1. (празнични наднаслов, великим словима писан, накићен и никако, никако скрајнут у заграде)
ТУШТА И ТМА, ЗАР:
Оснивачи, уредници и најпрви
Београд, 25. децембар 2008. Цена: у образ, пољубац
међу неједнакима:
Прва година, самофинансирање Цена за трули Запад: у чело...
Марија Миличковић, Марко
Седми број Цена за горопадни Исток: у уста... 1
Ножинић и Мирко Јовановић
НОВА ГОДИНА, НОВО ВРЕМЕ, НОВО СТАЊЕ – ЛАГАНИ УВОД У ИСТОРИЈУ ЛЕПОТЕ
Дошло неко такво време да се мора ући у следећу годину (хтео – не хтео – лажно се двоумио). Све је већ прослављено: нова
влада, ново евро-усмерење и динар-отрежњење (на крају дунуо само 85,88‰ у банко-тест).
Но, да на самом почетку у ову одвише лирску беседу ипак убацимо озбиљно нешто, јер озбиљна времена наступају (преврат):
легије из античког Вашингтона ће остати тамо где им се остаје, где се остајати морало, где се остајати стиже. Сви путеви воде у Пм
(Omnes viae Pomam ducunt). И ај'сад ти живи и привређуј (транзиција).
Нови микроекономски модел: ћапи за 8 динара, па им тури за 12 – ту си „на велико“ одмах добар 36 динара. Ди-на-ра! За
толико вреди преварити будале које се либе да варају.
Нови луксузни станови за све, бесплатно. Барака је обмана (change!). И ај'сад ти живи и привређуј (транзиција).
Једина светла тачка, прецизније – тачка и зарез (;) је то што сви ми, млади, непрекаљени људи ишчекујемо (неиздрж, брате,
неиздрж), сачекујемо, ћошкаримо, упадамо у бедак и животаримо у тужним јендецима зато што нема нове књиге нашег јединог
хероја, бљунтовника без разлога са врелог београдског асфалта, увек новог, никада досадног, пунолетног М. В. (33). И ај' сад ти
живи и привређуј (транзиција).
Буних се, не видех, изгубих (Bunari, nevidari, luzari)!
Волим те, иако је све срање, волим те (мало љубави, оно...).
Уредништво
Дијего Ривера, Човек на раскршћу
1
Аналогије са првом ценом нису обавезне.
1

2. ТАПЕТ
ГЛАВА ЗА БРИСАЊЕ
(У поезију унела заграде, на чему јој ми заградисти захваљујемо, јер смо
схватили – све је већ написано, ван заграда, али у заградама није.) (Из
Манифеста заградизма)
Често су јој позајмљивали да пије и она је то умела да им поврати. Умела је да
чита, али није хтела да се понижава доказивањем тога на делу. Била је
песникиња, јер је носила чудну капу, наочаре и пушила је на муштиклу. (Друг из
војске, Сента, ’76)
Упознао сам је случајно, а заволео неизбежно. Кад се смеје, сат престане да
откуцава. (Њен тајни и опсесивни обожаватељ, који помно прати сваки њен корак)
Родила се једног спарног лета господњег, на исти онај дан када ће се судбина Амелије Пулен потпуно променити.
На првој контроли доктор је рекао да девојчица има синдром залазећег сунца, а када је други доктор рекао да први
ништа не зна и да је она сасвим здрава беба, њени родитељи су одлучили да би треће мишљење било сувишно и да је
други доктор сигурно био у праву.
У 4. години је сањала да постане куварица чије ће специјалитете сви волети. Тако је, једног поподнева док су се њени
родитељи одмарали, покушала да испече колач y видео-рекордеру и да опере судове, па је, попевши се на столицу и
дохвативши славину, пустила воду да тече док се цео стан није поплавио. Те батине никада неће заборавити. Сад
уме да кува само чај.
Са 7 година је била сигурна да ће постати апотекар. Бојала се крви и инјекција, па није баш желела да постане лекар,
али је сматрала да је посао апотекара исто тако хуман, а и одувек јој се допадао мирис апотеке. Тако је често
испробавала све лекове које би пронашла, чисто превентиве ради. Онда су родитељи за то сазнали. Те батине неће
никада заборавити. Сад не пије лекове ни кад је болесна.
У 11. години је напустила блиставу балетску каријеру зарад виших, еколошких циљева.
У 13. је сазнала да Јапан није главни град Кине.
Дуго је читала и најзад прочитала своју прву књигу у животу – „Малог принца“. После тога је дуго била у депресији
јер писац до краја књиге није хтео да јој открије принчево право име.
Затим је открила Кинотеку. То је било њено тајно место. Сви су глумци једни друге називали личним именима, а
глумице су имале јако лепе хаљине.
Она воли возове, снег, антикварнице.
Она не воли мачке, цркву, кловнове.
Боји се слепила и голубова.
Жели да научи да свира клавир и да памти своје снове.
Тренутно живи и не ради у Рејкјавику. У свом црвеном поткровљу једе црвене чоколадне куглице са румом и
кокосом. Још увек учи да пише левом руком. У поседу има бочицу црног мастила, стари џепни сат, збирку
комунистичких значки, једну Де Кирикову репродукцију и плочу Едит Пјаф.
До сада су објављене 3 збирке њене поезије, име им се не поменуло; за драму „Јерес“, коју је сама режирала и која је
прошле године премијерно изведена у ЈДП-у, није добила никакву награду, док је за збирку кратких прича „Божји
човјече“ добила награду „Пекићева гуштерача“.
Циганка јој је прорекла да ће се удати у 30. години, родити једно дете и пропутовати цео свет. А онда умрети од
пушачке ноге, на Божић.
Ако икада умре, не доносите јој цвеће, већ црно вино. И не говорите никоме да није умела да плива.
2

3. ЛИРИКА
јер када изгубимо један рат,
*** присећамо се рата који смо изгубили пре њега
и глупо помишљамо да бисмо могли да победимо
О твојој дволичности и посесивности, ако га поново поведемо)
о твојој заједљивости и ароганцији, и киван на жене хтео сам да понизим неку,
о твојој бахатости и подлости, али, случајна жртво моја, ти си се закикотала,
о твојој ружноћи и смраду, а ја заборавио на своју првобитну намеру
о твојој глупости и површности, (можда сам и ја твој кикот
о твом неукусу и поткупљивости, погрешно разумео као симпатију).
о твом имену и презимену, После Колашин, и она Пољакиња
имену оца и броју личне карте, коју сам уштинуо мислећи да си ти.
о свему томе песму бих ти спевао, Како си се само смејала
па да те цео свет мрзи онолико колико сам те волео, док сам ти то препричавао
о свему томе песму бих ти спевао, кад смо се други пут видели,
да само умем да пишем и да сам осветољубив човек. и први пут пољубили.
Глава за брисање Упорно нисам хтео да поверујем у љубав
(као што ни сада не верујем у њу,
већ само у потребу
да себи у крв убризгавамо некога,
некога коме би ту крв и онако дали, из чисте обести),
гледао сам да се што ређе састајемо,
да што мање мислим и никада не пишем о теби,
да ти ничим не показујем колико си ми потребна,
хтео сам да ми никако до краја не поверујеш,
позајмљивао сам се другима
и, као нехајно, остављао признанице тих зајмова
на местима где ћеш их сигурно спазити,
намеравао сам да те држим у сумњи
све док се потпуно не уверим у твоју љубав,
али да постанем тако савршена кукавица
- нисам имао ни умећа ни снаге.
Поделио сам се са тобом наслепо,
поклонио ти свираче из својих кафана
и своје клупе по парковима,
ТЛАПЊА дао ти пијанства, задржао мамурлуке,
или преписао на тебе своје снове,
ПЕСМА КОЈУ СВИ МОРАМО ЈЕДНОМ задржавши право коришћења само улаза и ходника,
НАПИСАТИ дао ти ране и ожиљке, задржао бол...
Касно сам схватио да ме никада ниси волела
Имао сам среће да си погрешно разумела (а ни ја тебе, већ да сам само,
речи којима сам ти се први пут обратио. из страха да се не просипам у неповрат,
Мислила си да ти се удварам, тражио амбалажу у које ћу да пресипам своје вишкове).
безобразан и дрчан, какав јесам, Зато ову песму тек сада бележим.
а ја сам, у ствари, само слаб био те вечери, Штета, овакву глупост требало је одавно да напишем.
пијући без мере, мислио сам на једну другу
(на коју и сада мислим, Мирко
3

4. ЛИРИКА
*** Сада када сам се уверила да је све у реду, могу да наставим
да бдим. Лака ноћ, драги пријатељу, хвала што сте ме
Све је, чини се, горко ровање
слушали и хвала на стрпљењу. Када се неко петља са мном,
по нашем животу, најзад, тровање
оно је потребно у великим количинама!
сазнањем да је све бесмислено, глупо трајање.
Пољубите децу и поздравите жену... а онда брзо у кревет...
јер сутра је нови дан...
Зашто оно наивно, слепо љубљење,
Лака ноћ и збогом...
за које мислимо да је једино морање
кад је и љубав осуђена на непостојање? Моје зрНце
Петрашевски
РАЗГОВОР
Добро вече!
Надам се да нисам погрешила број. Ја сам, знате, она
сенка која живи поред Вас. Сигурно сте ме приметили и
знате ме макар само из виђења.
Опростите, ја сам сада сама, па ми је зато хладно, а та ми
је хладноћа непријатна и тешко ми пада. Имам жељу да
причам са неким у тим тренуцима, макар будалаштине, ПОЛОВНА ПЕСМА
али зидови су исцрпели своје стрпљење, па се бојим да ме Пробудио сам се полуиспаван.
и они не напусте ако им се поново обратим... Сунце је допола процурило у собу.
Морам Вам признати да ме очи помало боле од Био сам напола ушао у гласну расправу са самим собом.
напрезања у мраку. Ни сама не знам зашто се трудим да Жвакао сам хлеб умешен од пола брашна и пола љубави.
видим нешто када добро знам да у мраку нема ничега сем Сркнуо полуохлађену кафу.
празнине, таме и мене... Изашао полусвестан улице.
А ја као сенка не могу да разаберем ни сопствену руку у Корак ми је био преполовљен.
ноћи... Осећао сам како ме пола нема.
И знам добро да сам сама крива за ту таму, тај страх, али У џепу ми полузвекет ситнине.
опет... Толике да је не можеш ни пропити с полупријатељима.
Плашим се ако упалим светло да ће ми се соба одједном Полуотвореним очима сам мрзео пролазнике.
испунити, а ја сам слаба и не могу да се борим против Полусвет је уморен спавао.
масе. Зато је боље овако... Полуљуди журили на посао.
Ах, не, не смета мени што хрчете! Само наставите... Вратио сам се у полумрак свог стана.
Надам се да сањате нешто лепо! Прочитао сам пола књиге.
Мени је битно да у својој собици чујем још нечији глас, Увежбао на гитари пола песме.
макар он био и миљама далеко. До јутра има још доста, а Прогутао пола ручка.
да заспим не смем, јер ко ће се онда бринути о мени!? Сиjесту сам дочекао склупчан на пола кревета.
А шта ако се небо сруши на земљу, а моје очи су за то Полусањао сам
време затворене, па ја будем крива што нисам боље недостајућу половину.
пазила! Не, не... боље је да наставим да цвокоћем у својој
собици. Па није ми ово прва ноћ коју проводим овако... Мирко
Јао, ја се распричала, а Вама је сигурно неудобно.
Извините, молим Вас, још једном што сам Вас звала у ово
доба ноћи, али једноставно сам морала да Вас чујем и да
видим како сте!
4

5. ЛИРИКА
КАФАНСКА
У ВРТЛОГУ
За недосањаног дизајнера ентеријера са којим се усуђујем
Како је горко бити.
да плачем само од смеха
Како је тешко више не бити.
За истеривачицу правде чији смо избор први и ја осудили,
Остати заувек у небити.
а она зна колико је битно да зна
Када наша прљавштина испрља земљу.
За песника који је човек (са лошим укусом за књижевност
А тако је било обећавајуће:
и жене)
бити дете,
За математичара-спортисту који ме лечи црним хумором
па бити човек.
За лепотицу која прегласно и превише говори и којој
Млада снага силног ветра.
дугујем живот
Опојно ружино срце.
За циничног гитаристу који прозива ретке примерке
Али ветар стане и мирис утрне
будала
и срце струне.
За пиромана ком су жене ломиле срце и нос
Као пламичак,
За глумца који ми прослеђује прошлонедељне
једни се о друге палимо,
Политикине забавнике и добија мале паре на квизовима
и једни друге грејемо,
јер недовољно прати спорт (а увек зна одговор на питања
или огревамо.
за милион динара)
Гаснемо...
За плаву љубитељку Достојевског са плавим мемфисом,
пурпурним пером, плавим оком и наранџастом смрћу
О, постанку и нестанку!
(док им очи сузе од дима, а језик заплиће од пића,
Ништавило је велика река без ичега.
док сви углас говоре и сви све чују)
Нит корита, а ни воде.
Наручујем још једну туру вина и ону нашу севдалинку,
Вешто вијуга између многих пунина.
да прославимо пријатељство и љубав, јер су они све што
Пунину или празнину:
имам
те две мајке свега
јер су вредни сваког мамурлука.
које је родио неко
(– Пријатељи, па нек смо ми живи и здрави,
и с пуно љубави чува своје дело.
па ће све друго већ доћи.
Нестанак се меша с постанком
– Ајд, уздравље!
и постанак живи кратко.
– Нек' иде живот!“)
О... ко је тај који може вратити
Глава за брисање живот и облик разбијеној капи
на трулом лишћу шуме?
*** Изгубили смо све путе.
Људи стоје пред ништавилом.
Раздор... Ћуте.
Гуши ме стрпљивост...
Ваздух је загађен ишчекивањем... Петрашевски
Верујем...Тренутак је малодушан...
Страхујем од противуречности, ***
Пластичног израза равнодушних гримаса...
Киша
Искривљени видокруг се надноси над падинама...
Бљутава
Касним...
Црна
Владан Капи падају на моју главу
Коса их упија
Неке се сливају низ врат
И котрљају даље
5

6. ЛИРИКА
Небо се мршти Убрзан тешким дисањем,
И прати ме строгим погледом додаје звукове прозирним обрисима.
Из очију севају муње „Ко сам, Небо?
Од тог погледа Изгнаник?
Постаје ми хладно Отуђеник?
Сударам се са бркатим пролазником Зашто се упорно тражим међу галебовима?“
Који процеди нешто
Налик на псовку Свитање...
Отежале ноге Галебови...
Носе ме без моје воље Цепају свилу на небу.
Пролазим поред своје куће Магла полако брише крила.
Која се зачуђено окреће за мном Мрачно је.
Слежем раменима Ноге босе.
И показујем на ноге Он стоји и тражи маховину...
У жељи да се оправдам Убеђен да је ту малочас зора била...
И ко зна
Ра
Колико бих дуго ишла
Да нисам наишла на Сунце
Шапатом га упитах БДЕЊЕ
Где ли је нестала Три црвене тројке
Романтика на киши на бројчанику електричног сата.
И оно је слегло раменима Јевтина грицкалица за нокте
Моје зрНце на ивици стола.
У дну чаше кап пелина
налик маскари размућеној у сузи.
СВИТАЊЕ
Новине са масницама на маргини
Мрачно је. од стиска знојних прстију.
Ноге босе. Испијена шоља млека.
Он стоји и тражи маховину... Нож мусав од ајвара и кајмака.
Магла полако почиње да се одазива. Трепери сијалица.
Свитање... Тишина.
Галебови... Савршен рам за мисао о теби.
Праве свилу на небу...
Мирко
Гласови... Тешки – помало слични људскима.
Земља. ***
Тело урања. Живим изван свих ствари,
Желудац препун празнине. не припадам измима, нити сам изашао
Немоћ... Бездушан укус скривања. испод нечијег шињела.
Галебови... Живим изван свих ствари,
Беле се... не верујем у могућност избора,
И даље прекривени небом... изборе смо проћердали.
Како је немоћ небитна наспрам свитања! Прошли век учинио нас је прерано
остарелима,
Простор... стари смо већ стотину година.
Немиран.
6

7. ЛИРИКА
Живим изван свих ствари, али нисам умела да поднесем.
трудим се да будем насмејан и ведар,
али унутрашњи откуцај, Песма ме је подсетила на тебе.
даје сасвим други ритам, (И у њој се самоћа збраја)
предсказује грозно и одвратно, И на начин на који си ме гледао,
а ујутро то суочавање са светом – љубио и причао са мном.
језиво пустом ледином, Био си сањар, веран и луд.
где јецамо стегнутих рамена,
и нема места за живот човека, Сутра нећу да мислим на тебе.
Христ је уносна конфекцијска лутка, Јер, не радим то често, не.
а славуји се пеку на роштиљима McDonaldsa.
Александра
Петрашевски
***
Када се будиш сам
И када ти свако такво јутро говори
Да ни не вредиш више од то пола човека што си!
Да ли пожелиш да заспиш поново
И остатак живота сањаш
Да грлиш онај део
Који те испуњава
И због кога си сигуран
Да си сада цео
И да вредиш као човек!?
Моје зрНце
БАРУТ
Хватам за гушу.
*** За сваку из које ме штрцне
гној злобне речи.
Данас сам мислила на тебе. Без изузетка.
Али, не радим то често, не. Знам, једном ће ме зграбити
(Нисам романтична, ни носталгична) за клешта руку,
покидати ми прсте
Киша ме је подсетила на тебе. и бацити их псима,
И онај дан кад смо прозрели свет, сломиће ми још једном нос,
презрели бога који га је створио, можда ме и заклати у неком заходу?
и одлучили да никад не умремо. Али не могу да се смирим,
И да се заувек волимо. не док је оних
(Иако је љубав прецењена) који су људи више од мене
и за које је болест,
Једна тужна књига ме је подсетила на тебе. чија клица је у гноју злоречи,
И бол који си увек са собом носио. смртоносна.
(Достојанствено, понекад)
Бол, који сам умела да схватим, Мирко
7

8. ЛИРИКА
*** ОТРЕЖЊЕЊЕ
Тра ла ла, Е, сад ћу себи ишчупати језик
тра ла ла, због сваке мисли
одзвањало је околином која се на њему оклизнула
док су мехурићи сапунице и изродила у реч!
сакупљали цику и жамор радости. И шта ме гледаш,
ти, колекцијо јесен-зима 09
Тра ла ла, на чврстом телу без иједне чврсте мисли?!
тра ла ла,
њишу се гране и Не, склоните чаше!
лишће игра валцер и Нагледао сам се данас љубичастих носева
пупољци се праве одважни. необријаних професора социологије
што иду на разговор за посао
Тра ла ла, да буду одбијени,
тра ла ла, возача зажарених скалпова, крмељавих,
мамило је осмехе како се расправљају са саобраћајцем,
стараца и затезало а већ мисле код кога сад да се задуже
њихове боре што како би платили казну која им се пише;
свираше хармонику живљења. празник је прошао
и све нас је, мамурне,
ошамарила свакодневица.
Зато, склоните од мене чаше.
Престаните!
За име света, бога, човека,
само – престаните са овом фарсом.
Признајте да не знате о чему се ради,
да сте овде само да бисте украли мишљење
и били виђени с онима који га имају.
Молим?!
И шта очекујеш од мене?
Тра ла ла, Да те лажем да си то добро рекао?
чак и ја запевах. Људи, будите мало самокритичнији
А то тра ла ла, и не продајте ми своје брабоњке за црне бисере.
је прштало и севало
у бараци ван дешавања, Излазите!
где је један чика Пустите ме мало да будем сам.
обрађивао теренске захтеве Данас све видим какво јесте.
певушећи док је набијао
рецке насилног морталитета. Мирко
Тра ла ла, ТУЂИ ГРОБОВИ
тра ла ла...
Не обилазе их више.
Тајни вилајет Деси се пролазник с причом или сећање,
8

9. ЛИРИКА
потом и он нестане без трага. АВГУСТ
Остају потпуно сами гробови, једнако
Не умем више ништа да напишем
у сред лета, на августовској спарини,
Не умем ништа да прочитам
као и зими, кад дрво пуца у шуми.
Рушим се као згажен мравињак
Уколико наврати неки песник или историчар,
Гледам скрипте на столу као мотив за фотографију
узме неко име, податак о годинама...
Излазим на двориште и креснем стари ауто
Кад мотор утихне чујем скоро врелину
Чека се време разарања,
Не могу да престанем да мислим на њу
лудила, ратова, да поруши и сравни,
Тучем крадом ракију с ногу у кухињи
да донесе нове законе о мртвима,
Не једем али одуговлачим за столом да нико не примети
да ту подигну пословну зграду,
Не могу да престанем да мислим на њу
музички павиљон или ново гробље.
И на то како сам је највероватније изгубио заувек
Тако се мудрост остварује,
Почињем да јој пишем писмо
иако су сви мудраци помрли.
Након исписане странице гужвам га и бацам о зид
Тако време понављањем
Започињем песму
постаје бесконачно.
Не умем више ништа да напишем
Тако се смрт
Гасим телефон
на смрт слаже.
Оставите ме само сви до сутра
Тако се чека време,
Износим ракију на сто и пијем не кријући
које никад доћи неће.
Видим најлепшу Београђанку и ни не помислим да је
Петрашевски карам
Занимљивији ми је клокот ракије празним цревима
Не могу да престанем да мислим на њу
Осредњи сам песник
Гледам ову песму и дође ми да спалим све своје свеске
То је превише драматично и отмено
Можда само да одем да се убијем а да ме никада не нађу
Не желим више ишта да јој пишем
Хаотичан сам сасвим а тада сам најбољи
Укључујем телефон и стижу ми све поруке које нису од ње
Започињем песму
Пишем већ тридесети стих с којим не знам шта ћу
Гладан сам а не могу да гутам храну
Не стижем цео дан да заплачем
Одустајем од песме и идем по ракију
Не могу да престанем да мислим на тебе
*** Мирко
Мрзети цео свет прилично је сулудо!
МАРИНА
Свет чини превише људи, што захтева огромну количину
мржње. Шљака другу на окретишту трамваја,
Сваки човек ће је добити бесмислено мало, да је неће ни врти лепиње на масти.
осетити. Каже: Двадесет седам година
Није ли боље окренути је само ка себи!? сви ме одреда јебу у здрав мозак!
Налакћен на пулт, пијем пиво из конзерве,
Моје зрНце
9

10. ЛИРИКА
кажем јој: Дај, Марина, пожури и добро посоли лук! Преостаје једино да Ромеов отров сркнем.
Марина није лепа, Мртва је поезија.
Да преживи, мора трпети поливаче улица, Остало не вреди слушати.
тупе возаче ноћних трамваја, Никада више песник!
гладне раднике, подле таксисте... Али зар замрзети свако Ти
Ма, сав остали олош града. због тога што је побегло из Ти и Ја?
Марина има собу у потровљу по којој шетају мишеви, Не, ја сам рођен да љубим и да љубећи цркнем
ноћу не може да спава. чак и ако мој пољубац више нико не буде хтео.
Живот је ђубре!, каже Марина.
Мирко
Ја ћутим и чекам своје месо.
Мене није брига.
Оно што желим је задовољити потребу: ***
утолити жеђ и напунити желудац. Раштимовани осмех пресецаш тешким ударцем по
Марина није лепа да живи живот диркама
попут курви с насловница. Замишљено издишеш чудовишне димове
El Hombre [Ти мене никада ниси заиста чуо]
За октаву више
Питаш ме до које сам стране стигла
Мешам чај у који не стављам шећер
[Ваљда растварам очај]
За октаву ниже
Гасим цигарету и излазим напоље
Лифт опет не ради, силазим пешице
[Заправо ми је све време била потребна тишина]
Мислим да сам најзад погодила тон
Глава за брисање
____________________________________
АФОРИЗМИ
Зар је избеглицама боље да беже по киши и по ветру из
ЉУБАВНА ПЕСМА својих кућа које горе, него да седе у својим топлим
домовима?
Испред мене бео лист,
Постојање нетакнуте природе говори да ствари измичу
као одар,
човековој контроли.
и на њему мртва песма, као Ђулијета.
Одвео ју је заувек из мог пера онај њен корак спори. У демократском друштву, голи и боси су равноправни са
Никада више песник! осталима.
Али док се не упали и не изгори, Опипавањем је утврђено да је ствар доле чупава.
ни фишек набијен дуваном није цигарета.
Нити је несрећна Капулеткица овај леш модар, Исувише је веровања у једног, те истог Бога.
Лазар је ово, а ни ја нисам Ромео, већ Христ. Мишковићу дајемо да купује до 50%, осталих 50% мора
остати у рукама грађана Србије – свима једнако.
Не волим. Али сам волео.
10

11. ПРИПОВЕТКА
ИГРА МАЧКЕ И ПАЦОВА (наставак из прошлог броја)
Но, једног понедељка, деда Југослав је опет пришао сасвим до контејнерâ, јер су на њему били четвртина хлеба и
неотворена конзерва сардине. Он је без журбе, оштрим врхом свог штапа спретно отворивши конзерву, прстима уљудно
одламао комадиће хлеба и рибе и доручковао као да је за столом каквог осредњег ресторана. Када је завршио, покупио је
остатке са поклопца контејнера, бацио их унутра, извадио марамицу из џепа и обрисао руке и уста, а онда, оним својим
достојанственим кораком, отишао.
Станари се нису много узбудили због овога. Изједначавали су то са статистичком грешком, са изузетком неког од
најкрућих закона физике. Али следећег понедељка све се поновило. Па онда и оног понедељка иза, и тако редом, сваког
понедељка. И опет се нико, из истих разлога као и пре, није усуђивао да делује директно против старца и склони му обед с
контејнера. Ипак, решили су, опет, да ствар не препуштају случају, да примене опет посредну тактику изгладњавања, то
јест, да се обрачунају с тим гнусником који људском, цивилизованом бићу оставља храну на прљавом контејнеру... и
саботира им првобитни план.
„То није начин да се помогне. Зар тај мисли да ће га људи назвати племенитим? Каква гордост! Да је хтео стварно да му
помогне, одвео би га за своју трпезу. Или би нас вукао за рукав, да заједнички помогнемо старини. Овако, прави нас
нељудима, па се још и крије.“
„Ма, чист идиотизам!“
„Таштина људска и злоба!“
„Гад! Једном тако фином, старијем човеку остављати своје буђаве остатке на пацовском леглу. И мисли да је бољи од
мене?!“
„Даје јаднику наду, иако сви знамо да је бескућник, лудак и изгубљен случај.“
Ово последње што је речено све присутне је пресекло; ружно је звучало, иако су сви мислили тако, те комшију с другог
спрата, који је то рекао, само погледаше осуђивачки и скренуше причу на коначан договор у вези с тајним хранитељем деда
Југослава. Завера је скована.
Мислим да им је план, мора бити, био добар, јер ме увребаше већ следећег понедељка. Имао сам осећај да ми се нешто
спрема и, ваљда због тога, изашао нешто раније него иначе да оставим старцу храну. Мислим да није било још ни пет сати
ујутру.
Комшија са трећег спрата, чијој кћери сам давао часове математике, први ми је притрчао и потегао ме за уво; он је имао
четрдесет једну годину, дакле, тек осам година више од мене, тако да је ова слика, не сумњам у то, била врло смешна са
стране. Онда су покуљали остали из жбуња и иза кола и кренуле су псовке, увреде и већ речене примедбе о таштини и
злоби људској. Једна од раскокодаканих жена ме је и ошамарила, као дечарца, што ме је коначно сломило и онемогућило да
и даље стоички подносим цео циркус. Заурлао сам. Онда сам видео две песнице: једну квргаву и црну, другу облу и велику
као глава маља. Следеће чега се сећам је итисон мог предсобља приљубљен уз мој образ, са великом мрљом од воде којом
сам поливен и седам, осам капи моје крви. Но, правда не би била у потпуности задовољена да нису наступили месеци
иживљавања станара лепе, сиве зграде у најмирнијем делу нашег града, на мојој гадној, таштој, злобној и идиотској појави.
Подговарали су децу да ми бацају петарде на балкон, а своје кућне љубимце довлачили да се олакшавају на отирачу
испред мојих врата, да би потом звали инспекције које су ме чашћавале казнама за буку и нехигијену. Звали су ме у пола
ноћи телефоном и посвећено и с разумевањем ми дисали у слушалицу. Клинци су, случајно, четири пута разбили ветробран
мог аута. Лепљене су моје смртовнице по улазу – ожалошћени: контејнер, санитарна инспекција и остала бројна родбина
(ђубрета). Нико ми се није јављао у пролазу, мада сам много више био наклоњен оној струји која се правила да ме не
примећује у тим приликама, него оној која је зачепљавала дигнуте носеве и окретала главе од мене.
Одселио сам се после седам месеци у Бугарску и тамо се замонашио у једном манастиру јужно од Софије.
Из новина, које је заборавио неко од српских ходочасника на путу ка Хиландару, сазнао сам о смрти деде Југослава.
Молим се за оног који је платио ту читуљу сваког дана, мада не могу ни да претпоставим ко би то могао да буде. Волим да
замишљам да му је тај негде, кришом, мудрије од мене, остављао сардину и хлеб понедељком. И да добри, тајанствени
старац није умро од глади. (Крај)
Мирко
11

12. ПРИПОВЕТКА
***
Зоран Зорановић, нечувени есејиста наш, рођен је средином века, прошлога. Детињство провео у сиромаштву.
Отац био млинар, често говорио – Ми смо сиромашни као сви нормални људи. Мајка се у тешким часовима
крепила Новим заветом и ракијом. У првом разреду чуо да је његова земља социјалистичка, напредна, срећна...
Рекао то родитељима. Мајка рекла – Добар је комунизам, али нема ништа без светог Јове, крсне славе наше. Отац
рекао – Пусти те магије, све је материја и прах.
Једне спарне летње вечери сањао себе налицканог и напирлитаног. Тумачио сан као жељу за успехом. Из сна
памти реченицу: Доћи ће време кад човек који не успе, неће човеком бити. Одлучио да оде у град, јер град и успех су
синоними. Никад није заборавио разговор с мајком, ноћ пред одлазак:
– Остани, сине... овде је природа, пасторала... сети се оног Француза Руса.
– Не, мајко, одлучио сам.
– Не заборави, тамо у граду, да ће многи бити последњи... да ће пре камила ући него богаташ у рај... зашто видиш
трун у оку свог брата, а не видиш балван... добро је говорио свети владика Николај Велимировић Гогољ... један је
Бог, сине, наш, православни... нека те чува.
У град стигао првим јутарњим. Уписао економију и право. Пропио се, не сналазећи се у рачуницама и
параграфима. Исписао се. Уписао тоталну филозофију са жељом да открије и сазна. „Има нешто што нагони људе да
заувек остану бедници“, рекао професору Петровићу уз вињак. Такође, често парафразирао оца, „успех није за
нормалне људе“.
Љубав, то предивно, неподношљиво стање – имао роман са извесном госпођицом Миленом. Упознали се у
башти сљезове боје. Заволели се кад су цветале тикве. Растали се у време власти. Касније се није никада женио, јер
„нема ништа смешније од ожењеног есејисте“.
Умро једног јутра кад је већ било касно. Заувек је остао непризнат и непознат, располућен, чулан и аскет,
простак и аристократа, туњавко, сањало, несигуран као месечар, луталица и убијени у бици за аутентичност у другој
половини века, прошлога, на пољу западне цивилизације, осуђене на пропаст.
Отишао је Зоран Зорановић, као што ћете отићи и ви који ово читате, и оставио је за собом 864 стране
(тачност – врлина новијих времена) које је нашла Зорка, његова газдарица, а моја тетка, чистећи неугледни стан у
Стеријиној 27б (судбина нормалних људи је да увек буду под б, тако нешто би рекао наш јунак), а које сам ја имао
срећу или несрећу да од ње добијем.
Дела: Метафизика физике, Мистика код Ћосића Добрице и капитално дело Мој капитал (есеји о несташици).
Његово дело прожето је једним истинским и дубоким уздахом над судбином човека и света уопште.
Слава му! Хвала му! (Иронијо, ти последња самоодбрано!)
Ако неко хоће да га види, ено га у парцели 35712 на Старом гробљу (прим. прир.).
Петрашевски
Уредници: Марија, Марко, Мирко и Ивана ◆ Графички прилози: Јелена (изузев верног портрета Главе за брисање, а сумња
се да она није аутор ни мурала Дијега Ривере) ◆ Задужен за штамппраске, право писне и грешке свију врста: Мирко ◆
Дистрибуција: ко стигне ◆ Адреса на коју је пожељно да нам шаљете своје радове: tustaitmazar@gmail.com
(радове, наравски, не врћемо, а објављивање примљеног материјала не гарантујемо)
Ово је оригинална фотокопија!!! Забрањено је прештампавати и умножавати је – Женевском
конвенцијом би то било окарактерисано као нехуман вид ратовања. У случају да намерите да нас
тужите, оканите се ћорава посла – имамо три главна и ниједног одговорног уредника. На крају,
извињавамо се реткима којима се допао овај лист.
12