjih poslova. Nezvano vrsenje tudjih posledica stvara za nezvanog vrsioca i gospodara posle prava i obaveze slicne onima koje jedan prema drugome imaju nalogodavac i nalogoprimac. Glavne obaveze nezvanog vrsioca jesu: da uredno i savesno vodi zapocet posao; da polizi racun gospodaru i da mu ustupi sve sto je pribavio obavljajuci njegov posao; da gospodaru nadoknadi stetu koju je prouzrokovao svojim radnjama vrseci njegov posao. Glavne obaveze gospodara posla prema nezvnanom vrsiocu su: da ga oslobodi svih obaveza koje je zbog posla preuzeo na sebe; da mu nadoknadi sve troskove; da mu plati odgovarajucu naknadu za trud. 84. JAVNO OBECANJE NAGRADE Javno obecanje nagrade postoji kada neko javnim oglasom obeca neodredjenom broju lica da ce dati nagradu onome ko bude izvrsio odredjenu radnju, odnosno postigao neki uspeh ili se nasao u odredjenoj situaciji. Za javno obecanje nagrade, potrebni su sledeci uslovi: a) da je neko fizicko ili pravno lice obecalo nagradu za odredjenu radnju; b) obecanje mora biti ucinjeno javnim oglasom, tj. tako da za njega sazna veci broj lica; c) obecanje treba da je upuceno neodredjenom broju lica, a ne pojedinim odredjenim licima; d) potrebno je da bude odredjena radnja cije izvrsenje pretpostavlja isplatu nagrade; e) u obecanju mora biti odredjena i nagrada izvrsiocu radnje. Javno ucinjeno obecanje moze se opozvati, i to sve do izvrsenja radnje za koju je nagrada obecana. Opozivanje treba da bude saopsteno na isti nacin na koji je i obecanje dato. Obecanje se ne moze opozvati ako se obecalac odrekao prava opoziva ili ako je oglasom odredjen rok za izvrsenje radnje, odnosno za obavestenje o postignutim rezultatima ili o nastupanju odredjene situacije. Lice koje prvo izvrsi radnju za koju je nagrada obecana stice pravo da trazi nagradu od obecaoca. Ako je vise njih istovremeno izvrsilo radnju, oni dele nagradu na jednake delove, ukoliko pravicnost ne zahteva drugaciju podelu. Obaveza obecaoca nagrade prestaje ako ga, u roku odredjenom u oglasu, niko ne obavesti da je izvrsio radnju, odnosno postigao uspeh. Ali ako rok nije bio odredjen, obaveza se gasi po isteku 1 godine od oglasa. 85. POJAM, ZNACAJ I VRSTE VREDNOSNIH PAPIRA Vrednosnim papirima ili hartijama od vrednosti, nazivaju se pismene isprave u kojima je upisano neko pravo, cija sudbina u svakom pogledu zavisi od hartije. Posedovanje isprave jeste nuzan uslov za koriscenje prava koje je u nju upisano i za prenosenje tog prava na drugog. Od njih se razlikuju tzv. dokazni papiri i dispozicioni papiri koji su nuzni kao forma za nastanak nekog prava ali ne i za njegovo koriscenje (npr. priznanica).
  25. 25. 25 Vrednosni papiri su strogo formalne isprave koje moraju imati sve bitne sastojke, a to su: a) oznacenje vrste hartije od vrednosti; b) naziv i sediste, odnosno ime i prebivaliste izdavaoca; c) naziv i ime lica na koje, odnosno po cijoj naredbi papir glasi; d) tacno oznacenje obaveze izdavaoca koja proizilazi iz hartije od vrednosti; e) mesto i datum izdavanja papira kao i serijski broj ukoliko se izdaju u seriji; f) potpis izdavaoca papira. Papiri od vrednosti predstavljaju veoma pogodnu formu za dokazivanje, prenosenje i ostvarivanje trazbenih prava. Njima se izbegava rizik stete koji je uslovljen nevidljivoscu subjektivnih prava. Isprava cini pravo vidljivim i olaksava njegov promet. Vrednosnih papira ima tri vrste: papiri na ime; papiri na donosioca; papiri po naredbi. * Papir na donosioca je pismena isprava u kojoj se potpisani izdavalac obavezuje na odredjenu cinidbu njenom imaocu. 86. SUSTINA DEJSTVA OBLIGACIONOG ODNOSA Dejstvo obligacionog odnosa ispoljava se u pravima i obavezama lica koja u njemu ucestvuju. Ukratko, u dugu i trazbini. Duznik je obavezan da za racun poverioca izvrsi izvesnu cinidbu, a poverilac je ovlascen da to od njega zahteva. Obaveza se moze jedino ugasiti obostranom voljom ucesnika u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona. Medjutim, duznik nije samo duzan nego i odgovoran poverioca. Ukoliko dobrovoljno ne ispuni ono sto se duguje, poverilac ga moze na to prinuditi uz pomoc suda. Ako do toga dodje, duznik mora da plati ne samo ono sto je prvobitno dugovao, vec i da naknadi stetu koju je prouzrokovao poveriocu krsenjem svoje obaveze. Duznik se oslobadja odgovornosti za stetu samo ako dokaze da obavezu nije mogao da ispuni, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem usled okolnosti nastalih posle zakljucenja ugovora, koje nije mogao spreciti, otkloniti ili izbeci. Pri izvrsavanju obaveza iz obligacionog odnosa, ucesnici su duzni da se pridrzavaju nacelu savesnosti i postenja. 87. OSIGURANJE ISPUNJENJA OBAVEZA Ispunjenje obaveze iz obligacionog odnosa osigurano je pravnom sankcijom: ako duznik dobrovoljno ne ispuni, poverilac ga moze na to prinuditi preko suda. Prinudno ispunjenje cini meru odgovornosti za dug. Posto se pokazalo da zakonska sredstva prinude nisu dovoljna garancija da ce potrazivanje biti izmireno, pribeglo se i drugim, dopunskim sredstvima osiguranja ispunjenja obaveze. Ona znace jos jednu garanciju vise da ce poverilac dobiti ono sto mu duznik duguje. Ti ugovorni oblici osiguranja ispunjenja mogu biti stvarni (realni) i licni (personalni). Stvarni su kad duznik ili neko treci da poveriocu unapred izvesnu stvar kao garanciju za trazbinu. Ako se ta ista lica samo obavezu poveriocu da ce mu dati izvesnu stvar ukoliko potrazivanje ne bude nikako isplaceno ili se isplati kasnije, osiguranje je licno. U stvarna osiguranja spadaju: kapara; zaloga i kaucija. U licna spadaju: ugovorna kazna; jemstvo i odustanica.
  26. 26. 26 88. UGOVORNA KAZNA Ugovorna kazna jeste odredjena novcana suma ili neka druga materijalna korist koju duznik obeca da ce dati, odnosno pribaviti poveriocu ukoliko svoju obavezu uopste ne ispuni ili je ispuni kasnije. Obaveza cije se ispunjenje osigurava ugovornom kaznom naziva se glavna obaveza. Ona ima, najcesce, ugovorno poreklo, mada moze poticati ii z ostalih izvora obligacionih odnosa. Sporazum o ugovornoj kazni moze se zakljuciti istovremeno kad i ugovor iz kojeg je nastala obaveza cije jse ispunjenje osigurava, ili kasnije. Visina ugovorne kazne odredjuje se na vise nacina: u jednom ukupnom iznosu (pausalno); u procentu; za svaki dan kasnjenja; ili na neki drugi nacin. U svakom slucaju, ona mora biti ugovorena u formi propisanoj za ugovor iz kojeg je nastala obaveza na cije se ispunjenje odnosi. Ugovorna kazna ne moze se ugovarati za novcane obaveze, jer su one osigurane pravom na zateznu kamatu. Ugovorna kazna je sporedna obaveza pa zato deli sudbinu glavne obaveze cije ispunjenje osigurava. Iz toga proisticu sledece posledice: a) ako je ugovor iz kojeg izvire glavnaq obaveza nistav, i sporazum o ugovornoj kazni ce biti nistav; b) ako se glavna obaveza ugasi na bilo koji nacin, gasi se i sporazum o ugovornoj kazni; c) ako je neispunjenje ili kasnjenje posledica uzroka za koji duznik ne odgovara, sporazum o ugovornoj kazni gubi pravno dejstvo; d) ako se glavno potrazivanje ustupi drugome, samim tim je ustupljeno i pravo na ugovornu kaznu. S obzirom na uslov placanja, postoje dva osnovna oblika ugovorne kazne: ugovorna kazna zbog neispunjenja i ugovorna kazna zbog kasnjenja sa ispunjenjem obaveza. * Ugovorna kazna zbog neispunjenja obaveze ima cilj da zameni poveriocev interes za ispunjenje glavne obaveze. Poverilac moze da bira, tj. da zahteva ili ispunjenje glavne obaveze ili placanje ugovorne kazne. * Ugovorna kazna zbog kasnjenja sa ispunjenjem obaveza ima drugaciju ulogu. Ona ne zamenjuje intere poverioca za glavnu obavezu duznika, vec sluzi kao pokrice za nstetu koju je poverilac pretrpeo usled duznikovog kasnjenja sa ispunjenjem obaveza. 89. JEMSTVO Jemstvo kao vid osiguranja ispunjenja obaveze nastaje, najcesce, na osnovu ugovora, mada postoji i zakonsko jemstvo. Ugovorom o jemstvu obavezuje se jedno lice prema poveriocu odredjenog duznika da ce ispuniti obavezu koju taj duznik ima, ako to ovaj ne ucini. Za izjavu o jemstvu potrebna je pismena forma. Lice koje preuzima jemstvo naziva se jemac, a lice za ciji se dug jemci naziva se glavni duznik. Jemac, dakle, ne preuzima dug glavnog duznika kao svoj vlastiti, vec se obavezuje da ce platiti tudji dug. Medjutim, nije nuzno da glavni dug postoji u trenutku zakljucenja ugovora o jemstvu, jer se jemstvo moze dati i za buducu i uslovnu obavezu, ukoliko je ona odredjena. Jemstvo dato za buducu obavezu moze se i opozvati pre nego sto obaveza nastane, ukoliko nije utvrdjen rok njenog nastanka. Jemstvo ce proizvesti dejstvo samo pod uslovom da buduci dug zaista i nastane. Ali se moze jemciti i za obavezu poslovno nesposobnog lica, pa i lica cija je obaveza rusljiva zbog zablude ili prevare, ukoliko je jemcu ta cinjenica bila poznata u trenutku preuzimanja jemsta. Jemstvo predstavlja sporednu obavezu i iz njegove prirode proisticu sledece obaveze: a) jemciti se moze samo za punovaznu obavezu glavnog duznika, da bi i samo jemcenje bilo punovazno; b) jemstvo traje doktle dok traje i obaveza glavnog duznika, ako ona
  27. 27. 27 prestane, prestaje i jemstvo; c) jemceva obaveza ne moze biti veca od obaveze glavnog duznika, cak i kada je ugovoreno da bude veca; d) potrazivanje od jemca ne moze biti predmet samostalnog ustupanja drugome, nego samo zajedno sa potrazivanjem od glavnog duznika. Ugovorom o jemstvu zasniva se pravni odnos izmedju jemca i poverioca. Za duznika on ne tvori ni prava ni obaveze. Jemstvo se gasi uvek kad se ugasi i glavna obaveza koju ono osigurava. Pored “obicnog jemstva: postoje i narocite vrste jemstva kao sto su: solidarno jemstvo (kada se jemac obavezuje kao jemac saisplatilac, tj. odgovara solidarno sa duznikom za celu obavezu); sajemci (kada vise lica jemce za istu obavezu); jemcev jemac (kada se lice obaveze poveriocu da ce jemciti za njegovo potrazivanje od jemca); jemac za nadoknadu stete (kada jedno lice preuzima obavezu da ce jemcu glavnog duznika nadoknaditi eventualnu stetu usled datog jemstva); ugovor o garanciji (njime se jedno lice obavezuje drugome da ce garantovati za njegov uspeh u nekom buducem poslu, tj. da ce snositi rizik tog posla). 90. ODUSTANICA Odustanicom se osigurava ispunjenje samo ugovorne obaveze. Pod njome se podrazumeva odredjena suma novca ili neka druga stvar koju jedna ugovorna strana obecava da ce dati drugoj ukoliko se odluci da odustane od ugovora. Odustanica se moze dati i unapred, pre donosenja odluke o odustanici. U tom slucau, rec je o kapari koja ima ulogu i odustanice. Strana u ciju korist je ugovorena odustanica ima pravo da bira izmedju dve mogucnosti: da ostane pri ugovoru i da ispuni svoju obavezu ili da odustane od ugovora placajuci odustanicu. Ako se odluci da odustane, to saopstava drugoj strani i duzan je da odmah plati odustanicu. Izbor se smatra definitivnim i posle toga ona nece biti duzna da ispuni svoju obavezu ali ne moze ni zahtevati ispunjenje od druge strane. Pravo odustanka od ugovora uz placanje odustanice ograniceno je na rok koji ugovornici odrede. Ako taj rok ne odrede, od ugovora se moze odustati sve dok ne protekne rok odredjen za ispunjenje obaveze. Medjutim, ako obaveza iz ugovora nije ispunjena zato sto je postola nemoguca usled okolnosti za koje duznik ne odgovara, odustanica se ne mora platiti. Isti je slucaj i kad ovlascena strana odustane od ugovora zbog kasnjenja druge strane. 91. KAPARA I KAUCIJA Kapara je odredjen iznos novca ili odredjena kolicina drugih zamenljivih stvari koju jedna ugovorna strana daje drugoj kao znak da je ugovor zakljucen, kao osiguranje njegovog izvrsenja, i kao akontaciju isplate duga koji duguje na osnovu ugovora. Sporazum o kapari moze se zakljuciti u obliku jedne klauzule u glavnom ugovoru ili u obliku zasebnog ugovora. U svakom slucaju on mora biti realan. Dejstvo kapare zavisi od toga da li su ugovorne obaveze koje se njome osiguravaju ispunjene. Ako su obaveze iz glavnog ugovora ispunjene, kapara se uracunava u vrednost predmeta ispunjenja, ukoliko je takvo uracunavanje po prirodi stvari moguce. Ako nije moguce uracunavanje zbog toga sto kapara nije istovrsna sa predmetom glavne obaveze, ona se vraca davaocu. Ako nije doslo do ispunjenja ugovora, sudbina kapare zavisi od uzroka koji je sprecio ispunjenje. Ukoliko ugovor nije izvrsen zbog toga sto je raskinut obostranom saglasnoscu ili usled krivice obe strane, kapara se vraca. Isto vazi i za slucaj kada je nemoguce
  28. 28. 28 ispunjenje glavne obaveze usled okolnosti za koju nije odgovorna nijedna strana. Ako je za neizvrsenje ugovora odgovorna strana koja je primila kaparu, njen davalac moze odustati od ugovora i zahtevati vracanje dvostrukog iznosa kapare. Kaucija jeste odredjeni iznos novca koji jedna strana daje drugoj u cilju osiguranja zakljucenja izvesnog ugovora ili u cilju osiguranja ispunjenja obaveze iz ugovora koji je vec zakljucen. Kaucijom se osigurava zakljucenje ugovora putem tzv. javnog nadmetanja koje koriste preduzeca. Da bi se sprecilo ucesce u nadmetanju i onih lica koja nemaju ozbiljnu nameru da ugovor zakljuce, moze se zahtevati da svaki ucesnik polozi unapred odredjeni iznos novca kao kauciju. Takva kaucija predstavlja garanciju da ce njen polagalac zakljuciti ugovor zbog kojeg je nadmetanje organizovano, ukoliko se ispune odredjeni uslovi. Ako davalac kaucije ne zakljuci ugovor iako su ocekivani uslovi ispunjeni, njemu kaucija propada u korist primaoca ili nekog treceg. Kaucijom se moze osigurati i ispunjenje obaveze iz vec zakljucenog ugovora. 92. DOCNJA DUZNIKA Duznik zapada u docnju kad svoju obavezu blagovremeno ne ispuni niti ponudi njeno ispunjenje. Ako je obaveza ispunjena makar i s nedostacima, ne moze se govoriti o docnji. Osim toga, docnja pretpostavlja i mogucnost da se obaveza naknadno ispuni. Ako je ispunjenje postalo objektivno nemoguce, duznik ne moze zapasti u docnju jer je njegova obaveza usled nemogucnosti ugasena. S druge strane, subjektivna nemogucnost ne sprecava nastanak docnje, ukoliko je duznik za nju odgovoran. Duznik moze zapasti u docnju ako je: njegova obaveza dospela i ako ga je poverilac opomenuo na isplatu. Za nastupanje duznikove docnje, nije dovoljno samo da postoji dospela obaveza koja jos nije ispunjena, vec je potrebno i da poverilac pozove duznika da obavezu ispuni, tj. da ga opomene. Opomena je poziv ili apel poverioca duzniku da obavezu ispuni. Ona se moze uciniti usmeno ili pismeno, preko suda ili izvan suda. Opomenu moze uputiti samo poverilac ili njegov zastupnik i upucuje se samo duzniku ili njegovom zastupniku. Medjutim, ipomena je uslov docnje samo kad vreme ispunjenja obaveze nije odredjeno. Ako je vreme za izvrsenje obaveze odredjeno, duznik zapada u docnju cim to vreme protekne. Osim toga postoje i drugi slucajevi u kojima se opomena ne smatra uslovom docnje, a to su: kad se duznik unapred odrekne prava da bude opomenut; ako posple dospelosti svoje obaveze duznik nedvosmisleno izjavi da je nece ispuniti; samoopomena i sl. Kad nastupi dospelost obaveze, poverilac je ovlascen da od duznika zahteva ispunjenje i sudskim puten. On to pravo ne gubi ni kad duznik zapadne u docnju. Posto, zadocnjenje znaci krsenje obaveze iz obligacionog odnosa, ono povlaci i odredjene sankcije za duznika. Neke od njih nastaju bez obzira na krivicu duznika a neke zavise od krivice. Bez obzia na krivicu duznika, njegova docnja povlaci dve posledice: obavezu placanja zatezne kamate i pravo poverioca da odustane od ugovora. Ako je duznik skrivio docnju, ona povlaci za njega dve dopunske posledice: obavezu nadoknade stete i odgovornost za slucajnu nemogucnost ispunjenja obaveze.
  29. 29. 29 93. DOCNJA POVERIOCA Zakonodavac propisuje da ce poverilac koji, usled neprihvatanja ispunjenja, zapasti u docnju i snositi odredjene posledice. Ipak, poverioceva docnja razlikuje se od duznikove docnje po tome sto ne predstavlja krsenje obaveze. Zbog toga su uslovi i posledice poverioceve docnje drugaciji. Prvi uslov poverioceve docnje jeste ponuda duznika da ispuni obavezu. Ona je ujedno i apel poveriocu da prihvatu ispunjenje, kao sto je i opomena apel duzniku. Drugi uslov jeste odbijanje poverioca da primi ispunjenje. Medjutim, ovaj uslov podrazumeva da poverilac moze zapasti u docnju i kada je spreman da prihvati ispunjenje duznikove obaveze ali ne nudi istovremeno ispunjenje. Treci i poslednji uslov jeste krivica poverioca. ZOO predvidja da poverilac dolazi u docnju samo ako bez osnovanog razloga odbije da prihvati ispunjenje ili ga svojim ponasanjem spreci. Usled poverioceve docnje, obligacija se takodje ne gasi. Duznik i dalje ostaje u obavezi ali se njegov pravni polozaj poboljsava. Kad poverilac zapadne u docnju, prestaje docnja duznikova. Ako je duznik bio ranije zapao u docnju i ako ponudi ispunjenje i primarne i sekundatne obaveze koje su posledica docnje, poverioceva docnja iskljucuje duznikovu. Ako je duznik dugovao da preda individualno odredjenu stvar, posle docnje poverioca on je oslobodjen od odgovornosti zbog njene slucaje propasti ili ostecenja, tj. rizik slucajne propasti ili ostecenje prelazi sa duznika na poverioca. Poverilac koji je zapao u docnju duzan je da nadoknadi duzniku stetu koja je nastala usled docnje za koju odgovara. Kad poverilac zapadne u docnju, duznik moze dugovanu stvar deponovati za poverioca kod suda i tako se osloboditi obaveze. 94. UPOTREBA DUZNIKOVIH PRAVA Desava se da platezno nesposoban duznik zanemari upotrebu svojih prava (npr. ne trazi stanarinu za stan koji je izdao u zakup). Duznik moze da se uzdrzi od upotrebe tih prava zato sto zna da se rezultatom nece koristiti on vec njegov poverilac. Da bi se se sprecila takva zloupotreba, gradjanski zakonici nekih zemalja dozvoljavaju poveriocu da sam upotrebi doticna prava u ime i za racun duznika. Tuzba koju podize poverilac u tom slucaju naziva se posredna tuzba ili tuzba po sili subrogacije, jer se ona podnosi umesto duznika i dovodi do istih posledica do kojih bi dovele i odgovarajuce duznikove radnje. Pravo na upotrebu duznikovih prava ima svaki poverilac koji od duznika potrazuje nesto neposredno i odredjeno. Uslov je i da duznik bude insolventan, tj, da je njegova imovina nedovoljna za namirenje poveriocevog potrazivanja. Treci uslov jested a duznik bude nemaran, tj. da je propustio da upotrebi svoja prava. Poslednji uslov jested a se mora raditi o duznikovim imovinskim pravima. Ukoliko su ispunjeni ovi uslovi, poverilac je po sili zakona ovlascen da upotrebi duznikova prava, tako da mu za to nije potrebna dozvola nekog drzavnog organa. Korist koju postigne poverilac upotrebom duznikovih prava postaje sastavni deo duznikove imovine iz koje se mogu naplatiti svi poverioci duznikovi, ne samo onaj koji se umesao u duznikove imovinske pravne odnose.
  30. 30. 30 95. POBIJANJE DUZNIKOVIH PRAVNIH RADNJI (actio Pauliana) Duznik moze skoditi poveriocu i na taj nacin sto smanjuje svoju postojecu imovinu, te tako dovodi u pitanje mogucnost da se poverilac iz nje namiri. Pravni poredak ne ostavlja po tom pitanju poverioca bespomocnim. Jos u rimsko pravo postojala je mogucnost da se poverilac od nesavesnog duznika brani tuzbom action Pauliana (danas: paulijanska tuzba). Podizanjem ove tuzbe, ide se za tim da se pobijana pravna radnja duznikova ucini bez dejstva samo prema poveriocu – tuziocu, tj. da se tuzenom nalozi obaveza da u duznikovu imovinu vrati onu vrednost koja je usled te radnje iz nje izisla, odnosno u nju nije usla, a koja je potrebna radi namirenja poverioca. Svrha pobijanja nije u tome da se proglasi nevazecom cela pravna radnja i za sva lica, vec da se ona proglasi bez dejstva samo naspram poverioca koji je pobija i to samo u onoj meri u kojoj je to potrebno za njegovo namirenje. Pravo na pobijanje ima svaki poverilac cije je potrazivanje dospelo za naplatu, bez obzira na to kada je ono nastalo. Uslov je jedino da dokaze svoj status poverioca. Lica protiv kojih se moze podici tuzba za pobijanje nazivaju se protivnici pobijanja. To su treca ica sa kojima je ili u ciju korist je preduzeta pravna radnja koja se pobija. Predmet pobijanja cine sve duznikove pravne radnje kojima se njegova imovina umanjuje. Mogu se pobijati i propustanja kao sto su neisticanje prigovora zastarelosti,. neprekidanje zastarevanja, neprijavljivanje trzbina u stecajnu masu, nekoriscenje pravnim sredstvima i sl. Pored opstih uslova, za uspesno pobijanje su potrebni i posebni uslovi, a to su: da poverilac zaista bude ostecen radnjom koju je duznik preduzeo; da je duznik stvarno kriv sto je preduzetom radnjom onemogucio ili otezao namirenje poverioca; da postoji krivica treceg lica sa kojim je ili u ciju korist je preduzeta pravna radnja koja se pobija. Pobijanje ima za cilj da se poveriocu omoguci naplata iz duznikove imovine koja je otudjena pobijanom pravnom radnjom. 96. ISPUNJENJE ILI ISPLATA (pojam i subjekti) Obligacioni odnos se gasi ispunjenjem, jer je on i nastao zato da bi bio ispunjen. Pod ispunjenjem se podrazumeva izvrsenje dugovane cinidbe. Time se potpuno zadovoljava interes poverioca koji je bio cilj obligacionog odnosa, a duznik se ujedno i oslobadja obaveze. Umesto reci ispunjenje pravnici upotrebljavaju i izraz isplata. U obicnom govoru, on ima uze znacenje jer podrazumeva samo davanje odredjene sume novca. Medjutim, kao pravni pojam, isplata je isto sto i ispunjenje. U isplati ucestvuju najmanje dva lica: jedno koje vrsi isplatu i drugo koje prima isplatu. Lice koje vrsi isplatu naziva se isplatilac. Pre svih, to moze biti duznik, jer je on i duzan i ovlascen da svoju obavezu ispuni. Ali, posto isplata znaci raspolaganje imovinom, nju po pravilu moze uciniti samo poslovno sposobno lice. Samo u izuzetnim slucajevima, ZOO dozvoljava drugacije. ZOO ne smatra da duznik mora licno da ispuni svoju obavezu. Duznik moze ovlastiti nekog treceg da njegovu obavezu ispuni. Samo kada su u pitanju obaveze koje su vezane za licnost duznika njih mora ispuniti sam duznik. Kad trece lice ispuni obavezu, ona je definitivno ugasena prema poveriocu, ali duznik ne mora biti oslobodjen obaveze. Trece lice moze zauzeti mesto isplacenog poverioca tako da duznik duguje njemu ono sto je dotle dugovao poveriocu. To se naziva isplata sa subrogacijom. Postoje dve vrste subrogacije: zakonska i voljna. Zakonska je propisana u korist lica koje
  31. 31. 31 ima neki pravni interes da obaveza bude ispunjena. Cim takvo lice plati tudji dug, na njega po sili zakona prelazi poveriocevo potrazivanje sa svim sporednim pravima. Voljna subrogacija nastaje na osnovu ugovora izmedju isplatioca i poverioca. Njime se odredjuje da li ce ispunjeno potrazivanje preci na isplatioca sa svim ili samo sa nekim sporednim pravima. Dug se po pravilu mora isplatiti poveriocu ili njegovom zastupniku. Isplata nekom trecem licu ne dovodi do gasenja potrazivanja. Punovazna isplata se ne moze izvrsiti ni svakom poveriocu, vec jedino onom koji je poslovno sposoban. Samo izuzetno ZOO dozvoljava drugacije. 97. MESTO, VREME I PREDMET ISPLATE Mesto isplate je znacajno svojstvo obligacionog odnosa. To je mesto u kome dugovanu radnju treba preduzeti. Njega odredjuju zakon ili pravni posao koji zakljucuju duznik i poverilac. Jednostrano odredjivanje mesta isplate je punovazno samo ukoliko na njega pristane i druga strana. Ako mesto isplate nije ni odredjeno ni odredivo, isplata se vrsi u mestu u kome je duznik u vreme nastanka obaveze imao prebivaliste ili boraviste. Za novcanu obavezu vaze drugacija pravila. Ona se ispunjava u mestu prebivalista ili boravista poverioca. Vreme isplate nije jedinstven pojam. Pod njime se podrazumeva trenutak od kojeg poverilac moze zahtevati ispunjenje obaveze, odnosno trenutak od kojeg duznik moze traziti od poverioca da isplatu primi. Vreme moze biti odredjeno apsolutno (kad je fiksirano kalendarski) ili relativno (kad se vezuje za neki neizvesan dogadjaj). Vreme isplate se moze odrediti ugovorom, zakonom ili jednostranom izjavom volje. Ako je njegovo odredjivanje ostavljeno na volju poverioca ili duznika, pa on to ne ucini ni posle opomene, druga strana moze zahtevati od suda da odredi razuman rok za ispunjenje. Osim toga, rok ispunjenja moze se odrediti s obzirom na svrhu posla, prirodu obaveze i ostale okolnosti. Predmet isplate moze biti samo ona cinidba koju duznik duguje. Mimo dugovane cinidbe, poverilac ne moze zahtevati nijednu drugu cinidbu ili duznik moze drugu ispuniti, osim ako je rec o fakultativnoj obavezi. Stoga, ako duznik preda kao isplatu neku stvar koju ne duguje, poverilac ako je bio u zabludi, ima pravo da je vrati duzniku i da od njega zahteva dugovanu stvar. Duznik i poverilac se mogu i naknadno sporazumeti da se umesto prvobitne dugovane cinidbe izvrsi neka druga i da se tako obaveza ugasi. U tom slucaju rec je o zameni ispunjenja. 98. DEPONOVANJE I PRODAJA DUGOVANE STVARI Isplata duga se vrsi po pravilu, poveriocu ili licu koje je on za to ovlastio. Medjutim, duznik cija se obaveza sastoji u predaji neke stvari ima mogucnost da se obaveze oslobodi i polaganjem (deponovanjem) te stvari kod suda. ZOO ovu mogucnost dopusta samo izuzetno u odredjenom slucajevima i to: a) kad je poverilac u docnji sa prijemom ispunjenja; b) kad je poverilac nepoznat; c) kad je neizvesno ko je poverilac; d) kad je nepoznato mesto boravka poverioca; e) kad je poverilac poslovno nesposoban a nema zakonskog zastupnika. Deponovati se mogu samo one stvari koje su za to podesne (pokretne stvari koje ne zauzimaju veliki prostor i koje se lako cuvaju). Ako stvar nije podesna za cuvanje u sudskom depozitu, duznik moze zahtevati od suda da odredi lice

×