Монографија "Моравац, 50 година у срцу свих нас", аутор Александра Милутиновић

1. Монографија
Моравац - 5 година у срцу свих нас
У Ћићевцу, 2012.

2. Моравац – 50 година у срцу свих нас
2
Главни уредник: Мишел Радовановић
Аутор: Александра Милутиновић
Сарадници: Славица Салман, Мишел Радовановић, Драган Симић,
Татјана Карић, Саша Милошковић
Лектор: Александра Милутиновић
Фотографије: Мишел Радовановић, Мариjа Кузмановић, Марија
Живковић, Александра Милутиновић, Розана Саздић, Драгољуб
Замуровић, Драган Боснић, архива Народне библиотеке Ћићевац и
чланова Моравца
Издавач: Народна библиотека Ћићевац
ISBN 978-86-903309-4-2
Штампа: ORBIS DESIGN, Параћин
Тираж: 500 примерака

3. Моравац – 50 година у срцу свих нас
3
Поводом прославе значајне годишњице нашег Моравца, одлучили смо да
будућим генерацијама оставимо ову књигу, као подсећање на прошле успешне
године и подстицај за будуће, да се добар глас о нама далеко чује и за 50 година
опет записује.
Дефиле у Сокобањи, 2012: Заставу носи Ђорђе Кркић, лево: Данијела Радосављевић, десно: Јована
Миљковић; други ред с лева на десно: Лазар Бабић, Алекса Кркић и Невена Смиљанић

4. Моравац – 50 година у срцу свих нас
4

5. Моравац – 50 година у срцу свих нас
5
Садржај
Реч унапред.............................................................................................................7
Из Ћићевца града...................................................................................................8
Ћићевац некад.......................................................................................................11
Ћићевац данас.......................................................................................................12
Културни живот Ћићевца................................................................................... 14
Народна библиотека Ћићевац............................................................................ 16
Претеча Моравца...................................................................................................22
Прве генерације Моравца.................................................................................... 26
Драмска секција Моравца..........................................................................................31
Драмски студио Моравца...........................................................................................45
Моравац осамдесетих............................................................................................54
Моравац у 21. веку................................................................................................ 61
Хајд’, поведи, весело..............................................................................................88
Музичари и певачи у Моравцу.............................................................................90
Јелек, антерија и опанци.......................................................................................98
Пријатељи..............................................................................................................101
Литература.............................................................................................................105
Белешка о аутору..................................................................................................107

6. Моравац – 50 година у срцу свих нас
6

7. Моравац – 50 година у срцу свих нас
7
Реч унапред
Повод за писање ове монографије је
један – пола века постојања КУД-a
Моравац из Ћићевца, а разлога је много.
Још се препричава како је основан наш
ансамбл, ко је кривац за његове највеће
успехе и одговоран за лоше године, али,
ако се све то не запише, као што досад
није, све садашње и будуће генерације
неће знати од кога треба да буду боље.
Данас славимо, а сутра ћемо читати и
гледати оно чиме се поносимо, а то је
богата и успешна историја Моравца, која ће остати забележена у овој књизи. Тим
аутора ове монографије постараће се да нико из прошлости не буде заборављен, а
будућност ће стварати и записивати неке нове, надамо се, још успешније
генерације.
Пошто је Моравац пре свега фолклорни ансамбл, мало ћемо се позабавити
историјом самог термина фолклор. Занимљиво је да је то кованица енглеског
антиквара Виљема Томса из 1864. године, који је спојио две енглеске речи: фолк и
лоре. Фолк значи народ, обични људи, док лоре подразумева сазнање.Термин
фолклор у Срба означава народну игру, међутим, његово основно значење јесте
целокупно културно сазнање неког народа, дакле, укључује и плес, музику,
историју, књижевност, тј. традицију једног народа.
После кратког увода о Ћићевцу, граду где постоји и успешно ради Моравац већ
50 година, осврнућемо се на осниваче, најзаслужније појединце и највеће успехе
овог културно-уметничког друштва. Сва важна имена наћи ће се у овој
монографији, као и целокупан архивски фото-материјал који смо могли сакупити.
У директном контакту са ветеранима Моравца проверавали смо његову историју, а
у разговорима са подмлатком трудили се да сакупимо и на папиру прикажемо елан
са којим говоре о својим оснивачима и будућим плановима. Пошто врло често
слике говоре више од речи, потрудили смо се да монографију визуелно обогатимо
са што више фотографија. Колико смо у свему овоме успели, на Вама, нашим
читаоцима, је да просудите.

8. Моравац – 50 година у срцу свих нас
8
Из Ћићевца града
Ћићевац је град у централној Србији, на десној обали Велике Мораве, у
равници, око 3 километра североисточно од места где се састају Јужна и Западна
Морава. Представља централни део општине која је по њему и добила име. По
попису становништва из 2011, општина има 9446 становника, док само насеље
Ћићевац броји 4689 људи. Друго насеље по величини у општини је Сталаћ, следе
Појате, Лучина, Град Сталаћ, Плочник, Мрзеница, Трубарево, Браљина и Мојсиње.
Кроз Ћићевац пролазe регионални пут за Крушевац и западну Србију, који се 4
километра ниже, код Појата, спаја са међународним аутопутем Београд – Ниш, и
железничка пруга Београд – Ниш.
Насеље Ћићевац први пут се помиње у повељи Кнеза Лазара из 1375. као село
Кикевче. По народном предању име Ћићевца настало је од назива старобалканског
племена Ћићи, које је живело у области планине Ћићевице на Косову и у области
Ћићарија, висоравни у севереној Истри. Ћићи или Ћићибирци су романизовани по
доласку римских освајача, па се од тог времена до данас називају Аромунима,
односно Римљанима. Други народи их знају као Влахе или Цинцаре.
У дефрету из 1536. имамо потврду да се Власи налазе на територији данашње
ћићевачке општине. Хидроним Куциновац у Ћићевцу чува успомену на те
некадашње становнике Ћићевца, пошто је то назив тадашњег влашког племена.
Срби су Влахе називали Цинцарима, што се сматрало погрдним називом, због тога
што Власи имају реч ци која има значење шта у српском језику. Влашки језик има
двосложна имена, типа: дида, деда, гога, па је вероватно да је и корен имена
Ћићевац из овог језика. Предање каже да је првобитан назив био Ћићенац, а да је,
по аналогији на суседни Крушевац, касније преиначен у Ћићевац.
Ћићевац је досељенично насеље, изузев малог дела становништва на околном
побрђу за које се сматра да су староседеоци. Први досељеници са Косова су
Петковићи, који су настанили Ћићевац 1710.
Ћићевац је пао под турску власт 1455, одмах после пада Крушевца, а први пут је
ослобођен јануара 1806. у Првом српском устанку. Становници Ћићевца су тада
масовно приступали Карађорђевој војсци. Устанком је у овом крају руководио кнез
Томић Милић, који је, после пропасти Карађорђеве државе, убијен на брду Мечка,
недалеко од Ражња, 1813. године.
Пошто је поморавски крај био део Нишког пашалука, није био директно
захваћен Другим српским устанком, иако је велики број људи из овог краја
учествовао у борбама. Ћићевачки крај коначно је ослобођен од Турака
хатишерифом из 1833. године, када и улази у састав Милошеве Србије.

9. Моравац – 50 година у срцу свих нас
9
У Српско - турском рату 1876, после повлачења српске војске, Турци су спалили
село Трубарево, чије је становништво кренуло у збегове по Мојсињским
планинама. У Балканским ратовима и у Првом светском рату са простора Ћићевца
и околине страдао је велики број младића, о чему сведоче спомен обележја у готово
свим местима.
Ћићевац од 1924. године има
статус варошице. Ово је слика
панораме Ћићевца из те године,
сликана са Кодићевог брда.
У Ћићевцу је формирана четничка чета Косте Пећанца у лето 1941, и ту остаје
до 1942. године. Годину дана касније у Ћићевац долазе четници Драгољуба
Михаиловића и успостављају јаку локалну власт. Победа партизана над четницима
1944. на Буковику умањила је углед четничког покрета, па много бораца из
њихових редова прелази у партизанске јединице.
***
Месни народно-ослободилачки одбор формиран је 1944, а 1947. Ћићевац је
припојен Темнићком срезу, који је укинут 1955. После њега формира се
Општински народни одбор, а од 1963. и Скупштина општине Ћићевац.
Председници МНОО Ћићевац били су: Миодраг Вељковић, Милисав Рајић,
Тихомир Кркић и Бранко Кркић. На челу ОНО Ћићевца били су: Бранко Кркић и
Милорад Мацић, а СО Ћићевац: Драгиша Кркић, Стојан Ђорђевић, Миодраг
Стаменковић, Милутин Николић, Стојан Ђорђевић, Живојин Радосављевић, Вера
Микић, Миодраг Мацић, Славољуб Јовановић и данас Златан Кркић.

10. Моравац – 50 година у срцу свих нас
10
Златан Кркић, актуелни
председник општине Ћићевац,
поносно истиче да је један од
оних са најдужим стажом на тој
функцији у централној Србији.
Грађани му указују поверење још
од 2002. године, што је и најбољи
доказ о квалитету рада његовог
тима свих ових година.
Златан Кркић
Кркић наглашава да су задржане све културне манифестације на територији
општине, да је обновљена прослава Младенаца, и да се посебна пажња посвећује
развоју туризма на територији општине. Етно традиција је на овом подручју врло
богата, природних лепота је много, па се руководство општине труди да помогне
народу да не само очува то што му је природа дала, него и да инфраструктуром
обезбеди могућност да и туристи уживају у лепоти ћићевачке општине. Свако веће
место у општини има свој КУД, док је Моравац централно место окупљања свих
заљубљеника у фолклор. Сам Ћићевац је у последње време добио модеран изглед, а
села у општини спортске терене, уређена шеталишта и нове путеве.

11. Моравац – 50 година у срцу свих нас
11
Ћићевац некад
Ћићевац, 1960.
Ћићевац 1970, прва колор разгледница

12. Моравац – 50 година у срцу свих нас
12
Ћићевац данас
Улаз у Општину
Зграда Народне библиотеке са спомен фонтаном жртвама Другог светског рата

13. Моравац – 50 година у срцу свих нас
13
Црква Светог Саве
Шеталиште

14. Моравац – 50 година у срцу свих нас
14
Културни живот Ћићевца
Сав културно-забавни програм у Ћићевцу за време и након Другог светског
рата, одвијао се у кафанама. У летњој башти Бегушеве кафане и у Милосавиној
кафани неколико пута недељно било је игранки на којима се омладина Ћићевца
окупљала и проводила. Ћићевац је још пре Другог светског рата имао тамбурашки
оркестар, али, није дуго било хармоникаша. Први хармоникаш у Ћићевцу био је
Радисав Поповић - Диса.
У Чичиној кафани, која је била и хотел, одржавале су тзв. веселе вечери, као и друге забаве,
фотографија је из 1938. године

15. Моравац – 50 година у срцу свих нас
15
Први биоскоп у Ћићевцу почео је да
ради у Периној кафани, за време
Другог светског рата. Кинооператер je
био Зоран Николић - Глуви. После рата
кафана је носила име Градац, а
порушена је 1976. године. После
електрификације педесетих година
почиње културни развој општине.
Граде се задружни домови и у Ћићевцу
и у околним селима.
Кафана Градац
У оквиру задружног дома у Ћићевцу 1953. почињу да раде биоскоп и читаоница
са око 1500 наслова. Постављено је пар столова за шах, а у дому волонтерски раде,
најпре, Вукадин Мацић, а касније и Емилија Лазаревић до 1963.
Биоскоп је одвојен од задруге 1957. одлуком Савета за народну културу и ове
делатности се одвијају у новом предузећу Младост. Све до појаве телевизора
1962/63, биоскоп је био најпопуларније место за излазак у граду. Тражила се карта
више, па су се ћићевачки омладинци довијали како да зараде за улазнице. Неки су
чистили салу после пројекција, неки преносили филмске траке с једног места на
друго, а неки су од старих карата правили нове разноразним техникама. Биоскоп је
био место којем се деца највише радују, место где се склапају нове љубави, где се
заљубљени састају и растају, где се старији опуштају и друже.
Изградњом дома, настало је ново место, где су се млади људи које је
интересовала култура окупљали. Иницијатива за то дошла је од учитеља,
наставника, службеника и студената. Драмско стваралаштво у Ћићевцу било је
присутно и пре Другог светског рата, код трговаца и занатлија, тако да је за време и
после рата очуван континуитет.
Период од „45. до „50. прошлог века припада активностима око спремања
драмских комада „Глава шећера”, „Сумњиво лице”, „Мува”, и др. Програм се
одигравао у школском дворишту или Милосавиној кафани, а публика су били ђаци
и грађани. Тада су најактивнији били: Драгиња Бодић, Добринка Ђукић, Момир
Кркић, Милојка и Јаворка Ивковић и неки Радованац, који је био шеф железничке
станице.

16. Моравац – 50 година у срцу свих нас
16
Народна библиотека Ћићевац
Центар свих културних дешавања у Ћићевцу, њихов покретач и реализатор је
установа која се налази у срцу града, а која се осамосталила давне 1960. године.
Све дотад данашња библиотека, а тадашњи биоскоп и читаоница, били су у саставу
предузећа Велика Морава.У складу са друштвеним и политичким приликама,
мењао се и назив па се нова установа прво звала Раднички универзитет, а затим и
Дом културе, Културно-пропагандни центар, Центар за културу, уметност,
информисање и физичку културу, док није, коначно, 2009. добила данашњи назив
Народна библиотека Ћићевац.
У време док су Раде Предалац, Александар Урошевић и Милија Нагулић
руководили установом, у њеном саставу био је биоскоп и читаоница, касније
библиотека. Раде Предалац директор је ове установе пар година од оснивања, а
после њега преузима је на пар месеци Александар Урошевић. Запаженије резултате
установа бележи за време мандата Милије Нагулића од 1963. до 1977. године.
Највећи приход долазио је од филмских пројекција, а посебна пажња посвећивала
се и разним предавањима организованим у циљу образовног усавршавања младих.
Милија Нагулић се сећа да је биоскопска улазница коштала два динара и да је
сваког викенда, а некада и преко недеље, сала била пуна. Душан Поповић,
директор после Нагулића, покреће Сусрете села и наставља са биоскопском
делатношћу, па и стационарни и покретни пројектор раде пуном паром. У то време
уводи се и централно грејање, монтира се сценска расвета на бини и купује
озвучење, па почињу да се одржавају и технички захтевнији концерти. Зоран
Столић директор је од 1994. За време његовог мандата успешно се споводе
Културно-спортски сусрети села и сценско-музичка манифестација Морава нас
вода одранила у Граду Сталаћу. У холу Центра за културу, постављају се разне
изложбе познатих сликара, изложбе цвећа и домаће радиности, које су врло
посећене.
У ово време ради и градски хор
под руководством Надице
Милосављевић (на слици лево).

17. Моравац – 50 година у срцу свих нас
17
Сузана Станковић, директорка после Зорана Столића, непуне 4 године је на тој
функцији, али, даје значајан допринос унапређењу културе. Тада се у оквиру
Центра формира и почиње да ради „Радио Ћићевац", а врло свечано се обележава
јубилеј "40 година КУД-а Моравац". Садашњи директор, Мишел Радовановић,
који центар преузима 2004. године, уз помоћ и подршку два председника (Златана
Кркића, председника Општине и Драгана Чапкуновића, председника Скупштине
Општине) реновира зграду Центра, која сада личи на модерно уређено место, где
се радо свраћа да би се позајмила књига, видела нека изложба, концерт или филм.
У приземљу се налазе и столови за билијар, стони фудбал и стони тенис, ту је и
пикадо, па се млади друже и рекреирају.
Основна делатност Народне библиотеке Ћићевац јесте библиотечка, и данас се
у њој може уживати у књижном фонду са нешто више од 16 000 наслова. Посебна
пажња поклања се културном развоју аматеризма, те се поред познатог Културно-
уметничког друштва Моравац, библиотека може похвалити и дечјим хором
Звончићи и Аматерским позориштем, који врло успешно раде већ неколико
година.
Дечји општински хор Звончићи почиње са радом 2008. под руководством
професорке Верице Марковић. Хор је, по потреби, учествовао на ликовним
изложбама које су организоване у Народној библиотеци, на обележавању Дана
општине, у програму за Младенце, итд.
Звончићи са професорком Верицом Марковић

18. Моравац – 50 година у срцу свих нас
18
Звончићи са председником Општине Златаном Кркићем
***
Аматерско позориште Ћићевац креће са
радом годину дана касније, такође у
склопу Народне библиотеке. На
репертоару су, до 2012, биле три
представе: „Вирус”, „Не играј на Енглезе”
и „Капетан Џон Пиплфокс”. Позориште је
на фестивалима у Крушевцу и Деспотовцу
2010. године освојило прво место, а на
Фестивалу аматерских позоришта у Кули,
исте године, награду за најбољу женску
улогу.
промотивни плакат за Вирус

19. Моравац – 50 година у срцу свих нас
19
Екипа представе Капетан Џон Пиплфокс
Промотивни плакат представе Не играј на Енглезе (лево) и Републичког фестивала аматерских
позоришта (десно)

20. Моравац – 50 година у срцу свих нас
20
Једна од делатности Народне библиотеке је и едукација одраслих и омладине,
па је кроз неколико курсева који су организовани у последњих десетак година
обучено стотинак наших суграђана.
Народна библиотека сада својим
корисницима у току године приреди
око 60 културних догађаја,
манифестација од значаја за читаву
општину и регион, ликовних
колонија и изложби, приредби и
концерата, позоришних представа и
филмских пројекција. Свакодневно
просторије библиотеке посећују
љубитељи културе, а кроз секције и
програме учешће у раду узима и
више стотина грађана Ћићевца и
околине.
Директор Мишел Радовановић
Изложбе еминентних сликара, као и талентованих аматера, у библиотеци су
свакодневица, а често имамо прилику да видимо неку изложбу фотографија или
етно изложбу. Води се рачуна да Народна библиотека увек буде отворена за народ
и његово културно стваралаштво.

21. Моравац – 50 година у срцу свих нас
21
Библиотека данас: модеран ентеријер, место где се радо окупљају млади

22. Моравац – 50 година у срцу свих нас
22
Претеча Моравца
Културни живот Ћићевца значајно се развио у послератном периоду
залагањем Милорада Мацића, студента економског факултета и члана КУД-а
Владимир Перић - Валтер из Београда. КУД Валтер је педесетих година неколико
пута гостовао у Ћићевцу и дао подстицај домаћој омладини да се бави културним
активностима. Двадесетак ученика и студената почело је да глуми у представама,
свира, пева и игра фолклор. Са комадом енглеског писца Брендона Томаса
,,Карлова тетка'', драмска секција из Ћићевца, са Мацићем на челу, бележила је
успех код публике у Ћићевцу, Варварину и Ражњу пуне две године. У комедији су,
поред Милорада Мацића, глумили: Стојанка Петковић, Мира Ђорђевић, Наталија
Поповић, Станко Петковић, Милорад Поповић и Жива Марковић. Сценарио за
представу донео је из Параћина студент Саша Ђукић, који је и режирао комад.
Мацић у „Карловој тетки” 1954(лево) и 2012. год. (десно)
Представе и игранке одржавале су се у тадашњем Дому културе, задружном
дому са дрвеним клупама, на којима је увек седело много публике. Ретко на
плахатима, а чешће преко добошара, народ Ћићевца добијао је обавештења о

23. Моравац – 50 година у срцу свих нас
23
конференцијама за решавање свакодневних месних проблема, после којих је увек
следила игранка до касно у ноћ.
У културним активностима у Ћићевцу, ученицима и студентима, убрзо се
придружују и просветни радници, железничари, политички активисти, општински
службеници, пољопривредници... Културна омладина броји све више људи, играју
се комади Бранислава Нушића „Сумњиво лице“ и „Народни посланик“, са
подједнаким успехом као и „Карлова тетка“. Момир Кркић - Моша био је врло
популаран и добар глумац у то време.
На игранкама су хармоникаши забављали многобројну омладину Ћићевца.
Главни хармоникаш био је Радисав Поповић - Диса.
Фолклорна секција играла је Игре из Србије, Буњевачке игре, Шопске игре...
Милорад Мацић кореографије из КУД-а Валтер, а касније и КУД-а Бранко
Крсмановић, које су биле на вишем нивоу, успешно преноси у Ћићевац.
Обе секције су се за костиме сналазиле ослањајући се на домаћу радиност.
Девојке су носиле ношње својих мајки и бака, дечаци очева и стричева, па је било
много шаренила.
После 1955. године Моравац је већ био спреман за формирање, с обзиром на то
да је један велики део омладине већ играо. Милорад Мацић био је носилац
културног стваралаштва Ћићевца све до 1957.
Као председник оснивачког одбора
Мацић је био заслужан за
иницијативу и успешно спровођење
прославе четрдесетогодишњице
оснивања КУД-а Моравац.
Милорад Мацић, Сузана Станковић, Милан Живковић
и Драган Симић, 2007.

24. Моравац – 50 година у срцу свих нас
24
Предраг Поповић - Баја, још један
студент економије у Београду, наставља
успешан рад фолклорне секције од 1957,
као уметнички руководилац и кореограф
секције. Био је члан АКУД-а Шпанац у
Београду, одакле је пренео велики број
кореографија у Ћићевац. Баја припрема
терен за формирање новог културно-
уметничког друштва, које ће, и после
његове смрти ‟87. године, умети да цени
све што је за њега он, као први
председник, урадио.
Предраг Поповић – Баја, 1982. у Салзбургу
Милан Живковић - Жужи поставио је
све сплетове игара. Тадашњи чланови
фолклорне секције, сећају се да је Баја
Поповић умео и да их по читав дан тера
да увежбавају то што је он замислио. Ако
се тако не уради, сви остају док он не
буде задовољан. Због вишечасовних
вежби и талентованих играча, фолклорна
секција је у то време постизала одличне
резултате. Освајају прво место на
такмичењу фолклора у Крушевцу.
Солисти су били Славка Сврзић и Милан
Живковић.
Милан Живковић – Жужи, 2012.

25. Моравац – 50 година у срцу свих нас
25
Будући чланови Моравца, фолклорна секција, почетком шездесетих
Интересовање за чланство у фолклорној и драмској секцији се повећава, те је
оснивање КУД-а Моравац 1962. године логичан след правилног и успешног рада
тадашњег руководства.
Пошто архивски материјал о оснивању и функционисању Моравца до 21. века
не постоји, ослањали смо се на сећања његових живих чланова, који су били
сведоци времена о којем пишемо. Како је много деценија прошло, та сећања нису
свежа и врло често се не поклапају. Највише нејасноћа има око чланова управе и
председника, пошто се играчи и глумци нису толико интересовали за руководеће
органе КУД-а. Ми ћемо навести све податке које смо од саговорника добили, било
да смо успели да их уклопимо у целину, или не.

26. Моравац – 50 година у срцу свих нас
26
Прве генерације Моравца
Радојица Радосављевић - Ћук сећа се да је пре оснивања КУД - а Моравац неко
кратко време постојао КУД Младост, а да је Предраг Поповић - Баја то име
променио у Моравац.
Добрица Арсенијевић каже да је Здравко Стојановић био председник друштва
пре Баје Поповића, те је могуће да је то била Младост.
Драган Кркић сведочи да је на оснивачкој скупштини он предложио име
Моравац, док су други били за то да ново друштво добије име неког борца из
Другог светског рата. Због семантике и популарности имена Моравац, овај предлог
усвојен је одмах једногласно. Први председник тог новог друштва и уметнички
руководилац био је Предраг Поповић – Баја, потпредседник Рајко Лазаревић,
секретар Петар Иванов, благајник Слободан Пешић, а чланови управе: Десимир
Петровић, Миодраг Станковић, Вукадин Миленковић, Мирјана Миљковић, Петар
Вељковић, Мирјана Кркић, Слободан Стојановић, Милан Живковић и Топлица
Александровић. Милан Живковић се сећа да је у неком периоду и Мића
Филиповић био у председништву друштва.
Управа друштва од 1965. до 1969.

27. Моравац – 50 година у срцу свих нас
27
Милан Живковић - Жужи је све до одласка на студије у Нишу вежбао у
Шпанцу, па је све кореографије Бранка Марковића успешно пренео у Моравац.
Помоћник му је био Вукадин Миленковић, за кога кажу да је био самоук,
необразован, али, господин у сваком друштву и врло често и отац и мајка омладини
Моравца, која му је поверавала своје проблеме и тражила савете. Сећају се да је
Вукадин имао обичај да у пола прекине посао и остави недовршене олуке на некој
кући, зато што су пробе и наступи Моравца у сваком тренутку били приоритет.
Душан Радосављевић - Ћук био је прво
асистент Баји Поповићу, а потом
Жужију и Вукадину. Тврди да је Жужи
био прави професионалац за
рашчлањивање корака, а да су он и Баја
умели то најбоље да одиграју.
Радосављевић је играо у Шпанцу
неколико година, пре него да постане
асистент кореографа у Моравцу, где је,
такође, наступао по потреби. Умео је да
потегне пут из Београда како би заменио
неког члана прве играчке поставе
Моравца.
Душан Радосављевић – Ћук, данас
Прве генерације Моравца шездесетих

28. Моравац – 50 година у срцу свих нас
28
Прве генерације Моравца шездесетих
Бата Лацковић је водио многа рочишта на суду „69 године за Велику Мораву, где
је радио, али се бавио и културним активностима Моравца. Под његовим надзором
спремили су Бињачку Мораву, игре са Косова и Метохије.
У то доба, фолклорна секција бројила је око шездесет људи, док је глумаца било
двадесетак. Када се постави нови сплет, обавезно се прво наступало по суседним
селима, па је тако народ у Скорици, Смиловцу, Витошевцу, Ражњу, Бачини,
Орашју, Обрежу и осталим околним местима, могао често да виђа Моравац на
својим приредбама.
Мирјана Миљковић играла је у Моравцу од
оснивања, па до „72. године. Сећа се да умало
није страдала на једној проби шопске тројке,
на новом, углачаном поду. Концерте су
имали у Ћићевцу и околини, у Парцану, кад
су дочекивали Ивана Стамболића, Бољевцу,
Македонији... Дуго је била позната као „клот
фркет”, пошто је у некој једночинки то
изговарала. Због рецитовања поводом неког
29. новембра ишла је за Италију, по нови
комплет, који је био у бојама наше заставе.
Наступи Моравца били су велике свечаности.
Мира Миљковић, 2012.

29. Моравац – 50 година у срцу свих нас
29
Почетком седамдесетих:
горе, с лева на десно - Олгица
Мијатовић, Милош Машић,
Љубинка Лукић, Добрица
Арсенијевић, Славица
Стојановић
доле : Мирјана Станојевић,
Љиљана Стојановић, Весна
Валић, Иван Петковић -
Батица
У Скопљу,
седамдесетих:
Владислав
Јовановић, Зорица
Јовановић, Милан
Живковић -
Жужи,Славица
Јовановић и
Вукадин
Миленковић

30. Моравац – 50 година у срцу свих нас
30
Било је одличних играча и тада. Беба Лазаревић је из Моравца, преко Шпанца,
стигла до Националног ансамбла Коло, чији је члан била пуне три године, од 1972.
до 1975.
Општина Ћићевац и македонска општина Свети Николе склопиле су повељу о
братимљењу, па су се културно-уметничка друштва из ових градова посећивала и
својим наступима међусобно помагала прославе Дана општине.
Свети Николе, хрватске игре (с лева на десно): Гордана Милојковић, Славољуб Стојановић, Зорица
Миљковић, Љубиша Станојевић - Прокупац, Зорица Маскимовић, Драган Мијатовић, Драгица
Живковић, Славиша Петровић - Цоре, Валентина Живковић – Нина
***
Ликовна секција радила је седамдесетих
година у оквиру Моравца. Љуба Маринковић и
Момчило Бегуш били су њени оснивачи. Сликало
се, углавном, по кућама, док се у Дом културе
долазило да се размене искуства и нешто ново
научи од старијих колега. Општина је помогла
сликарима финансијски, па су у Београду набавили
материјал за сликање. Имали су пар изложба у
Дому културе. У ликовној секцији Моравца
сликали су и: Живорад - Жика Петровић из
Лучине, Радојица Радосављевић - Ћук, Вукадин -
Вуца Миладиновић, Зоран Јеленић, Живорад
Првуловић, Ђоша Топаловић, Србољуб - Срба
Ивановић (на слици) , Зоран Рајић, Витомир - Вита Столић, из Ћићевца, Драгиша -
Гига Мићић из Појата, и други.

31. Моравац – 50 година у срцу свих нас
31
Драмска секција Моравца
Драмска секција Моравца,
касније под називом Драмски
студио, радила је скоро две
деценије и постигла значајне
резултате. Иако су се увек
трудили да буду самостални
од фолклорног ансамбла,
добар део играча је у исто
време и глумио.
Радојица Радосављевић – Ћук изузетно је популаран глумац и редитељ у то
време, руководилац драмске секције у Моравцу, касније оснивач позоришта у
Ћићевцу. Сећа се да је први новац у Моравцу зарадила драмска секција.
Најуспешнија представа Сеоски кмет извођена је више од 100 пута у периоду од 5
година, и то у Великој Плани, Александровцу, Брусу, Варварину... Дешавало се да
дођу како би глумили ђацима у Великој Плани, али, да због великог интересовања
остану још два дана и глуме још представа за грађанство.
Радојица Радосављевић – Ћук, почетком седамдесетих у представи и данас

32. Моравац – 50 година у срцу свих нас
32
Прву представу режирао је Светислав Минић, наставник музичког. Све остале
представе као редитељ потписао је Радојица Радосављевић - Ћук.
Сеоски кмет је комедија у 4 чина. У првој верзији Љубица Мацић играла је
Јагоду, а Топлица Александровић - Качамар кмета. У другој верзији Јагода је била
Биљана Бегуш, а кмет Слободан Миљковић.
Братислав Бегуш, који је у другој постави Сеоског кмета играо момка, сећа се
да је премијера, услед нестанка електричне енергије, одржана под светлошћу свећа.
Остаје упамћено да је приликом гостовања у неком околном селу, плафон са
руиниране сале пао на главу Цеци Радосављевић, а да је на представу у Смиловцу
морало да се иде камионом, и то у приколици.
Пре Сеоског кмета, као и годинама након њега, режирале су се и играле
једночинке.
Драмска секција је у периоду од 1966. до 1969. радила одвојено од Моравца и
носила име београдског глумца, познатог по улогама из народног живота Јовише
Војиновића - Станимира.
Сеоски кмет, стоје с лева на десно: Јован Митровић - Главча, Љиљана Радосављевић, Миодраг
Миловановић - Катунац, Биљана Бегуш, Александар Ивковић, Светлана Радосављевић,
Братислав Бегуш; средњи ред: Стојан Поповић - Клапча, Славољуб Топаловић, Слободан
Миљковић - Цолцер, Топлица Костић, доле: Радојица Ћук и Радосав Станојевић - Раца

33. Моравац – 50 година у срцу свих нас
33
Део из представе Сеоски кмет

34. Моравац – 50 година у срцу свих нас
34
***
Почетком „72. године у Моравцу се ствара једна од најуспешнијих генерација
овог друштва. У то доба у оквиру КУД-а постоје фолклорна, драмска и музичка
секција. Чланови су били претежно свршени средњошколци и владало је велико
интересовање за учествовање у културним активностима Моравца међу омладином
у Ћићевцу и околини.
Славица Салман, тада Јовановић, сећа се
да није постојала могућност да неко
неуигран или тренутно онемогућен за
наступ, нема адекватну замену. Сви су
били подједнако увежбани и добри.
Предраг Поповић - Баја долазио је једном
месечно да ишчисти кораке, а Жужи је био
задужен за спремање свих седам сплетова
игара, које су тада биле у склопу
репертоара Моравца. На слици лево
видимо је у ношњи за Хрватске игре
почетком седамдесетих.
Пробе су се одржавале три пута
недељно и трајале су по два сата.
Професионални однос ка послу ових
аматерских кореографа и играча
резултирао је уједначеним играчким
квалитетом. Моравац тада није личио на
неко аматерско друштво из провинције.
Оливера Здравковић, на пример,
контролисала је шминку женских
чланова ансамбла пред сваки излазак на
бину. Ако руж није био довољно црвен,
опет га је наносила на уста
нестрпљивих девојака.

35. Моравац – 50 година у срцу свих нас
35
Сви сплетови играни су у оригиналној ношњи, по сукње за Игре из Шумадије
ишло се у Крагујевац, а за Влашке игре шиле су се панталоне од материјала које
личи на сукно.
Генерација седамдесетих
С лева на десно: Оливера Здравковић, Милош Машић, Весна Валић, Владимир Дошљак, Славица
Стојановић, Добрица Арсенијевић, Мирјана Станојевић, Иван Петковић - Батица, Љиљана
Станојевић, Милутин Вулић, Олгица Мијатовић, Радосав Милошковић, Славица Јовановић

36. Моравац – 50 година у срцу свих нас
36
Врањанска свита, горе, с лева на десно: Иван Петковић - Батица, Владимир Дошљак, Добрица
Арсенијевић, Славиша Чолић, Милош Машић, Бранислав Сврзић, Жика Петровић, Славиша
Петровић, Радосав Милошковић, Милутин Вулић, Љиљана Станојевић, Љубинка Станојевић,
Мирјана Станојевић, Јасна, Славица Стојановић, Радица Гајић, Олгица Мијатовић, Весна Валић,
Биљана Рашић, Славица Јовановић; доле: исти, другачијим редоследом;

37. Моравац – 50 година у срцу свих нас
37
Генерација седамдесетих, Буњевачке игре

38. Моравац – 50 година у срцу свих нас
38
Руговска свита, на сликама: Иван Петковић - Батица, Милош Машић, Добрица Арсенијевић,
Владимир Дошљак, Зоран Даниловић, Милутин Вулић, Александар Ивковић, Чедомир Пешић -
Грицко и Мирјана Кркић
Сведоци кажу да се приликом извођења Руговске свите, у тренутку кад Милош
Машић, који глуми негативца, искочи на сцену са мачем у рукама, сви људи у
првом реду тргну, а да се дешавало да Добри Арсенијевић толико уплаши децу у
публици, да после данима плачу. Позната је анегдота када се Чедомир Пешић –
Грицко саплео приликом искакања на бину, на почетку кореографије, пао и
неколико пута се окренуо, а од публике добио невиђен аплауз, пошто је то
деловало уверљиво и прилагођено атмосфери свите. Смејале су се само колеге иза
сцене.

39. Моравац – 50 година у срцу свих нас
39
Иван Петковић – Батица памти се као највећа легенда Моравца седамдесетих,
чија је прерана смрт уздрмала одличну генерацију, која и данас прво помиње ово
име када говори о најбољим играчима у овом друштву. Петковић је био природни
таленат, са изванредном лакоћом покрета и својом игром остављао је и публику и
своје колеге без даха. Био је весељак који је умео сваког да насмеје. Умро је са 28
година од срчаног удара. На сахрану су му другови из Моравца дошли у ношњи, а
његову су положили у ковчег. То је био најтужнији дан те „78. године, јер је, тада,
Батица био Моравац.
Иван Петковић – Батица, у војсци и са Милошом Машићем
Баја Поповић доводи Милоша Машића у Моравац 1963. године, а званично
последње коло за ово друштво игра скоро 20 година касније. Памте га као технички
савршеног играча, мајстора за игре из Србије, поготово. Сећа се да му је Вукадин
стално говорио да није знао ни улицом лепо да хода, кад је дошао у Моравац, а тамо
је израстао у врхунског играча. Машића и Петковића је Баја Поповић водио и у
Шпанац, али, они су решили да остану верни Моравцу, првенствено због осећања
припадности Ћићевцу. Традицију играња у Моравцу наставио је Милошев син
Милан Машић и унук Ђорђе Антић. Милош је био члан генерације која се може
поредити по квалитету са генерацијом његовог оца, а Ђорђе данас игра у Моравцу.

40. Моравац – 50 година у срцу свих нас
40
Милош Машић, седамдесетих и данас
Славица Стојановић играла је, почевши од 1970, пуних 12 година све сплетове у
Моравцу, и била је најчешће солиста. Сећа се да је цео аутобус са играчима и
кореографима, који је пошао на концерт, чекао једном приликом испред гимназије,
пошто није успела да одсуствује из школе, а без ње нису хтели да иду. Прославу
матуре је прекинула, скинула своју свечану хаљину, обукла ношњу, одиграла
концерт у Дому културе, па се по његовом завршетку, вратила да слави матурско
вече. У време док је она играла правио се Дом културе, па Славица каже да су
имали обичај с времена на време да скупљају паре у Моравцу за „по једну циглу”.
Тај простор им је много значио. Омладина Моравца окупљала се касније на
степеништу Дома културе, одакле су умели да заједно крену до прве кафане и тамо
братски поделе једну флашу киселе воде, врло често и на 12 дела.
Њена мајка, Живка Стојановић, шила је у то време ношње за потребе Моравца.
Славица је волела да њена ношња у свакој игри буде мало другачија од осталих, па
је увек имала коју шљокицу више. Напомиње да јој је Моравац био као породица и
да га и данас, како често у шали воли да каже, не одваја од ње.

41. Моравац – 50 година у срцу свих нас
41
Славица Стојановић, почетком осамдесетих и данас
Дочек плавог воза у Сталаћу, средином седамдесетих: Вукадин Миленковић, Милош Машић,
Славица Стојановић, Милисав Остојић, Радица Сврзић, Драган Томић, Весна Јовановић, Верослав
Миладиновић, Драгица Живковић и Дејан Живковић
Владимир Дошљак играо је у Моравцу од 1972. године. Сећа се да су до првог концерта
вежбали три пута недељно по два сата пуних годину дана, све док Баја Поп, Дуле Ћук и
Жужи нису били потпуно задовољни. Тај први концерт у Ћићевцу био је за памћење.
Дошљак сведочи да су у побратимској општини Свети Николе у Македонији сви били
одушевљени наступом ове генерације, и да су говорили да никада нису видели бољи
фолклорни ансамбл.

42. Моравац – 50 година у срцу свих нас
42
Он се најрадије присећа дружења за
време проба и концерата. Нико тада
није играо из неке материјалне
користи, сви су били ту да би се
забавили и путовали у добром
друштву. После постављања Руговске
свите, схватио је Бајине речи да „нису
ништа направили, ако сутрадан могу
нормално да ходају”. Сваки мишић их
је болео.
Владимир Дошљак, данас
За ношњу су се сналазили. Исту кошуљу су, уз мало преправки, користили и за
Буњевачке игре, и за Шумадију, и за Руговску свиту. Временом је општина почела
да финансира опрему, па је било лакше.
Радосав Милошковић играо је,
глумио и повремено свирао у Моравцу
од „70. до „75. године. Учествовао је у
представи Сеоски кмет, и у свим
сплетовима који су се изводили у то
време, а понекад је и хармонику
свирао. Сећа се да су главни певачи
били Жика Петровић, Драган Кркић и
Мића Ђукић и да је на сваком наступу
било много публике. Игранке и пробе
Моравца изводили су у малој
школској сали, а касније и у Дому
културе. На пробама је било као на
концерту, направи се галама, дође
много људи и остане се и дуже од
планираног.
Радосав Милошковић, данас

43. Моравац – 50 година у срцу свих нас
43
Добросав Радовановић играо је у првим
генерацијама Моравца, а касније и у
АКУД-у Лола у Сарајеву. Он истиче значај
Милана Живковића - Жужија за успех и
полувековно трајање друштва. Људи су
имали велико поверење да пусте своју децу
да у касним вечерњим сатима вежбају на
вишесатним пробама. Баја је био природни
таленат и имао у себи неку посебну
уметничку ноту, као касније Батица, а
Жужи је умео да научи како се игра. Он је
као наставник у ОШ Моше Пијаде
регрутовао кадар за Моравац.
Добросав Радовановић, данас
У почетку се вежбало у школској сали, а касније, после 1967, пробе су вршене у
сали општине, која тада није имала ни клупе. У тој општинској сали, а затим и у
холу Дома културе, Радовановић памти врло посећене игранке и музичке вечери.
Генералне пробе, пред битне концерте, одржавале су се у Дому културе.
Радовановић се до детаља сећа својих наступа, музичара који су их пратили и
велике помоћи Вукадина Миленковића, који никада није каснио ни минут на
пробу, а увек је био ту да, ако затреба, остане и после тога и другарски
омладинцима удели неки савет у вези са темом која их мучи. Строго се поштовао
сваки пропис и свака Бајина реч, пошто нико није желео себи да дозволи да буде
избачен из Моравца, ту је дружење било најбоље. Сећа се да се 12 игара играло на
наступима, пошто су неке игре, као што је Моравац, игране у више верзија. За
ношњу су се приватно сналазили у почетку, па су је и шили, али, није много
разлике у оделу било, јер је само пар кројача у крају умело да сашије то што је
њима требало.

44. Моравац – 50 година у срцу свих нас
44
У првим генерацијама Моравца, поред играча потписаних на сликама, играли су
и: Катарина Миљковић, Десимир Петровић, Радмила Јовановић, Невенка Златар,
Батица Вељковић, Душица Сврзић, Даница Мишић, Зорица Сврзић, Владанка
Ивановић, Душица Гајић, Катица Дошљак, Зорица Милошковић, Јовица
Топаловић, Раде Топаловић, Милисав Остојић, Љиљана Остојић, Верица
Мијатовић, Радунка Милошковић, Бранкица Пешић, Мирјана Пешић, Стојан
Пешић, Гордана Пешић, Слађана Пешић, Драгица Милојевић, Драгиша Станојевић,
Зоран Тодоровић, Радомир Тодоровић, Станко Станковић, Добривоје Петковић,
Ненад Сврзић, Љиљана Анђелковић, Анђелка Јовановић, Живорад Бабић, Љиљана
Кркић, Зоран Петровић, Донка Вулић, Боривоје Милошковић, Ратко Кркић,
Живана Вучковић, Здравко Вучковић, и други.
На прослави 40. годишњице: Милош Машић, Славица Стојановић, Владимир Дошљак, Ружица
Сврзић, Владислав Јовановић, Весна Валић, Топлица Јовановић, Весна Живковић, Зоран Бабић,
Весна Станојевић, Драган Милојевић, Олгица Сврзић, Драган Мијатовић, Марица Станојевић,
Милутин Вулић и Драгана Мијатовић
У другој половини седамдесетих година на кратко је промењен статут и назив,
па је друштво добило придев омладински у свом називу. На неким постерима
драмског студија види се ОКУД Моравац. Назив је промењен због олакшица
материјалне природе, првенствено у вези са путовањем. Осим имена, ништа се
друго није мењало.

45. Моравац – 50 година у срцу свих нас
45
Драмски студио Моравца
Драмска секција наставља са успесима и половином седамдесетих година.
Зорица Милосављевић активно је учествовала у њеном раду од „76. до „78. године.
Она каже да су тадашњи глумци аматери у Моравцу толико били привржени глуми
да су често својим новцем шили костиме за представе, уколико нису могли да се
снађу и позајме нешто. Сами су и текстове набављали, и представе уговарали.
У Породици Бло, Љубинке Бобић,
комедији у 3 чина, Зорица је глумила
удавачу Косару, коју су удварачи
опседали, али, она није хтела да се уда док
не сретне оног правог, кога ће волети.
Први редитељ ове представе био је
наставник Радоје Трифуновић, а са
Зорицом су у глумачкој екипи били и:
Сретен Младеновић, Милкица Топаловић,
Зорица Јовановић, Мирослав Николић,
Оливера Здравковић, Аца Ивковић, Моша
Кркић и Славица Јовановић. Хармонику је
свирао Милан Живковић.
Сретен Младеновић био је глумац
и редитељ у драмском студију
Моравца. Он и Аца Ивковић
режирали су све представе после
Породице Бло. Након одласка из
Ћићевца, најлепше дане провео је у
Народном позоришту у Крушевцу.
Памти да се драмски студио
Моравца растурио док су спремали
комад Бранислава Нушића Сумњиво
лице.
Зорица Митић, Славица Салман и Срета Младеновић

46. Моравац – 50 година у срцу свих нас
46
Славица Салман и Зорица Митић кажу да је омиљено састајалиште драмске
секције у слободно време био Сретин изнајмљени стан. У две собе често је седело
и по њих двадесетак, док су Сретине две ћерке спавале у креветићима. То су им
били најлепши дани за дружење. Сећају се да је Оливера Здравковић носила шешир
његове жене у некој представи.
Госпођа министарка играна је кратко. Поред познате екипе из предходних
представа, Саша Миладиновић, прво, а Нина Живковић, касније, играли су дечака
Раку.
Крајем седамдесетих у оквиру Моравца почиње да ради драмски студио, са
великим бројем запажених представа и одличним глумцима.
Александар Ивковић - Барон био је
оснивач и руководилац драмског студија
све док је постојао, а и председник
Моравца једно кратко време. Свестрана
личност, глумац, редитељ, организатор,
Аца Ивковић остао је упамћен као
најзаслужнији за велику популарност
код публике свих драмских комада у
Моравцу. Умео је и да свира гитару и
контрабас кад треба, да суфлира
глумцима кад се збуне, али, и да закаже
неко посећено гостовање. Преминуо је, а
сви чланови драмског студија разговор о
свакој представи започињу помињањем
његовог имена.
Горан Вељковић је врло значајна
личност у свим сегментима
културног деловања Моравца.
Почетком седамдесетих прикључио
се играчком ансамблу, али, због јаке
конкуренције није наступао, већ је
само са својим колегама вежбао. По
оснивању драмског студија постаје
један од најбољих глумаца аматера у
Ћићевцу. Двадесетак година касније
остаје упамћен по улози Миткета у
Врањској свити.
У Костолцу 2007: Горан
Вељковић у улози Миткета,
Тамара Живковић - Коштане.

47. Моравац – 50 година у срцу свих нас
47
Славица Салман и Горан Вељковић били су водитељски пар, након Биљане
Бегуш и Душана Поповића. Најављивали су све учеснике програма, укључујући и
играче.
Са Столицом која се љуља, Новака
Новака, учествовали су на такмичењу
аматерских позоришта у Краљеву. У
овој представи играли су: Мирослав
Николић, Јулијана Петковић, Аца
Ивковић, Драгана Пекић, Љиљана
Петковић, Раде Мацић, Горан Вељковић,
Братислав Николић и Павле Павловић.
Екипом је руководио Срета Младеновић,
сценографију је радио Аца Ивковић, а
шаптач је била Весна Живковић.
Столица која се љуља, слике из представе

48. Моравац – 50 година у срцу свих нас
48
Столица која се љуља, на сликама: Мирослав Николић, Љиљана Петковић и Братислав Николић
Представа Тројица, на тему Другог светског рата, радила се наменски за
Фестивал драмских аматера ФЕДРАС који се од 1972. одржава у Малом Црнићу.
Представа је извођена више пута, а највећи успех доживела је на фестивалу у
Горњем Милановцу, где је председник жирија био Исак Алмар, тадашњи управник
Београдског драмског позоришта, a Горан Вељковић проглашен je прваком драме,
за улогу Јанка Катића, и на фестивалу у Чачку, где је добила награду за најбољу
представу. У њој су се глумом истакли и Драган Чапкуновић, који је играо
усташког сатника, Јулијана Петковић и Крека Урошевић.
Сталне чланице драмског студија биле су и Биљана Ћирић, Виолета Живковић и
Весна Живковић.
Драмски студио је спремаo и представу Бановић Страхиња, која никад није
постављена на сцену због недостатка материјалних средстава.

49. Моравац – 50 година у срцу свих нас
49
***
У „Ризници” 1976. године излази
одличан чланак тадашњег директора
Културно-образовног центра Душана
Поповића, који надахнуто говори о
значају Моравца за културни живот
Ћићевца и доказује да се те године,
вероватно у краћем временском периоду,
с обзиром на то да је се играчи из тог
времена не сећају, догодила пауза у раду
друштва. На слици видимо Поповића
данас, а преносимо део његовог чланка :
„Моравац поново хвата корак
У окриљу носиоца културног аматеризма окупљено стотину младих
У последње време се често може чути питање шта је са делатношћу познатог
омладинског културно-уметничког друштва Моравац. Након серије успешних
представа и концерата у селима крушевачког краја и гостовања у пријатељској
општини Свети Николе, наишла је пауза која је узнемирила љубитеље аматерског
стваралаштва, а и саме чланове друштва.
У жељи да сазнамо праве разлоге овог затишја, посетили смо их на једној од
проба и сазнали нешто више о потешкоћама које прате ове младе ентузијасте.
Као и све њихове колеге, и ћићевачки аматери наишли су на проблем
финансирања своје делатности. Управни одбор обратио се свим радним
организацијама у општини и самоуправној интересној заједници за доделу
средстава. До сада је само једна организација одрешила кесу са динаром за културу.
У разговору са радницима, студентима и наставницима, које је Моравац окупио
под своје окриље, чули смо и самокритички осврт на протекли рад. Припреме су
биле кампањске, непосредно пред наступ, без дугорочније репертоарске политике и
систематског обнављања чланства. Проблем помањкања кадрова управо је почео да
се решава, јер су овогодишњи Сусрети села понудили талентоване кандидате.
Активни играчи пружају помоћ фолклорној секцији основне школе, и тако најбоље
воде рачуна о подмлатку. Неорганизована рекламна служба утицала је на

50. Моравац – 50 година у срцу свих нас
50
заинтересованост играча. Знајући да их не очекује сигуран наступ, људима је
досадило непрекидно одржавање форме, и све ређе су долазили на пробе.
Излаз из ове ситуације пронађен је у удруживању са Културно-образовним
центром. Створене су повољније могућности за редовне и организоване пробе, а
питање јавних наступа решаваће се планирано, и у склопу активности Центра.
Постигнут је завидан ниво другарских односа, тако да је дуго стицани ауторитет
сачуван, и подигнут на виши ниво.``1
Генерација седамдесетих, Хрватске игре
1 Душан Поповић, у „Ризници” , 1976. године

51. Моравац – 50 година у срцу свих нас
51
***
Моравац је дочекао и испратио сваку штафету.
Један од свечаних дочека штафете 1981, и одлична генерација Моравца у главној улози

52. Моравац – 50 година у срцу свих нас
52
Дочек штафете, 1981: Зоран Петковић, Зоран Даниловић, Драган Томић, Владислав Јовановић,
Верослав Миладиновић, Зоран Бабић, Љубиша Станојевић – Прокупац, Драган Мијатовић, Слађана
Поповић, Славица Стојановић, Весна Ранђеловић, Слађана Петковић, Драгица Живковић, Лидија
Живковић, Гордана Милојковић, Валентина Живковић
Зоран Бабић је за дочек и испраћај једне штафете играо са гипсом. Имао је њега
ко да замени, али, престиж је био учествовати на таквој свечаности. Последње
ноћење штафете пред њено укидање, средином осамдесетих, по сећању Славице
Салман, било је у Ћићевцу.
Слађана Поповић, сада Станојевић,
ћерка Баје Поповића, један је од
најуспешнијих играча Моравца свих
времена. Била је члан овог фолклорног
ансамбла од петог разреда основне
школе, па до одласка на студије. После
Моравца, играла је у Шпанцу 10 пуних
година. На слици је видимо у
средњошколским данима, у периоду
врхунских игара у Моравцу.

53. Моравац – 50 година у срцу свих нас
53
Ратко Кркић играо је у Моравцу
почетком шездесетих, а 1979.
постао је и председник друштва.
Кад је он преузео председничку
функцију, Моравац је већ био
познато име, али су многе
техничке ствари недостајале.
Набављене су две акустичне
гитаре, купљени су кларинет и
професионална хармоника, коју је
најчешће користио Милан
Живковић - Жужи. Кркић истиче
да су у то време концерте свирали
професинални музичари, али, да
је у току недеље, за време проба,
Жужи користио хармонику и
помагао да се кореографија боље
увежба.
Ратко Кркић, данас
Кркић памти да су врло често скупљали свој новац како би попили пиће после
наступа. Опрема се набављала од Врњачке бање до Београда, зато што се водило
рачуна да буде аутентична. Како га сећање служи, 1982. година била је најплоднија
што се наступа тиче, кад су за годину дана имали 43 концерта ван Ћићевца.
Врхунац је био гостовање Моравца у Клубу Југословена у Бирмосу, предграђу
Салзбурга, исте године. Наши исељеници су, у току својих одмора, виђали наступе
Моравца по околини Ћићевца, нарочито у Обрежу, па су их позвали у Аустрију.
Хала у Бирмосу била је пуна, у публици је
било дипломатских званичника, а Моравац
је доживео овације. После Аустрије, Баја
одлази, а чланство се осипа. Почетком 1984.
друштво прекида са радом пар година.
Драмски студио гаси се 1982. године.
Валентина Живковић, Дејан Живковић и
Слађана Поповић у аутобусу, на путу за Бирмос

54. Моравац – 50 година у срцу свих нас
54
Моравац осамдесетих
После гостовања у Бирмосу Моравац није бележио значајније наступе, па је и у
једном тренутку престао да постоји све до „86. године када Зоран Столић добија
задатак да поново окупи омладину Моравца и реализује га успешно.
Столић у својој књизи „Луди вир” духовито представља један део друге
половине осамдесетих година у животу Моравца. Преносимо причу у целости.
„Штимовање оркестра
Пре неколико година, тачније 1986, добијем политички задатак: Обновити рад
Културно-уметничког друштва Моравац из Ћићевца. То је, у ствари, била провера
моје спремности да се друштвено-политички ангажујем. КУД се, иначе, распао
1982. године, након повратка са гостовања у граду Бирмосу у Аустрији. Нема
играча, нема народних ношњи, нема свирача. Све из почетка. Направимо играчки
ансамбл, купимо нове народне ношње, али оркестар, увек проблем, па и дан данас.
Ваљда у трци за новцем изгубисмо душу. Окупимо певаче старе генерације,
додадосмо нешто млађих, али оркестар, чудо. Неће да свира Жика са Миком, Мика
са Жиком. Срђан има пуну ташну фрула, али свира кад он хоће, чини се да и не зна
шта хоће, па и не пође на гостовање друштва у Словенији и Хрватској. Тад фрулу
напрасно „просвира” момак, кога су другари звали Кокељан - Коки, а он у
свирачком заносу пређе касније на кларинет.
Спремасмо се за концерт у Македонији, у град Свети Никола, збратимљен са
Ћићевцом. Тамо нема шале. Народна каже: „Кроз Босну не певај, кроз Србију не
играј, а кроз Македонију нити играј нити певај”. Позовем ја Мишу Мацића, ученог
виолинисту, да нам помогне и усвира оркестар. Кад је чуо певаче и свираче, хтеде
да одустане, али после мог мољакања, прихвати да покуша. Поче да дисциплинује
ансамбл и повишеним тоном руководи. Позива певаче. „Ко ће први?” Изађе Доса
Првуловић, заљубљеник у добру народну песму. Вели да је најстарији, па да
пребрине први. Започе Доса песму „Што ти је, Стано, мори... ” Скочи Миша,
одмахује рукама и тражи да прекину песму:
- Стани, стани, шта ти је то?

55. Моравац – 50 година у срцу свих нас
55
- Како бре, дете, шта ми је то, па песма, збуњено ће Доса и погледом тражи
капут, да напусти све то и оде кући.
- Знам ја да је то песма, али ти је не певаш како треба. Одакле ти то певаш?
- Како бре, дете, одакле певам?
- Па одакле, из ког тоналитета, из Е, Х?, на ивици живаца сикће Миша.
- Откуд знам, дете, одакле певам? Ја почнем да певам, а Ница „армоникаш ме
увек у‟вати „де треба, објасни му Доса, седе за волан свог камиона и уз
песму „Зајди, зајди” оде на пут.
Ту песму је певао и на предивном концерту у Македонији, који те 1988. године
одржасмо, а Миша Мацић је виртуозним свирањем на виолини предводио
оркестар.”2
Доса Првуловић, Драган Симић и Зоран Столић, пред концерт у Великом Градишту 2003.
Зоран Столић обнавља рад КУД-а 1986.
године, и постаје његов председник.
Секретар је у то време био Боривоје
Видојковић. Пошто је затекао само име, без
играча, глумаца, музичара, али и ношње,
Столић расписује оглас о окупљању
Моравца и на тај начин обавештава грађане
да ће културни Ћићевац опет заживети.
Поново се ради професионално и озбиљно,
фолклорна секција броји око 50 чланова.
Ношњу су шили код кројача народних
ношњи у селу Звечка код Обреновца, а
2 Зоран Столић, Луди вир, Књижевни клуб Багдала, Крушевац, 2004, 31. стр.

56. Моравац – 50 година у срцу свих нас
56
опанке набављали преко занатске задруге у Наталинцима, код Крагујевца. Врло
лепе кошуље купили су од КУД-а Абрашевић из Крагујевца.
Дејан Петровић, Предраг Лукић, Милорад Петковић, Драган Тодоровић, Раде Весковић, Топлица
Јовановић, Дејан Филиповић, Зоран Петковић, Саша Кркић, Бобан Здравковић, Весна Станојевић,
Милена Вучковић, Данијела Димитријевић, Драгана Станојевић, Иванка Здравковић, Данијела
Живковић, Олгица Сврзић, Ружица Петковић, Данијела Мијатовић
Зоран Петковић члан је генерације фолклорног ансамбла Моравца која почиње
да игра „86, након поновног почетка рада друштва. Памти да су се пробе одржавале
у Дому културе, да им је кореограф био Милан Живковић - Жужи, а да су његови
асистенти били Душан Радосављевић - Ћук и кратко Славиша Петровић - Цоре.
Наступе су имали у Дому културе у Ћићевцу, по околини, на популарним
Сусретима села. Играли су 10 сплетова, а Петковић је био и солиста. Сећа се да су
купили нове ношње, да су имали спонзоре и да је друштво имало одличне услове за
рад. Генерација је трајала до почетка деведесетих година, по сећању Ружице
Петковић тачно до ‟93, и растурила се због тога што није било подмлатка, а они су
кренули на студије или у војску.

57. Моравац – 50 година у срцу свих нас
57
Генерација осамдесетих на прослави Дана општине
Хрватске игре
Ова генерација имала је запажена гостовања у Македонији, Словенији и
Хрватској 1987. године. У Македонији су наступали у општини Свети Николе, у
Словенији у Словенској Бистрици, а у Хрватској у Великој Горици и општини
Старо Чиче. Остале концерте ове године одржали су у Ћићевцу, са изузетком
једног наступа у Крушевцу.

58. Моравац – 50 година у срцу свих нас
58
Слике су са железничке станице у Ћићевцу пре поласка у Словенију, на десној је Милан Живковић
Буњевка: с лева на десно: Данијела Димитријевић, Предраг Лукић, Весна Станојевић, Милена
Вучковић, Топлица Јовановић, Ружица Петковић, Олгица Сврзић, Раде Ранђеловић и Драгана
Станојевић
Уследили су концерти по околини Ћићевца, у Варварину и освојено треће место
на такмичењу фолклора у Брусу, 1988. године.
Биљана Вучковић, солиста у Буњевци, сећа се да је њена генерација учествовала
и на такмичењу у Врњачкој бањи и освојила треће место. Најбољи играчи ове
генерације, по њеном мишљењу, су Топлица Јовановић, Весна Станојевић, Олгица
Сврзић и Драгана Мијатовић. Весна Живковић истакла се као солиста у Врању.

59. Моравац – 50 година у срцу свих нас
59
Игре из Македоније: горе: Весна Станојевић, Милена Вучковић, Данијела Димитријевић, Драгана
Станојевић, Олгица Сврзић, Ружица Петковић и Драгана Мијатовић
Доле: Дејан Петровић, Дејан Филиповић, Драган Тодоровић, Топлица Јовановић, Бобан Здравковић,
Зоран Петковић, Саша Кркић, Мирољуб Пауновић и Раде Весковић
Имена која ћемо памтити су и: Гордана Мацић, Маја Тодоровић, Данијела
Петровић, Данијела Здравковић, Зоран Машић, Снежана Станојевић, Јелена Лукић,
Драган Максимовић, Зоран Јанковић, и други.

60. Моравац – 50 година у срцу свих нас
60
Врањанска свита, коцерт из 1988. У Дому културе
Групна слика генерације осамдесетих у ношњи за Шумадију
После Зорана Столића председник КУД-а постаје Југослав Пауновић, а његов
секретар Милојко Петковић. Друштво се 1994. поново враћа у састав библиотеке,
па више нема председника и управу, већ се о њему брине директор библиотеке и
уметнички руководилац, тј. кореограф. Следи пауза од пар година, у недостатку
материјалних средстава.