1. *

2. 2

3. Зборник „књижевниг клуба 21“ 2012.
ИЗВОРНИК
Издавачи
Народна библиотека
Књижевни клуб 21
Смедеревска Паланка
За издаваче
Добрила Здравковић
Љиљана Милосављевић
Уредници
Данијела Васиљевић
Славиша Крстић
Миодраг Милуновић
Лектор
Мирослав Јозић
Корице
Бранислав Радовановић
Технички уредник
Милијана Поповић
Коректура
Милош Сакић
Припрема за штампу
Издавачка делатност
Народне библиотеке
Смедеревска Паланка
Штампа
Starprint design
Смедеревска Паланка
ИСБН 978-86-85005-49-7
Тираж: 300 примерака
www.kk21palanka.blogspot.com
3

4. Зборник „Књижевног клуба 21“
ИЗВОРНИК
Смедеревска Паланка
2012.
4

5. После прва два ''Изворника'' која су имала исту концепцију представљања радова
чији су аутори чланови Књижевног клуба ''21'' из Смедеревске Паланке, пред нама је
трећи, који нам доноси нешто измењен приступ овом зборнику.
Оно што примећујемо у првом делу збирке, оном препознатљивом у којем су
заступљени чланови клуба, јесте то да у њему има нових имена. Ова целина чини мањи део
књиге, али сасвим довољан да нам аутори у њему покажу у ком правцу иде њихово
стваралаштво. Прекршено је неписано правило да су чланови клуба искључиво наши
суграђани и то је добар знак. На адресу клуба стиже све више захтева за чланство од
аутора из других крајева.
Други део зборника је осврт на књижевни сусрет писаца који је 2011. године под
називом ''Тамо где је љубав, никад није мрак (Иво Андрић)'' у организацији Књижевног
клуба ''21'' одржан у Смедеревској Паланци. На овој манифестацији учешће је узело више
десетина песника.
Књижевни клуб ''21'' је започео свој рад са идејом о дружењу. То се наставља и
траје путем разних фестивала и манифестација на којима редовно учествују и чланови
клуба. Интернет такође представља један вид дружења преко којег се мрежа пријатеља
шири великом брзином и на удаљене просторе. Пријатељи клуба представљени су у
посебном поглављу ове књиге и својим присуством је обогатили, како својим текстовима
тако и подршком коју на тај начин дају Књижевном клубу ''21''.
Славиша Крстић
5

6. ЧЛАНОВИ
„КЊИЖЕВНОГ КЛУБА 21“
6

7. Боривоје Андрић
Рођен у Београду, 1949.
Књига прича „Смирај“ (2011)
АФОРИЗМИ
Како да се саберемо кад смо вечито испод црте.
*
Ко каже да децу доноси рода?! Доноси их шева!
*
Иронија је да и привезани за стуб срама стоје усправно!!
*
Лепо сам му објаснио порекло другог, петог, шестог и свих осталих милиона а он запео за
онај први!!
*
Како раде довешће нас у ред! Пред народну кухињу!
*
У Београду се створио ред за лопату. Биће нам боље тек када се створи ред за мотику.
7

8. Александра Батинић
Рођена у Азањи, 1992.
РЕКВИЈЕМ
Сва наша чињења
и разчињења,
у еолском, бледом муљу
оставиће неки траг...
И зар ће неко
једног дана знати
души очи раскопати
прашинчити и гатати
што смо се с ветром и змајем
обесно, лудо играли
посрнули лажном надом
да смо вечни, па заспали...
И хоће ли препричати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
тужни реквијем...
Да ли ће желети, умети неко
између тринаестог ребра
и сребрног зуба
да нађе голуба,
или се само шести прст броји
код оних што су весели, будући
али никад наши,
и никада моји.
Да ли ће знати изгрцати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
дуги реквијем...
И хоће ли препознати
градинари бивше кости
све радости и пакости
и грехове опрости,
све што беше злато, блато
блажено што снива испод папрати
8

9. у бескрајном је кругу
искупљења душе
којом Земља, добра мати
свако раз на аз врати.
Да ли ће моћи прећутати
извоштени, шупљи, нем
De gloriae mundi
вечни реквијем...
9

10. Данијела Васиљевић
Рођена у Голобоку, 1976.
Књига кратких прича „Изнад падине изломљених кровова“ (2011)
УБИСТВО ИЗ НЕХАТА
Са литице се пружа поглед на равницу, сличи острву које извирује из океана,
свратишту усамљеника. Доле, под литицом, зјапи равница, непрегледна и моћна. Тишина
се хвата у коштац са ветром. Мушкарац, на месту замишљеног пејсажа, црта по листу
папира контурe женског лика.
Папир истргнут из руке невештог сликара плута, тежећи слободном паду на доле,
ка свеприсутној нигдини. Човечије тело се стрмоглављује за њим. Жели да додирне тло
пре меких линија женске силуете.
Туп ударац са врха литице се не чује, ни ромор кише док брише оловку са папира
који нехајно пада. Папир тло дотиче бео, испран, без иједног доказа на њему.
СВАКОДНЕВИЦА
Тишина.
Неко је опет некога убио.
Замагљене зенице сјаје.
Плаћена нарикача.
Младић глед врх својих ципела.
Црнина више није модерна.
10

11. Илија Веселинов
Рођен у Острову код Костолца, 1958.
АФОРИЗМИ
Господо, смирите се, па нисмо у парламенту!
*
Откако нам је Марко изорао друмове, нико их није поправио.
*
Некад сам се добро држао. Сада је добро кад се придржавам.
*
Немам ништа, а свега ми је доста.
11

12. Данијела Глишић
Рођена у Смедереву, 1976.
Збирка песама „BACKGROUND NOISE“ (2004)
Књига кратких прича „Сањало ми се“ (2009)
Књига кратких прича ''Девојка на коњу'' (2011)
ПИСМО
„Постојиш у природној свемоћи, ах Пјер. Претходан а следећи. Не, не постављај
питања. Не тражи ме. Под пратњом својих слутњи долазим у мало француско село, у дане
бербе грожђа.“
Исписа жена оивичен папир једнобојном шаром.
„Тада се љубав наглашава. Мој долазак у тридесет и осмој недељи неће донети
покорност. Брзо ћу напустити мало, брдовито, виноградарско сеоце, можда брже од
ветрова, који га окружују.
Ишчезнућу неприметно, међу пољима и нестати иза Бордоа. Нада мном небо ће се
отворити. Дуго ће пљусак натапати остављене пределе.
Ваша Лаура
КИРИЈА
Могао је оставити овај дан, једноставнио. Није желео. Не помињући ништа везано
за протекли догађај, отмен и достојанствен, одлази код закуподавца.
Кирију, брижљиво скупљану, надничарску, изгубио је. Има ту издаје. Новци су
проклети. Помислио је посматрајући намрштено лице човека који очекује.
*
„Беху то неке другачије душе. Ненаметљиве, ведре и спокојније. Можда
поносније.“
Превише сетан сећао се тог времена.
- „Драги мој пријатељу, волео бих да сам као они.“
Пријатељ се благо осмехну и потапша га по рамену.
Тога дана, после састанка, отишао је до цвећаре, купио цвеће и потом се упутио ка
вечном пребивалишту својих предака.
12

13. Радослав Мића Ђорђевић
Рођен у Азањи, 1932.
ГЛАС СРЦА МОГ
Дал ́ осећаш боле срца мог?
Суза болна уздрхтала срца,
Бол и патња целог бића свог –
Плач изазива и душа ми грца!
Облаче плави, сапутниче мој,
Прими и мене у загрљај твој;
Понеси ме широм око света –
Судба моја да ми нађе места.!
Сунце жарко и месече бајни –
Помозите мени мученику земље,
Да прочитам сплет чари и тајни;
Да повратим радост срцу и испуним жеље.
Звезде сјајне небескога свода –
Реците мени – смем ли пружит руке,
Да милости тражим, да бежим од гроба
Небу да се винем – и оставим муке.
Ах, боле срца мог схватит могу само ја!
Месец ме не чује и мирно сја.
Облаци плави бурно хуче –
Данас исто као и – јуче.
13

14. Јелена Живановић
Рођена у Смед. Паланци, 1994.
... ЗА ТЕБЕ
Ове ноћи сан не проговара,
ручни сат склањам од уха,
плаховита је мисао што се ствара,
срећа је сада снажнија од духа.
По ваздуху трчи мирис првог хлеба,
црквени сат свој посао ради,
поглед се пружа до младог неба,
срећа је сада снажнија од глади.
Једино што чујем јесте лавеж псета,
али не помиње он твоје име,
по хладном ваздуху и мој дах шета,
срећа је сада снажнија од зиме.
Тачно је шест сати и двадесет минута,
буди се полако јануар трећи,
магла се раније поздравља овог пута,
љубав је сада равна срећи!
14

15. Радмила Кованџић
Рођена у Рудовцима код Лазаревца, 1947.
МИСИЈА
Прошлост не могу да променим
То ни Свемогући не може...
Али могу да не кукумавчим због тога
И могу да се радујем што постојим
И да поздрављам свако ново јутро
Осмехом захвалности и креације
Верујем да још увек тако много могу
У данима можда негде зацртаним
Верујем да су ме порази ојачали
И ја поносно корачам верујући
Свикла да учим, да се мењам и волим
Овоме свету хоћу себе да поклањам
Пре него што коначно додирнем небо
КОРАЦИ
Кораци шаптави
У загрљају
Пута усамљеног
Тргне их рески звук
Понеког старог
Димљивог аута
А онда заједно
При дањем светлу
У сан урањају
15

16. Марина Краговић
Рођена у Косовској Митровици, 1963.
СЕЉАКОВА СУЗА
Погнута плећа сељака,
зној се слива низ тело,
запара све већа,
полако постаје врело.
Тек неки поглед у небо,
и знојни длан на челу,
и опет се прихвати коса,
уз исти грч у телу.
Падају откоси златни,
постају снопови жути,
а сељак опет у небо,
погледа, погледа и ћути.
Трну сељаку руке,
храпаве од тешког рада,
ипак на лицу осмех,
- последње класје пада.
С’ песмом, са њиве, пошао је сељак,
исправио своја плећа широка,
да ли због умора ил’ нечег другог,
склизну му једна суза из ока.
16

17. Славиша Крстић
Рођен у Београду, 1970.
Збирке песама: „Гонет“ (1997), „Путоплет“ ( 2005), „Свество“ (2007), „Језик жеђи“,
заједно са збирком „Тренутак цвета“ Саше Угринића (2007)
*
Могао бих написати причу о лику који се повремено појављује на дну моје шољице.
Кад сркнем мало кафе, погледа ме из талога. Само провири али га често, и поред његове
маске, упецам.
При првим гутљајима није га било. Додуше, ни талога. Или се тада боље скривао,
или се само у талогу креће.
Елем, најпре коса, па чело, затим обрве и тако даље до врха носа, никада даље од
тога. Од те тачке, као да спозна своју примећеност, читав лик почиње да добија
непрепознатљив изглед, расплинут кружницама по неравној површини. Као лик насликан
по вулканском терену. Као лик насликан на површини Месеца.
Гледам, да трепнувши не пропустим тај секунд плиме у коме се он најјасније може
уочити.
Знам, свака осека вратиће га назад на његов Месец.
*
Могао бих написати причу о шарама на телу. Јутарње дине и пирамиде
потичу од изгужване постељине. ''Погледај, изнад врха је сунце!'' Греје нас осмех још
нерасањених погледа. Далеке магле се разилазе и оштре ивице стварности просецају места
за своје облике у њој. Рањиво бежећи од њих, при умивању избегавамо поглед огледала.
Још мало крадемо на јави, макар за пустињске караване, још мало сна.
17

18. Љиљана Милосављевић
Рођена у Београду, 1952.
Књига љубавне поезије „Постојбина срца“, (2003)
ШАПАТ
Ако се поделим
самотна у тишини
послаћу ти ону
по твојој мери
другу остави
што пусто сања
О сновима ћутимо
За шареном птицом
водом бистром ходим
на Земљу пада мрак
ПРИЛИКА
''Још данас гостује у вашем граду...'' Аутомобил кружи градом, са окаченог разгласа
обавешавају грађане...
''Мама, да нас поведеш у циркус!'', прекидајући игру, моли упорно девојчица.
''Тамо је глупо'', одговара јој мајка.
''Како да знам да је глупо, кад никада нисам била?!''
Слушајући са стране, мислим, никада ни ја нисам била у циркусу. Зашто ли
пропуштам и ову прилику?
18

19. Миодраг Милуновић
Рођен у Приштини, 1955.
Збирке поезије: „Месечева невеста“ (2006) и „Очи мога оца“ (2008)
НИНИ
У сусрету са њом
поново се рађам.
Године ишчупаних језика,
као нежељену штенад,
утапам у дубоке воде
свога крика.
Преда мном путеви
по којима,
као мамурни светионик,
разбиђени свици њених хтења
тумарају обданицом
што на моме длану
чека да се роди.
Отресам месечеву јабуку
да у опалим хаљинама,
од нежне свиле,
истину спознам.
Тамо, где њена стопа
остави траг
моје је место рођења.
19

20. Славко Митровић
Влашки До, 1942.
Књиге афоризама: „Пропас“ (2007), „Заврзламе“ (2009), „Сплетови“ (2010),
„Дрангулије“ (2011)
Збирка песама „Сан ил' јава“ (2010)
Роман „Десета планета“ (2010), „Три путника“ (2012)
АФОРИЗМИ
Е свашта са овом статистиком! И потрошњу тоалет папира рачунају по глави
становника?
*
У једној реклами баба држи танге и пита: „Које иде напред, а које позади? То је за
напред и између, бабо једна.
*
У овој предизборној кампањи многи се праве луди, каже један коментатор ТВ. Ма
не, човече!!! Не праве се!!!
*
Јаја и жене се фарбају! Али, јаја само једанпут годишње.
20

21. Надежда Михајловић
Рођена у Смед. Паланци, 1955.
МАГИЈА
Магија чулности
Игра лептира
Пиће Богова
Занос пролећа
Тераса од цветова
Вино с кровова
Дуга под сводовима
Љубав без стида
Хаљина у трави
Булке у коси
Шапат на врату
Перле по дрвећу
Сати у низу
Птице у пролазу
Јелени у трку
Реке у бујицу
У прстен стављам
Радост живота
Да запамтим
Занос још једног
Пролећа
21

22. Милован – Мићо Петровић
Рођен у Горобиљу код Пожеге, 1951.
Збирка песама „Обасјаник“ (2011)
КРОЗ ОЛУЈУ
Емоције у пламену
Крв, ватра неодољива...
Опијен мирисом љубави
Опчини ме чаробни кутак
У срцу лудило, души мило.
Чежња срце гони
Кроз љубавну олују
Одшкринем душу,
Бисери тело милују
Громови у глави се чују.
Трепери романтична ноћ
Љубав се распламсава
Зора, спонтано уздише...
Време одлази лагано тише,
Вољена! Из загрљаја никад више.
22

23. Нена Радуловић
Рођена у Тобуту, 1931.
Збирке песама: „Ивицом несна“ (1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику
поезија, 2003), „Кад ја порастем“ (1976), Радоснице“ (2003).
Роман „Мушкарача“ (1985).
Књига прича за децу „Невенчице“ (1998).
УМИРУ ШУМЕ, О ЉУДИ!
Падају киселе кише
непожељан природе гост
за живот и наду шума
почиње велики пост.
Кише донете ветром
тешке од тужних вести
отровне облаке и магле
у зелене круне ће сплести.
Док чекају спасење
шуме у небо зуре
а товар отрова и чађи
из киселих киша цуре.
За њих граница нема
болује планете двор
пред нашим очима, о људи
умире смрча, јела и бор!
И реке тихо плачу
патње никада доста
док нечујно пада свети храст
испод зеленог моста.
Опрости нам господе
ако постоји нада
овог тренутка и моја суза
са светим лишћем пада.
23

24. Милош Сакић
Рођен у Карловцу (Хрватска), 1970.
Збирка песама „Животни колосеум“ (2010)
ТРАЈАТИ ДУЖЕ
Тражећи срећу
удварамо се несрећи
како би себи осигурали
вечито трајање
ПОПРАВНИ ИСПИТ
Бројимо у себи
проживљене дане
а ноћима остављамо
да исправљају
наше дневно посрнуће
КОРАЦИ
Кораци у тами остају за нама
и сами себи више нисмо довољни
Сутра ћемо те исте кораке
тражити да би доказали
да нам срећу увек неко други
квари
24

25. Живомир – Мића Стевановић
Рођен у Глибовцу, 1937.
Збирка песама „Књига љубавних и других песама“ (2011)
МОЈА СРБИЈА
Ој Србијо где ђурђевак расте
Где се венци за Ђурђевдан плету,
У пролеће где се гнезде ласте
И твој народ радује се лету.
Где дражесни божури цветају
Из прошлости сећања остају,
Где поносни људи пољем шећу
И најлепше песме се певају.
Света земљо што те Господ даде
Још увек ће за те бити наде,
Да нам будеш ко што си некада
Пуна среће за све твоје младе.
Природа ти најлепша на свету
Дивне шуме и птице у лету,
Лепа су ти брда и планине
Бистре реке и бајне долине.
Сви те Срби у срцима носе
Где год оду с тобом се поносе,
Снажни момци, девојке ко виле
Српске мајке што их одгајиле.
Волимо те све више и више
У песмама о теби се пише,
Буди снажна, усправи се сада
Не дозволи да твој народ страда.
25

26. Желимир Н. Стефановић
Рођен у Миланџи код Ивањице, 1945.
Збирка прича, есеја и песама „“По(р)уке за уке и неуке“ (2006)
АФОРИЗМИ
Родитељи, уместо скупоцених играчки, поклањајте деци браћу и сестре.
*
Када власт постане ''сласт'', онда ''оде маст (народна) у пропаст''.
*
У данашњој Србији најбоље рађају тикве – оне покондирене.
*
Најгора је власт која не ваља, а може да се подноси.
*
Срби су некада брзо доносили важне одлуке – нису седели удобно у скупштинским
клупама, већ су стајали на хладноћи, под дрвећем.
26

27. Филип Стојановић
Рођен у Смед. Паланци, 1991.
СО
Никад није знао кад,
Није знао како, ни колико...
А често су га виђали задиханог,
Мокрог чела и савијених леђа.
Тражио је звезде у очима које
Никад облак нису виделе.
Држао је руке које су се
Хладно играле са његовим прстима.
Јео је већ загрижене воћке,
тек понеку целу, али трулу... или зелену.
Причао је да ће племенити красти
Да дарују безосећајне,
Да смекшају њихова срца
И да их придобију за себе.
Желео је да уместо суза
Нешто друго залије његове образе.
Прошапутао је једном, готово нечујно:
„Нисам ја солио своју питу од јабука,
Већ сам сладио своју чорбу од коприва,
А то је оно што је трбало солити,
Сада знам, скупио сам со са својих образа”
27

28. Томислав Тадић
Рођен у Јошеви, код Уба, 1940.
Књига успомена на ђачке дане „Одјеци школског звона“ (2008)
КАД САМ ЈА БИО МАЛИ
Имао сам непуних шест година. Једва сам намолио мајку да ме поведе у госте код
свог ујака у Грабовац, где је тога дана био велики вашар – Велика Госпојина. Ујак моје
мајке имао је два сина – Љушу и Мићу – дечаке од петнаест и тринаест година. Замореног
од пута – пешачили смо мајка и ја скоро десет километара – одмах су ме повели на вашар
који је био на брдашцу преко пута њихове куће.
Неописива гужва, бука и прашина – погледали смо смешна огледала, купили су ми
сладолед и ја сам их молио да ме врате њиховој кући где сам убрзо у хладу иза куће, на
једном ћилиму заспао. Са вашара је допирала бука до њихове куће, било је доста гостију, а
Љуша и Мића су дошли са вашара и добили задатак да ме разоноде. Они су ме повели до
кавеза у којима су држали велики број питомих зечева. Мом одушевљењу није било краја
када сам се охрабрио да их изнесем из кавеза, храним и мазим. И поред противљења моје
мајке они су ми у један цегер спаковали пар лепих белих зечева црвених очију и меке, меке
беле длаке. Цегер су покрили парчетом танке тканине (од цедила за млеко), ја сам носио
цегер и на нашу срећу повезли су нас већи део пута неки људи из Трстенице...
Већ је пао први мрак кад смо мајка и ја ушли у кућу у којој није било никога. Сви су
били заједно са комшијама у великој штали где су уз фењере млатили сунцокрет (сунчаник
како су говорили морао је да се преда држави). Оставио сам цегер са мојим новим
љубимцима – зечевима којима сам већ смишљао имена – и потрчао у шталу да се похвалим
– па донеси зечеве да их видимо.
Неизмерно поносан и срећан отишао сам у кућу да узмем зечеве. Већ са врата
приметио сам да је са цегера спала тканина која га је покривала – нису ваљда побегли са
страхом погледах у цегер.
Били су тамо, непомични, мртви... Велики мачор из угла пажљиво ме је фиксирао.
Јаукнуо сам тако јако док сам јурио мачка који је лако искочио кроз прозор – да су моји
родитељи и неки рођаци потрчали у кућу уплашени мојим јаукањем. неутешно сам плакао
целе ноћи, молио оца да одмах убије мачка који је подавио моје зечиће, мачка због кога
сам доживео осећај губитка, ненадокнадивог губитка који ме је дуго, дуго у животу
потресао...
Мачка су наредних дана моји рођаци Видоје и Милан, дечаци од петнаест и
шеснаест година ухватили, везали за неки багрем у њиви далеко од куће и позвали ме да
гледам како ће да га убију. Тај страшни призор такође никада нисам заборавио, побегао
сам кући пре него што су они завршили освету, повраћао сам и збуњен, помешаних
осећања – било ми је жао и мачка – веома рано схватио да су неки губици ненадокнадиви,
да се никаквом осветом не може вратити неки макар и неоправдани губитак.
А мртве зечеве сам закопао у башчици са цвећем – следеће године моја тетка
Милена посејала је шебој изнад тог места, шебој који је опојно и некако тужно од тада и
заувек – тужно мирисао...
28

29. Радови учесника са II песничких сусрета у Смедеревској Паланци
„Тамо где је љубав, никад није мрак“
(Иво Андрић)
Жири је радио у саставу: Биљана Михајловић-Петровић, професор књижевности
Анђелка Васиљевић, професор књижевности
Стеван Шиљић, професор књижевности
29

30. I награда жирија
Снежана Чкојић
„Књижевна заједница“ Ваљево
ПОЧЕЛО ЈЕ (*Ragnarok)
Кренули смо нерадо
У нека боља времена
Погрбљени и тужни
Прешли реку и оставили
Прах и трулеж
Похлепних створења
купљених светлом блица и аплаузом руље.
Одрпани као просјаци
Светлимо златним Сунцем
На грудима кријемо знак
Одабраних да оду.
Звали су нас сенкама – када смо их посматрали
Звали су нас манекенима – када смо показивали велелепа лица и тела
Тровачима – када смо у песме уткали мудрост.
Кренуло је. Богови су отишли.
Животиње су слободне
једне другима кидају трбухе
и једне друге тапшу по рамену.
За ситне новце – велике речи
нерадо служе некадашњим људима
малим песмама и малим делима.
*Ragnarok („судбина богова“) је у Нордијској митологији битка за крај света. Один против
злог Локија. Не само да ће сви из борбе преминути, као и нека недужна бића, него ће
готово цели свет бити уништен.
30

31. II награда жирија
Борислав Благојевић
КК “Душан Матић” Ћуприја
КАКО СЕ УСНУЛЕ ПИШУ ПЕСМЕ
Уснула ме у по ноћи студен зима окована снеговима
У амбаре и кошеве сјатиле се птице сојке
Kрај лисице чучи пилеж у тору се близне овце
Месец оштрим српом српи лепе жене и девојке
Изнад села бесни вуци и вампири зубе оштре
Ђаво се на оџак криви устремио па таласа
Небо још не раздањава маглу бритвом да засечеш
Виле косе не чешљају сем тишине нигде гласа
У штали ми краве музне све у јасле поседале
Из рогова тече млеко да котлајке све прелије
Теле сису и не тражи кратку штрангу замашћује
У коломаз црни тонем све ми јесте и што није
На троношцу деда седи, лулу пуши, браду брије
Жезлом струшком ватру џара, разбуктава старе бриге
Шљивова му грана за врат ижџикљала од раније,
Из варница пишти багрем и пење се на вериге
Баба ми је крај губера и свилену бубу свлачи
Плетићкама задње клубе на разбоју плете нити
Утулила светлост лампе боранију љуска жуту
У вариво воду сипа кад једемо да смо сити
Отац је на дрвљенику у пањеве будак тупи
И разапет у две бразде од вечери до сванућа
И у јарам поломљени бичују га старе газде
На три ћошка подупире на четвртом пукла кућа
Мајка ми је на потоку из кладенца скупља сузе
Обрамицом јури змије даждевњаке да затрује
У купице да пресипе белим платном да покрије
Умива се. Сва у црно обучена и шамију забрађује
31

32. У прашини брат се тражи од шишарке бунар прави
Око ногу котур бачве, из панице на главу му пепо сиви
А колико лета има. Да л' је млађи ил' старији
Ни ја не знам. Нико не зна. Ама нико. Ни Бог живи.
Још се није ни родила а сестра ми од рођења
Тражи цуцлу само плаче и са момком разговара
У блато јој пала проја од сириња и сурутке
Њега нешто и не чујем све јој нешто одговара
У војску ме испраћала љубила ме до раскршћа
И у ревер посадила да шарени неко цвеће
Ал' не памтим не сећам се, без ракије шљивовице
Под пазухом да л' још чува оно рано прам пролеће
На бојишту бомбе бацам. У ров скачем. Гинем мртав
Крв ми липти на све стране из шајтова капље чокот
Написана на мом челу да л' ће песма да остане
Како кучка пред свануће све низ длаку лиже окот
Коц из плота глогов шиљим а опет се крстом браним
Крај иконе мио мирис, тамјаном се светац кади
У десној ми руци колач славски а у левој гори свећа
Зобим уста, очи гладне, док се песма не заслади
Само моје драге нема остала је голих груди
Да ме тражи недодиром у распуклом стању свести
Овијена око пупка под чаршавом разасута
Пола риба пола жена у кревету да се мрести
И ујутру питала ме где сам сву ноћ боравио
Грдила ме и молила да баталим што се не сме
Ја ћутањем правдао се да не умем да објасним
Можда неће разумети да се тако пишу песме
32

33. III награда жирија
Јелена М. Ћирић
Пожаревац
ЊИВЕ
Прескочио си забран
и ушетао у моје њиве,
носећи на врату обрамицу
са ведрима,
пуним чистог, здравог живота,
на оба краја...
У ходу си ме
слободном руком
дохватио око струка;
ја хватала
корак и дах,
спремна да годим,
да плодим,
да родим.
Корачамо ка западу,
једно крај другог,
са одбљеском
велике наранџасте кугле у зеницама,
располућене линијом хоризонта,
а живот нам се
са рамена просипа
и поји птиће
и храни дедовину.
33

34. I награда публике
Драган Петковић
КК Дома културе Јабука, Панчево
ВОЈВОДА ВОЈВОЂАНСКИ
ПОСВЕЋЕНО МИКИ АНТИЋУ
Ако ми јаве, умро Мика
рећи ћу им да греше.
Негде на небу пише и слика
и опет први танго плеше.
Мокрински сокак корак му памти
и сва његова дечачка лета,
плава му звезда у оку пламти,
босоног стигао на „Крај света“.
Иако лично није ме знао,
велики боем гос'н Мика,
плави чуперак с длана ми дао,
док је мирисала тамјаника.
Равницом кренем низ Дунав плави,
док он до зоре минуте броји,
један ми талас дунавски јави
да морнар Мика на прамцу стоји.
Хвала ти, старији по перу, брате
што не знам живети на брзину,
што, док ме у сну тамбуре прате,
јездим за тобом кроз Војводину.
Хвала што остах велико дете,
што душом чистом стихове ниже,
што сам кроз песму, баш к'о ти, Мико,
за корак Богу пришао ближе.
Ако ми јаве, умро Мика,
рећи ћу, оре небеске њиве,
последњи војвода војвођански
од оних вам је што вечно живе.
34

35. II награда публике
Мајо Даниловић
„СКОР“ Београд
ТИ НИКАД НЕЋЕШ БИТИ МОЈА ЖЕНА
Ти никад нећеш бити моја жена,
јер, кажу, нисам човек за тебе
(и ко зна како ће мене теби још блатити).
На твојој венчаници писаће цена
коју не могу песмама платити.
И сву ту параду кича и параноје,
гомилу меса искупих пића,
сватове – бучне ти земљаке,
у колу што претерано се зноје.
Само сам лош песник, уз то романтичар,
теби дражи је сурови прагматичар.
Његов прстен силних је карата фузија,
а ја за тебе имам онај од целофана са Дрине,
сав од песничких илузија.
Нећеш ти са мном, нећеш ми бити женом!
А ја бих против себе, за твојом ја бих сеном,
у твоје ја бих царство,
на страну снобизам твој и помодарство.
Одрпанац, без цвоњка и филера,
у друштво би мајке ти – госпође министарке
и оца – кванташког дилера.
Крв само, могу да вам поправим,
нулта Rh негативан – универзални давалац,
пристајем, покондираних апетита бићу вам талац.
Ал' нисам онај каквог бегенишеш,
ма, знам те драга како дишеш!
Твој будући биће од титулара,
син предузимача ил' перспективног политичара.
Ја нисам човек за тебе, ти ниси жена за мене.
Никада, ти и расејани поета! Баш каква штета!
Каква драма! Неузвраћену љубав слави,
скоро би могла у песму да се стави.
35

36. III награда публике
Хранимир Милојковић
КК „Соколово перо“ Сокобања
БАЛАДА О СТАРОМ ВИШЊАРУ
Прадеда Јован остави у наслеђе мом оцу Трифуну
крчевину, претворену у њиву растреситу и плодну,
а Трифун засади вишње, остави плугове да труну,
хвалећи се свима: Ево, засадио сам воћку благородну!
Љутио се прадеда Јован, јер вишња није као шљива.
Од вишања се никад добра ракија не може испећи!
Зашто засад киселог воћа нову крчевину да покрива?
Ал' никада то свом унуку Трифуну не хтеде рећи.
У старом вишњару, као усред кошмарних снова,
сад господаре: павит, коприва и багрем бели;
Царство опорих трава, лептира и гуштерова...
Пауци мрежама премрежили вишњар цели.
Црвени плодови побегли у свод небески,
што даље од давно некошених високих трава,
жудња за сунцем, препуна зелених арабески,
биљним кодом записана моја црта заборава.
На уласку у запуштени вишњар - два лептира.
Облећу око мене, разгледају ме са свих страна
и као да ме благи пролећни ветар по лицу дира:
Јесу ли то душе оца Трифуна и прадеде Јована?
Шта тражиш овде, у вишњару, власниче вајни?
-пита ме свака травка и свака полодоносна грана.
Скрушено ћутим ко испред највећих светских тајни,
слушајући галаму узбуђених птица са свих страна.
Ово нису плодови намењени теби и твојој деци!
Колико година овај вишњар не виде твоје лице?
Од стида су поново пресвисли твоји давни преци!
Не улази! Ово је станиште и трпеза за дивље птице!
Постиђен изађох из таме вишњара на светлост дана,
праћен невидљивим презиром оца Трифуна и прадеде Јована,
36

37. ја, нови власник вишњара, витез поезије без страха и мана,
а туга беше толика да не би стала у књигу од хиљаду страна.
37

38. Сабах Ал-Зубеиди
„Удружење писаца Поета“ Боеград
НИ ПЕСАК НЕ БЕЛЕЖИ УСПОМЕНУ
Немој рећи ништа
Твоје очи што затекох
Рекле су ми све
Човек не мења
Суђено оно што је
Ни песак не бележи успомену
И после свега здешенога
Приморан нисам – обећање да ти дам
И букет цвећа да даривам
Почех мала моја да разликујем
Мирис дима од мириса јасмина.
Ја сам као море
Свукуд као вода – испаравам на горе
А кише више – биће доле
И нисам више мала моја као река
Да је гађаш каменом у љутини
Док у њој пливаш кад год хоћеш
Немој да ти смета – што због тебе чезнем
Понављај моје име стално
И ујутро и по ноћи
Да ћутим више не могу
А ни да те заборавим
Београд, 19.6.2011. г.
38

39. Рале Ратко Белић
Српски културни центар „Свети Сава“, Суботица
ЉИЉАНИ
(ЉИЉАНИ МИЛОСАВЉЕВИЋ)
Љубав. Пева занос ----- веровањА
Испод дуге окачен ------ пољубаЦ
Љуља сан, твоје жеље --------- жаР
А месец пун, тајне откри. --- ГлаС
Небо ћути, дане нам -- одбројавА
А живот, жубором воде разиграН
Мирише тишина. Душа се крунИ
Истина, твоје мисли је -------- стуБ
Лепа као слика. Ока ------ трептаЈ
Оставља траг себе. -------- ДалекО
Сусретања, чекања.-------- РадосТ
Анђеоска праштања,---------- спаС
Вечности. Корачаш ------- лаганО
Љубиш његово име.----------- СлаП
Ехо између сусрета, као ------ ноЋ
Ватромета. Несигурни су -- путИ
Изнад облака. У нестајању -- зоВ
Ћарлијају сенке,------- мимоишлЕ
Пусте стазе неизвесности, --- каЉ
Одјек у празно. Спава --- забораВ
Спомен на претке,------ литургијА
Тамјан, свећа, пшенице ----- клаС
Осмеси откинути. Отели куће.- О
Јутрос руше, небо пале.------ БоЛ
Без краја, ко може да ---- објаснИ
Изгибија или нешто друго. - СаМ
Нећеш још дуго. На крају -- путА
Ако љубав није мисао, ни ---- саН
Срце не откључавај.------ СећањА
Руке крај руку, трајања ------ даЉ
Цури време на ---- осматрачницИ
А Љиљана на трону као ---- краЉ
Крагујевац 12.11.2010.
Љиљана Милосављевић, Постојбина срца
39

40. Мирослав Мишел Болтрес
„Уметнички клуб Расковник“, Смедерево
МОЛИТВА ЗА ГРЕШНИКЕ
Дан је Боголик
Човека сличног мени
У огледалу тражим!
Док бојим у плаво
Небо на папиру
Пред Иконостасом Твојим
Дуго стојим – молим се
Тихо, у осами
За спас душа грешних
Које не могу
Да избројим!
.......................
Можда ми Свевишњи
Молитву услиши
Бар за душу Твоју
Анђеле грешни!
40

41. Јован Бундало
„СКОР“ Београд
РУКА ПУТУЈЕ
Кроз прозор модра ноћ гледа са два ока
рука путује лењо преко бедра и бока
длану топло, а глатко као лед
тело се љуља к'о лађа кад исплови из дока,
сплетене мисли погубиле ред.
Гледам кроз прозор буди се освит блед.
Крупна звезда прелети преко неба,
а за њом по своду осуше се и ситније
сан се крати кад највише га треба
помешало се у глави споредно и битније.
Стрепим од несанице, стрепим и од снова
и у сну, и у несаници иста је слика,
а опет ноћ даје свему обличја нова.
Не могу у трену да се сетим твога лика,
а у машти рука милује бокове и бедра
креће се складно по сетној музици
путујем у трансу, насмејан као зора ведра,
стајем кад ти хоћеш, пајац сам на узици
шала и збиља смењују се као осека и плима
потиру једна другу у тишини без трага
потреба за одржањем сигнал прима,
да је заувек отишла особа драга.
Као пред стихијом у снове се склањам
смењују се тишина и орканска бука
гледам звезде плове, будан сањам
глатко бедро и како тихо путује рука.
Жмурим да не бих морао руку да склањам.
41

42. Љубица Вуков – Давчик
Петроварадин КК„Орфеј“, Суботица
ТИСО!
Тисо водо
Сличне ли смо
Ти вековна
Ја деценијама
Верно пловим
На твојим таласима
С љубављу у срцу
Барком свог живота
Тисо лепотице
Сличне ли смо
Ти жута пенушава
И широка
Ја пегава и риђа
А плућа ми пуна
Твог миомириса
Што удишем на обали
Из муља
Тисо пробуђена ждребице
Променила си путе
Корито се преврнуло
Оранице натопљене
Шуме поплављене
Куће место чамаца плове
Пази малена
Открићеш ризницу
Свог дна
Давне битке
У иловачи кости Турака
И јунака блага
Мостова
Тајни...
Гробова
42

43. Tисо реко
Мог живота
Чујеш ли вапај
И уздисање,
Долазим ти на обалу
Узимам у шаке
Златно-жуту воду
Миришем и пијем je
То је нектар
Даје снагу
И обнавља моје тело
Тисо водо лепотице ждребице
Реко мог живота
Теци теци и даље
Спајај обале људе и природу
Натопи оранице
Нек све буја и расте
Тисо препелице јаребице славују мој
Остани
Заувек
Поносна
Наша
Једина
Љубав и вера
Чувај
Нам Тиски цвет
Да врста вечно траје
Свој мост
Ко децу чувај
О Тисо моја
Уздисају мој
Срећо
Артеријо живота
Волим те до и после
Краја живота свог
43

44. Слободан Ганић
КК „Велимир Рајић“ Алексинац
ПОСЛЕДЊА ПЕСМА ЗА ТЕБЕ И МЕНЕ
Између тебе и мене погашене ватре
Река без обала а ниједног моста
Нарасла туга ко Високе Татре
од Етне и Везува пепео не оста
У теби и мени подивљале звери
Кавези без кључа отворе се лако
Јачина бола у једном се мери
А ништа ко речи не заболи јако
Крај тебе и мене пролазе сватови
Некад нашом песмом други се веселе
Са нашег венчања увели цветови
У тебе и мене забадају стреле
У нама више ни утешне речи
Да све ће проћи овај дан кад мине
Да ново јутро може да залечи
Све оне ране и кад љубав гине
Свако ће своју изабрати страну
која ће брзо заборав донети
Ал' прошлост у нама што отвори рану
Остаће да траје да нас свега сети.
44

45. Љиљана Глигоријевић
Житковац
СЛУТИМ, ОСЛУШКУЈЕМ...
Слутим, ослушкујем...
шапат ветра говори о теби,
миомириси ношени њиме, голицају ме
враћају сећања, слике...
Окренута сам ка нашој реци
пратим траке месечине,
уживам у њиховом беласању
и питам се: Зашто га нема?
Стрпљиво чекам седећи на обали...
сузе ми навиру, долази сета –
желим те, а тебе нема.
А онда иза себе осетих топлину
врелог, мирисног, познатог даха...
окрећем се очију пуних суза:
- Ту си вољено моје!
Грлиш ме и спушташ вреле пољупце
док нас лагано обавијају праменови магле.
Дрхтим као срна,
привијаш ме уза се...
желим да ме упијеш, сву осетиш.
А онда узимаш моју руку
и крећемо у шетњу узаном стазом,
она је наша и зна тајне које смо ту изрекли.
Гледамо сањалачки у звездано небо
и баш тада пролази звезда падалица-
замишљам жељу скривалицу,
а осећам да је и твоја иста.
Слутим, ослушкујем...
ту си вољено моје.
- Желим те! – говоре ти очи,
узимаш ме, чујем ти откуцаје срца –
у истом ритму је са мојим...
ми смо „једно“ и желим да траје,
да се радост разлива око нас
као спектар дугиних боја.
Слутим, ослушкујем...
45

46. Драгана Госте
Велика Плана
ОЧИ МОЈЕ БУДИ ТИ
Поведе ме
у хорду изморених
сванућем
да напојим пресахла појила
беживотног стада мук
Тамо
ужегло јуче
и
ветар варљиво њише
и
загрљаја бол
и
вид
који
превари ме
Очи моје буди Ти
не мењај ми име
него
знамење врати
и буди спас
46

47. Емилија Ема Живковић
Српски културни центар „Свети Сава“, Суботица
УВЕК ЈЕ ТУ
Увек је ту,
не плашим се кад путујем,
имам неког да ме прати,
да ме чува.
Увек је ту.
Његов дух у себи носим.
И да просим,
и да дајем,
благослов од Бога имам.
Помолим се.
Има неко
да ме чува,
да ме прати.
Увек ту је
да ме схвати
и путује.
47

48. Слободанка Живковић
КК „Велимир Рајић“ Алексинац
ГОВОРИО – НЕ ГОВОРИО
то долази као сан...
или суза... или кап росе...
не знаш
да ли је било или не
док блудимо
сред разних катакомба
као да смо јуче
сишли са пирамиде
а требало је
да све око нас
како треба буде
али ноћ је увек следећа
за све пригодна
около јој свита
добро научена да крије мисли
ни зрачак сумње да не падне
да би заслужила пиједестал
она и богу
покорност изиграва
а зашто све то?
а чему то све
кад све протиче
и истиче
(како банално
а опет дивно
да свет се креће)
равнодушност је први грех
а опет
говорио – не говорио
претварања ту нема
прошло је време песника
(Господе као пре)
и само
у животопису великана
још дрско зелених
на ћутање је стављен восак
да истини не буде горе
док се ми не усправимо
48

49. из струка
или рано је још
узме ли се у обзир све.
49

50. Емилија Живојиновић
„ Удружење писаца Крагујевац“, Крагујевац
ОЛУЈНА НОЋ
На ветру подивљали кестени,
у хотелској соби тргују нам чула,
ја теби – ти мени,
бесана ноћ разум просула,
гутамо се један другог жедни,
уличне се тенде силовито тресу,
у хук увиру сви звуци споредни,
завесе се њишу у пијаном плесу,
сред општег метежа изостаје позор,
ротирамо заробљени еротском спиралом,
хистерично аплаудира расклиматан прозор,
до неба досежемо снагом преосталом.
Последњи минути до зоре се броје
уморна нам чула мењају правила:
што је моје – није твоје
под светлом, низ улицу киша заискрила.
Смирени се кестени кратком сну предали
хотелска се соба из пијанства буди
олујни брисачи са окана спали
опет смо обични, средовечни људи.
50

51. Мирослав Здравковић – Мирославски
КК „Велимир Рајић“ Алексинац
ЈАУК
Пловилом безнађа крстарим простором беспутним
Укаљан слепим грехом повређивања личности
распете оправданом сумњом вредности осећања
Упијам мучну слику разумљиве слабости
Обложене изненадним порастом горких искустава
Ломљених безнадежним покушајима прикривања стварности
Уснулим мислима прикупљам разбијену храброст
Испијену вишеструким бесмислом сопствених поступака
Заробљених ослобођеним мртвилом изгубљеног поноса
Несхватање мојих стремљења неизмерно патим
Испуштањем громогласног јаука бескрајне неодазваности
Проузруковане несумњивом неспремношћу прихватања одговорности
51

52. Славимир Ј. Зеленкапић
„Удружење писаца Крагујевац“, Крагујевац
ЗАУВЕК МОЈЕ СУНЦЕ БУДИ
Ноћас нећу спавати него бдети
Као и увек сам
Ако дочекам нем
Још једно јутро снено
Не нашавши узглавље Твоје
Испружене на загрљај руке
И мелемну мисао свих рана
Допусти жељи да к Теби долети
Кад грлим маховину и кам
Да те дарујем сузом, ако смем
И овог јутра неумрла жено
Хумка је тако близу и срце моје
Само се нису вратила твоја писма поруке
Са задње гробљанске адресе, из Бозмана
Ако се сунце не роди око поднева
Небо ће дугом љубави траг да испише
Не тражи запис у песми уморног чела
Но речи будне уместо јастука мира
Ја ћу разгоном облака и тешких снова
Дозвати сунце жељом, кроз домазлуке
Испод капије славолука чекам те Мила
Испод дуге прођи, док муња истоком сева
У трептају ока са сузом сливају се пролећне кише
Лакосана вило из вилајета црног села
Сиђи на поља моја бела недописаних папира
Законачи у свом гнезду испод слемена рођеног крова
Одавно нико не везе твоје бошчалуке
Заувек моје сунце буди, као што си једина била...
52

53. Милка Ижогин
КК „Душан Матић“ Ћуприја
ЉУБИЧАСТО
Сетила сам се мириса младости
Љубичасто гледам
Кроз љубичасти поглед
Љубичасто миришем
Кроз љубичасти мирис
Кад рођена бејах
Љубичасти дан је био
Кад ме мајка узе у наручје
љубичасто ме пољуби
Љубичасту снагу ми даде
да љубичасто живим
а кад крену кроз живот
Љубичасту борбу заволех
Данас Љубичасто живим
Из љубичастог снагу црпим
И љубичасто гледам
И љубичасто живот миришем
53

54. Драгослав Лацковић
„Удружење књижевника и преводилаца Панчево“
ПОНОЋНА ЗВОНА
Звук продужене таме
Сличан оном
О коме је казивао видовњак
Невесели ходали смо
Ученици пролећног јутра
Покушавајући да спасемо
Благодетну светлост
Газећи траговима сновиђења
Стајали смо над амбисом
Севера
Удаљени од љубави ближњих
Наша воља није погодовала
Патњи која се простирала
Дуж краљевства
Радосни салетали смо жене
Далеким пределима
Нисмо успели видети
Почетке живота
Истрајни
При повратку
Запалисмо суву траву
У знак сећања
На поноћне одјеке.
54

55. Мирослав Љубеновић
КК „Велимир Рајић“ Алексинац
ДОДИР
Један додир преносиш
кроз кишно јесење јутро,
хладно зимско подне,
прохладно пролећно вече,
врелу летњу ноћ.
Јесен ми шапуће да си лист,
отпашћеш,
зима да си снег,
отопићеш се,
пролеће да си цвет,
увенућеш.
Ја знам да си ти моје лето
и да ћеш ме увек угрејати.
55

56. Мирјана Маринковић
„Поетско ћоше“, ресторан „Стенка“
О ШЕРЕТУ ШАЦИ
О Шацином шеретлуку
и Шациним шаблонима
шушкало се по шоровима.
Шпацир'о је Шаца
и шепурио се
по шору са ширитима
и шапком, ил' шеширом
шеретским на'еро
преко шишки.
За шанком на шамлици
не штедећи се
шљокао је шток
ил' шприцер,
шеретов'о и шенлучио
шором шајке
и све у шеснаес'.
Шегртов'о је код шумара,
па се шумар, кажу, љутнуо
на њ' шкргутнуо,
и шутнуо
јер му је шеве
по шуми штрецао
шуштећи по шушкору
са шнајдерком Шаном.
Јооој, а за Шаном је
Шаца шенио и шизио,
шебојем је китио,
шефталијама је
и шећерлемама митио,
па је и шаш шумио
о шалварама њеним
шик-шареним...
Штошта се још
шушкало по шору...
56

57. Да је шарен
ко шареница,
да оком шеретским,
шућмурастим шара,
и шврља гдегод
шанса шушне
за штогод...
Умал' шустер да постане,
али нека шуша
шушну да је швалер,
те му шустер
шиљато хтеде шило
да шибне у шију,
ал' шмугну Шаца...
Због Шане му, веле,
и шнајдерај
у шљиваку заврши...
За шинтера се
Шаца спрем'о
бежећ' од шарова
кроз шибље и шипурке...
Шверцов'о је шварглу,
шибице и шерпе
са шесторицом шверцера
што им штићеник беше.
Кад открише да је
шићарио, шибицарио,
штроки да је склон
и да шеврда -
од шкљоцара га њини'
сакри шипражје...
Утече са Шаном
шустеровом Шаца
на шарцу шумаревом,
и пар шваргли
од шверцера...
Оста шешир само
на шимширу да шенлучи
и шеретујућ'
да шегртује...
57

58. Снежана Милинковић-Петровић
КК „Душан Матић“ Ћуприја
СЕНКА
Ћутим, тишина говори више.
Моје присуство говори све.
У сопственом мраку не видим
сенку својих предака.
А своју сенку убијам преварена надом
да бих даље постојала.
Скривам се од света који ме поседује.
Бежим из празног дана у изгубљени дан.
Заокупљена сам тајном смирених страхова.
Стах ме је од непознате благости, што долази
са дна океана тек изникле љубави.
Страх ме је од новорођене страсти
обојене грехом живота.
Оче мој, причај ми о светом корену
чији лик носим као светиљка у тами.
Помози да пронађем пастире што ме
на рођењу дариваше одрицањем.
Врати ме на пут вере да
пробушеним стопалом згазим
поверење саграђено на темељу сумње.
Да кренем планином грешног живота
прободем мисли, исцепам стварност
и порушим окове.
Моја слободна воља
у сагласју са мојом сенком,
постаће нова опет иста ја.....
Само ћу сенку оживети да бих даље постојала.
58

59. Зорица Милиновић
Земун
МОЖДА ЈЕДНОМ
ја бићу море,
купаћеш се
у мојим таласима
детињаст и срећан..
Мислиш то бити неће?
Бљештаве зраке сунца
рукама ћеш плести
по мојој коси,
а ја ћу ти бисере
шкољкама красти
и пустити бура
ка теби да их носи...
Можда једном
ја бићу море..
Мислиш
то бити неће?
Кад нам се душе немирне
и погледи споје у дубини
модрога мора,
Посејдон ми буди..
Харпуном разбиј бонацу
у парчад, ко лед
нека пукне,
буру дозови,
бићемо слободни и дивљи,
алгама обучени а боси...
Можда вечност је море,
можда небо је варка,
можда сваки талас
је душа
а Млечни пут – барка...
59

60. Иван Николић Смедеревац
„Соколово перо“ Сокобања
СУСРЕТ У ТВРЂАВИ
СУСРЕТ У ТВРЂАВИ СЛУЧАЈНО ЈЕ БИО
ТВОЈ ПОГЛЕД МЕ ДРАГА ОДМА ОЗАРИО
СТИСАК ТВОЈЕ РУКЕ ПРОБУДИ У МЕНИ
ДА СВУ ПАЖЊУ ПРУЖИМ НЕПОЗНАТОЈ ЖЕНИ
ДАН ЗА ДАНОМ ПРОЛАЗИ А ЧЕЖЊА СВЕ ВЕЋА
НАШ ПОНОВНИ СУСРЕТ БЕШЕ ПРАВА СРЕЋА.
СТИСАК ТВОЈЕ РУКЕ У МЕНИ ОТКРИВА
ШТА СЕ У ТВОМ БИЋУ НЕВИДЉИВО ЗБИВА
ОН МИ КАЖЕ ВИШЕ НО ПОГЛЕДИ ТВОЈИ
НЕКАД УЗНЕМИРИ АЛ И УСПОКОЈИ.
ТВОЈ ПОЉУБАЦ ДРАГА ОМАМЉИВА ДРОГА
ОПИЈА ЗАНОСИ ПАМЕТ ПОМУЋУЈЕ
ОН ЈЕ ЛЕК ЈЕДИНИ ДУШЕ И СРЦА МОГА
КАД ОД ЉУБАВИ ЗА ТОБОМ БОЛУЈЕ
ЗАТО ВОЛИМ ДРАГА ТВОЈУ НЕЖНУ РУКУ
У ЧИЈЕМ ЈЕ СТИСКУ ИЗРАЗ ПРЕДАНОСТИ
ОНА МИ ПРЕНОСИ ПОТАЈНУ ПОРУКУ
ИЗРАЗ ТВОЈЕ ЖЕЉЕ И ТВОЈЕ РАДОСТИ
НА РАСТАНКУ НАШЕМ КАД МИ РУКУ ДАЈЕШ
И СРЦЕ СЕ МОЈЕ СТИСКОМ РУКЕ СТЕЖЕ
ОСЕЋАМ КАДА СЕ ОД МЕНЕ РАСТАЈЕШ
КАО ДА ЧАСОВИ СРЕЋЕ ДРАГА С ТОБОМ БЕЖЕ
60

61. Александра Павловић
КК „Велимир Рајић“ Алексинац
ГОРШТАКИЊА
Шума ми мајка, тамна и густа;
говоре људи самоће пуна.
Вучјим сам благословом дарована,
ружа ми образ ватрене пути, коса ми врана.
Судбина лист рођен да пожути.
Пред туђим прагом претке дозивах,
мирбожјем светога рођења.
Прву молитву Богомладенцу
коледе златом разасуте
уз бадњак и чесницу,
новом звездом на истоку,
прелих у радосницу.
Бистре ми потоке магла посвађала.
Нема леда Богојављенскога
при познању сенке,
којом нада овлада, до весеља ђурђевскога.
До вечног живота вођена крстом
спознах суштину васкрсења.
У недрима босиок исповешћу душу мири.
Заклета крвљу и тропрстом
осећам моћ Божјег спасења.
Суђаје ми одредиле да хлебницу своју
од капи зноја ратарскога
и брашна зрна ивањскога
милошћу срца замесим.
Цвет из духовског венца
под јастуком ми мирисним суђеника бира.
Краљице песму пољаном развезле,
додоле игру летњега мира
као молитву за дажд приносе.
У скуту ми се сакрила кап летње росе.
За небеске атове зобнице припремах.
У светоилинске кочије
61

62. на дан заборављенога рођења
муње и громове преже ми самртни страх.
Сред гробнога смиља душа ми заспала.
Кост ми препознали очеви ветрова.
Казали сунцу: од соја бејах планинскога;
ни вила ни горда девојка;
именом земља горштакиња.
62

63. Драган Павловић
КК „Велимир Рајић“ Алексинац
ДОВОЉНО ЗА СРЕЋУ
Сваког дана прођеш
поред моје куће.
Застанеш, скинеш качкет,
крајем кошуље
обришеш зној са чела.
Кажеш биће боље.
Опет повијеш леђа,
отврдлим длановима
подигнеш терет,
зацвиле точкови
и теглиш,
вучеш овај живот.
Дане
горчином зачињене
ногу пред ногу
отичеш.
Уз груди привијеш
две мале главе
и дуго,
дуго ћутиш.
Сасвим довољно за срећу.
63

64. Драган Павловић
КК „Велимир Рајић“ Алексинац
ПУТ ДО СРЦА
Мила моја.
Најслађа моја.
Не знам зашто ти ово причам.
Можда зато
што љубав према теби је огромна,
незасита.
Желим твоје срце,
али пут до њега је суров,
необично.
Стојим, с ножем у руци и чекам,
двоумим се,
а горим од жеље
да те прободем,
ја, нежни убица твоје невиности.
Знај, онај ко највише воли,
најслађе убија.
А знаш ли зашто?
Рећи ћу ти.
Сећаш се, како си данас
врела била,
врела, овим летом изнедрена
а вечерас,
вечерас си тако хладна,
хладнија од магле јутарње,
ледена, примамљива,
а тако беспомоћна...
Е зато морам нож
у срце твоје.
Хладноћа твоја мами,
да најзад учинимо то,
јер си ми тада најслађа.
Већ видим како те бодем,
чупам ти срце,
сочно и црвено
и са највећим задовољством
једем га,
док ми твоја ледена крв
цури низ браду,
неодољиво.
64

65. Најзад,
то је твоја судбина,
да увек постанеш жртва
неког, лубеницоубице.
65

66. Весна Петровић
„Слово“ Лапово
СЛОМЉЕНИ БРОД
Као капетан сломљеног брода
бескрајном пучином плутам
без кормила и сидра.
Таласи ме нигде не воде.
Тек понеки што у крму удари,
учини да оживе замрли дамари.
На трен подигнем уснулу главу
па је опет на палубу вратим.
Не будите ме таласи,
пустите да заувек заспим.
Не могу за мирном водом да жалим.
Кад потонем на дно мора
ко капетан са својим бродом,
нек остане само тужни галеб
да кружи над узбурканом водом.
Ко наиђе први нек ту спусти цвет
до олупина брода да стигне и потсети ме
да је живот могао да буде леп.
66

67. Гордана Пешић
„Масука“ Велика Плана
НА ВАСКРСЕЊЕ
ОН је васкрсао.
Ми – нећемо.
Претоварили смо земаљска кола,
и даље упорно са пута скрећемо
и поред опомена, снова и бола.
ОН је васкрсао, нас да заштити.
Хтео да воли нас и разуме.
Ми никада нећемо вредни бити
те жртве, распећа, трнове круне.
Прошли су можда тек ретки људи
истрајно, светло, са правом вољом
што у грудима понос буди
да ову земљу учине бољом.
Сачували су то зрно људског,
разгранали га до висина
из овог праха, из слабе љуске
до неслућених величина.
Али сви други, и ми у ствари,
остасмо само празне сене,
везани за наше обичне ствари,
гори, ил' попут вас и мене;
и крај ће света, ево, већ доћи,
а корачамо кроз дан и сузе
несвесни истих дана и ноћи,
знаћемо тек кад се и то узме.
ОН је васкрсао. Ми ћемо пасти.
Претоварила се сувише кола,
могли смо друге од трећих спасти,
главе окретасмо на стази од бола.
67

68. Анђела Радуловић, 11 год
Панчево
ПИТАМ СЕ
Сваки дан се питам
Испитујем цаку
Како беба живи
Мами у стомаку.
Из дана у дан
Мамин стомак расте
Ко' малено гнездо
Које праве ласте.
Од зрнца на слици
То ми доктор дао
Није ми то јасно
Да'л би неко знао?
Мама мени каже:
„Биће боксер прави!
Стави руку на стомак,
Чешкај га по глави.“
Када буде време,
И тата ми каже
Беба ће да дође
Да нам се покаже.
Лако је то вама.
Сви одрасли знају
Али ја сам дете
Схватићу на крају.
68

69. Силвана Станисављевић
КК „Соколово перо“ Сокобања
ЧИНИ МИ СЕ
Чини ми се
да нисам ни трепнула.
А већ је стајао ту,
ту преда мном у кишној ноћи.
Чини ми се
да га још нисам добро ни видела.
А већ сам зачула „Ово је само наша ноћ,
молим те са мном пођи“.
Чини ми се
Да нисам ни гласа пустила
А већ сам се нашла
у његовом загрљају.
Чини ми се
да пут нигде нисам ни видела.
Али смо корачали заједно,
загрљени и насмејани.
Чини ми се
нисам ни осетила
када сам му срце дала,
код себе сам имала његово
и својим сам га звала.
Чини ми се
прошло је десет дана
а прођоше година три.
Заједно се радовасмо срећи
у нашој љубави.
Чини ми се
да сам сада сама,
остављена у некој недођији,
окована његовим рукама.
И чини ми се
да се кроз живот
69

70. не могу снаћи
без тог слатког осмеха.
70

71. Милан Стевановић Трновица
КК „Јесењин“ Београд
МОЈА БРАЋА ЦИГАНИ
Мајка наша циганка ноћу није спавала
трипут се удавала.
Три нас оца правила, мајка једна родила
с нама се поносила.
Цигани су цигани животу су одани,
три ми брата цигана у три града рођена,
под зеленом врбицом и пролетном
кишицом најстари се родио.
Онда прошле године кроз брда и долине
у далекој туђини родио се следећи.
Циго жену тукао кроз потоке вукао
она о'шла за другог роди мене даде Бог.
А ја такав какав сам своју браћу и не знам
немам своју државу, немам теле ни краву
лутам светом шта би друго
протиче ми живот лудо... Мајке ми!
71

72. Слободан Јовановић Стубички
КК „Душан Матић“ Ћуприја
У КОШМАРУ УМА
Све се претворило у наду без наде
У бесане ноћи с прозорима сивим
Крхотине мржње у душу ми саде
А ја нити браним нити се противим
Новак Р. Јеринић
Ма куда да кренем у самоћу стижем
А чежњу за тобом тамнина ми краде
Огањ што подложих сада тиња само
Све се претворило у наду без наде
У кошмару ума самог себе питам
За неспокој душе кога да окривим
Смрзнуту самоћу и бол срца делим
У бесане ноћи с прозорима сивим
Волим те ко славуј опчињен лепотом
И Богу се клањам што те мени даде
Ал грешници неки злобом острашћени
Крхотине мржње у душу ми саде
Дарују ми таму усред бела дана
И веле да морам у болу да живим
Трачак наде хоће мени да угасе
А ја нити браним нити се противим...
72

73. Саша Угринић
Велика Плана
ЛЕПА РЕЧ
Кад већ желиш да причаш, проговори
Ако сматраш да имаш нешто рећи
сабери се и, молим те
покушај да кажеш корисне речи
У времену лудом луде нису луде
Много напора до ситних циљева
Од блата сунцем што живот поста
на крају прашина оста
Лепе речи треба да буде
да спаја људе
Добре – нове увек,
никад доста
73

74. Миливоје Форгић
КК „Црњански“ Београд
НОСТАЛГИЈА
Тамо где Сунце купа реку
Где облаци плове површином
Опојно смиље мирисе шири
Вековни таласи смирено теку.
Тамо где јутро расипа росу
Где добош буди поспано село
Мирише лепиња и хлеб бели
Млечаром се сјајни бисер просу.
Тамо где мајка сириште спрема
Где отац храни будно благо
Мири сено авлијом пространом
Дед поспано крај пећи дрема.
Тамо где дуд усне боји
Где птица слободно свија гнездо
Миромир шири зрела шефтелија
Тамо су остали корени моји.
Тамо без стабла труну и вену
Где вапај срца не досеже,
Опијен живот измиче бежи
Носталгија примиче своју сену.
74

75. Дарко Хабазин Дакс
„Удружење писаца Поета“ Београд
ПОСВЕЋЕНА ПЕСМА ЂОКИ ВОЈИНОВИЋУ
Са именом
безобразним
у Саници
на Хорват-граници
од Војине-неко
од куће оде
подалеко
школе га хтеле
салаши и снаше
од Ахма Прцића – феле
знањем и незнан
клином на врхтарабе...
духом још јак
шерет и инсан
шаховски
сморни хард
дрчан кад губи
јогунаст, неоседлан
са ракијом – ратује
од шећера страхује
и по које попадије
к'о торањ у Пизи
за све крив
ал' жив, жив...
Узречицу воли гадну
„не сери док воз стоји“
срца му таквог
адвокатскога и плеханог.
26.05.2011.
75

76. Љиљана Црнић
„СКОР“ Београд
ОД НАСЛОВА, ПИСМА
Спомени ме једном
Писмо моја
У липоти својој
Кад отворим понистру
Испод балатуре
Закантај
Вило моја
Нека буде миракул
Нек се чују звона,
Звона мога града
Од кад тебе знан
ја се притваран...
Само мору вирујен
Да те могу писмон звати
Ја би пива не би стаја
Да се стара љубав врати
Не би писми било краја
Зато љубави моја
Спомени ме једном
У липоти својој
Кад отворин понистру
Испод моје балатуре
Закантај
Вило моја.
76

77. Ана П. Чижик
„Поета“, Панчево
ТАНГО БЕЗ НАС
Није нам се нешто дало
много тесно небо беше
твој ме поглед занемоћ'о
да колено одмах клецну
без ваздуха изнебуха
пољуб теби послах етром
но олуја стрка нека
однесе нам везе ветром
ти на исток ја на запад
тражимо се вазда тужно
док ти сниваш ја виленим
када усним ти се журно
осмехујеш свет да будиш
кад ће престат вечни јуриш
вечна патња за љубљеним
све у нади траг ти следим
и обзорје у дан нудим
све за поглед заљубљени
ма нек срце скроз полуди
да ми дођеш да ме будиш
да сновима чежњу љубиш.
77

78. Пријатељи клуба
78

79. Иван Антоновски
Скопље
ДЕВОЈКА ИЗ СНА
Бити заљубљен значи да у очима онога ко вас воли
Видите оно што прижељкујете, а не оно што је реално.
Пол Ребу
Срео сам те на тргу,
а нисам те срео.
Пришао сам ти,
а нисам.
Држали смо се за руке,
а нисмо се држали.
Слали смо узајамно погледе,
а нисмо.
Загрлили смо се,
а исмо се загрлили.
Љубили смо се,
а нисмо.
Заљубио сам се у тебе,
Догодило се,
А није се догодило.
Прилеп, август 2004. година
79

80. Гордана Влајић
Панчево
БУКЕТ
Допусти ми
Да се закитим
Твојом
љубавном песмом у боји.
Да упртим твоју ружичасту снагу
Коју са ласнооранж осмехом
У кафеним очима
Чуваш латицама свог лила имена.
Дозволи ми
Да се окитим
Белим љиљаном
Из твоје беле баште
И не реци ми да бело не постоји.
Прећути ми да ћеш до ноћи свенути
Хоћу да верујем
Да ћеш се белим јутрима расцветавати
У нашој љубавној песми у боји.
80