2. Мирослав Мика Антић (14. марта 1932, Мокрин — 24.
јун 1986, Нови Сад) био је српски песник. У родном
Мокрину похађао је Oсновну школу, гимназију је
завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у
Београду. Живео је у Новом Саду. Пре него што је
постао познат бавио се разним пословима - био је
морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања
бавио се и сликарством, новинарством и филмом.
Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“,
„Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у
Новом Саду.Песник Мика Антић, у једном разговору
је рекао да је читао многе писце и да су на њега сви
утицали, али је мало оних, како је говорио, који су
ми остали добри и вечити пријатељи. У дечјој
литератури, на пример, како је говорио, никад се
није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу,
Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне
мале ствари које одрасли људи не примећују. Он
пише о ситницама које човека окружују а које он
није у стању да примети оптерећен свакодневним
животним активностима.
3. Iza suma,iza gora,
iza reka ,iza mora,
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka
cudna neka zvezda plava.
Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora dugo da se nadje.
Treca.
Peta. Mora dugo da se nadje.
Mora u snu da se zadje
na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja:
do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis.
Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.
Jednog dana,
jedne noci,
ne znam kada, ali znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje sasvim
prave..
Ja ti necu reci sta je
ova zvezda cudna,
sjajna.
Kad je nadjes - sam ces
znati.
Sad je tajna....
4. Плави чуперак обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал има један чуперак плави
замислите где?
— У мојој глави.
Како у глави да буде коса?
Лепо.
У глави.
То није мој чуперак плави,
већ једне Сање из шестог „а”.
Па шта?
Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш нокте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље.
И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од
муке.
Сад видиш шта је чуперак
плави
кад ти се данима мота по
глави,
па од дечака — правог јунака
направи туњавка и
неспретњака.
Видећеш шта — кад
једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало-мало... па
поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице
па шаљеш тајне
цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш — а све којешта
учиш.
5. Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,
i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno
dali žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.
U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.
Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoriš ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav – to nije užina
koju drugari dele.
Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima
i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.
Ona je malo onako.
Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.
Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.
I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il’ nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.
Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.
Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.
Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.
Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il’ s tobom u nebo lete!
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
6. Плави чуперак
Плави чуперак је најпопуларнија збирка
песама Мирослава Антића. У њој је на
потпуно нов начин донео виђење детињства,
љубави и проблеме одрастања. Најпознатија,
а по многима и најбоља песма у овој збирци
је Плави чуперак у којој говори о
доживљајима заљубљености једног дечака.
Песма Плави чуперак је писана у првом лицу
једнине. Тако је настала песма коју читалац
доживљава као личну исповест самог дечака
пред својим пријатељем. То је исповест о
личним љубавним јадима.
У песми је на сасвим нов начин описана
љубав. Љубав је наговештена, али у овој
песми представља посебан тематски слој.
Песник пева о дечачкој заљубљености, о
томе шта се дешава у души заљубљеног
дечака и како се та заљубљеност показује
пред другима. Понашање дечака је необично,
праћено честим прменама расположења.
Заљубљеност ствара пометњу у његовој глави
и разне необичне слике. Тако један плави
чуперак у глави дечака симболизује његову
заљубљеност.
Прва љубав
Прва љубав представља онај чудни
феномен који се памти до краја живота.
Само једна љубав, а у жвоту их буде више,
има привилегију да буде прва. Иако
понекад и неспретна и несретна, она се
памти и има почасно место у животу сваког
човека.
Песма обилује лепим песничким сликама и
сликовитим изражавањем у коме долази до
изражаја сва лепота и изражајност српског
језика. Тако дани затрпају очи као звездане
кише, а некакво зрно злата почне у срцу да
жуља. Кад долази та прва љубав? Онда
када огледало више не препознајемо, када
се јави стид, и када у наше животе уђе нова
велика тајна – љубав.
