1. Multipleksni prenos signala
Proučavajući prenos signala do sada smo prećutno pretpostavljali da se on ostvaruje, posredstvom
telekomunikacionog sistema, između dve tačke i samo u jednom smeru, tj. od izvora do korisnika (Sl.1). Prirodno je
pretpostaviti i obrnut smer prenosa, tako da govorimo u prenosu (vezi) između dva učesnika. Tada, u pogledu režima
prenosa poruka razlikujemo sledeće tipove veza:
simpleksna veza, kojom se prenos odvija samo u jednom smeru (tipičan primer je radiodifuzija i televizija)
poludupleksna veza, kojom se prenos može u jednom trenutku odvijati samo u jednom smeru, a smer se, po
dogovoru učesnika, može menjati (tipičan primer je ''voki-toki'')
dupleksna veza, kojom se prenos može istovremeno odvijati u oba smera (npr. telefonska veza), gde svaki učesnik
ima tzv. terminalni uređaj (TU) koji omogućava dvosmerni prenos (Sl.1) i u kome se odvija celokupna predajno-
prijemna obrada.
Sl.1. Rudimentarni model prenosnog sistema (veze).
Dvosmerni (dupleks) prenos podrazumeva postojanje
predajno-prijemne aparature u terminalnom uređaju
učesnika. Sasvim na dnu je dat topološki prikaz veze.
Recimo da telekomunikacioni (prenosni) sistem
predstavlja tehničko sredstvo za uspostavljanje
informacione veze između prostorno udaljenih
učesnika, kojim se formira kanal za prenos
poruka (informacija).
Kanal, u tom smislu, predstavlja deo (interval)
po dimenziji u kojoj se prenos vrši (fizički
prostor, vreme, frekvencijski domen itd.). Taj
interval u ovom prostoru je izdvojen
sklopovima sistema, tako da je prenos kroz taj
kanal, u principu, nevidljiv iz ostatka medijuma.
Tako se npr. prenos AM signala ostvaruje kroz kanal koji je određen propusnim opsegom predajnog i prijemnog
pojasnog filtra ali i modulatorom sa određenom nosećom učestanošću, nezavisno od toga što je između njih slobodan
prostor kroz koji se mogu prostirati em oscilacije bilo kakve učestanosti, tako da korisnik može da primi samo signal
čiji spektar prolazi kroz filtar (Sl.2).
Sl.2. Primer kako sklopovi u
okviru dimenzije u kojoj se
prenosi signal formiraju kanal
veze, kao svojevrsni ''prozor''
kroz koji se sa ulaza može videti
izlaz. U tom smislu modulatori
predstavljaju ''periskope'' kroz
koje se iz osnovnog NF opsega
može videti viši VF opseg.
Na kraju, i najprostiji fizički vod (parica) koja je galvanski a time i prostorno odvojena od
drugih vodova predstavlja kanal veze u npr. snopu takvih vodova. Primetimo da kanal, u suštini, određuju osobine
terminalnog uređaja učesnika.
Komutacija veza
Stvari se bitno menjaju ako postoji više učesnika, gde svaki od njih
ima potrebu da se bilo kojim od ostalih uspostavi vezu. Tada bi svaki
od TU morao da sadrži odgovarajući komutacioni blok, tj. sistem
preklopnika kojim će se TU spojiti na pripadni vod. Pri tome moramo
imati u vidu da se uspostavljanje veze mora prethodno najaviti, poslati
Sl.3. Primer individualne komutacije veza gde se komutacioni proces odvija u svakom
od terminalnih uređaja. U donjem levom uglu je prikazana topologija date mreže.
određeni signal, što znači da ostarivanje veze podrazumeva dva
odvojena i različita procesa: najavu veze (signalizacija) i odvijanje
veze (razmenu informacija). To znači da su u mirnom stanju svi
prekidači u položajima signalizacije. Time se znatno usložnjava
komutaciona struktura, pri čemu, u ovom slučaju svaki TU ostvaruje svoju komutacionu funkciju i, što je još teže,
između svih mogućih parova učesnika moraju postojati vodovi. Za N stanica (TU) imamo N(N-1) prekidača i N(N-

2. 1)/2 spojnih vodova, što predstavlja vrlo skupo rešenje (prihvatljivo npr. samo za veze unutar malih firmi). Na Sl.3 je
dat primer N=4 za učesnika (stanice).
U skladu sa prethodno rečenim, od svakog TU polazi N-1 kanala (tj. vodova), koji su prostorno odvojeni
(raspregnuti). TU ostvaruje pristup prema drugim TU prostim priključivanjem na pojedine vodove, koji su, u suštini,
galvanska produženja ostalih TU.
Značajno poboljšanje u pogledu ukupne dužine vodova i broja komutacionih elemenata postiže se kada se komutacija
u pojedinačnim TU zameni centralizovanom komutacijom (Sl.4).
Sl.4. Vodovi od svih TU su dovedeni na jedinstveni komutacioni uređaj gde se
obavlja prespajanje veza između učesnika. Time je komutaciona funkcija
premeštena iz TU u komutacioni sistem (centralu). Na umetku je šematski
prikazano prespajanje vodova od TU pomoću spojnih puteva u KS. Vidi se da su
ostvarene 3 veze dok ostali spojni putevi miruju i predstavljeni su horizontalnim
linijama.
Jasno je da kod svih učesnika (stanovnika područja) ne postoje iste
potrebe za komuniciranjem, što je posledica njihovih različitih
profila aktivnosti. Zato će u jednom trenutku komunicirati tek
Sl.5. Primer toka poziva (početak i trajanje) i ukupni saobraćaj na snopu od 6
nekoliko % od ukupnog broja potencijalnih vodova na ulazu u KS.
učesnika (stanovnika područja), što jasno potvrđuju
statistička merenja telefonskog saobraćaja (srednji
broj istovremeno zauzetih veza i njihovo trajanje) na ulazu u komutacioni sistem. Predstavu o toj veličini jasno
stičemo sa Sl.5. Zbog toga se može uvesti sasvim novi kvalitet
(princip) u organizaciju prenosa: ako je N broj terminalnih
uređaja onda bi maksimalni broj istovremenih veza bio
Kmax=N/2 a isto toliko istovremenih spojnih puteva bi trebalo da
postoji kroz komutacioni sistem (KS). Međutim, zbog navedene
statističke prirode saobraćaja broj spojnih puteva kroz
komutacioni sistem ne mora da bude veći od K=pN/2, gde je p
navedeni procenat. To je, u tehničkom pogledu, znatno
efikasnije rešenje.
Primetimo da se u ovom slučaju snop od N dolaznih (tzv.
pretplatničkih) vodova mora koncentrisati na M spojnih puteva
u sistemu, ali tako da svaki od njih ima pristup do bilo kojeg
spojnog puta. To se rešava posebnim strukturom komutacionog
polja kao prespojne matrice u okviru komutacionog sistema (Sl.6).
Sl.6. Koncentracija snopa pretplatničkih vodova na znatno manji snop spojnih puteva kroz
komutaciono polje (KP) ostvaruje se pomoću posebnog komutacionog sistema koji
omogućava svakom pretplatničkom vodu pristup do slobodnog spojnog puta.
Da se ne bi od svakog TU posebnom trasom postavljao pretplatnički vod do
KS primenjuje se princip koncentracije (slivanja) vodova u snopove (kablove)
koje je znatno lakše postavljati (Sl.7). Svaki TU je svojim vodom priključen
na razdelnik (R) komutacionog sistema KS, čime pozicija priključka na R
tačno odgovara lokaciji dotičnog TU, zato što se vod do nekog TU može
shvatiti kao provodno produženje njegovog priključka na R. Na taj način se
uspostavljanje veze između dva TU svodi na spajanje njihovih priključaka na razdelniku.
Ovakva organizacija prespajanja veza dobro funkcioniše za saobraćaj unutar područja umerene veličine, ali je za
velika područja jednostavno neprimenljiva, pa se zato uvodi novi princip – veći broj i hijerarhija komutacionih
sistema (Sl.8). Kao poseban problem pojavljuje se povezivanje vrlo udaljenih KS (tj. automatskih telefonskih centrala
ATC). Vrlo je skupo između njih razvlačiti snopove sa velikim brojem vodova (kablove), posebno zato što se veći deo
saobraćaja odvija unutar dela područja a znatno manji deo između različitih područja (tzv. mesni i međumesni
saobraćaj) (Sl.8). (opis).

3. Sl.7. Radi lakšeg postavljanja vodovi od svih TU iz nekog
područja se umesto direktno na KS dovode do prvog spojnog
mesta (sm1) odakle nastavljaju kao snop vodova Sv1 do drugog
spojnog mesta (spojnog mesta drugog reda) sm2 gde se
usnopljavaju sa sličnim snopovima iz drugih područja, obrazujući
snop vodova Sv2, koji dolazi do priključnog mesta (razdelnika R)
u KS.
Zato je neophodno pronaći mogućnost da se više
različitih signala prenosi po jednom vodu a da pri
tome svi oni budu međusobno raspregnuti, tj. da se
formira više nezavisnih kanala po jednom vodu. U
pitanju je višestruko korišćenje linije koje se ostvaruje
tzv. multipleksnim prenosom. Time se ostvaruje
povećanje prenosnih kapaciteta linije za prenos i
snižava cena prenosa po kanalu (Sl.9). Naravno, to se
mora platiti postavljanjem odgovarajuće aparature na
krajevima takvog voda, znatno kompleksnije nego kada je u pitanju prenos jednog signala po jednom vodu.
Sl.8. Povezivanje učesnika iz vrlo udaljenih
područja se ostvaruje preko pripadnih
komutacionih sistema
Koncept multipleksnog prenosa
Strukturna šema multipleksnog prenosa je
data na Sl.10. Signali iz osnovnog opsega se
dovode na kanalske pretvarače, koji ih,
pojedinačno, tako modifikuju da ih je
moguće na prijemnoj strani razlikovati
odgovarajućim sklopovima. Preciznije, svaki signal se transformiše na principijelno isti način s tom razlikom što su
parametri transformacija različito podešeni u pojedinim
pretvaračima. Sada je moguće ovakve signale u obliku
grupe prenositi po istom vodu (liniji veze) a da ih je na
prijemnoj strani moguće razlikovati, što se postiže pomoću
aparature za rasprezanje, gde svaki od njenih pojedinačnih
sklopova reaguje samo na signal sa vrednošću parametra na
koji je podešen, pa iz smeše svih signala na njegovom
ulazu izdvoji samo svoj – pripadni.
Sl.9. Zavisnost cene po kanalu za prenos bez i sa multipleksom, u Jasno je da se po dimenziji po kojoj je izvršeno
funkciji od daljine prenosa. multipleksiranje signali prenose odvojeno ali je bitno da se
u fizičkom smislu za njihov prenos koristi jedan vod.
Sl.10. Šematski prikaz koncepta multipleksnog prenosa.
Usled delovanja smetnji tokom prenosa i izobličenja koje
unosi linija za prenos pojedinačni, kanalni, signali na
prijemnoj strani neće biti istovetni onima sa predaje.
Prikazana šema se odnosi samo na jedan smer prenosa.
U praktičnoj realizaciji ovog koncepta nije
moguće ostvariti idealno rasprezanja signala, što
je posledica prisustva izobličenja i smetnji na
liniji za prenos, nesavršenog rada predajnih individualnih sklopova pretvarača, nesavršenog rada prijemne aparature
za razvrstavanja signala itd.
Zbog toga, pri ostvarivanju multipleksnih sistema mogu se koristiti samo one metode koje omogućavaju snižavanje
uzajamnih ometanja između kanala do dozvoljenih vrednosti.
Postoji nekoliko načina ostvarivanja multipleksnog prenosa, odnosno, kako se još kaže, raspodele ili rasprezanja
kanala:
1. Galvansko rasprezanje ili tzv. prostorni multipleks
2. Rasprezanje pomoću mostne šeme
3. Frekvencijska raspodela (rasprezanje) – frekvencijski multipleks
4. Vremenska raspodela - vremenski multipleks
5. Kodni multipleks.

4. Interesantno je zapaziti da su metodi rasprezanja kanala otkrivani onako kako se razvijala teorija prenosa signala.
Sl.11. Korišćenjem diferencijalnih transformatora moguće je po dva fizička
voda uspostaviti jedan prividni (fantomski) koji je iako galvanski spojen sa
njima u pogledu međusobnog uticaja potpuno odvojen od njih.
Rasprezanje kanala pomoću mostne šeme našlo je svoju
primenu u formiranju tzv. fantomskog (veštačkog) voda po
dva fizička voda (Sl.11). Prvi vod predstavlja direktni a drugi
povratni vod fantomskog voda. Priključenje fantomskog voda
na srednje tačke linijskih transformatora omogućava da se
eliminiše njen uticaj na fizičke vodove zato što se magnetski
fluksevi u polunamotajima transformatora međusobno poništavaju, kako se, uostalom, to može jasno videti sa Sl.11.
Frekvencijska raspodela (rasprezanje) – frekvencijski multipleks
Pri frekvencijskoj raspodeli kanala (Frequency Division Multiplex - FDM) parametar rasprezanja kanala predstavlja
njihov položaj na skali frekvencije, jer su njima dodeljeni frekvencijski opsezi koji se međusobno ne preklapaju.
Strukturna šema takvog sistema, za samo jedan smer prenosa, prikazana je na Sl.12. Ako bi se ovakav prenos
posmatrao u nekoj ravni (prostor-frekvencija) onda bismo mogli da zamislimo kako se slika prenosa menja duž
sistema i kako se vrši preslikavanje spektara signala iz jedne dimenzije u drugu pre i posle modulatora.
Sl.12. Organizacija frekvencij-skog
multipleksa, pri čemu je prikazan deo
sistema za prenos samo u jednom
smeru.
Zbog slabljenja koje unosi linija
za prenos neophodno je uvesti
linijske pojačavače. S obzirom
na unilateralnost sklopova
ovoga sistema potrebno je na
krajnjim stanicama formirati aparaturu za multipleksiranje i demultipleksiranje (Sl.13), odnosno preći sa 2-žičnog na
4-žični prenos, što se postiže pomoću tzv. diferencijalnih sistema.
Sl.13. Dvosmerni multipleksni prenos sa frekvencijkom raspodelom kanala. Ova slika se nadovezuje na Sl.8 tako da treba zamisliti da se iz jedne
centrale govorni signali prenose do druge, pri čemu se prelaz od 2-žičnog na 4-žični prenos ostvaruje pomoću tzv. diferencijalnih sistema. Čak je
moguće, radi dalje uštede, ovaj prelaz izvesti samo na pojačavačkim stanicama, gde je to zbog unilateralnosti pojačavača i neophodno, dok se na
ostatku pojačavačke deonice (delu voda između dva pojačavača) prenos obavlja dvožično. Ovo je moguće i stoga što govorni signal dozvoljava
ovakav prenos.
Razmeštaj kanala se ostvaruje odgovarajućim izborom učestanosti nosilaca, propusnim opsezima filtara kako na
predaji tako i na prijemu. Ovde je prirodno težiti što većoj gustini pakovanja kanala, zbog čega 1AM tip signala ima
nesumnjivu prednost. Takođe, poželjno je da širina propusnog opsega kanala bude što manja, ali se s tim ne može ići
u krajnost kako bi se zadržao potreban kvalitet prenosa. Na Sl.14 je data zavisnost koja pomaže u izboru ove veličine
ali samo s jednog aspekta. Kao drugi, jednako važan faktor može se uzeti zavisnost artikulacije od širine spektra. Na
osnovu tih pokazatelja a i drugih ispitivanja usvojen je opseg učestanosti od 300Hz do 3400Hz za standardnu širinu
kanala za prenos govora.

5. Sl.14. Zavisnost cene po kanalu od širine
opsega kanala, tj. rastojanja između
susednih nosilaca. (1) kanalski filtri (2)
podzemni kablovi (3) podmorski kablovi
(levo). Zavisnost artikulacije (procenta
ispravno primljenih) slogova od širine
propusnog opsega NF filtra (desno).
S tim u vezi je specificiran i tzv.
gabarit kanala u koji mora da se
uklopi karakteristika slabljenja kanala (Sl.15). Ona istovremeno definiše i veličinu rasprezanja kanala putem
minimalnog slabljenja sa kojim treba da bude odstranjen
neželjeni bočni opseg, odnosno maksimalnu veličinu ostataka
potisnutog bočnog opsega koji upadaju u susedne kanale.
Karakteristične crte frekvencijske raspodele kanala su:
postojanje neprekidne povezanosti svih kanala sistema
na zajednički trakt (linije veze), pri čemu se po bilo
kojem kanalu signali mogu prenositi u bilo koje vreme,
postojanje uzajamnih smetnji među kanalima istog
sistema kao i među kanalima različitih sistema koji su
organizovani po paralelnim linijama veze,
Sl.15. Gabarit kanala kod frekvencijskog multipleksa nagomilavanje šumova i izobličenja sa povećanjem
dometa veze.
U zavisnosti od načina formiranja multipleksnog (linijskog)
signala od pojedinačnih kanalnih signala razlikujemo individualni i grupni metod.
Sl.16. Šematski prikaz hijerarhijskog obrazovanja grupa kanala sa
opsezima koje date grupe zauzimaju i brojem kanala koje obuhvataju –
primarna grupa PG, sekundarna grupa SG, tercijarna grupa TG i
kvaternarna grupa QG. Na slici desno prikazan je način njihovog
objedinjavanja u multiplekserima
Sl.17. Detaljan frekvencijski plan koji pokazuje
način obrazovanja primarne grupe. Tačkasto su
prikazani potisnuti bočni opsezi i naznačene
frekvencije nosilaca.
Kod individualnog metoda aparatura
svakog kanala je posebna i ponavlja se u
sastavu aparature svih krajnjih i linijskih
stanica, dok se kod grupnog metoda
manipuliše standardizovanim grupama
kanala, gde se od nekoliko grupa nižeg
nivoa (kapaciteta) obrazuje grupa (celina) višeg kapaciteta. Grupni metod omogućava drastično smanjenje broja
različitih tipova filtara i drugih sklopova a time i cene ovakvog sistema.
Postupak hijerarhijskog objedinjavanja standardizovanih manjih grupa kanala u veće prikazan je na Sl.16 koja jasno
ilustruje ovaj koncept kao i frekvencijski plan tog postupka, koji prikazuje standardnu strukturu pojedinih grupa. Pri
tome je na Sl.17 detaljno prikazana struktura sistema za formiranje tzv. primarne grupe kanala (PG). Ovakvih 5 PG
čini sekundarnu grupu (SG), itd., kako je prikazano na Sl.16.

6. Vremenska raspodela kanala - vremenski multipleks (Time Division Multiplex - TDM)
Kod vremenske raspodele kanala signali različitih kanala se prenose po zajedničkoj liniji veze tako što se na nju
sukcesivno i periodično, u toku nekog intervala vremena ∆t, spajaju predajni i njemu odgovarajući prijemni kanalski
sklopovi koji određuju dotični kanal (Sl.18).
Sl.18. Strukturna šema sistema sa vremenskim multipleksom
Posle filtriranja NF filtrima izdvojeni signali se
odmeravaju (u skladu sa teoremom o
odmeravanju) pomoću elektronskih prekidača
kojima upravljaju taktni impulsi iz generatora
takta (GT). Za rad ovoga sistema od presudne
važnosti je postojanje sinhronizacije predajnog i
prijemnog komutatora kako bi u određenom
trenutku samo jedan prekidač bio zatvoren a svi
ostali otvoreni. Zato se mimo odmeraka samih signala prenosi i signal sinhronizacije. Linijski multipleksni IAM
signal je prikazan na Sl.19 gde su brojevima naznačeni odmerci pojedinih kanala. Zapazimo da se ceo ciklus mora
obaviti unutar periode odmeravanja jer je potrebno obezbediti nailazak sledećeg odmerka od prvog signala tačno
posle T0 kako bi se, prema teoremi o odmeravanju, omogućio kontinuitet radi naknadne rekonstrukcije. Zato je
trajanje odmerka kratko.
Ukoliko iza prekidača pretpostavimo postojanje sklopova za digitalizaciju (kvantizer i koder) onda na izlazu imamo
digitalni multipleks tj. IKM (PCM) umesto IAM (PAM) multipleksa, kao niz kodnih reči sastavljenih od bita
(elementarnih signala) (Sl.19). Imajući u vidu princip rada vremenskog multipleksa jasno je da je odgovarajući par
učesnika, unutar jednog ciklusa, povezan u toku trajanja jedne kodne reči.
Sl.19. Vremenski dijagrami koji ilustruju način
rada vremenskog multipleksnog sistema. Posle
kodovanja multipleksni signal IAM signal, sa
izrazitom dinamikom trenutnih vrednosti,
pretvara se u signal koji se odlikuje velikom
homogenošću duž vremenske ose.
Niz kodnih reči unutar jednog ciklusa čini
tzv. ram. Prema tome, kanal u ovom
sistemu predstavlja vremenski interval
unutar ciklusa, tj. kanalski interval. Kada
su u pitanju (telefonski) govorni signali perioda odmeravanja je odabrana na osnovu fg=4kHz, što znači da je trajanje
rama 125µs.
Tada bismo blok-šemu PCM terminala mogli da nacrtamo kao na Sl.20. I ovde je potreban prelaz sa 2-žičnog na 4-
žični prenos jer su linijski regeneratori unilateralni elementi.
Sl.20. Analogni govorni signal iz telefonske centrale (ATS) se
preko račvalice dovodi na sistem za dvosmerni multipleksni
prenos, gde mu se dodeljuje jedan digitalni (vremenski) kanal u
okviru multipleksa.
S obzirom na način prenosa digitalnog signala, tj. da
linijski regeneratori u potpunosti obnavljaju IKM
signal te da se on praktično ne menja tokom prenosa,
dovoljno je prikazati samo strukturu rama koja, u
stvari, odražava strukturu rada samog sistema –
terminalnih uređaja, što je jedan novi kvalitet u
odnosu na frekvencijski multipleks.
Tako je na Sl.21 prikazana struktura rama sistema
IKM-30 (PCM-30), kao izraz strukture multipleksne aparature na krajnjim stanicama. Sistem PCM-30 omogućava
formiranje 30 telefonskih kanala. Taktna učestanost digitalnog signala na liniji je 2048 kHz, jer je govorni signal
filtriran NF filtrom sa fg=4kHz, tako da je učestanost odmeravanja 8 kHz a perioda odmeravanja T0=125µs, što je
ujedno i trajanje rama. Inače, linijski digitalni signal je organizovan u nadramove – 16 ramova čini jedan nadram čije
je trajanje 2 ms. Numeracija ramova počinje od nultog: R0, R1, ...R15. Svaki ram je podeljen na 32 kanalska
intervala (tj. kanala) koji su numerisani kao KI0, KI1, ....KI31, pri čemu svaki KI po 8 taktnih ili signalizacionih
intervala, u toku kojih se prenose elementarni signali.

7. Linijski PCM signal, kao slučajan niz bita ima vrlo homogenu strukturu tako da je unutar njega potrebno postaviti
'''međe'' kao repere od kojih se računa numeracija ramova. Tako se početak nadrama određuje u odnosu na na onaj
ram koji u svom 16-tom kanalskom intervalu na bitskim pozicijama P1-P4 ima sinhro-grupu 0000 (Sl.21). U tom
istom KI na bitskoj poziciji P6 prenosi se signal alarma o gubitku sinhronizacije nadrama.
Sl.21. Struktura rama vremenskog
multipleksnog sistema IKM-30.
U svim ostalim ramovima
(R1,R2,...,R15) u kanalskom
intervalu KI16 biti prenose
signalizaciju između automatskih
telefonskih centrala (biranje, tarifa
itd.). Prva četiri bita 16-og KI su
nadležna za donje telefonske kanala
(KI1 do KI15) dok su druga četiri za
gornje (KI17 do KI31), čime je za
prenos signalizacije obezbeđena
bitska brzina od po 500b/s po
kanalu. Naime, signali signalizacije su znatno sporiji od govornog tako da bi bio čist gubitak prenositi signalizaciju
istom brzinom kao i govor (64 kb/s). Zato je i IKM-30 signal organizovan u nadramove: signalizaciju za prvi kanal,
tj. KI1 prenose biti P1-P4 u KI16 u P1, pa onda sistem na prijemu ''čeka'' da prođe svih ostalih 15 ramova da bi se
nadovezao na bite P1-P4 u KI16 u R1 ali tek sledećeg nadrama.
Početak rama određuje sinhro-grupa 0011011 koja se prenosi u KI0 parnih ramova. Učestanost ove sinhrogrupe je
4kHz.
Glavne osobenosti vremenskog multipleksa su:
periodično sukcesivno spajanje pojedinih kanala na zajedničku liniju; time se svakom kanalu celokupna linija
stavlja na raspolaganje u toku kratkog intervala vremena,
odsustvo električnih filtara a time i nepostojanje međukanalnih smetnji, uslovljenih konačnim slabljenjem filtara
u nepropusnom opsegu;
predajni nivo u svakom kanalu se ne ograničava kao kod FDM i može da se dovede do maksimalne dozvoljene
vrednosti za zajedničku liniju veze (trakt);
rešen je problem nagomilavanja šumova sa daljinom veze – kvalitet veze ne zavisi od dometa;
neophodnost sinhronizma na predaji i prijemu radi faznog
Sl.22. Hijerarhijsko obrazovanje sistema većeg
kapaciteta, tj. veće bitske brzine.
razvrstavanja kanalskih signala (kodnih
reči) iz rama.
Kao i u slučaju FDM sistema tako i kod
PCM sistema se primenjuje princip
hijerarhijskog (blokovskog ili grupnog pakovanja) multipleksnih sistema (signala) nižeg reda (manje brzine prenosa)
u sisteme višeg reda (veće brzine prenosa). Naravno, pakovanje se ne sastoji u nadovezivanju ramova već na
njihovom ''zgušnjavanju'' u okviru periode odmeravanja od 125µs, za slučaj prenosa govornog signala. To je
pregledno prikazano blok-šemom na Sl.22.
Dr Ranko Babić