zoran

2. Danijel Silva
ENGLESKI ASASIN
Daniel Silva
THE ENGLISH ASSASSIN
Copvright © 2002 by Daniel Silva
Posvećeno Filis Gran, napokon,
i, kao i uvek, mojoj supruzi Džejmi,
i mojoj deci, Lili i Nikolasu.

3. Prolog
ŠV
AJCARSKA 1975.
MARGERIT ROLF JE KOPALA u bašti zato što je u muževljevoj radnoj
sobi pronašla sakrivene tajne. Već je odavno prošla ponoć i bilo je kasno za
rad u bašti. Od prolećnog otapanja zemlja je bila mekana i vlažna, pa je ašov
lako klizio omogućavajući joj da napreduje uz neznatnu buku. Na tome je bila
zahvalna. Njen muž i ćerka su spavali u vili i nije želela da ih probudi.
Zašto to nije moglo biti nešto jednostavno, poput ljubavnih pisama druge
žene? Dobro bi se posvađali, Margerit bi priznala da je i sama imala jednu
vezu. Manuli bi se ljubavnika, a njihov dom bi se ubrzo vratio u uobičajeno
stanje. Međutim, nije pronašla ljubavna pisma - našla je nešto mnogo gore.
Za trenutak je krivila samu sebe. Da nije pretraživala njegovu radnu sobu,
nikad ne bi pronašla fotografije. Mogla bi ostatak života da provede u
blaženom neznanju verujući da je njen muž čovek kakvim se i predstavljao. No,
sada je znala. Njen muž je bio čudovište, njegov život - laž - potpuno i
pedantno održavana laž. Stoga je i ona sama bila laž.
Margerit Rolf se usredsredila na posao, napredujući polako i sigurno.
Završila je za sat. Procenila je da je dobra rupa: duga sto osamdeset, široka
šezdeset centimetara. Šest centimetara ispod površine naišla je na čvrst sloj
gline. Stoga je bila malo plića nego što je htela. Nije važno. Znala je da će biti
samo privremena.
Uzela je pušku, omiljeno oružje njenog muža; divna sačmara, koju je ručno
za njega napravio vrhunski oružar u Milanu. Više je nikad neće koristiti. Ovo
ju je obradovalo. Pomislila je na Anu. Molim te, nemoj da se probudiš, Ana.
Spavaj, ljubavi.
Zatim je ušla u rupu, legla na leđa, stavila cev u usta i povukla obarač.
DEVOJČICU je probudila muzika. Nije prepoznala komad i pitala se kako li
joj se uvukla u misli. Jasan silazni polutonski niz nota trajao je samo trenutak.
Ispružila je ruku i ne otvarajući oči, opipavala nabore posteljine dok pod
dlanom nije osetila telo koje je ležalo nekoliko centimetara dalje. Prsti su joj
skliznuli preko uskog struka uz vitak, otmen vrat do skladnih zavijutaka puža.
Sinoć su se svađali. Sada je bio trenutak da nesuglasice ostave po strani i
pomire se.
Ustala je iz kreveta i navukla kućnu haljinu. Očekivalo ju je pet sati
vežbanja. Junsko jutro je suncem okupano, a ona će sa trinaest godina ovako
provesti dan - a i čitavo leto.

4. Razgibavajući vratne mišiće, kroz prozor je posmatrala cvetnu baštu. Pravi
vodoskok boja. Iza bašte se uzdizala strma padina doline. Visoko iznad su se
nazivali snegom pokriveni planinski vrhovi, blistavi od jarkog letnjeg sunca.
Prislonila je violinu uz vrat i spremila se da svira prvu etidu.
Tada je primetila nešto u bašti: gomila zemlje, dugačka plitka rupa. S mesta
na kojem je stajala dobro je mogla da vidi traku bele tkanine raširene po dnu i
blede ruke sklopljene oko puščane cevi.
„Mama!", viknu, a violina pade na pod.
GRUNULA je u očevu radnu sobu bez kucanja. Očekivala je da će ga zateći
za radnim stolom, povijenog nad računovodstvenim knjigama, međutim, on je
sedeo na ivici stolice sa visokim naslonom, pored kamina. Sitne, patuljaste
građe, na sebi je imao obavezni plavi sako i prugastu kravatu. Nije bio sam.
Drugi muškarac je imao naočari za sunce uprkos tipično muškoj tami radne
sobe.
„Šta ti, zaboga, misliš?", obrecnu se otac. „Koliko puta sam te zamolio da
poštuješ zatvorena vrata? Zar ne vidiš da sam usred važnog razgovora?"
„Ali, tata„."
,,I obuci se pristojno! Deset je sati, a ti si još u kućnoj haljini."
„Tata, moram„."
„To može da sačeka dok ne završim."
„Ne, tata, ne može!"
Ovo je tako glasno viknula da se trgnuo čovek s naočarima za sunce.
„Izvinjavam se, Oto, ali plašim se da se po ponašanju moje kćeri vidi da
previše vremena provodi sama sa svojim instrumentom. Izvini me načas.
Odmah ću se vratiti."
OTAC Ane Rolf je dokumentima rukovao pažljivo - ni poruka koju je
izvadio iz groba nije bila izuzetak. Kad ju je pročitao, oštro pogleda, oči mu
poleteše levo-desno kao da se plaši da mu neko viri preko ramena. Ana je ovo
videla s prozora svoje spavaće sobe.
Kad se okrenuo i pošao nazad ka vili, bacio je pogled na prozor i pogledi
im se sretoše. On zastade, za trenutak je gledajući pravo u oči. Nije to bio
pogled saosećanja. Ni žaljenja. Bio je to pogled podozrenja.
Odmakla se od prozora. Stradivari je ležao tamo gde ga je ispustila. Podiže
ga. Odozdo je čula kako otac svom gostu mirno objašnjava da mu je supruga
izvršila samoubistvo. Prislonila je violinu na vrat, položila gudalo na žice,
zatvorila oči. G-mol. Razne uzlazne i silazne kombinacije. Arpeđa. Razložene
terce.

5. „KAKO može sada da svira?"
„Bojim se da drugačije ne ume."
Kasno popodne. Dvojica muškaraca opet su sama u radnoj sobi. Policija je
obavila početnu istragu, a telo je sklonjeno. Na stolu na rasklapanje, koji se
nalazio između njih, ležala je poruka.
„Mogao je lekar da joj da sedativ."
„Ne želi lekara. Plašim se da ima majčinu narav i njenu tvrdoglavu
prirodu."
„Je li je policija pitala za oproštajnu poruku?"
„Ne vidim potrebu da uvlačim policiju u intimu ove porodice, pogotovo jer
je u pitanju samoubistvo moje supruge."
,,A tvoja ćerka?"
„Šta je s mojom ćerkom?"
„Gledala te je s prozora."
„Moja ćerka je moja briga. Sa njom ću postupati kako mislim da treba."
„Nadam se da hoćeš. Ipak, učini mi jednu malu uslugu."
„Koju, Oto?"
Bledom rukom je tapkao po stolu dok nije napipao poruku.
„Spali ovu prokletu stvar sa svim ostalim. Potrudi se da se niko ne spotakne
ni na jednu neprijatnu uspomenu iz prošlosti. Ovo je Švajcarska. Ovde
prošlost ne postoji."

6. Prvi deo - SADAŠNJOST
LONDON - CIRIH
NEKADA SOLVENTNO PREDUZEĆE GALERIJA IŠERVUD ranije je bilo
smešteno u lepoj komercijalnoj zgradi na pomodnom Novom Bond stritu u
Mejferu.[1] Onda je londonska maloprodaja doživela renesansu i Novi Bond
strit - ili Novi Bondstrasse, kako su je u struci podsmešljivo nazivali -
preplavili su Tifani, Guči, Versače, Mikimoto i njima slični. Džulijan Išervud i
drugi trgovci specijalizovani za slike starih majstora muzejskog kvaliteta
prognani su u Sent Džejms - dijasporu Bond strita kako je Išervud voleo da ga
zove. Napokon se smestio u oronulo viktorijansko skladište u mirnom
četvorougaonom dvorištu okruženom zgradama, poznatom kao Mejsonovo
dvorište, između londonske kancelarije nevelike grčke brodske kompanije i
paba koji je udovoljavao zgodnim mladim službenicama što voze mopede.
Rodoskrvni klevetnici, kakvi su žitelji Sent Džejmsa, držali suda je Galerija
Išervud prilično dobro pozorište. Galerija Išervud je imala dramu i napetost,
komediju i tragediju, zapanjujuće uspone i naizgled neizmerne padove. U
velikoj meri uzrok tome je karakter njenog vlasnika. Pratilo ga je prokletstvo
gotovo fatalnog nedostatka za jednog trgovca umetničkim delima - više je
voleo da ih poseduje nego da ih prodaje. Svaki put kad bi slika bila skinuta sa
zida njegovog izvanrednog izložbenog prostora, Išervuda bi obuzeo
neverovatno velik strah. Posledica ove nesreće je njegov sadašnji teret
apokaliptičnog inventara što se u struci blagonaklono naziva mrtvom robom -
slike za koje nijedan kupac nikad neće platiti poštenu cenu. Slike koje se ne
mogu prodati. Zagorele, kako su voleli da kažu u Djuk stritu. Tost. Da su
Išervuda pitali da pojasni ovaj naizgled neobjašnjiv neuspeh poslovnog
oštroumlja, možda bi spomenuo oca, mada je naglasio da nikad - Ali zaista
nikad, mili - neće govoriti o ocu.
Sad je opet bio na vrhu. Imao je dovoljno da vrati dugove. Imao je novac.
Milion funti, da budemo precizni, lepo ušuškanih na njegovom računu u banci
Berkli zahvaljujući venecijanskom slikaru Frančesku Večeliju i naoko
mrgodnom restauratoru umetničkih dela koji je upravo dolazio preko mokrih
cigli Mejsonovog dvorišta.
Išervud je navukao kišni mantil. Njegov engleski oklop i tipično engleska
odeća prikrivali su činjenicu da uopšte nije - barem tehnički gledano - Englez.
Englez po državljanstvu i pasošu - da - ali Nemac po rođenju, Francuz po

7. vaspitanju, a Jevrejin po veri. Malobrojni su znali da je njegovo prezime
fonetska perverzija originala. Još manje njih je znalo da je godinama činio
usluge izvesnom tvrdoglavom gospodinu iz izvesne tajne agencije sa sedištem
u Tel Avivu. Rudolf Heler je ime koje je gospodin koristio kad je svraćao kod
Išervuda u galeriju. Ime je pozajmljeno, pozajmljeno kao i gospodinovo plavo
odelo i gospodski maniri. Pravo ime mu je Ari Šamron.
„Čovek bira u životu, zar ne?", rekao je Šamron kad je Išervud regrutovan.
„Čovek ne izdaje svoju usvojenu zemlju, svoj koledž, ili svoju regimentu, ali
čovek traži svoju krv i meso, svoje pleme da ne bi neki novi austrijski luđak,
ili bagdadski kasapin, pokušao da nas opet pretvori u sapun, a, Džulijane?"
„Da čujemo, da čujemo, her Heler."
„Nećemo ti platiti nijednu funtu. Tvoje ime se nikada neće pojaviti u našim
dosijeima. S vremena na vreme ćeš mi činiti usluge. Veoma specijalne usluge
za veoma specijalnog agenta."
„Izvrsno. Čudesno. Gde da se prijavim? Kakve usluge? Ništa mutno,
pretpostavljam?"
„Recimo da treba da ga pošaljem u Prag. Ili Oslo. Ili Berlin, ne dao bog.
Želeo bih da mu ovde nađeš legitiman posao. Restauracija. Praćenja.
Konsultacije. Nešto odgovarajuće za vreme njegovog boravka."
„Nema problema, her Heler. Uzgred, da li taj vaš agent ima ime?"
Agent je imao mnoga imena, sad je razmišljao Išervud, posmatrajući
muškarca koji je išao dvorištem. Pravo ime mu je Gabrijel Alon, a sitni potezi,
koje je sad činio, odavali su prirodu njegovog rada za Šamrona - način na koji
je gledao preko ramena dok je išao prolazom iz Djuk strita; način na koji je,
uprkos upornoj kiši, ne jednom već dvaput obišao staro dvorište pre no što je
prišao sigurnim vratima galerije i pozvonio na Išervudovo zvono. Siroti
Gabrijel. Jedan od trojice ili četvorice najboljih na svetu u onome što radi, ali
ne može da ide pravo. A zašto ne? Posle onoga što se dogodilo njegovoj
supruzi i detetu u Beču„. Nijedan čovek ne bi bio isti posle toga.
Bio je neočekivano prosečne visine. Lakim korakom, naizgled bez ikakvog
napora, prešao je Djuk strit do restorana Grinz gde je Išervud rezervisao sto za
ručak. Dok su sedali, Gabrijel očima kao reflektorskim zracima prelete po
restoranu. Bile su bademastog oblika, neprirodno zelene i vrlo brze. Jagodice -
široke i četvrtaste, usne tamne, a nos oštrih ivica kao istesan od drveta. Bilo je
to bezvremeno lice, mislio je Išervud. Moglo je biti lice s naslovne strane
sjajnog muškog modnog časopisa ili lice sa strogog Rembrantovog portreta.
Bilo je, takođe, i lice koje je moglo poticati sa mnogih mesta. Bila je to

8. veličanstvena profesionalna prednost.
Išervud je naručio punjenog lista i sanser,[2] a Gabrijel crni čaj i supu.
Podsetio je Išervuda na ortodoksnog pustinjaka koji je živeo na užegloj feti i
tvrdom hlebu, samo što je Gabrijel živeo u udobnoj kući u zabačenom
plimskom rukavcu u Kornvolu a ne u manastiru. Išervud ga nikad nije video
kako jede obilat obrok; nikad ga nije video kako se smeši ili divi privlačnom
paru kukova. Nikad nije žudeo za materijalnim stvarima. Imao je samo dve
igračke - stari automobil, MG, i drvenu jedrenjaču sa dva jarbola, a sam je
restaurirao i jedno i drugo. Slušao je opere na užasnom malom prenosivom cd-
plejeru umazanom bojama i lakom. Novac je trošio samo na osnovne potrebe.
Imao je više hajtek igračaka u svom malom kornvolskom studiju nego što ih je
bilo u odeljenju za konzervaciju u Galeriji Tejt.
Kako se malo Gabrijel promenio za dvadeset pet godina koliko su se
poznavali. Dobio je poneku boru oko tih opreznih očiju, poneki kilogram na
mršavom telu. Onog dana je bio tek nešto stariji od dečaka, tih poput crkvenog
miša. Čak i tada mu je kosa bila prošarana sedim vlasima, belegom dečaka
koji je radio posao odraslog muškarca. „Džulijane Išervude, ovo je Gabrijel"
rekao je Šamron. „Gabrijel je čovek ogromnog talenta, uveravam te."
Ogroman talenat, zaista, ali bilo je rupa u mladićevom poreklu - kao one tri
godine koje su nedostajale od trenutka kada je diplomirao na prestižnoj
Umetničkoj školi Betsalel u Jerusalimu do šegrtovanja u Veneciji kod
vrhunskog restauratora Umberta Kontija. „Gabrijel je tada putovao po
Evropi", odsečno je kazao Šamron. Tada se poslednji put razgovaralo o
Gabrijelovim evropskim avanturama. Džulijan Išervud nije pričao šta se
dogodilo njegovom ocu, a Gabrijel nije pričao o poslovima koje je obavljao
za Arija Šamrona, odnosno Rudolfa Helera, otprilike od 1972. do 1975.
Išervud je u potaji taj period nazivao izgubljene godine.
Išervud se maši za prednji džep na sakou i izvadi ček. „Tvoj deo od prodaje
Večelija. Sto hiljada funti."
Gabrijel uze ček i lakim pokretom ga stavi u džep. Imao je ruke mađioničara
i mađioničarev osećaj da čoveka uputi na pogrešnu stranu. Jednog trenutka ček
je bio tu, a već sledećeg je nestao.
„Koliki je bio tvoj deo?"
„Reći ću ti, ali moraš da obećaš da cifru nećeš obznaniti onim lešinarima",
reče Išervud pokazavši rukom po trpezariji Grinza.
To što Gabrijel ne reče ništa, Išervud je protumačio kao krvnu zakletvu na
večno ćutanje.

9. „Jedan milion."
„Dolara?"
„Funti, mili. Funti."
„Ko ga je kupio?"
„Vrlo lepa galerija na američkom Srednjem zapadu. Uveravam te da je s
ukusom izložena. Možeš li da zamisliš? Iz prašnjave prodavnice u Halu sam je
uzeo za šesnaest hiljada, čisto na osećaj - prokleto lud osećaj - da je to deo
koji nedostaje s oltarske ikone u crkvi svetog Salvatorea u Veneciji. I bio sam
napravu! Ovakav majstorski potez se u karijeri napravi jednom, dvaput ako
baš imaš sreće. Živeli!"
Nazdravili su jedan drugome vinskom čašom s nožicom i šoljom od
koštanog porcelana. Baš u tom trenu se zadihan, zdepasti muškarac u ružičastoj
košulji i jednako ružičastih obraza stvorio kraj njihovog stola.
„Džuli!", zapeva.
„Zdravo, Olivere."
„Po Djuk stritu se priča da si uzeo ceo milion za svog Večelija."
„Gde si, do đavola, to čuo?"
„Ovde nema tajni, ljubavi. Samo mi reci da li je istina ili prljava,
pokvarena laž." Okrenu se Gabrijelu kao da ga prvi put vidi i pruži mu mesnatu
šapu držeći među debelim prstima vizitkartu ispisanu zlatnim slovima. „Oliver
Dimblbi. Galerija Dimblbi."
Gabrijel ćutke uze vizitkartu.
„Zašto ne popiješ piće sa nama, Olivere?" upita Išervud.
Ispod stola Gabrijel nagazi i snažno pritisnu Išervudov palac.
„Ne mogu sad, ljubavi. Obećala mi je ona dugonoga spodoba iz onog
separea da će mi na uvo šaputati razne bezobrazluke ako je častim još jednom
čašom šampanjca."
„Hvala bogu!" istrtlja Išervud kroz stisnute zube.
Oliver Damblbi se odgega. Gabrijel popusti stisak na Išervudovom stopalu.
„Toliko o tvojoj tajni."
„Lešinari", ponovi Išervud. „Iako sam sada ponovo na vrhu, čim posrnem,
počeće da kruže i ne bi li pročeprkali po kostima, čekaće da umrem."
„Možda bi ovog puta mogao malo pažljivije da barataš novcem."
„Plašim se da sam beznadežan slučaj. Zapravo…"
„Oh, bože."
„Sledeće nedelje putujem u Amsterdam da pogledam jednu sliku. To je
centralni deo triptiha. Klasifikovali su ga pod nepoznate autore, ali ja opet

10. imam isti osećaj. Mislim da potiče iz radionice Rohira van der Vejdena. U
stvari, mogao bih da se za poprilične pare kladim u to."
„Poznato je koliko je teško dokazati autentičnost Van der Vejdenovih dela.
Pouzdano mu se pripisuje samo šačica dela, a nijedno nije obeležio ni
datumom ni potpisom."
„Ako je iz njegove radionice, na slici će biti njegovi otisci. A ako neko
može da ih otkrije, onda si to ti."
„Rado ću pogledati sliku."
„Radiš li sada na nečemu?"
„Upravo sam završio jednog Modiljanija."
„Imam posao za tebe."
„Kakav posao?"
„Pre nekoliko dana mije telefonirao jedan advokat. Rekao je da njegov
klijent ima sliku koju treba očistiti. Kazao je da taj klijent želi da ti obaviš
posao i da će lepo platiti."
„Kako se klijent zove?"
„Nije rekao."
„Koja je slika u pitanju?"
„Nije rekao."
„Pa kako će se to obaviti?"
,,O deš u vilu, radiš na slici. Vlasnik ti plaća hotel i troškove."
„Gde?"
„U Cirihu."
Nešto zaiskri u Gabrijelovim zelenim očima - vizija, uspomena. Išervud je
izbezumljeno kopao po fiokama svog ne toliko pouzdanog pamćenja. Jesam li
ga ikad slao u Cirih da radi za her Helera?
„Je li Cirih problem?"
„Ne, Cirih je u redu. Koliko bi mi platili?"
„Dvaput više od onoga što sam ti sad dao - ako odmah počneš."
„Daj mi adresu."
GABRIJEL nije imao vremena da se vraća u Kornvol po stvari pa je posle
ručka otišao u kupovinu. U Oksford stritu kupio je dve preobuke i malu kožnu
torbu. Zatim je otišao u Grejt Rasel strit i posetio cenjenu prodavnicu
umetničkog materijala L. Kornelisen i sin. Penelopa, anđeoske kose boje lana,
pomogla mu je pri izboru opreme - pigmenata, četkica i rastvarača. Znala je
njegovo profesionalno ime, a on je besramno fiertovao s njom na blagom
akcentu italijanskog iseljenika. Zapakovala mu je kupljene stvari u smeđi papir

11. i uvezala ih kanapom. Poljubio ju je u obraz. Kosa joj je mirisala na kakao i
tamjan.
Previše je znao o terorizmu i bezbednosti da bi putovao avionom, pa je
podzemnom železnicom otišao do Stanice Vaterlo i uhvatio kasni popodnevni
voz za Pariz. Na Istočnoj stanici se ukrcao u noćni voz za Cirih i u devet
narednog jutra lagano šetao po Banhofstrase.
Kako dražesna Cirih krije svoja blaga, mislio je. Mnogo svetskog zlata i
srebra ležalo je u bankarskim sefovima pod njegovim nogama, ali nije bilo
užasnih poslovnih kula, međaša finansijske četvrti niti spomenika bogaćenju.
Samo skromne naznake, diskrecija i obmana. Odbačena žena koja skreće
pogled da sakrije svoju sramotu. Švajcarska.
Stigao je na Paradeplac. Na jednoj strani trga bilo je sedište Credit Suisse,
na drugoj - UBS.[3] Golubovi prhnuše i narušiše mir. Prešao je ulicu.
Naspram hotela Savoj nalazila se taksi stanica. Pre nego što je ušao u
automobil koji je čekao, pogledao je i zapamtio registarski broj. V
ozaču je
kazao adresu vile, trudeći se da sakrije berlinski akcent koji je poprimio od
majke.
Dok su prelazili reku, vozač uključi radio. Spiker je čitao sinoćne vesti.
Gabrijel se mučio da razume njegov Zuridutsch. Isključio je radio i
usredsredio se na zadatak. Neki iz sveta umetnosti su restauraciju smatrali
mučnim poslom, ali je Gabrijel na svaki posao gledao kao na avanturu koja
čeka da se otkrije; mogućnost da se prođe s one strane ogledala u neko drugo
vreme i mesto - mesto gde uspeh ili neuspeh određuju njegove veštine i živci, i
ništa više.
Pitao se šta ga čeka. Sama činjenica da je vlasnik tražio baš njega značila je
da je delo gotovo sigurno slika starog majstora. Takođe je pretpostavljao da je
slika prilično prljava i oštećena. Vlasnik se sigurno ne bi izlagao trošku i
mučio da ga dovede u Cirih samo zbog novog sloja laka.
Koliko li će vremena ovde biti? Šest nedelja? Šest meseci? Teško je reći.
Svaka restauracija je drugačija; mnogo toga zavisi od stanja slike. Za
Išervudovog Večelija bilo je potrebno godinu dana, mada je usred posla bio na
kratkom odsustvu blagodareći Ariju Šamronu.
ROZENBILVEG je uska ulica, tek toliko široka da se dva automobila mogu
mimoići, koja se pod oštrim uglom uspinje uz padinu Ciriškog brega. Vile su
bile stare, velike i tesno zbijene, omalterisanih zidova, sa krovovima od crepa
i malim isprepletenim baštama. Sve iste osim jedne gde se zaustavio taksi.
Stajala je na vrhu svog brdašca i za razliku od susednih, nekoliko metara je

12. udaljena od ulice. Poput rešetke na zatvorskoj ćeliji imanje je okruživala
visoka metalna ograda. U nivou pločnika nalazi se sigurnosna kapija s malom
kamerom za nadzor. Iza kapije se uzdizalo kameno stepenište, a zatim vila,
nevesela, siva kamena građevina s kulama i visokim prednjim tremom.
Taksi je otišao. Ispod se video centar Ciriha i jezero. Oblak je zaklanjao
suprotnu obalu. Gabrijel se setio da se po vedrom danu mogu videti Alpi, ali
sada su bili sakriveni.
Na kamenom zidu pored kapije nalazio se telefon. Gabrijel podiže slušalicu,
ču kako zvoni i sačeka. Ništa. Spustio je slušalicu, pa je ponovo podigao. I
dalje niko nije odgovarao.
Izvadio je advokatov faks koji mu je Džulijan Išervud dao u Londonu. Treba
da stigneš tačno u devet ujutro. Pozvoni i uvešće te unutra. Gabrijel pogleda na
sat. Devet i tri minuta.
Dok je vraćao papire u džep, poče da pada kiša. Osvrnuo se: nije bilo
kafića gde bi mogao da se udobno smesti, niti parkova ili trgova gde bi mogao
da se skloni od kiše. Samo pustinja nasleđenog rezidencijalnog bogatstva. Ako
predugo bude stajao na pločniku, verovatno će ga uhapsiti kao skitnicu.
Izvadio je mobilni telefon i pozvao Išervuda. Verovatno još nije stigao u
galeriju. Dok je čekao da se uspostavi veza, zamišljao je Išervuda kako
pogrbljen za volanom novog sjajnog jaguara puzi Pikadilijem kao da navodi
naftni tanker kroz opasne vode.
„Izvini, ali bojim se da je došlo do promene plana. Izgleda da je čovek sa
kojim je trebalo da se sastaneš iznenada pozvan van grada. Nekakav hitan
slučaj. Nije baš lepo objasnio. Znaš kakvi su Švajcarci, mili."
„Šta sad da radim?"
„Poslao mi je šifru za kapiju i ulazna vrata. Sam uđi. U hodniku na stolu te
čeka poruka o smeštaju i mestu gde ćeš naći sliku."
„Prilično neuobičajeno, zar ne?"
„Smatraj se srećnim. Zvuči kao da ćeš nekoliko dana biti sam i niko te neće
nadgledati dok radiš."
„Valjda si u pravu."
„Da ti dam šifre. Imaš li slučajno olovku i papir? Prilično su dugačke."
„Samo mi kaži brojeve, Džulijane. Ovde lije kiša i skroz sam mokar."
,,A, da. Ti i tvoji mali salonski trikovi. Nekad sam u galeriji imao devojku
koja je to isto mogla da uradi."
Išervud je izdeklamovao dva osmocifrena broja i prekinuo vezu. Gabrijel
podiže slušalicu telefona na kapiji i ukuca broj. Začuo se signal; pomerio je

13. rezu i ušao. Na ulaznim vratima je ponovio postupak i trenutak kasnije našao
se u zatamnjenom predvorju gde je pokušavao da pronađe prekidač za svetio.
Koverat je ležao u velikoj staklenoj činiji na izrezbarenom antičkom stolu
podno stepenica. Bio je naslovljen na sinjor Delvekja, što je Gabrijelovo
profesionalno ime. Uzeo je koverat i otvorio ga kažiprstom. Običan golubije
sivi papir, težak lepak, bez zaglavlja; uredan brižljiv rukopis, bez potpisa.
Prineo ga je nosu - bez mirisa.
Gabrijel poče da čita. Slika je stajala u salonu - Rafaelov Portret mladića.
Soba mu je rezervisana u hotelu Dolder Grand, udaljenom oko kilometar i po,
s druge strane Ciriškog brega. Hrana je u frižideru. Vlasnik će se sutra vratiti u
Cirih. Izuzetno bi poštovao ako bi sinjor Delvekjo odmah počeo sa radom.
Gabrijel je pismo stavio u džep. Dakle, Rafaelova slika. To će mu biti
druga. Pre pet godina je restaurirao mali rad religioznog karaktera, Madona sa
detetom, zasnovan na Leonardovoj čuvenoj kompoziciji. Gabrijel je osetio da
ga peckaju vrhovi prstiju. Bila je to čudesna prilika i drago mu je što je
prihvatio posao bez obzira na neuobičajene okolnosti.
Ušao je u veliku prostoriju. Bilo je mračno, neosvetljeno, a teške zavese
potpuno navučene. Uprkos tami, imao je utisak srednjoevropskog
aristokratskog nereda.
Napravio je nekoliko koraka. Pod nogama oseti da je tepih vlažan. Vazduh
zamirisa na so i rđu. Gabrijel je imao prilike da oseti taj miris. Ispružio je
ruku, prstima dodirnuo tepih i prineo ih licu.
Stajao je u krvi.
ORIJENTALNI tepih je bio izbledeo i vrlo star, kao i mrtav muškarac
opružen nasred tepiha. Ležao je licem okrenut nadole; dok je umirao, desnu
rukuje isturio napred. Nosio je plavi sako sa dvostrukim šlicem, s leđa izlizan
od nošenja, i sive flanelske pantalone. Cipele su mu bile od smeđeg antilopa.
Jedna cipela, desna, imala je deblju petu i don. Na nozi bližoj podu zadigla mu
se nogavica. Koža mu je bila zapanjujuće bela, poput ogoljene kosti. Čarape
mu se nisu slagale.
Gabrijel je čučnuo s ležernošću osobe koju mrtvac ne uznemirava. Les je
pripadao sićušnom muškarcu - nije bio viši od sto pedeset centimetara. Ležao
je postrance i videla mu se leva strana lica. Gabrijel je kroz krv video
četvrtastu vilicu i nežnu jagodicu. Kosa je bila gusta, snežnobela. Izgleda da je
jedanput pogođen u levo oko i da je okrugli metak izašao kroz potiljak. Sudeći
po veličini izlazne rane, pucano je iz pištolja velikog kalibra. Gabrijel podiže
pogled i vide da je metak razbio ogledalo iznad velikog kamina.

14. Pretpostavljao je da je starac ubijen pre nekoliko sati.
Trebalo je da telefonira policiji, ali onda je zamislio kako bi situacija
izgledala s njihove tačke gledišta. Stranac u bogatoj kući; leš čoveka kome je
pucano u oko - u najmanju ruku pritvorili bi ga zarad ispitivanja. Gabrijel to
nije mogao dozvoliti.
Uspravi se i s mrtvog muškarca skrenu pogled na Rafaelovu sliku.
Upečatljiv prizor: poluprofil lepog mladića, majstorski osvetljen. Gabrijel je
pretpostavljao da je slika rađena dok je Rafael živeo i radio u Firenci,
verovatno između 1504. i 1508. Šteta za starca, bilo bi zadovoljstvo
restaurirati ovakvu sliku.
Vratio se u predvorje gde zastade i spusti pogled. Ostavio je krvave tragove
po mermernom podu. Tu se ništa nije moglo učiniti. Naučen je da u ovakvim
okolnostima brzo ode ne obraćajući pažnju na malo nereda ili buke.
Pokupio je svoje torbe, otvorio vrata i izašao. Kiša je sad još jače padala i
dok je stigao do kapije na kraju popločane staze, nestali su krvavi tragovi za
njim.
Hodao je brzo dok nije stigao do prometne ulice - Krebilštrase. Niz padinu
brda je gmizao tramvaj broj šest. Brzim hodom, ali ne trčeći, požurio je do
sledeće stanice i uskočio u voz bez karte.
Tramvaj naglo krenu napred. Gabrijel sede i pogleda udesno. Na
unutrašnjem zidu vagona preko Davidove zvezde, naškrabana crnim
neizbrisivim flomasterom, stajala je svastika. Ispod su napisane dve reci:
JUDEN SCHEISS.[4]
TRAMV
AJEM se odvezao pravo u Hauptbanhof.[5] U staničnoj zgradi, u
podzemnom pasažu s prodavnicama, kupio je veoma skupe balijeve kožne
čizme. Gore, u glavnom holu, proverio je obaveštenja o odlascima. V
oz za
Minhen je kretao za petnaest minuta. Iz Minhena je mogao da uhvati večernji
let za London, gde će otići pravo u Išervudovu kuću u Južnom Kenzigtonu i
zadaviti ga.
Kupio je kartu za prvi razred i otišao u toalet. U kabini je izuo mokasine i
obuo nove čizme. Na izlazu je mokasine ubacio u kantu za đubre i pokrio ih
papirnim ubrusima.
Kad je stigao na peron, putnici su ulazili u voz. Ušao je u drugi vagon i
hodnikom stigao do svog kupea. Bio je prazan. Trenutak kasnije, kad je voz
polako krenuo, Gabrijel je zažmurio, ali mu je pred očima bio mrtvac ispod
Rafaelove slike i dve reci iz tramvaja: JUDEN SCHEISS.

15. V
oz je lagano stao. Još su bili na peronu. Napolju, u hodniku, Gabrijel začu
korake. Vrata se otvoriše kao da su izletela u eksploziji bombe i dva policajca
grunuše u njegov kupe.
VITORIJA, ŠPANIJA
GOTOVO HILJADU KILOMETARA zapadno odattle, u baskijskom gradu
Vitoriji, jedan Englez je sedeo u hladu Plaža de Esparia, pijuckajući kafu u
restorančiću pod lepim svodom. Iako nije znao za događaje koji su se odvijali
u Cirihu, oni će uskoro promeniti tok njegovog dobro uređenog života. Zasada,
njegova pažnja je bila usredsredena na ulaz banke na drugom kraju trga.
Poručio je još jednu cafe con leche i zapalio cigaretu. Nosio je šešir s
obodom i naočari za sunce. Kosa mu je imala zdrav srebrni sjaj muškarca koji
je prerano osedeo. Puplinsko odelo boje peščanika bilo je u tonu s
arhitekturom Vitorije i dozvoljavalo mu da se poput kameleona utopi u
okruženje. Činilo se da su mu jutarnja izdanja novina El Pais i El Mundo
potpuno zaokupila pažnju. Ali nisu.
Na bledožutim kamenim ukrasima neki stručnjak za grafite je nažvrljao:
UPOZORENJE TURISTIMA! VIŠE NISTE U ŠPANIJI! OVO JE BASKIJSKA
ZEMLJA! Englez se nije osećao ni najmanje nelagodno. Ako bi iz nekog
razloga postao meta terorista, sigurno bi mogao da vodi računa o sebi.
Pogled mu je počivao na vratima banke. Za nekoliko minuta blagajnik po
imenu Felipe Navara izaći će na pauzu. Njegove kolege su mislile da ide kući
na ručak i sijestu sa ženom. Njegova žena je mislila da ide na tajni sastanak sa
svojim baskijskim političkim saradnicima. U stvari, Felipe Navara će otići u
jednu stambenu zgradu u starom gradu, u blizini Plaža de la Virgen Blanca, gde
će provesti popodne s ljubavnicom, crnokosom lepoticom Amajom. Englez je
ovo znao pošto ga je gotovo nedelju dana posmatrao.
Navara je iz banke izašao u jedan i petnaest i krenuo u stari deo grada.
Englez je ostavio šaku pezeta na sto, što je dovoljno da plati račun i ostavi
izdašnu napojnicu kelneru. Neupadljivo je pratio Navaru. Kad je ušao u
prometnu trgovačku ulicu, držao se na bezbednom odstojanju. Nije bilo
potrebe da se približava. Znao je kuda ide njegova žrtva.
Felipe Navara nije bio običan bankarski blagajnik. Bio je aktivni agent
Euzgadi Ta Askatasuna (Baskijska otadžbina i sloboda), poznatije kao ETA.
ETA je osobu poput Navare nazivala komandos spavač. Živeo je običan život,
radio običan posao i primao naređenja od anonimnog zapovednika. Pre godinu

16. dana mu je naređeno da ubije mladog oficira Civilne garde. Na Navarinu
nesreću, oficirov otac je bio uspešan proizvođač vina, čovek s dovoljno novca
da isfinansira obimnu potragu za sinovljevim ubicom. Deo tog novca sada se
nalazio u švajcarskoj banci, na Englezovom numeričkom računu.
Među evropskim terorističkim ekspertima disciplina kojom su se obavljale
operacije i vršila obuka donela je ETI ugled koji je uživala Irska
republikanska armija, grupa s kojom je Englez imao posla u prošlosti. Ali na
osnovu dosadašnjih posmatranja, Englez je zaključio da je Felipe Navara
agent prilično slobodnog duha. Išao je pravo ka devojčinom stanu ne
preduzimajući nikakve mere opreza i ne proverivši da li je pod prismotrom.
Bilo je pravo čudo što je uspeo da ubije oficira Civilne garde i pobegne.
Englez je smatrao da verovatno Eti čini uslugu eliminišući tako nesposobnog
agenta.
Navara uđe u stambenu zgradu. Englez pređe na drugu stranu ulice do pekare
gde je pojeo dva parčeta slatkog peciva i popio još jednu cafe con leche. Nije
voleo da radi praznog stomaka. Pogleda na sat. Navara je u zgradi bio
dvadeset minuta, dovoljno za početak sastanka kad je u pitanju veza čija je
suština seks.
Prelazeći ulicu, dobio je veselu zamisao. Kada bi telefonirao Navarinoj
supruzi, riđokosoj ženi žestokog baskijskog temperamenta, verovatno bi
obavila njegov posao. Ali, strogo uzev, bilo bi to kršenje ugovora. Osim toga,
želeo je sam to da uradi. Englez je voleo svoj posao.
Ušao je u hladno mračno predvorje. Pravo pred njim nalazio se ulaz u
senovito dvorište. Zdesna se nalazio niz poštanskih sandučića. Brzo se popeo
uz stepenice do vrata devojčinog stana na četvrtom spratu.
Televizor je bio uključen: nekakav glupavi kviz na Anteni 3. Zvuk televizora
prigušio je neznatnu buku koju je Englez pravio čeprkajući oko brave. Ušao je
u stan, zatvorio vrata i ponovo zaključao. Onda je nečujno ušao u spavaću
sobu.
Navara je sedeo na ivici kreveta. Žena je klečala na podu, glava joj se
ritmično pomerala između njegovih nogu. Navara je prste upleo u njenu kosu,
oči zatvorio, pa nije bio svestan da je još neko u sobi. Englez se upita zašto
vode ljubav uz kviz. Svako onako kako voli, pomisli.
Englez hitro, u tri velika koraka, pređe sobu, dok je zvuk televizora
zaglušivao njegov bat. Iz korica na podlaktici mu skliznu nož u dlan. Bilo je to
vojničko oružje, teško nazubljeno sečivo s debelom drškom, uvezanom kožom.
Držao ga je onako kako je naučio u sedištu svog starog puka, u vetrovitim

17. močvarama srednje Engleske.
Prirodni poriv, kad čoveka treba ubosti nožem, jeste da se to uradi otpozadi,
tako da ubica i žrtva nikad ne stoje licem u lice. Ipak, Englez je bio obučen da
nožem ubija spreda. U ovom slučaju, to je značilo da je element iznenađenja
izgubljen, ali Englez je rob navike i verovao je u obavljanje posla po propisu.
Pomerio se metar-dva napred i sada je stajao iza devojke. Kosa joj se
rasula po dugim leđima u obliku slova V
.
Pogledom je pratio liniju njene kičme do vitkog struka, okruglih plodnih
kukova i oble zadnjice.
Navara otvori oči. Izbezumljeno je pokušavao da skloni devojku, ali asasin
je to učinio umesto njega zgrabivši je za kosu i gurnuvši je tako preko sobe da
je na leđima otklizala po drvenom patosu i oborila stojeću lampu.
Ne skidajući pogled sa uljeza, Navara je uzmicao po izgužvanim čaršavima
i udarao dlanom po ispreturanoj gomili odeće. Dakle, imao je pištolj. Englez
priđe i levom rukom ščepa Baskijca za vrat stežući mu grkljan do pucanja.
Potom gurnu muškarca na krevet i pritisnu ga stavivši mu kolena na stomak.
Navara se koprcao boreći se za vazduh, dok mu se na licu strah mešano sa
potpunim pomirenjem.
Englez gurnu nož u meko tkivo ispod Baskijčevih rebara, a zatim ga povuče
ka srcu. Muškarčeve oči se iskolačiše, telo ukoči a zatim opusti. Krv je
šikljala preko sečiva noža.
Englez izvadi nož iz grudi mrtvog čoveka i ustade. Devojka žurno ustade.
Potom zakorači napred i jako ga ošamari.
„Šta ti, do đavola, misliš ko si?"
Englez nije znao šta da misli o ovoj ženi. Upravo je videla kako joj je
nožem usmrtio ljubavnika, a ponašala se kao da joj je uneo blato na čist patos.
Ponovo ga je ošamarila. ,Ja radim za Aragona, idiote! Viđam se s Navarom
mesec dana. Trebalo je da ga uhapsimo i pokupimo i ostale iz njegove ćelije.
Ko te ovamo poslao? Aragon nije. Rekao bi mi."
Stajala je čekajući da joj odgovori, kao da se nije stidela što je naga.
„Radim za Kastilja." Mirno je odgovorio na tečnom španskom. Nije znao
nikoga ko se zove Kastiljo - to ime mu je prvo palo na pamet. Gde ga je
video? U pekari? Da, tako je. Pekara s druge strane ulice.
„Ko je Kastiljo?" upita ona.
„Čovek za koga radim."
„Da li Kastiljo radi za Aragona?"
„Otkud ja znam? Zašto ne pozoveš Aragona? On će pozvati Kastilja i

18. sredićemo ovu zbrku."
„Uredu."
„Pozovi ga sa tog tamo telefona."
„Hoću, idiote!"
„Samo tiho pričaj da ne bi svi stanari saznali da smo upravo ubili čoveka."
Skrstila je ruke na grudima kao da je tek sad postala svesna svoje golotinje.
„Kako se zoveš?"
„Neću da ti kažem."
„Zašto?"
„Otkud znam da li zaista radiš za Aragona? Možda radiš s ovim tvojim
ljubavnikom. Možda si član njegove ćelije. Možda ćeš da pozoveš njegove
prijatelje da dođu i ubiju me."
Podigao je krvavi nož i palcem prešao po sečivu. Devojka ga popreko
pogleda. „Nemoj ni da pomisliš da pokušaš! Jebeni idiote!"
„Pozovi Aragona. Onda ću ti reći svoje ime."
„Bićeš u velikoj neprilici."
„Samo ti pozovi Aragona pa ću ti sve objasniti."
Sela je na ivicu kreveta, zgrabila slušalicu i žestoko pritiskala brojeve.
Englez se za korak primakao i prstom prekinuo vezu.
„Šta to radiš? Kako se zoveš?"
Asasin joj britkim pokretom prereza vrat. Uzmaknu kako bi izbegao krv koja
je šikljala poput gejzira. Onda je kleknuo ispred nje i posmatrao kako joj se
život gasi u očima. Dok je umirala, nagnuo se napred i na uvo joj šapnuo svoje
ime.
ENGLEZ je ostatak dana proveo u vožnji: brzim drumom od Vitorije do
Barselone, a onda priobalnim autoputem od Barselone preko granice do
Marselja. Kasnije te večeri ukrcao se na noćni putnički trajekt do Korzike.
Odeven je kao tipičan Korzikanac: široke pamučne pantalone, prašnjave
kožne sandale, debeli džemper da ga štiti od jesenje hladnoće. Tamnosmeđa
kosa bila mu je kratko podšišana. Puplinsko odelo i šešir s obodom, koji je
nosio u Vitoriji, ostali su u kanti za đubre u kafeu pored druma u Bordou. Sedu
periku bacio je kroz prozor automobila u planinski klanac. Sama kola,
registrovana na Dejvida Mandelsona, što je jedan od njegovih mnogobrojnih
lažnih identiteta, vratio je agenciji za iznajmljivanje automobila u gradu.
Sišao je u kabinu u potpalublju. Bila je zasebna i imala je svoj tuš i toalet.
Ostavio je malu kožnu torbu na ležaj i popeo se na putničku palubu. Trajekt je
bio gotovo prazan; malo ljudi je došlo da u baru popije piće i nešto pojede.

19. V
ožnja ga je umorila, ali mu stroga samodisciplina nije dozvoljavala da zaspi
dok ne pregleda lica putnika.
Obišao je palubja, i pošto nije video ništa sumnjivo, ušao je u bar, naručio
pola litre crnog vina i upustio se u razgovor s Korzikancem po imenu Mateo.
Mateo je živeo u severozapadnom delu ostrva, kao i Englez, ali dve doline
južnije u senci Monte d'Oro. Dvadeset godina nije kročio u Englezovu dolinu.
Takav je bio ritam života na ostrvu.
Razgovor je skrenuo na podmetnut požar koji je prethodne sušne sezone
opustošio Englezovu dolinu. „Dali su ikada otkrili ko je to uradio?", upita
Mateo sipajući sebi Englezovo vino. Kad mu je Englez odgovorio da policija
sumnja na separatiste iz FLNC-ja,[6] Korzikanac zapali cigaretu i izbaci dim ka
tavanici. „Mlade usijane glave!", zareža, a Englez ga podrža laganim
klimanjem glavom.
Sat kasnije poželeo je Mateu laku noć i vratio se u kabinu. U torbi je imao
mali radio. Slušao je ponoćne vesti marseljskog radija. Posle nekoliko minuta
lokalnih vesti, sledio je pregled stranih novosti. Na Zapadnoj obali je još
jedan dan protekao u borbama palestinskih i izraelskih snaga.
U španskom gradu Vitoriji ubijena su dva člana baskijske terorističke grupe
ETA. A u Švajcarskoj je poznati bankar Augustus Rolf pronađen ubijen u svom
domu u ekskluzivnoj ciriškoj četvrti. Neidentifikovani muškarac je pritvoren.
Englez je isključio radio, zatvorio oči i odmah zaspao.
CIRIH
SEDIŠTE ciriške Stadtpolizei smešteno je svega nekoliko stotina metara od
železničke stanice na Cojghausštrase, između reke Zil i manevarske stanice.
Preko kamenog centralnog dvorišta poveli su Gabrijela u dograđene prostorije
gde se nalazilo odeljenje za ubistva. Tu su ga uveli u sobu za ispitivanje, koja
nije imala prozore, a sav nameštaj činili su sto od svetlog drveta i tri različite
stolice. Prtljag mu je oduzet, kao i boje, četkice i kemikalije, te novčanik,
pasoš i mobilni telefon. Čak su mu oduzeli i ručni sat. Pretpostavljao je da se
nadaju da će ga to dezorijentisati i zbuniti. Bio je uveren da zna više o
tehnikama ispitivanja nego ciriška policija.
U tri navrata su ga ispitivala tri različita policajca: jednom kratko na
železničkoj stanici, pre nego što su ga priveli, i još dva puta u ovoj prostoriji.
Sudeći po odeći i starosti, pristizali su sve važniji istražitelji.
Vrata se otvoriše i jedan službenik ude u prostoriju. Nosio je kaput od tvida

20. i nije imao kravatu. Predstavio se kao stariji vodnik Ber. Seo je naspram
Gabrijela, stavio fasciklu na sto i zurio u nju kao da je šahovska tabla pa
razmišlja o sledećem potezu.
„Kažite mi vaše ime", naglo reče na engleskom.
„Nije se promenilo otkako su me poslednji put pitali."
„Kažite mi vaše ime."
„Moje ime je Mario Delvekjo."
„Gde živite?"
„Port Navas, Kornvol."
„Engleska?"
„Da."
„Italijan ste, ali živite u Engleskoj?"
„Koliko ja znam, to nije krivično delo."
„Nisam rekao dajeste, ali je ipak zanimljivo. Čime se bavite u Port Navasu,
u Engleskoj?"
„Rekao sam prvoj trojici policajaca koji su me ispitivali."
„Da, znam."
„Ja sam restaurator umetničkih slika."
„Zašto ste u Cirihu?"
„Unajmljen sam da očistim jednu sliku."
,,U vili na Ciriškom bregu?"
„Da."
„Ko vas je unajmio da očistite tu sliku? Očistite? Da li ste tu reč upotrebili?
Čudna reč - očistiti. Čovek pomisli na čišćenje poda, čišćenje automobila ili
odeće. Ali ne i slika. Je li to uobičajen izraz u vašem poslu?"
„Da", odgovori Gabrijel. Izgleda da je inspektor bio razočaran što odgovor
nije duži.
„Ko vas je unajmio?"
„Ne znam."
„Šta hoćete da kažete?"
„Hoću da kažem da mi to nikad nije jasno rečeno. Dogovor je napravljen
između advokata iz Ciriha i trgovca umetničkim delima iz Londona."
„A, da - Džulijus Išervud."
„Džulijan."
S nemačkim poštovanjem prema dokumentima, detektiv izvede celu
predstavu brišući pogrešnu reč i pažljivo zapisujući ispravku. Kad je završio,
slavodobitno podiže pogled kao da očekuje aplauz. „Nastavite."

21. „Jednostavno mi je rečeno da odem u vilu. Tamo je trebalo da me sačekaju i
uvedu unutra."
„Ko da vas sačeka?"
„To mi nikad nije bilo do kraja rečeno."
Išervudov faks je bio u fascikli. Detektiv stavi naočari u obliku polumeseca
i podiže faks ka svetlosti. Usne su mu se micale dok je čitao. „Kad ste stigli u
Cirih?"
„Imate odsečak moje vozne karte. Znate da sam stigao jutros."
Detektiv se namršti, što je jasno pokazivalo da ne voli kad mu osumnjičeni
govore šta zna a šta ne zna.
„Kuda ste otišli kad ste stigli?"
„Pravo u vilu."
„Niste se prvo prijavili u hotel?"
„Ne, nisam još znao gde ću odsesti."
„Gde ste planirali da odsednete?"
„Kao što možete videti iz pisma koje me sačekalo u vili, predviđeno je, jda
odsednem u hotelu Dolder Grand."
Ber je prešao preko ove tobože greške i nastavio.
„Kako ste stigli od Hauptbanhofa do vile?"
„Taksijem."
„Koliko ste platili vožnju?"
„Petnaestak franaka."
„Kad ste stigli u vilu?"
,,U devet sati i dva minuta."
„Kako možete biti tako sigurni u vreme?"
„Pogledajte faks od Džulijana Išervuda. Rečeno mi je da dođem tačno u
devet sati. Nemam običaj da kasnim na sastanke, stariji vodniče Ber."
Detektiv se s divljenjem nasmešio. Ni sam nije kasnio i cenio je kad su
drugi ljudi tačni i poklanjaju pažnju pojedinostima čak i kad ih sumnjiči za
ubistvo.
,,A kad ste stigli u vilu?"
„Upotrebio sam telefon na kapiji, ali niko se nije javio. Stoga sam pozvao
gospodina Išervuda u London. Rekao mi je da je osoba koja treba da me
sačeka iznenada pozvana van grada."
„Da li je to rekao: 'Pozvana izvan grada'?"
„Tako nešto."
,,I ovaj gospodin Išervud vam je dao šifre?"

22. „Da."
„Ko je gospodinu Išervudu dao šifre?"
„Ne znam. Pretpostavljam advokat ubijenog."
„Jeste li zapisali šifre?"
„Ne."
„Zašto ne?"
„Nije bilo potrebe."
„Zašto ne?"
„Zato što sam zapamtio šifre."
„Zaista? Mora da imate veoma dobro pamćenje, sinjor Delvekjo."
DETEKTIV je izašao iz sobe. Vratio se posle petnaest minuta noseći sebi
solju kafe, a Gabrijelu - ništa. Seo je i nastavio tamo gde je stao.
„Ovaj dogovor mi izgleda neobično, sinjor Delvekjo. Da li je uobičajeno da
ne znate koji je umetnik u pitanju dok ne počnete da radite na restauraciji?"
„Ne, to nije uobičajeno. Zapravo je veoma čudno."
„Zaista." Naslonio se i prekrstio ruke kaoda je ova izjava ravna potpisanom
priznanju. „Da li je takođe uobičajeno da ne dobijete ime vlasnika slike koju
treba da restaurirate?"
„Dešava se."
„Rolf." Pogleda Gabrijela da vidi da li je ime proizvelo nekakav efekat, ali
nije. „Vlasnik slike se zove Augustus Rolf. On je takođe čovek koga ste u vili
ubili."
„Nikoga nisam ubio i vi to znate. Ubijen je mnogo pre no što sam stigao u
Cirih. Još sam bio u vozu kad je ubijen. Sto ljudi može da posvedoči da sam
bio u vozu."
Detektiva izgleda nije potresao Gabrijelov argument. Pijuckao je kafu i
mirno rekao: „Kažite mi šta se dogodilo kad ste ušli u vilu."
Gabrijel je prepričao sled događaja jednoličnim glasom: mračno predvorje,
traženje prekidača za svetio, nepotpisano pismo u činiji na stolu, čudan miris u
vazduhu kad je ušao u salon, otkrivanje leša.
„Da li ste videli sliku?"
„Da.
„Pre leša ili posle?"
„Posle."
,,I koliko dugo ste je posmatrali?"
„Ne znam. Možda minut."
„Upravo ste otkrili leś, ali ste zastali da pogledate sliku." Detektiv izgleda

23. nije znao šta bi s ovom informacijom. „Pričajte mi o ovom slikaru", pogledao
je u beleške, „Rafaelu. Plašim se da ne znam mnogo o umetnosti."
Gabrijel je video da laže, ali je resio da prihvati igru. U sledećih petnaest
minuta održao je predavanje o životu i radu Rafaela: njegovom učenju i
uticajima, tehničkim inovacijama, trajnoj vrednosti njegovih najvažnijih dela.
Kad je završio, policajac je zurio u ostatke kafe kao potučen čovek.
„Želite li da nastavim?"
„Ne, hvala. Ovo je bilo vrlo korisno. Ako niste ubili Augustusa Rolfa, zašto
ste napustili vilu ne pozvavši policiju? Zašto ste pokušali da pobegnete iz
Ciriha?"
„Znao sam da će okolnosti delovati sumnjivo, pa sam se uspaničio."
Detektiv ga je pogledao sumnjičavo kao da ne veruje baš da je Mario
Delvekjo čovek koga može savladati panika. „Kako ste stigli od Ciriškog
brega do Hauptbanhofa?"
„Tramvajem."
Ber je pažljivo pregledao Gabrijelove stvari. „Ne vidim tramvajsku kartu
među vašim stvarima. Svakako ste kupili kartu pre nego što ste ušli u tramvaj?"
Gabrijel odmahnu glavom - kriv je. Berove obrve se podigoše. Pomisao da
je Gabrijel ušao u tramvaj bez karte činila mu se užasnijom od mogućnosti da
je pucao starcu u glavu.
„To je vrlo ozbiljan prekršaj, sinjor Delvekjo! Bojim se da ćete morati da
platite pedeset franaka kazne!"
„Veoma mi je žao."
„Da li ste ranije bili u Cirihu?"
„Ne, nikad."
„Kako ste onda znali da ćete tramvajem stići do Hauptbanhofa?"
„Valjda sam imao sreće. Išao je u tom pravcu pa sam ušao."
„Kažite mi još nešto, sinjor Delvekjo. Da li ste obavili neku kupovinu dok
ste bili u Cirihu?"
„Kupovinu?"
„Da li ste išta kupili? Jeste li išli u kupovinu?"
„Kupio sam cipele."
„Zašto?"
„Zato što su mi cipele potpuno pokisle dok sam čekao da uđem u vilu."
„Uspaničili ste se. Plašili ste se da odete u policiju, očajnički nastojali da
odete iz Ciriha, ali ste svratili da kupite nove cipele jer su vam noge bile
mokre?"

24. „Da."
Ne ustajući iz stolice, nagnuo se unazad i pokucao na vrata. Otvorila su se,
pojavila se ruka s kesom u kojoj su bile Gabrijelove cipele.
„Našli smo ih u toaletu na Hauptbanhofu, sakrivene u kanti za otpatke.
Pretpostavljam da su vaše. Takođe pretpostavljam da će odgovarati krvavim
otiscima koje smo našli u predvorju i na stazi u vili."
„Već sam vam rekao da sam bio tamo. Ako i odgovaraju ovim cipelama,
otisci ništa ne dokazuju."
„Ovo su prilično lepe cipele da bi bile bačene u toalet na železničkoj
stanici. I meni ne izgledaju mokre." Pogledao je Gabrijela i kratko se
osmehnuo. „Ali, čuo sam da se za ljude koji se lako uspaniče kaže da imaju
veoma osetljiva stopala."
PROŠLO je tri sata pre nego je Ber ponovo ušao u prostoriju. Prvi put da
nije bio sam. Gabrijelu je bilo jasno da je novi čovek na višem položaju.
Takođe je bilo jasno da nije običan detektiv iz ciriškog odeljenja za ubistva.
Gabrijel je to shvatio po sitnicama u načinu na koji je BCT fizički iskazivao
svoj odnos prema njemu - kako je sastavio pete kad je, poput šefa sale u
restoranu, smestio novog čoveka za ispitivački sto i nenametljivo se povukao.
Čovek se predstavio kao Peterson. Nije spomenuo ime niti svoj
profesionalni čin. Nosio je besprekorno ispeglano tamnosivo odelo i kravatu
kakvu nose bankari. Kosa mu je bila skoro bela i uredno ošišana. Njegove
ruke, prekrštene na stolu, bile su ruke pijaniste. Na levoj je imao debeo srebrni
sat, naravno śvajcarski, s tamnoplavim brojčanikom, mehanizam koji je mogao
izdržati pritisak ma velikim dubinama. Sporim, ozbiljnim očima je za trenutaik
proučavao Gabrijela. Posedovao je prirodnu aroganciju čoveka koji zna tajne i
čuva arhivu.
„Sigurnosne šifre." Kao Ber, i on se Gabrijelu obraćao na engleskom ali
gotovo bez akcenta. „Gde ste ih zapisali?"
„Nisam ih zapisao kao što sam već rekao starijem vodniku Beru."
„Znam šta ste rekli starijem vodniku Beru." Oči mu odjednom živnuše.
„Pitam vas zbog sebe. Gde ste ih zapisali?"
„Šifre mi je u telefonskom razgovoru dao gospodin Išervud iz Londona i
upotrebio sam ih da otvorim kapiju i ulazna vrata vile."
„Zapamtili ste ih?"
„Da."
„Kažite mi ih sada."

25. Gabrijel je mirno izrecitovao brojeve. Peterson pogleda Bera koji jednom
klimnu glavom.
„Imate veoma dobro pamćenje, sinjor Delvekjo."
Prešao je s engleskog na nemački. Gabrijel ga je belo gledao kao da ga ne
razume. Ispitivač nastavi na engleskom. „Ne govorite nemački, sinjor
Delvekjo?"
„Ne"
„Po taksisti, koji vas je vozio od Banhofstrase do vile na Čir kškom bregu,
sasvim dobro govorite nemački."
„Izgovoriti nekoliko reci na nemačkom i stvarno govoriti nemački dve su
različite stvari."
,,V
ozač nam je rekao da ste mu adresu rekli na brzom i dobrom nemačkom s
jakim berlinskim akcentom. Recite mi nešto, sinjor Delvekjo. Otkud to da
nemački govorite s berlinskini akcentom?"
„Rekao sam vam - ja ne govorim nemački. Znam nekoliko reci nemačkog.
Proveo sam nekoliko nedelja u Berlinu dok sam restaurirao jednu sliku.
Pretpostavljam da sam tako stekao akcenat."
„Kad je to bilo?"
„Pre otprilike četiri godine?"
„Otprilike?"
„Pa."
„Koja slika?"
„Izvinite?"
„Slika koju ste restaurirali u Berlinu. Koji umetnik ju je naslikao? Kako se
zvala?"
„Bojim se da je to poverljiva informacija."
„U ovom trenutku ništa nije poverljivo, sinjor Delvekjo. Želeo bih da čujem
naziv slike i ime vlasnika."
„Bio je to jedan Karavađo u privatnom vlasništvu. Žao mi je, ali ne mogu
vam otkriti ime vlasnika."
Peferson je ispružio ruku ka Beru ne pogledavši ga. Ber je iz facikle izvadio
i dodao mu jedan list papira. Pregledao ga je tužuo kao da pacijentu ne ostaje
mnogo života.
„Proverili smo vaše ime u kompjuterskoj bazi podataka da vidimo postoji li
nalog za vaše hapšenje u Švajcarskoj. Drago mi je da mogu reći da nema ničeg
- čak ni saobraćajnog prekršaja. Zamolili smo naše prijatelje preko granice u
Italiji da urade isto. I još jednom, nije bilo ničega protiv vas. Ali su nam naši

26. prijatelji Italijani rekli nešto zanimljivije. Izgleda da je Mario Delvekjo, rođen
23. septembra 1951. godine, umro u Torinu pre dvadeset tri godine od
limfoma." Podigao je pogled sa papira i netremice posmatrao Gabrijela. „Šta
mislite kolika je verovatnoća da postoje dva čoveka s identičnim imenom i
identičnim datumom rođenja?"
„Kako bih ja to mogao znati?"
„Zapravo mislim da je veoma mala. Mislim da postoji samo jedan Mario
Delvekjo i da ste vi ukrali njegov identitet da biste došli do italijanskog
pasoša. Ne verujem da vam je ime Mario Delvekjo. U stvari, sasvim sam
siguran da nije. Verujem da je vaše ime Gabrijel Alon i da radite za izraelsku
tajnu službu."
Petersoa se prvi put nasmešio, ali to nije bio prijatan osmeh, već kao da se
pocepalo parče hartije. Zatim nastavi:
„Pre dvadeset pet godina ubili ste palestinskog pisca koji je živeo u Cirihu i
zvao se Ali Abdel Hamidi. Jedan sat nakon ubistva ste nestali iz zemlje i
verovatno ste pre ponoći već bili u svom krevetu u Tel Avivu. Bojim se da
ovog puta nikuda ne idete."
CIRIH
NEŠTO posle ponoći Gabrijel je iz sobe za ispitivanje premešten u
pritvorsku ćeliju u susednom krilu zgrade. Bila je mala i uobičajeno siva, sa
golim dušekom na čeličnom okviru i toaletom umrljanim rđom jer je
neprestano curio. Gore na zidu, jedna jedina sijalica zujala je u mrežastom
kavezu. Večera, koju nije dotakao - masna svinjska kobasica, nekakav
sparušeni zeleniš i gomila zamašćenog krompira - stajala je na patosu pored
vrata kao da je dostavljena iz hotelske kuhinje i čeka da je gost iz sobe
preuzme. Gabrijel je pretpostavljao da je svinjska kobasica pokazivala
Petersonov smisao za humor.
Pokušao je da zamisli događaje koji su se, znao je, odvijali izvan ovih
zidova. Peterson je stupio u kontakt sa svojim pretpostavljenim, a njegov
pretpostavljeni - s Ministarstvom spoljnih poslova. Do sada je i Tel Aviv
verovatno obavešten. Premijer će pobesneti. Imao je dovoljno problema:
Zapadna obala je gorela, mirovni proces se raspadao, njegova krhka koalicija
u rasulu. Samo mu je još trebalo da se kidon,[7] čak i bivši kidon, nađe iza
rešetaka u Švajcarskoj - još jedan skandal Kancelarije koji samo čeka da
osvane na naslovnim stranama svetskih novina.
Večeras su svetla zbog hitnog slučaja sigurno gorela u anonimnoj

27. kancelarijskoj zgradi na telavivskom Bulevaru kralja Saula. A Šamron? Da li
je poziv upućen u njegovu tvrđavu pored jezera u Tiberiji? Da li je ovih dana u
milosti ili ne? Sa Šamronom se nikad nije znalo. Tri-četiri puta su ga iskopali
iz neizvesne penzije, pozvali da resi ovu i onu krizu, iskoristili na kakvom
sumnjivom savetovanju ili u donošenju mudrog suda o nekome u navodno
nezavisnom istražnom odboru. Ne tako davno naimenovan je za privremenog
šefa službe - položaj koji je prvi put imao kad su ga posle penzije poslali u
judejsku pustoš. Gabrijel se pitao da li je taj mandat istekao. Kod Šamrona je
reč privremeni mogla značiti sto dana i sto godina. Po rođenju je bio Poljak,
ali je imao beduinski rastegljiv osećaj za vreme. Gabrijel je bio Šamronov
hidon. Šamron će ovo resiti, bio u penziji ili ne.
Starac, Uvek je bio Starac, čak i za njegovog kratkog uživanja u srednjem
dobu. Gde je Starac? Da li je iko video Starca? Trči u brda! Starac stiže! Sad
jeste bio starac, ali je u Gabrijelovim mislima uvek izgledao kao opasni mali
lik koji je došao da ga vidi jednog popodneva, između predavanja na
Betsalelu, septembra 1972. Gvožđe od čoveka. Lepo ste mogli čuti kako
zvecka dok ide. Znao je sve o Gabrijelu. Da je odrastao u poljoprivrednom
kibucu u Dolini Jezrel i da strasno mrzi ratarstvo. Da je vuk samotnjak, iako je
u to vreme već bio oženjen koleginicom, studentkinjom umetnosti koja se zvala
Lea Savir. Da mu je majka pronašla snage da preživi Aušvic ali da se nije
izborila sa rakom koji joj je razorio organizam; da mu je i otac preživeo
Aušvic ali ne i egipatsku artiljerijsku granatu koja ga je raznela na Sinaju.
Šamron je znao iz vojnog dosijea da je Gabrijel pištoljem baratao gotovo
jednako dobro kao i slikarskim kistom.
„Gledaš vesti?"
„Slikam."
„Znaš za Minhen? Znaš šta se tamo desilo našim momcima?"
„Aha, čuo sam."
„To te ne ljuti?"
„Naravno, ali ne ljutim se više zato što su bili sportisti ili što je bila
Olimpijada."
„Ipak možeš da budeš ljut."
„Na koga?"
„Na Palestince. Na teroriste iz Crnog septembra koji hodaju s krvlju tvojih
ljudi na rukama."
„Ja se nikad ne ljutim."
I mada Gabrijel tada nije shvatio, te reči su zapečatile Šamronovu

28. posvećenost njemu, i mamljenje je počelo.
„Govoriš jezike?"
„Nekoliko."
„Nekoliko?"
„Moji roditelji nisu voleli hebrejski pa su govorili evropske jezike."
„Koje?"
„Već znate. Znate sve o meni. Ne igrajte igre sa mnom."
Šamron je tada odlučio da izvuče adut. Golda je naredila Šamronu da
„pošalje momke" da skinu kopilad iz Crnog septembra koja su napravila
pokolj. Operacija će se zvati Božji gnev. Nije se tu radilo o pravdi, rekao je
Šamron. Uzimalo se oko za oko. U pitanju je bila osveta - jasno i glasno.
„Žao mi je, ne zanima me."
„Ne zanima te? Da li znaš koliko momaka u ovoj zemlji bi sve dalo da bude
deo ove ekipe?"
„Zovite njih."
„Neću njih. Hoću tebe."
„Zašto mene?"
„Zato što si talentovan. Govoriš jezike. Imaš bistru glavu. Ne piješ i ne
pušiš hašiš. Nisi luđak koji će da opali poluspreman."
I zato što imaš emotivnu hladnoću ubice, pomislio je Šamron mada tada ovo
nije rekao Gabrijelu. Umesto toga, ispričao mu je priču, priču o mladom
obaveštajcu, koji je izabran za posebnu misiju, jer je imao dar - neobično
snažan stisak za tako malenog čoveka. Priču o noći u predgrađu Buenos
Ajresa, kad je ovaj mladi obaveštajac ugledao čoveka kako čeka na autobuskoj
stanici. Čeka kao običan čovek, Gabrijele Običan, jadni, mali čovek. I kako je
ovaj mladi obaveštajac iskočio iz kola i zgrabio čoveka za vrat, i kako je
sedeo na njemu dok su kola odlazila, i kako je namirisao zadah straha u
njegovom dahu. Isti zadah koji su imali Jevreji dok ih je ovaj jadni mali čovek
slao u gasne komore. I priča je upalila, a Šamron je znao da hoće. Jer, Gabrijel
je bio jedini sin dvoje ljudi koji su preživeli Aušvic, a njihovi ožiljci bih su i
njegovi.
Odjednom je bio veoma umoran. Zamisli, sve one godine, sva ona ubistva i
sad je prvi put iza rešetaka zbog ubistva koje nije počinio. Nećeš biti uhvaćen!
Šamronova jedanaesta zapovest. Uradi sve da izbegneš hapšenje. Prolićeš krv
nedužnih ako je potrebno. Ne, pomisli Gabrijel. Nećeš proliti krv nedužnih.
Stisnu oči i pokuša da zaspi, ali nije vredelo: Petersonovo stalno svetio.
Svetla su sigurno bila upaljena i na Bulevaru kralja Saula. I poziv će biti

29. upućen. Ne budite ga, mislio je Gabrijel, jer ne želim da više ikad vidim
njegovo lažljivo lice. Pustite ga da spava. Pustite Starca da spava.
PROŠLO je nekoliko minuta posle osam ujutro kad je Peterson ušao u
Gabrijelovu ćeliju. Gabrijel ovo nije saznao od Petersona koji se nije potrudio
da mu kaže, već je letimično pogledao brojčanik njegovog velikog ronilačkog
sata dok je Peterson uzimao gutljaj kafe.
„Razgovarao sam s vašim šefom."
Zastao je da vidi hoće li ove reci izazvati neku reakciju, ali Gabrijel je
ćutao. Držao se toga da je restaurator slika i ništa više, i da her Peterson pati
od privremene neuračunljivosti.
„Bio je ljubazan, kao kolega prema kolegi, i nije pokušavao pomoću laži da
se izvuče iz ove situacije. Cenim njegov postupak. Ali izgleda da Bern ne želi
ovo da tera dalje.
„Koje?"
„Vaše učešće u ubistvu Alija Hamidija", hladno reče Peterson. Gabrijel je
imao utisak da s mukom kontroliše nasilne misli. „Pošto bi tužba protiv vas za
ulogu u slučaju Rolf neminovno otkrila vašu prljavu prošlost, nemamo izbora
osim da odustanemo od tužbe i u ovom predmetu."
Peterson se očigledno nije slagao s odlukom svojih gospodara u Bernu.
„Vaša vlada nas je uverila da više niste član nijednog ogranka izraelske
obaveštajne službe i da niste došli u Cirih ni u kakvom službenom svojstvu.
Moja vlada je odlučila da prihvati ta uverenja takva kakva su. Nema petlju da
dozvoli da Švajcarska postane pozornica na kojoj će Izraelci i Palestinci
ponovo proživljavati užase prošlosti."
„Kad odlazim?"
„Predstavnik vaše vlade će doći po vas."
„Želeo bih da se presvučem. Mogu li da dobijem svoju torbu?"
„Ne"
Peterson je ustao, popravio kravatu i zagladio kosu. Gabrijel je pomislio da
je neobično prisno da jedan muškarac takav pokret napravi pred drugim.
Potom je otišao do vrata, jednom pokucao i sačekao da stražar otključa.
„Ne volim ubice, gospodine Alon, pogotovo kad ubijaju za vladu. Jedan od
uslova pod kojima ste pušteni jeste da nikad više ne kročite u Švajcarsku. Ako
se ovde vratite, postaraću se da više nikad ne odete."
Vrata se otvoriše. Peterson pođe, a zatim se okrenu i pogleda Gabrijela.
„Sramota je to što se dogodilo vašoj supruzi i sinu u Beču. Mora da je
veoma teško živeti s takvom uspomenom. Pretpostavljam da ponekad poželite

30. da ste bili vi u kolima umesto njih. Želim vam prijatan dan, gospodine Alon."
BILO je kasno popodne kad je Peterson konačno odlučio da ga pusti. Stariji
vodnik Ber ispratio je Gabrijela iz pritvorske ćelije ćutke vršeći zadatak kao
da Gabrijela čekaju vešala ne sloboda. Ber je predao Gabrijelovu torbu,
opremu za restauraciju i debelu kovertu boje meda s ličnim stvarima. Gabrijel
je, ne žureći, pregledao svoje stvari. Ber je pogledao na šal kao da ga čekaju
neodložna posla. Odeća u Gabnjelovoj torbi je bila izvađena, pretražena i
nasumično vraćena na mesto. Neko je prosuo bočicu asepsola po torbi Ber
nakrivi ghvu: Izvinite, dragi čoveče, ali ovakve stvari se dešavaju kad natrčite
na policajce.
Napolju, u izmaglici dvorišta, stajao je crni mercedes sedan okružen
šestoricom uniformisanih službenika. Na prozorima okolnih zgrada stajali su
policajci i sekretarice koji su došli da vide kako odvode izraelskog asasina.
Dok je Gabrijel prilazio koliba, zadnja vrata se otvoriše i pojavi se oblak
duvanskog dima. Brz pogled na zamračeno zadnje sediste potvrdio je izvor.
Ukopao se na mestu, što je Bera izgleda potpuno iznenadilo Zatim, protiv
volje, opet zakorači i uđe na zadnje sediste. Ber zatvori vrata i kola odmah
krenuše, gume otklizase preko mokre kaldrme. Šamron ga nije gledao. Samron
je zurio kroz prozor gledajući u sledeće poprište, misleći na nov pohod.
CIRIH
DA BI SE STIGLO do Aerodroma Kloten, trebalo se još jednom uspeti uz
Ciriški breg. Dok su se peli ka vrhu, dražesne vile su bivale sve ređe. Ušli su u
rečnu ravnicu izbrazdanu ružnim jednoobraznim nizovima tržnih centara.
Kretali su se sporo zakrčenim puteni s dve trake dok je popodnevno sunce
pokušavalo da se izbori s oblacima. Pratila su ih kola. Čovek na suvozačkom
sedištu mogao je biti Peterson.
Ari Šamron je stigao u Cirih službeno, ali se obukao i ponašao kao her
Heler - identitet koji mu je služio kao pokriće na čestim putovanjima u Evropu.
Her Rudolf Heler iz Heller Enterprises Ltd., međunarodnog investicionog
preduzeća koje je imalo kancelarije u Londonu, Parizu, Berlinu, Bernu i
Nasau. Mnogi njegovi kritičari možda bi rekli da je Preduzeće Heler
specijalizovano za ubistva i nanošenje teških povreda, učene i izdaje.
Preduzeće Heler je firma stare ekonomije, govorili su kritičari. Ono što je
Bulevaru kralja Saula trebalo da bi se rešio duge zime beznadežnosti, bio je
šef nove ekonomije za svet nove ekonomije. Ali, her Heler je ščepao ključeve
direktorskog kabineta sebi svojstvenim stiskom jakim poput stege, i malobrojni

31. su u Izraelu, uključujući i premijera, mogli skupiti hrabrost da mu ih otmu.
Za njegovo bratstvo odanih sledbenika, Šamron je bio legenda. Nekad je
Gabrijel bio među njima. Međutim, Šamron je bio i lažljivac, nepopravljivi
lažljivac koji se nije kajao. Lagao je prirodno, lagao je zato što drugačije nije
znao, i slagao je Gabrijela mnogo puta. Jedno vreme su imali odnos oca i sina.
Ali otac je počeo da liči na čoveka koji se kocka, ili pije, ili spava s mnogim
ženama, pa je prisiljen da laže svoju decu. Gabrijel ga mrzi kako jedino sin
može da mrzi oca.
„Šta ti radiš ovde? Zašto jednostavno nisi poslao nekog iz bernske ispostave
da dođe po mene?"
„Zato što si ti i suviše važan da bismo te poverili nekome iz ispostave."
Šamron upali još jednu odvratnu tursku cigaretu i sa treskom zaklopi upaljač.
„Osim toga, her Peterson i njegovi prijatelji iz Ministarstva spoljnih poslova
uslovili su tvoje puštanje mojim dolaskom. Švajcarci vole da viču na mene
kad se neki od naših agenata nađe u nevolji. Nisam siguran zašto je tako.
Pretpostavljam da im to hrani kompleks superiornosti - lakše im je zbog
prošlih grehova."
„Ko ja - Peterson?"
„Gerhard Peterson radi za Odeljenje analize i zaštite."
„Šta je to, kog đavola?"
„Novo ime za švajcarsku službu unutrašnje bezbednosti. Odgovorni su za
pitanja nacionalne bezbednosti, kontraobaveštajni rad i istrage o švajcarskim
državljanima osumnjičenim za izdaju. Peterson je drugi čovek u Odeljenju.
Nadgleda sve operacije."
„Kako si ga ubedio da me pusti?"
„Igrao sam pokornog Jevrejina. Dao sam im uobičajena obećanja da nećemo
raditi na švajcarskoj teritoriji bez prethodnog konsultovanja s her Petersonom i
njegovim nadređenim u švajcarskoj službi bezbednosti. Rekao sam im i za
izvesnog švajcarskog proizvođača oružja koji jeftino prodaje okidače za
bombe teroristima na slobodnom tržištu. Predložio sam da se time sami
pozabave pre nego što neko drugi ne uzme stvar u svoje ruke."
„Uvek imaš keca u rukavu."
„Iskustvo mi govori da čovek nikad ne može da pretera sa pripremama."
„Mislio sam da ti je mandat istekao."
„Trebalo je da se završi pre šest meseci, ali me premijer zamolio da još
ostanem. S obzirom na trenutnu situaciju na terenu, složili smo se da nije
vreme za promene u rukovodstvu na Bulevaru kralja Saula."

32. Šamron je verovatno sam organizovao pobunu, pomisli Gabrijel. Da li
postoji bolji način da sebe učini nezamenjivim? Ne, to čak ni Šamron ne bi
uradio.
„Moja ponuda je još otvorena."
„Koja ponuda?"
„Zamenik direktora operacija."
„Ne, hvala."
Šamron sleže ramenima. „Kaži mi šta se desilo. Želim da čujem sve, od
početka do kraja."
Gabrijel toliko nije verovao Šamronu da je razmišljao da mu predoči
skraćenu verziju događaja, držeći se teorije da je bolje da što manje zna. Ali,
pošto će im to omogućiti da pričaju o nečem novom umesto da vode stare
ratove, Gabrijel mu je ispričao sve, počev od svog dolaska noćnim vozom iz
Pariza pa do hapšenja i ispitivanja. Dok je Gabrijel govorio, Šamron je gledao
kroz prozor okrećući upaljač među prstima - u smeru kazaljke na satu, suprotno
od smera kazaljke na satu, u smeru kazaljke na satu, suprotno od smera
kazaljke na satu„.
„Jesi li video leš?"
„Vrlo profesionalno, jedan hitac u oko. Verovatno je bio mrtav pre no što je
pao. Coup de grace nije bio potreban."
„Da li su te tukli u policiji?"
„Ne"
Kao da je to razočaralo Šamrona.
Gabrijel dodade: „Peterson mi je rekao da odustaje od slučaja zbog pritiska
iz Berna."
„Možda, ali nije bilo načina da ti Peterson ikad pripiše zadatak Ali Hamidi.
Teško je krivično goniti nekoga za ubistvo staro dvadeset pet godina. A
krivično goniti profesionalca„." Slegnu ramenima kao da kaže da se takve
stvari ipak ne rade. „Posao s Hamidijem je bio umetničko delo.Bez svjedoka I
bez dokaza.”
Gabriel se prisjeti filmski zgodnog lica Ali Hamidija. Na področju unutar
bulevara Kralja Saula palestinski ljubimac bio je poznat kao Alahov
mačevalac. Pisac drama koje ne čine čast nijednoj sceni, manipulator i
zavodnik priglupih mladih djevojaka. “Da li bi odnijela ovaj paket na taj
naslov za mene? Letiš za Tel Aviv? Da li bi odnijela paket mom prijatelju?” U
paketima bile su bombe, koji bi eksplodirale i bacile u vazduh sve, koji bi se
nalazili u bližini. Neke je noči u Zurichu Hamidi pokupio studentkinju imenom

33. Trudi u blizini bara u Niederdorfu. Kada je predložila da krenu u njezin stan,
Hamidi je odmah pristao. Pet minuta kasnije dovela ga je u ulicu, gdje je čekao
Gabriel držeči berettu .22 u ruci. Još i sada čuje zvuk metaka koji su iskidali
Hamidijevo tijelo.
„Pretpostavljam da treba da ti se zahvalim sto si me izvadio.”
„Izražavanje zahvalnosti nije neophodno. Ustvari mislim da ti dugujem
izvinjenje."
“Izvinjenje? Zašto?”
“ Jer nikada ne bi bio u vili Augustusa Rolfa,da nije bilo mene."
RAMI, uvijek prisutni Šamronov tjelohranitelj, nalazio se iza volana
automobila. Šamron mu je naredio da vozi po Klotenu u krugovima. Več
dvadeset minuta Gabriel je gledao iste znakove i zgrade. A u svojoj glavi
gledao je drugačije slike: isječke akcija iz prošlosti, stare kolege i neprijatelje.
Dlanovi su mu se navlažili, a srce brže kucalo. Šamron. Opet je to uradio.
„Rolf nam je poslao poruku preko naše ambasade", poče Šamron. „Želeo je
da se sretne sa nekim iz Kancelarije. Nije rekao zašto, ali kad čovek poput
Augustusa Rolfa želi da razgovara, obično se trudimo da izađemo u susret.
Želeo je da se sastanak obavi diskretno. Ispitao sam Rolfovo poreklo i otkrio
da je kolekcionar umetničkih dela. Prirodno, pomislio sam da bi ti bio savršen
čovek za posao pa sam sredio da te unajmi da očistiš jednu od njegovih slika.
Nekog Rubensa, ako se ne varam."
„Rafaela."
Šamron napravi grimasu kao da kaže da ga takve razlike ne zanimaju.
Umetnost, muzika, književnost, pozorište - te stvari su mu bile dosadne. Bio je
čovek koga je zanimao stvarni svet.
„Da li je Išervud znao da je sve igra?"
„Džulijan? Ne, bojim se da sam i njega obmanuo."
„Zašto ovako? Zašto mi jednostavno nisi rekao istinu?"
„Da li bi to uradio?"
„Ne."
Nakrivio je ćelavu glavu, duboko povukao dim turske cigarete - nemam šta
da dodam. „Bojim se da smo se istina i ja nekako otuđili. Star sam čovek,
Gabrijele. Proveo sam čitav život govoreći laži. Za mene su laži ugodnije od
istine."
„Hoću da izađem iz kola! Ne želim više da slušam!"
„Pusti me da završim."
„Prekini! Ne želim da ti čujem glas."

34. „Slušaj me, Gabrijele!" Šamron udari pesnicom po konzoli. „Augustus Rolf,
švajcarski bankar, želeo je da razgovara s nama i zbog toga je ubijen. Želim da
saznam šta je Rolf hteo da nam kaže i želim da saznam ko ga je zbog toga
ubio!"
„Nađi nekog drugog, Ari. Istraživanje ubistva nikad mi nije bila
specijalnost. Zapravo, blagodareći tebi, usavršio sam se u sasvim drugoj
oblasti."
„Molim te, Gabrijele, nemoj opet da se svađamo oko toga."
„Ti i Peterson ste izgleda vrlo bliski. Ako opet odigraš pokornog Jevrejina,
siguran sam da će biti voljan da te obaveštava o razvoju istrage."
„Augustus Rolf je ubijen jer je neko znao da ti dolaziš u Cirih; neko ko nije
želeo da čuješ šta Augustus Rolf ima da kaže; neko ko je želeo da tebi
podmetne ubistvo."
„Ako im je to bila namera, obavili su posao prokleto loše. U vreme kad je
Rolf ubijen, iz Pariza sam putovao vozom." Gabrijel se malo smirio. Bio je
besan na Šamrona što ga je prevario, ali u isto vreme i zaintrigiran. „Šta znaš o
Augustusu Rolfu?"
„Porodica Rolf sakriva novac ispod Banhofštrase dve stotine godina. Oni su
jedna od najčuvenijih bankarskih porodica u Švajcarskoj."
„Ko bi želeo njegovu smrt?"
„Mnogo prljavog novca je prošlo kroz numeričke račune u Rolfovoj banci.
Sa sigurnošću se može pretpostaviti da je stekao priličan broj neprijatelja."
„Šta još?"
„Porodica nosi legendarno prokletstvo. Pre dvadeset pet godina Rolfova
supruga je izvršila samoubistvo. Sama sebi je iskopala grob u bašti Rolfove
planinske vile, legla i pucala u sebe. Posle nekoliko godina je Rolfov sin
jedinac, Maksimilijan, poginuo u biciklističkoj nesreći u Alpima."
„Da li je ijedan rođak živ?"
„Njegova ćerka, barem je bila kad je poslednji put neko čuo za nju. Zove se
Ana."
„Njegova ćerka je Ana Rolfi"
„Dakle, poznaješ je? Zadivljen sam."
„Ona je poznati muzičar, jedan od najčuvenijih u svetu."
„Da li još želiš da izađeš iz kola?"
GABRIJEL je imao dva dara zbog kojih je bio izvrstan restaurator: mnogo
pažnje je poklanjao pojedinostima i neumorno je želeo da svaki zadatak, ma

35. koliko bio prozaičan, dovede do kraja. Nikad nije izašao iz studija a da radno
mesto i pribor nije ostavio u besprekornom stanju; nikad nije otišao u krevet
ostavivši prljavo posuđe u sudoperi. I nikad nije ostavio nezavršenu sliku čak i
kad je predstavljala pokriće za Šamrona. Za Gabrijela napola restaurirana
slika više nije bila umetničko delo, već samo malo ulja i pigmenta razmazanog
po platnu ili drvenoj ploči. Leš Augustusa Rolfa, koji leži ispod Rafaelovog
rada, bio je sličan tek dopola restauriranoj slici. Nikada neće biti završena
dok Gabrijel ne sazna ko ga je ubio i zašto.
„Šta želiš da uradim?"
„Razgovaraj s njom."
„Zašto ja?"
„Zbog njene pomalo umetničke naravi."
„Po onome što sam ja čitao, to je blago rečeno."
„Ti si umetnik. Govoriš njenim jezikom. Možda će imati dovoljno poverenja
da ti ispriča šta zna o očevim poslovima. Ako ništa ne uspeš, vrati se u svoj
studio i nikad ti više neću doći na vrata."
„Obećanja, obećanja."
„Nema potrebe da se vređamo, Gabrijele."
„Poslednji put kad si se pojavio u mom životu, zamalo nisam poginuo."
„Tačno, ali barem nije bilo dosadno."
„Peterson kaže da se ne mogu vratiti u Švajcarsku. Kako da razgovaram s
Anom Rolf?"
„Izgleda da ona ne želi da živi u Švajcarskoj." Šamron mu dade parče
papira. „Ovo je njeno preduzeće u Londonu. Daj joj nekoliko dana da sahrani
oca. Dakle, učinićeš ovo?"
„Ne za tebe. Želim da saznam ko je hteo da mi prišije Rolfovo ubistvo.
Kako da se predstavim Ani Rolf?"
„Više volim suptilan pristup, ali prepuštam ti da sam odlučiš. Ponašaj se
kako smatraš da treba."
Gabrijel stavi adresu u džep, blag osmeh se načas pojavi na Šamronovorm
licu. Odavno je naučio da treba uživati u profesionalnim pobedama, čak tako
malim.
Kola su se zaustavila Pored ivičnjaka kod oznake Britanske aviokompanije.
Gabrijel je izašao pokupio stvari iz prtljažnika, a onda pogledao u Sanvronov
prozor.
Šamron reče: „Nismo razgovarali o tvom honoraru"
„Ne brini. Biće pozamašan”

36. „Od sada su ti troškovi Bačeni, ali ne zaboravi da se nijedan slučaj nikad
nije resio razbacivanjem novca."
„Razmišljaću o tom biseru mudrosti kad večeras budem leteo prvom klasom
za London”
Šamron napravi grimasu, javljaj se. Uobičajeni kanali i metode. Da li se
sećaš?"
„Kako bih mogao da zaboravim?"
„Bio je to priličan uspeh zar ne?
„Šta to?"
„Naći čoveka trideset minuta nakon što je otišao s mesta zločina. Pitam se
kako je her Peterson uspeo to da izvede. Mora da je veoma dobar.
NIDWALDEN, ŠV
AJCARSKA
U ODELJENJU ZA ANALIZU I ZAŠTITU Gerhard Peterson važio je za
čoveka u usponu. Nadređeni su se prema njemu obazrivo ponašali. Podređeni
ćutali pod njegovim hladnim pogledom. Kolege posmatrale u čudu i
ljubomorno. Kako je učiteljski sin iz Erstfelda stigao do takvih visina?
Pogledajte ga samo! Svaka vlas na svome mestu! Kravata mu nikad nije
olabavljena! Moć i uspeh nosi poput onog njegovog skupog losiona posle
brijanja. Peterson nikada nije napravio potez koji nije bio sračunat za
napredak u karijeri. Porodični život mu je bio uredan kao i kancelarija.
Seksualne veze su bile diskretne i prikladne. Svako ko bi bio iole glupav da
mu stane na put, ubrzo bi otkrio da Gerhard Peterson ima moćne prijatelje.
Prijatelje u Bernu. Prijatelje u bankama. Uskoro će postati šef - u tome su se
svi slagali. Zatim neki viši položaj u Saveznoj policiji. Jednog dana, možda,
kontrola nad čitavim Ministarstvom pravosuđa i policije.
Peterson je zaista imao prijatelje u bankama. I oni su mu zaista činili usluge.
Švajcarska finansijska oligarhija ga je poput nevidljive ruke gurala uvis uz
svaku prečku na lestvici moći. Međutim, to nije bila jednosmerna ulica. I
Peterson je njima činio usluge i zato je bio za volanom mercedesa sedana i
jurio kroz sumornu šumu Kernvalda.
U podnožju planina stigao je do druma s oznakom PRIV
ATE. Pratio je put
dok nije došao do impozantne crne gvozdene kapije- Peterson je znao
postupak. Dok je ulazio kolima u park i otvarao prozor, stražar izađe iz kućice.
Hodao je sigurno i precizno kao čovek koji je radio u vojsci. Peterson je video
da ispod plave skijaške jakne ima oružje.
Peterson gurnu glavu kroz prozor. „Ja sam her Keler."

37. „Da li ste došli na konferenciju, her Keler?"
,Ja sam, u stvari, zabavljač."
„Pratite put do kuće. Tamo će vas sačekati drugi čovek."
BILA je to vila napravljena u stilu švajcarske kolibe, ali nakazna zbog
ogromnih razmera. Usidrena u planinsku padinu, pogledom dubokog
zadovoljstva gledala je na dolinu što se ispod nje pruža. Peterson je poslednji
došao. Ostali su već stigli. Došli su iz Ciriha i Cuga, iz Lucerna i Berna, i iz
Ženeve i Bazela. Po običaju, putovali su zasebno i stizali u nejednakim
razmacima da ne bi privukli pažnju. Svi su bili Švajcarci. Stranci su bili
zabranjeni. Zbog stranaca je grupa i postojala.
Sastanak će se, kao i obično, održati u velikoj dnevnoj sobi sa staklenim
zidovima, na drugom nivou kuće. Da se iko od njih potrudio da stane pored
prozora, bio bi počašćen zaista izuzetnim pogledom: čilim mokrih svetala na
patosu doline, zakriljen velom snega koji promiče. Umesto toga, pušili su
zbijeni u grupice, tiho ćaskali, pijuckali kafu ili čaj. Alkoholna pića nikada
nisu služena u kući. Domaćin, her Gesler, pio je samo čaj i mineralnu vodu i
bio vegetarijanac. Izuzetnu dugovečnost je pripisivao strogom načinu ishrane.
Uprkos neformalnom okruženju, her Gesler je insistirao da se sastancima
pristupa kao zasedanju kakvog upravnog odbora. Gosti nisu sedeli na udobnim
sofama i foteljama već za dugim konferencijskim stolom. Tačno u šest po
podne, svaki čovek je prišao dodeljenom mestu i stao iza stolice.
Trenutak docnije vrata se otvoriše i pojavi se jedan muškarac. Sićušan i
nežne građe, sa tamnim naočarima i Paučinastom sedom kosom, oslanjao se na
ruku mladića iz obezbeđenja. Pošto je zauzeo mesto u čelu stola, i drugi su
seli.
Jedna stolica je bila prazna., nesrećan previd. Posle trenutka neprijatne
tišine, stražar ju je uhvatio za naslon i izneo.
U SUSEDNOJ sobi, Gerhard Peterson je buljio pravo u sočivo videokamere
kao gost neke emisije koji čeka da ga s nekog mesta uključe u program. Uvek
je bilo ovako. Kad god bi Peterson imao posla pred Savetom, obraćao bi im se
elektronski sa daljine. Nikada nije video her Geslera niti ijednog čoveka u
sobi - barem ne u vezi sa Savetom. Her Gesler je rekao da je razlog za ovaj
čudni aranžman bio njihova bezbednost - a još važnije - i njegova.
„Gerharde, da li si spreman?"
Bio je to visoki, her Geslerov tanki glas, koji je kroz sićušnu slušalicu u
Petersonovom uvetu, zvučao još tanje.
„Da, spreman sam."

38. „Nadam se da te nismo odvukli s nekog hitnog državnog posla, Gerharde."
„Nikako, her Gesler. Samo s međuministarskog sastanka o trgovini opojnim
sredstvima."
„Kakvo je gubljenje vremena taj glupavi rat zbog narkotika."
Gesler je bio čuven po svojim iznenadnim digresijama. Peterson je
prekrstio ruke i strpljivo čekao svoj trenutak.
„Lično nikad nisam shvatao privlačnost narkotika, ali nisam video ni štetu.
Šta neko stavlja u svoje telo mene se ne tiče. Ako želi da uništi svoj život i
zdravlje tim hemikalijama, šta mene briga? Zašto bi se to ticalo vlade? Zašto
vlada treba da potroši neizreciva sredstva u borbi protiv problema koji je star
koliko i sama ljudska priroda? Na kraju krajeva, može se reći da je Adam bio
prvi uživalac opojnih sredstava. Bog je Adamu zabranio voće, a ovaj ga je
pojeo čim je dobio prvu priliku."
„Zanimljivo gledište, her Gesler."
„Naši protivnici kažu da je trgovina drogama veoma bitna za Švajcarsku.
Bojim se da se moram složiti. Siguran sam da i u mojoj vlastitoj banci postoje
računi takozvanih narkobosova. Ali, šta je tu loše? Makar se novac, ako je
deponovan u Švajcarskoj, koristi u dobre svrhe. Pozajmljuje se legitimnim
preduzećima koja milionima ljudi pružaju robu, ushugu i zaposlenje."
„Tako da mogu da idu i kupe još više droge?"
„Ako je to ono što žele. Vidite, život na zemlji ide ukrug Priroda je u skladu.
A i globalni finansijski sistem. Međutim baš kao što priroda može biti
izbačena iz ravnoteže naizgled malim događajem, to se može desiti i s poslom.
Zamisli razorne posledice kada se u opticaju opet ne bi našao profit od
prodaje narkotika u svetskoj ekonomiji. Švajcarski banka* ripružaju dragocene
usluge."
Gesler uze gutljaj čaja. Peterson ovo nije mogao da vidu ali je mogao da
čuje u osetljivom mikrofonu koji je korišćeii kao pojačalo za slabi starčev
glas.
„Ali, udaljio sam se", reče Gesler dok se čulo kako spušta šolju na tanjirić.
„Da se vratimo trenutnom poslu. Izgleda da imamo još jednu neprijatnost u
vezi s Rolfom."
„DA LI ti ovaj tip izgleda kao čovek koji će odustati od cele stvari?", upita
Gesler kad je Peterson završio svoje izlaganje.
„Ne, her Gesler."
„Dakle, šta predlažeš?"
„Da raščistimo nered što brže možemo i potrudimo se da on ništa ne nađe."

39. Gesler uzdahnu. „Svrha ovog tela nikada nije bila da se bavi nasiljem -
samo da se bori protiv nasilja koje se čiji i nad nama."
„U svakom ratu postoje žrtve."
„Prismotra i zastrašivanje su jedno - ubistvo nešto sasvim drugo. Od
presudne je važnosti da upotrebimo nekoga ko nikako ne može biti povezan sa
Savetom. Svakako, u tvom poslu, srećeš i takve ljude."
„Da."
Starac uzdahnu.
Gerhard Peterson izvadi minijaturnu slušalicu iz uveta i krenu nazad u Cirih.
KORZIKA
NA KORZICI POSTOJI stara šala da su čuvene ostrvske drumove zajedno
konstruisali Makijaveli i markiz De Sad. Englezu ipak nije smetalo da se njima
vozi. Zaista, jurcao je po ostrvu sa izvesnom fatalističkom razuzdanošcu zbog
koje ga je bio glas da je pomalo lud. Sada je jurio vetrovitim autoputem na
zapadnom obodu ostrva kroz gustu maglu koja se dizala sa mora. Na osmom
kilometru skrenuo je ka unutrašnjosti ostrva. Dok je vozio u brda, magla se
dizala i otkrivala kristalno plavo popodnevno nebo. Jesenje sunce isticalo je
kontrast između nijansi zelene boje maslinovog drveća i crnog bora. U senci
drveća otkrivao se gustiš borovnice i busina čuvenog korzikanskog šiblja,
poznatog kao maćeha, koje je vekovima skrivalo razbojnike i ubice. Englez
otvori prozor. Topao miris ružmarina razli mu se po licu.
Ispred njega se uzdizao brdski grad, grad bledozutih kuca s krovovima od
crvenog crepa zbijenih oko zvonika, pola u senci, pola na blistavom suncu. U
pozadini su se dizale planine na čijim je najvišim vrhovima bio ledenoplavi
sneg. Pre deset godina, kad se tek nastanio ovde, deca bi u njega upirala
kažiprst i mali prst, korzikanski način za odbijanje zlog oka stranca. Sada su se
smešili i mahali dok je brzo vozio kroz grad i peo se ka svojoj vili
neprolaznom dolinom. Usput je prošao pored paesanu koji je uz drum
obrađivao mali komad zemlje pod povrćem. Muškarac se zagleda u Engleza.
Dok su mu crne oči tinjale ispod oboda širokog šešira, on dade znak
prepoznavanja gotovo neprimetno pomerivši prva dva prsta. Stari paesanu bio
je jedan od Englezovih usvojenih članova klana. Dalje uz drum, mlad dečak po
imenu Đankomo stade mu na put i mahnu da Englez stane.
„Dobro došao kući. Jesi li dobro putovao?"
„Vrlo dobro."
„Šta si mi doneo?"

40. „Zavisi."
„Od čega?"
„Da li si mi čuvao vilu dok sam bio odsutan."
„Naravno da jesam, baš kao što sam obećao."
„Da li je iko dolazio?"
„Ne, nikoga nisam video."
„Sasvim si siguran?"
Dečak klimnu glavom. Englez iz kofera izvadi lepu školsku torbu od dobre
španske kože, ručno rađenu, i dade je dečaku. „Za tvoje knjige - da ih više ne
gubiš od škole do kuće."
Dečak primače torbu nosu i pomirisa novu kožu. Zatim reče: „Imaš li
cigarete?"
„Nećeš reći majci?"
„Naravno da neću!"
Muškarci su se pravili da vladaju Korzikom, ali je prava moć bila u rukama
njihovih majki. Englez dečaku pruži polupraznu kutiju.
Dečak stavi cigarete u torbu. „Još nešto."
„Šta?"
„Don Orsati želi da razgovara s tobom."
„Kad si ga video?"
„Jutros."
„Gde?"
„U kafeu u selu." .
„Gde je sada?"
„U kafeu u selu."
Orsati vodi buran život, pomisli Englez. Pozovi dona u moju vilu na ručak.
Ali mu kaži da treba da ponese i neku hranu ako misli i da jede.
Dečak se nasmeši i odskakuta dok je kožna torba mUarala za njim kao
zastava. Englez ubaci menjač džipa u nastavi putem. Otprilike kilometar od
njegove vile, kočnicu i džip se naglo zaustavi u oblaku crvene Nasred uske
staze stajao je veliki jarac. Dlaka svetla, a brada crvena. Kao i Englez, i on je
nosio ožiljak bitaka. Jarac je mrzeo Engleza i preprečio bi mu put vili kad god
bi mu se prohtelo. Englez je često sanjao snom zauvek okonča sukob glokom
koji je držao u pied za rukavice. Ali životinja je pripadala Don Kazabui ako bi
je povredio došlo bi do smrtnog neprijateljstva.
Englez pritisnu sirenu. Don Kazabjankinjarac zableja i prkosno ga pogleda,

41. Englez je ima dva izlaza, oba neprijatna. Mogao je da čeka da se jarac skloni
ili da pokusi da ga otera.
Dobro pogleda iza sebe ne bi li se uverio da ga niko ne gleda. Potom otvori
vrata i potrča na jarca mašući rukanm vrišteći kao luđak dok životinja ne
odstupi i ne odjuri od makije. Pravo mesto za njega, pomisli Englez - mesto
gde svi lopovi i razbojnici na kraju završe.
Vratio se u džip i krenuo ka vili razmišljajući o toj, velikoj sramoti. Izuzetno
uspešan asasin, a ipak ne može da stigne ni do rođene kuće a da ga prethodno
ne ponizi Don Kazabjankin pokvareni jarac.
NIKAD na Korzici nije mnogo potrebno da se započne smrtno
neprijateljstvo. Uvreda. Optužba za varanje.Prekid veridbe. Trudnoća neudate
žene. Nekad je, u tvom selu, četrdeset godina trajala svađa oko ključeva. Posle
prve varnice, ubrzo bi usledio nemir. V
o bio bi ubijen. Vlasnik vola bi se
osvetio ubivši mazgu ili stado ovaca.
Vredno maslinovo drvo bi bilo posečeno. Ograda srušena. Kuća zapaljema.
Onda bi počela ubistva. I dalje bi to išlo, ponekad čitav naraštaj pa i duže, dok
se zaraćene strane ne bi pomirile ili iscrpljene odustale od borbe.
Na Korzici su muškarci uglavnom bili i više nego spremni da sami počine
ubistvo. Ipak, uvek je bilo onih kojima je potreban neko da za njih obavi
prljavi posao - viđeniji ljudi, koji su bili pretosetljivi da svoje ruke isprljaju
ili nisu hteli da se izlože opasnosti od hapšenja ili progona, žene koje nisu
same mogle da ubiju ili nisu imale muškog rođaka da u njihovo ime obavi delo.
Ovakvi ljudi oslanjali su se na profesionalce - tad dunaghiu. Obično su se
obraćali Orsatijevom klanu.
Orsatijevi siu imali dobru zemlju s mnogo maslinovih stabala, a njihovo ulje
bilo je najslađe od svih na Korzici. Međutim, nisu se bir.vili samo
proizvodnjom dobrog maslinovog ulja. Niko nije zmao koliko je Korzikanaca
vremenom stradalo od ruku Orsatijevih asasina - a najmanje sami Orsatijevi -
ali lokalno pričanje je spominjalo hiljade. Možda bi ih bilo i mnogo više da se
klan nije držao rigorozne provere. Nekada davno Orsatujevi su radili po
strogom kodu. Ubistvo nisu hteli da izvrše ukoliko nisu bili ubeđeni da se
optuženi zaista ogrešio i da je krvna odmazda neophodna.
Anton Orsati je stao na čelo porodičnog posla u teškim vremenima.
Francuske vlasti su uspele da iskorene smrtna neprijateljstva i krvnu osvetu na
skoro čitavom ostrvu izuzev u najudaljemijim džepovima. Sada su usluge
taddunaghiu bile potrebme samo nekolicini Korzikanaca. Ali Anton Orsati je
bio prepreden poslovni čovek. Znao je da može ili da podigne šatorr i postane

42. samo proizvođač izvrsnog maslinovog ulja ili da proširi polje rada i potraži
priliku negde drugde. Odlučio se za drugo rešenje i posao preneo na kopno.
Sada je njegova banda asasina smatrana najpouzdanijom i najprofesionalnijom
u Evropi. Špartali su po kontinentu, ubijali u ime bc„gataša, kriminalaca,
varalica osiguranja, a ponekad i vlada. Većina ubijenih zaslužila je da umre,
ali su konkurencija i preke potrebe savremenog doba zahtevale da se Anton
Orsati odrekne starog koda svojih predaka. Bez obzira na to koliko bila
neprijatna, prihvatana je svaka poslovna ponuda koja bi stigla na njegov sto,
sve dotle dok životi njegovih asasina nisu dovođeni u bezumnu opasnost.
Orsatija je uvek zabavljala činjenica da njegov najveštiji zaposleni nije
Korzikanac već Englez iz Hajgejta u Severnom Londonu. Samo je Orsati znao
istinu o njemu. Služio je u čuvenoj Specijalnoj vazduhoplovnoj službi. Ubijao
ljude po Severnoj Irskoj i Iraku. Njegovi bivši gospodari verovali su da je
mrtav. Jednom je Englez Orsatiju pokazao isečak iz londonskih novina. Svoju
čitulju. Veoma korisna stvar u ovakvom poslu, mislio je Orsati. Ljudi obično
ne traže mrtvog čoveka.
Možda je rođen kao Englez, ali je Orsati uvek smatrao da ima nemirna dušu
pravog Korzikanca. Govorio je dijalekt dobro kao i Orsati, nije verovao
strancima i prezirao je svaku vlast. Noću bi sedeo na seoskom trgu sa
starcima, popreko gledao dečake na skejtbordovima i gunđao kako mladi ne
poštuju tradiciju. Bio je častan čovek - ponekad i previše častan za Orsatijev
ukus. Ipak, bio je vrhunski asasin, najbolji koga je Orsati upoznao. Obučavale
su ga najbolje ubice na planeti i Orsati je od njega mnogo naučio. Takođe je
savršeno odgovarao izvesnim zadacima na kontinentu, što je bio i razlog zbog
kojeg je tog popodneva Anton Orsati svratio u Englezovu vilu noseći pregršt
namirnica.
ORSATI je bio potomak ugledne porodice, ali po odelu i apetitu se nije
mnogo razlikovao od paesanu što radi na zemlji pored druma u dolini. Nosio
je izbeljenu belu košulju, otkopčanu do pola snažnih grudi, i prašnjave kožne
sandale. Ručak koji je doneo sastojao se od vekne prostog hleba, flašice
maslinova ulja, komadine mirisne korzikanske šunke i grumena jakog sira.
Englez je obezbedio vino. Popodne je bilo toplo pa su sedeli napolju, u
šarenoj senci dva visoka korzikanska bora, na terasi koja je gledala neprolaznu
dolinu.
Orsati je Englezu doneo ček s pečatom preduzeća Maslinovo ulje Orsati.
Svi Orsatijevi asasini su zvanično bili službenici preduzeća. Englez je bio

43. potpredsednik za marketing, šta god to značilo. „Tvoj deo honorara za posao u
Španiji." Orsati umoči parče hleba u maslinovo ulje i ubaci ga u usta. „Je li
bilo problema?"
„Devojka je radila za špansku službu bezbednosti."
„Koja devojka?"
„Devojka sa kojom se Navara viđao."
,,Oh, sranje. Šta si uradio?"
„Videla mi je lice."
Orsati je razmišljao o ovome dok je sekao parče šunke i stavljao ga na
Englezov tanjir. Ni jedan ni drugi nisu voleli kolateralne žrtve. To je obično
bilo loše za posao.
„Kako se osećaš?"
„Umoran sam."
„I dalje ne spavaš dobro?"
„Ne dok u stranoj zemlji ubijam čoveka."
,,A ovde?"
„Bolje."
„Treba večeras da se odmoriš a ne da sediš do sitnih sati sa starcima u
selu."
„Zašto?"
„Zato što imam još jedan posao za tebe."
„Samo što sam završio posao. Daj ovo nekom drugom."
„Preosetljivo je."
„Imaš dosije?"
Orsati je ućutao i lenjo plivao u bazenu dok je Englez čitao. Kad je završio,
podiže pogled. „Šta je ovaj čovek uradio da zasluži smrt?"
„Izgleda da je ukrao nešto vredno."
Englez zatvori fasciklu. Nije se ustezao da ubije nekoga ko je živeo od
krađe. Po mišljenju Engleza, lopovi su bili najniža ljudska sorta na zemlji.
Zašto je potrebno da ja obavim ovaj posao?"
"Zato što druga strana želi da se meta ubije, a njegov posao uništi. Ljudi koji
su te obučavali u Herefordu naučili su te da koristiš eksploziv. Moji ljudi se
dobro osećaju samo s konvencionalnijim oružjem."
Gde ću da nabavim bombu?
Orsati izađe iz bazena i žestoko protrlja gustu sedu kosu. Da li poznaješ
Paskala Debrea?"
"Nažalost, Englez je poznavao Paskala Debrea. Bio je to palikuća koji je

44. obavljao poslove za kriminalnu grupu iz Marselja. S Debreom se moralo raditi
oprezno.
„Debre te očekuje. Daće ti sve što ti je potrebno za ovaj posao."
„Kada polazim?"
KOSTA DE PRATA, PORTUGAL
PO SVEMU JE IZGLEDALO da se žena, koja se naselila u obnovljeni stari
manastir na strmom brdu iznad mora, zavetovala da će voditi povučen, asketski
život. U selu dugo niko nije znao čak ni kako se zove. Senjora Roza, blebetava
kasirka na pijaci, izmislila je da je žena odbačena i svoju teoriju naturala
svima koji su imali taj peh da prođu pored njene kase. Upravo joj je Roza
nadenula ime Naša gospa sa brežuljka. Nadimak joj je ostao čak i kad se
saznalo njeno pravo ime.
U selo je jednog jutra došla da obavi kupovinu spuštajući se niz brdo na
sjajnocrvenom mopedu, dok joj se plava kosa skupljena u konjski rep vijorila
kao zastava. Po vlažnom vremenu nosila je jaknu s kapuljačom boje pečurke.
Mnogo se nagađalo o tome odakle je. Njen skroman portugalski imao je težak
naglasak. Karlos, čovek koji se starao o vili i malom vinogradu, smatrao je da
ima nemački akcent i tamnu dušu bečke Jevrejke. Marija, pobožna žena koja
joj je čistila kuću, mislila je da je Holanđanka. Hoze s riblje pijace je tvrdio
da je Dankinja. Ali Manuel, vlasnik kafea na seoskom trgu i nezvanični
gradonačelnik mesta, razrešio je pitanje kao što je i obično radio. „Naša gospa
nije ni Nemica, ni Austrijanka, ni Holanđanka, niti Dankinja." Potom je
protrljao kažiprst i srednji prst o palac pokazujući međunarodni simbol za
novac. „Naša gospa s brežuljka je Švajcarkinja."
Dani su joj tekli predvidljivim ritmom. Posle jutarnje posete selu viđali su
je kako pliva u svom tamnoplavom bazenu, kose pokupljene ispod crne gumene
kape. Potom bi obično šetala na grebenu brega, među nazubljenim granitnim
ostacima ili po prašnjavoj stazi mavarskih ruševina. Kasno po podne bi
svirala violinu - izuzetno dobro, govorili su oni koji su je čuli - u praznoj sobi
na drugom spratu vile. Marija je jednom krišom provirila unutra i zatekla Našu
gospu u grozničavom stanju, čvrsto zatvorenih očiju, mokre kose, kako se
celim telom ljulja i bacaka. „Naša gospa svira kao da su je đavoli obuzeli",
Marija je rekla Karlosu. ,,I nema note. Svira po sećanju."
Samo jednom, za vreme svetkovine Svetog Antonija učestvovala je u

45. društvenom životu sela. Ubrzo pošto se smračilo, dok su muškarci raspaljivali
roštilj i otvarali vino, dobazala je niz brdo u beloj haljini bez rukava i
sandalama. Prvi put nije bila sama. Bilo ih je četrnaestoro: italijanski operski
pevač, francuska manekenka, britanski filmski glumac, nemački slikar - i
njihove žene, devojke, ljubavnice i ljubavnici. Operski pevač i filmski glumac
su se nadmetali ko će pojesti više prženih sardina, što se tradicionalno služilo
o svetkovini. Operski pevač je lako pobedio glumca koji je potom pokušao da
se uteši nespretno se udvarajući manekenki. Glumčeva žena ga je ošamarila
nasred trga. Portugalski seljaci, koji nikada nisu videli da žena ošamari
muškarca, izbezumljeno su aplaudirali, i ples se nastavio. Kasnije su se svi
složili da je svetkovina bila nezaboravna zahvaljujući družini skitnica iz vile
na brežuljku.
Činilo se da se samo Naša gospa nije radovala. Karlosu je izgledala kao
ostrvo sete u moru razuzdanosti. Slabo je jela; vino je pila kao da je to nešto
što se od nje očekuje. Kad se zgodni Nemac smestio pored nje i obasuo je
pažnjom, Naša gospa je bila pristojna ali očigledno ravnodušna. Slikar je na
kraju odustao i otišao u potragu za novom žrtvom.
U ponoć, baš kad je svetkovina dostizala grozničavi vrhunac, Naša gospa se
iskrala sa zabave i sama uputila ka vili na brežuljku. Dvadeset minuta docnije
Karlos je ugledao kratak blesak svetla u sobi na drugom spratu. Bila je to soba
u kojoj je Naša gospa svirala violinu.
NEMAJUĆI mnogo obaveza tog leta, seljani su rešili da konačno saznaju
ime i zanimanje tajanstvene žene sa brežuljka. Karlos i Marija, dve osobe koje
su joj bile najbliže, oprezno su je ispitivali, ali nisu mnogo saznali. Jednom
mesečno su preporučenom poštom dobijali ček iz Londona, od kompanije
Evropska umetnička uprava. Usled jezičke i klasne barijere, njihova
komunikacija sa ženom bila je ograničena na najjednostavnije pozdrave.
Međutim, uspeli su da pribave jedan ključni podatak: Naša gospa bi
povremeno iznenada neobjašnjivo nestala. Tome je veliki značaj pridavala
Roza sa pijace. Smislila je da je Naša gospa špijun i da je Evropska umetnička
uprava samo pokriće. Kako drugačije objasniti njenu tajanstvenu prirodu,
iznenadne nestanke i još neočekivanije povratke? Ali, i ovoga puta Manuel je
razrešio pitanje. Jedne večeri, dok su pomamno raspravljali u njegovom kafeu,
ispod šanka je izvadio kompaktdisk sa snimkom nekoliko Bramsovih
violinskih sonata. Na koricama je stajala fotografija Naše gospe. „Ona se zove
Ana Rolf" slavodobitno je rekao Manuel. „Naša gospa s brežuljka je vrlo
slavna žena."

46. Ona je i žena sklona nesrećama. Jednog popodneva je izgubila kontrolu nad
mopedom i Karlos ju je našao kraj puta s dva slomljena rebra. Mesec dana
kasnije okliznula se na ivici bazena i udarila glavu. Samo dve nedelje potom,
izgubila je ravnotežu na vrhu stepeništa i skotrljala se do odmorišta,
zaustavivši se pored Marijine lopatice za smeće.
Karlos je zaključio da iz nekog razloga Našoj gospi jednostavno nedostaje
sposobnost da se brine sama o sebi. Nije bila lakoumna žena, samo nemarna;
izgledalo je da ništa nije naučila iz prethodnih grešaka. „Bilo bi vrlo loše po
ugled sela kad bi se nešto desilo tako slavnoj ženi", sumorno je zaključio
Manuel. „Treba joj zaštita od sebe same."
I tako je Karlos, tiho, oprezno počeo da je nadgleda. Ujutro, dok je plivala u
bazenu, našao bi neki posao u blizini da može da je nadzire. Redovno je
obavljao detaljan pregled njenog mopeda da bude siguran da je u dobrom
stanju. U malenim zaseocima na vrhu grebena, stvorio je mrežu posmatrača pa
je, kad god bi otišla u popodnevnu šetnju, stalno bila pod prismotrom.
Njegova marljivost se isplatila. Upravo je Karlos otkrio da se Naša gospa
šeta po grebenu jednog popodneva kad je jaka oluja dunula s mora. Našao ju je
onesvešćenu usred porušenog, odronjenog kamenja, a šaku joj je pritiskala
stena teška četrdeset pet kilograma. Odneo ju je u selo. Da nije bilo Karlosa,
rekli su lekari u Lisabonu, Ana Rolf bi sigurno izgubila svoju čuvenu levu
šaku.
NJEN oporavak je bio dug i bolan - za svakoga. Nekoliko nedelja ruka joj
je bila u teškom odlivku od fiberglasa. Pošto više nije mogla da vozi moped,
Karlos je bio primoran da se prihvati dužnosti vozača. Svakog jutra su ulazili
u njen beli lend rover i spuštali se niz brdo u selo. Naša gospa je ćutala tokom
ovih vožnji, gledala kroz prozor i ruku u zavojima držala na krilu. Jednom je
Karlos pokušao da je razvedri Mocartom. Izvadila je disk i zavitlala ga u
drveće kraj kojeg su prolazili. Karlos više nikad nije pogrešio i pokušao da joj
pusti muziku.
Zavoji su se postepeno smanjivali dok joj najzad više nisu bili potrebni.
Veliki otok se povukao i njena ruka je ponovo izgledala normalno. Samo su
ostali ožiljci. Naša gospa se trudila da ih prikrije. Nosila je bluze dugačkih
rukava i sa čipkanim manšetama. Kad je kupovala po selu, levu šaku zavukla
bi pod drugu ruku.
Još više se snuždila kad je ponovo pokušala da svira violinu. Pet dana
zaredom bi svakog popodneva odlazila u sobu za vežbu na drugom spratu vile.
Svakog dana je pokušavala nešto osnovno - malu skalu kroz dve oktave,